Душан Ђ. Цветковић

Душан Дуца Ђ. Цветковић
Душан Дуца Ђ. Цветковић
Лични подаци
Пуно име	Душан Дуца Ђ. Цветковић
Надимак	Чика Дуца
Датум рођења	29. јануар 1892.
Место рођења	Ниш, Краљевина Србија
Датум смрти	18. април 1978. (86 год.)
Место смрти	Ниш, СФРЈ
	Веза до IMDb-а

Не мешати са Душан Цветковић

Душан Дуца Ђ. Цветковић (Ниш, 29. јануар 1892 — Ниш, 18. април 1978) био је српски глумац, оперски певач, редитељ, драмски писац и управник позоришта.

Биографија[уреди | уреди извор]

Родио се у нишкој занатлијској породици, изучио обућарски и фотографски занат и 1908. постао члан „Абрашевића“. Учествовао је у Балканском рату одакле се вратио рањен. У нишкој Војној болници срео свог првог учитеља глуме Косту Делинија који га је, по оздрављењу, примио у своју позоришну трупу Повлашћено позориште „Јоаким Вујић“, у којој је Дуца први пут наступио 6. јула 1912. године у представи „Капетаново дете“. У току Првог светског рата са српском војском прелази преко Албаније, 1916. је на опоравку у Африци, где наредне године почиње да игра у Српском војничком позоришту у Бизерти па све до почетка пробоја Солунског фронта. У представама је играо махом женске улоге (између осталог и Коштану). Наступао је се Душаном Раденковићем, Душаном Животићем и Александром Златковићем, под управом другог учитеља Димитрија Гинића.

У Ниш се вратио 7. августа 1919. године као носилац Албанске споменице и ступио у Повлашћено путујуће позориште „Трифковић“ Симе Бунића чије је седиште било у Нишу. Истовремено играо је и у Народном позоришту у Скопљу, где је завршио курс глуме код редитеља Александра Верешчагина. Од 1924-1925. је у Народном казалишту у Сплиту, 1926-1927. године водио је, као управник, редитељ и глумац, полупрофесионално позориште у Штипу, 1927–1928. је краће време у позориштима у Битољу и Лесковцу, 1928–1929. у добро организованој Малој комедији Милоша Рајчевића – Чврге , 1931–1933. у Народном позоришту Моравске бановине у Нишу, 1934–1937. у Народном позоришту Врбаске бановине у Бањалуци, од августа 1937. године је в.д. управника Позоришта моравске бановине у Нишу, а касније Народног позоришта у Нишу, где је остао и играо као глумац све до 1952. године, када је пензионисан. После пензионисања и даље је наступао у мањим улогама у овом позоришту све до 1971. године. Умро је у Нишу 1978. год у 86. години.

Уметнички рад[уреди | уреди извор]

Народно позориште у Нишу Душану Цветковићу је приредило прославу значајних јубилеја – 17. маја 1953. године – „40 година уметничког рада ветерана нишке сцене“ и 17. новембра 1974. године – „60 година уметничког рада“. Још у млађим годинама, па и после пензионисања певао је пријатнмим високим, топлим тенором у оперетама и комадима с певањем и играњем, у солистичким извођењима на разним приредбама, у позоришту и на Радио-Београду. Снима и у Берлину. Артистичка агенција Krampf га ангажује за варијетеје и игра по целој међуратној Југославији.

У Нишу, поред глуме, бави се режијом и писањем. Пише драме, али и песме („Ој Нишаво“, „Нишка Бања топла вода“, „Мори Туто“, „Јорданке мори“ и др.) и комаде („Јованча мераклија“, „Пламен Топлице“, „Врањчани се суде“, „Врањанци на Јадрану“ и др.).

Играо је и у филмовима.

Улоге[уреди | уреди извор]

Као глумац свој зенит остварио је у старијем добу и истакао се у карактерним и комичним улогама, а нарочито у изванредном тумачењу локалних ликова са свим типичностима карактера, навика и говора у комадима из Ниша, Лесковца и Врања. Остале су упамћене његове улоге: Стеван Драгић (Сеоски лола), Глиша (На поселу), Гвозден (Девојачка клетва), Максим (Ђидо), Целестин (Мамзел Нитуш), Ферл Бачи (Кнегиња чардаша), Вун Чи (Гејша), Ивко (Ивкова слава), Хаџи-Замфир (Зона Замфирова), Ибиш-ага (у истоименом комаду С. Сремца, у драматизацији Радивоја Динуловића), Јеротије Пантић (Сумњиво лице), Јеромонах Теофилакт (Растко Немањић), Цар Лазар (Бој на Косову), Никодим, игуман (Краљева јесен), Кир Јања и Кир Дима (Кир Јања), Тартиф (Тартиф Молијера) и многе друге. Све његове улоге одисале су природном игром, животним реализмом и тачним изворним говором.

