Флора Мадагаскара

С Википедије, слободне енциклопедије
Кишне шуме у Националном парку Масоала; биљна врста винка; палма, која је доста расптрострањена на острву; поља пиринча на високим централним деловима острва; дрвеће Баобаба, ендемична врста

Флора Мадагаскара састоји се од више од 12.000 врста васкуларних и неваскуларних биљака, као и од мање познатог броја гљива. Око 83% Мадагаскарских васкуларних биљака пронађено је само на острву. Ове ендемске врсте укључују пет биљних породица, 85% од преко 900 врста орхидеја икад пописаних на свету, око 200 врста палми, као што је Ravenala, шест врста баобаба и врсту винка. Висок степен ендемизма на Мадагаскару присутан је због великог периода изолације Мадагаскара након његовог одвајање од афричких и индијских копнених површина за време Мезозоика. Неколико биљних врста још из времена Гондвана и даље је настањено на Мадагаскару.

Након континенталног раздвајања, Мадагаскар је вероватно доживео сушни период, а тропске кишне шуме прошириле су се тек у периодима Олигоцена и Миоцена, када је било више падавина. Данас влажне шуме, укључујући ниске шуме Мадагаскара углавном се налазе на источној висоравни, које се налазе у близини Индијског океана. На великом делу централних висија у екорегиону субхумидних шума, данас се налазе травњаци, који су на Мадагаскару углавном настали због људске трансормације пејзажа. Травнате овласти настањују биљне врста као што је Uapaca bojeri. Тропске и сукулентне шуме налазе се у западним и југозападним деловима земље, где има најмање падавина. Мангрове настањене су на западној обали, а дуж читавог острва постоје мочварна станишта.

Прво људско присуство на Мадагаскару датира од пре 2000—4000 уназад, а насеља у унутрашњим деловима земље створена су вековима касније. Малгаши користили су биљне врсте за различите сврхе, за лечење од болести, храну и изградњу насеља. Егзотичне биљке гајили су рани насељеници, касније трговци и Французи, а многе од њих су биле важан део пољопривреде, укључујући пиринча који је и данас саставни део исхране свих народа Мадагаскара, а и биљке попут Dioscorea alata и Colocasia esculenta и банана. Плантажне културе укључују личи, каранфилић, кафу и ванилу, чији је Мадагаскар је да од највећих извозника у свету. Познато је да се на Мадагаскару интерзивно гаји око 1300 биљака.

Раст људске популације и економска активност вршили су притисак на природну вегетацију у региону, нарочито крчењем шума. Велики број ендемских врста су нестале или постале угрожене. Да би се жаштитиле биљне врсте, око 10% површине Мадагаскара је строго заштићено под Светском баштином, укључујући велики број национални паркова и резервата природе.

Прве пописе флоре Мадагаскара извршили су француски природњаци, а данас велики број домаћих и међународних организација документује разноликост земље и њене врсте, те се ангажују на њеном очувању.

Разноликост и ендемизам[уреди | уреди извор]

Мадагаскар је описан као једно од биљно најразноврснијих места на читавом свету.[1] До 2018. године према каталогу биљних врста Мадагаскара, познато је 343 породица васкуларних биљака и маховина, са још 12000 врста уписаних у каталог. Од васкуларних биљака, њих 83% пронађене су на острву. Ендемске врсте укључују пет породица биљака као што су: Asteropeia, Barbeuia madagascariensis, Physena, Sarcolaenaceae и Sphaerosepalaceae.[2] Чак 96% мадагаскарских грмља и дрвећа процењује се као ендемично.[3]

Васкуларне биљке[уреди | уреди извор]

Angraecum sesquipedale (Дарвинова орхидеја), једна од 900 врста орхидеја на Мадагаскару
Euphorbia iharanae, ендемична врста која настањује северне делове острва

Међу не-цветним биљкама пописани су папрати, Lycopodiophyt и још 570 врста, а око половине свих пописаних су ендемичне врсте. Шест врста четинара из породице Podocarpus су ендемске врсте.[2]
Скривеносеменице укључују око 320 врста, а 94% њих је ендемично. Породице биљака које су богате врстама су Lauraceae, Monimiaceae, Myristicaceae и Annonaceae, заједно са многим другим врстама дрвећа и грмља.[2]

Монокотиледоне биљке су веома разноврсне. Оне укључују биљну породицу богату врстама као што су орхидеје, а има их око 900 врста, 85% њих су ендемичне. На простору Мадагаскара има око 200 врста палми, три пута више него у читавој контененталној Африци, али свега пет врста је ендемично. Остале велике породице монокотиледоних биљака укључују врсту као што је Pandanaceae. На простору Мадагаскара пописана је и врста Pandanus, на просторима кишних шума и породица Asphodelaceae, у коју спада око 130 ендемичних врста. Трава има око 550 врста, као и око 300 врста шаша, а оне имају нижи ниво ендемизма.[4][4]

Ravenala madagascariensis је национални симбол и широко је распрострањено дуж читавог Мадагаскара, а припада породици Strelitziaceae.[2]

Еудикоти представљају највећи део биљне разноликости Мадагаскара. Њихове најраспрострањеније породице на острву су:

