Пацовски канали

Из Википедије, слободне енциклопедије

Пацовски канали је уопштен назив за мрежу бекства нациста, усташа и других фашиста из Европе по завршетку Другог светског рата. Највећи број нацистичких и усташких злочинаца из Другог светског рата побегао је у Јужну Америку, укључујући Аргентину, Парагвај, Бразил и Чиле. Остале дестинације бекства су Сједињене Америчке Државе, Канада и Блиски исток. Пацовска линија, назив је за лестве од конопаца које се пружају до врха јарбола, последњег безбедносног места у ситуацији када једрењак тоне. Тако је пацовска линија, односно пацовски канал, постао назив за мрежу евакуације тј. бекства. На десетине хиљада нациста и усташа емигрирало је захваљујући ватиканским пацовскима каналима, међу њима и на стотине ратних злочинаца. Иначе, овај назив за мрежу бекства дао им је амерички Уред за стратегијске услуге ОСС. [1] [2]


Ватикански пацовски канали[уреди]

Рани покушаји - Свештеник Худал[уреди]

Пацовски канал Свети Јеронимо[уреди]

Римокатолички свештеник Крунослав Драгановић сматра се кључним актером у успостављању ове пацовске линије. Драгановић је наименован испред НДХ за саветника хрватске делегације при Светој столици. Папа Пије XII је прихватио његово именовање и августа 1943. године Драгановић се сели у Рим. Било је то у трентку када је Мусолини пао, а Италија потписала капитулацију. Остварио је конатакте с Пијом XII, као и са високим чиновницима Државног секретаријата Ватикана и италијанске обавештајне службе. Такође, успоставио је комуникацију с Ђованијом Батистом Монтијем (који је касније постао папа Папа Павле VI), државним подсекретаром за редовне послове и човеком одговорним за папин „милосрдан рад“ за рачун „избеглица“. Драгановић је правио погодбе у Ватикану радећи уједно за Црвени крст тзв. Независне Државе Хрватске. Први посао Драгановића је био да спаси 500 kg усташког злата, које је украдено од масе српских жртава у НДХ. Злато је преко Аустрије допремио у Ватикан, па је због тога добио надимак - Златни Поп.

По завршетку Другог светског рата Британци и Американци отворили су северне границе Југославије за слободан излазак 80.000 усташа. За њих у Италији отворени су избеглички логори. Драгановић је од првог дана кренуо у обилазак избеглих хрватских нациста. Посао Крунослава Драгановића је био да у маси пребеглих усташа пронађе високе официре и функционере, да за њих у Заводу Свети Јеронимо изради нова документа и да их потом из Италије и Аустрије пребаци у Јужну Америку.[3] После рата захваљујући утицају Ватикана и усташко - хрватског Завода Свети Јеронимо у Риму, који је још пре рата био главни центар усташке емиграције у Италији, а чији је шеф био усташки велечасник Драгановић, у Јужну Америку је побегло на десетине хиљада усташа и нациста. У Јужну Америку дошли су са пасошима издатим у Заводу Свети Јеронимо, под лажним именима. Драгановић је пребацио и групу од седамдесет нацистичких сарадника из СССР-а, а и неке припаднике Власовљеве армије. Поуздано се зна да је организовао бекство хрватским ратним злочинцима Анти Павелићу и Андрији Артуковићу. [1] [2]

Америчке тајне службе умешане[уреди]

Аргентинска веза[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Одбегли нацисти[уреди]

Најпознатији међу избеглим нацистима који су користили ове канале били су:

Извори[уреди]

  1. ^ а б Фељтон Вести: Пацовски канали Крунослава Драгановића, Приступљено 19.6.2013.
  2. ^ а б Послијератни документи о одговорности Ватикана и Каптола за злочине у Јасеновцу, 12. септембар 1947.
  3. ^ Јутарњи.хр: Нови документи ЦИА-е 'Британски тајни агенти једва су спасили Павелића од хапшења' (24. април 2014), приступљено 27. априла 2014.


Види још[уреди]


Спољашње везе[уреди]