Драме и позоришни комади[уреди | уреди извор]

Написао је 57 позоришних комада, углавном шаљивих, са ликовима из јужне Србије, с обзиром на то да је изванредно познавао изворни нишки, лесковачки и врашски говор. (У загради је стављено место у коме је комад изведен).

Све због рата (Бизерта - Африка, написан је јула 1917. а крајем године изведен у Српском војничком позоришту са још неким француским комадима у једном чину и приказан четири пута);
На прагу отаџбине (написан 1918. године у Алжиру, где је Душан Цветковић био на боловању. Изведен 1932. године у Нишу, у оквиру прославе трогодишњице успешног рада нишког Просветно–спортског и хуманог друштва Јадран, под покровитељством Њ. В. Престолонаследника Петра II);
Буна у Топлици (Пламен Топлице) (Ниш, 1932);
Јованча мераклија (Стари Ниш) (Ниш, Бања Лука, Београд − Позориште Животића);
Војвода Луне (Ниш, Београд, 1932);
Војвода Војиновић (пропало у поплави у Нишу 1948);
Врњчани се суде (Врњци);
Врањанци на Јадрану (Ниш, 1933);
Учитељ Таса (Ослобођење Ниша 1887) (Ниш, 1933);
Хаџи Батлак (пропало у поплави);
Зашто Сике, зашто? (Сика Димитраћева) (Ниш, 1935);
Соколска мајка (Книн, 1936);
Командант Сава (Последњи поздрав), драмолет у једном чину – (премијера у Народном позоришту у Нишу, 25. новембра 1944)
Пропали кандидат;
Ћир Коста ;
Наше село ;
Сеоски зеленаш ;
Лепа Јулијана ;
Сироче (Скопље);
Зенифа и Рустен (Бања Лука);
Сан доброг детета (Шумски чаробњак) (Бања Лука, Ниш);
Трновитом стазом ;
Сватови кнегиње Зорке (Ниш);
На језеру (Ниш);
Путем страдања (Ниш);
Наши долазе (Наши у заробљеништву) (Ниш);
Мој син авијатичар ;
На логоровању (Ниш);
Ускрс у заробљеништву (Ниш);
Повратак из ропства (Алексинац);
Врњачки вампир ;
Окупатор у Врању ;
Последњи харем (Соко Бања);
Отмичар (Битољ, Ниш);
Невино окривљена (Ниш);
Митини сватови (Две побегуље, Љубав на старински начин, Донина чесма) (Ниш);
Пуста туђина (Бела Паланка);
Покварењаци ;
За кору хлеба ;
На згаришту ;
Столар (Штип);
Златна прошевина (Београд);
Наша прија;
Албанија (Штип);
Златна свадба ;
Такви су људи ;
Свирач (Битољ);
Сеоско посело (Књажевац);
Земљотрес у Бањој Луци;
И ми смо соколи;
Под окупацијом;
Златна је слобода;
Јединство Словена;
Канадске петорке (Ниш);
Кроз буру;
Пијаца у Пуковцу;
Последњи дан битке на Чегру ;
Љубав на вашару (Ниш);
Аша и Панта (Радио–Ниш);
Два оџачара – дуо скица;
Два професора – дуо скица ;
Два улична чистача – дуо скица ;
Трговци из Ангоре – дуо скица ;
Дани одмазде.

Драматизације дела Стевана Сремца[уреди | уреди извор]

Ибиш-ага,
Ивкова слава
Чича-Јордан.

Литература[уреди | уреди извор]

Синиша Јанић, Боривоје С. Стојковић: Нишко позориште 1887-1944, Театрон, 30/31/32, Београд, 1980;
Рајко Радојковић: Нишко позориште 1944 - 1987, Музеј позоришне уметности, Београд, 1988;
Петар Волк: Позоришни живот у Србији 1944/1986, Београд, 1990.
Петар Волк: Писци српског театра 1935 -1994, Београд, 1995,
Предраг Нешовић: Великан театра – Душан Ђ. Цветковић, Српски југ, 1, Ниш, 2004, 151 – 170;
Предраг Нешовић: Душан Ђ. Цветковић Чика-Дуца, Драма, 35, Београд, 2011, 66 - 69

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Душан Цветковић на сајту IMDb (језик: енглески)
Дискографија Душана Цветковића на сајту Discogs