  • Легуминозе (махунарке, 662 врсте 77% ендемичних), укључујући велики број врста дрвећа као што је палисандер.
  • Броћеви (из породице кафа, 632 врсте, 92% енденичних), укључујући преко 100 ендемичних врста Psychotria и 60 ендемичних врста кафа
  • Asteraceae (535 врста, 81% ендемичне), са преко 100 ендемичних врста Helichrysum
  • Acanthaceae (500 врста, 94% ендемичних), укључујући 90 ендемичних врста Hypoestes
  • Euphorbiaceae (породица млечика, 459 врста, 94% ендемичних)
  • Malvaceae (породица слеза, 486 врста, 87% ендемичних)
  • Apocynaceae (363 врста, 93% ендемичних)
  • Melastomataceae (341 врста, 98% ендемичних), укључујући велики број врста жбуња и дрвећа

Неваскуларне биљке и гљиве[уреди | уреди извор]

Према попису из 2012. године, забележена је 751 врста маховина, 390 врста јетрењача и три врсте Anthocerotophyta. Око 34% врста маховина и јетрењача је ендемично. Није познато колико је ових врста од открића до данас нестало.[5]

Микроскопски организми као што су микро-алге су слабо познати. Прегледом слатководних диатома, пописане су 134 врсте; за већину њих није познато да ли су изумрле. Претпоставља се да Мадагаскар има богату ендемску флору дијатомита.[6]
На Мадагаскарпу постоји велики број врста гљива.[7] Број јестивих гљива је велики укљчујући родове: Lepiota, Auricularia, Cantharellus и Russula.[7][8] Већина ектомикорхизалних врста ничу на плантажама еукалиптуса, али и у шумском станишту.[7] Забележено је и 500 врста лишаја по попису из 2016. године, али се сматра да их има двоструко више.[9][10]

Типови вегетације[уреди | уреди извор]

Мапа лево означава појасеве кишних шума, док је на десној фотографији приказана топографија Мадагаскара

Покривеност земљишта према Атласу вегетације Мадагаскара (2007)[11]

  Шумски травњаци на висоравнима (41,67%)
  Шумовита подручја са травњацима и жубњем (22,93%)
  Кишне шуме (8,06%)
  Деградиране кишне шуме (9,81%)
  Западне тропске шуме (5,4%)
  Југозападне троске шуме шипражја (3,1%)
  Обрадиве површине (3,97%)
  остали (5,06%)

Мадагаскар има контрастне и јединствене врсте вегетације, одређене углавном топографијом, климом и геологијом. Због утицаја Индијског океана, на источном појасу преовладавају кишне шуме, а на западу тропске. Централна планинска подручја садржа планине изнад 800 м надморске висине, а највећи масив је Цараната, висине 2876 м и налази се на северном делу земље. Температуре су највише на западној обали, достижу до до 30 °C, док високи масиви имају хладну климу са температурама око 5 °C.

На западним деловима Мадагаскара налази се велики број пешчара и кречњачких сцена.[11]

Разлике између источних, централних и западних делова по флори, први је описао енглески природњак Ричард Бартон, 1989. године.[12] Хенри Перијер и Хенри Хјуберт детаљно су описали флору Мадагаскара.[13]

Класификацијом из 2007. године, Атлас вегетације Мадагаскара, разликује 15 типова вегетације (укључујући два деградирана типа и култивацију) на основу сателитских слика и теренских истраживања; они су дефинисани и углавном засновани на структури вегетације и разликују се у саставу врста у различитим деловима острва.[11] Сви типови делимично одговарају на седам земаљских екорегиона које је дефинисала Светска фондација за природу на Мадагсскару.[14][15][16][17][18][19][20]

Кишне шуме[уреди | уреди извор]

Тропске кишне шуме обухватају око 8% читавог острва, а протежу се од мора до 2750 метара надморске видине, највише на источним деловима. На северу, киђне шуме се протежу западно од слове реке Самбирано и острва, укљчујући острво Носи би.[15] Годишња количина падавина креће се од 1.500-2.400 мм, па све до 6000 мм као што је случај на полуострву Масоала, где је сушна сезона кратка.[14] Зимзелен шуме висине су до 35 м и обухватају различите подгрупе подорица дрвећа као што су Fabaceae, Myristicaceae, Burseraceae и Ebenaceae. Циклони погађају источну обалу Мадагаскара и могу уништити станишта.[14][15]
Деградиране кишне шуме покривају 10% површине острва. Ова шума обухвата различите врста шума и засада, а неки фрагменти ових шума и даље имају значајну количину биодиверзитета.[11]
Приморске шуме, које се налазе у неколико излонованих подручја дуж источне обале поркивају мање од 1% површине Мадагаскара, углавном на пешчаним подлогама. У овим деловима има просечно од 1300 до 3200 м падавина годишње. Обалске шуме обухватају пешчана подручја, мочварне шуме и травњаке, а њихова флора укључује разне породице дрвећа, лијане, епифитске орхидеје и папрати.[11][14]

Изоловано подручје кишних шума на југозападу означено је као западна влажа шума. Шуме расту на пешчаним пределима, на висинама од 700 до 1300 метара. Шума се одржава кроз кондензациону влагу, подручје је незаштићено али локално становништво га сматра светим.[15]

Тропске шуме и шипражје[уреди | уреди извор]

Тропске шуме чини око 5% површине острва и протежу се од запада, преко северне стране острва односно до реке Манкогије на југу. Ово шумско подручје налази се на 1600 м надморске висине. Клима је тропска са годишњим падавинама од 500 до 1500 м, а сушни период траје око 6 месеци. На овом простору настањен је велики број шума и жбунастих биљака, а врсте које се налазе укључују Burseraceae, Fabaceae, Euphorbiaceae и баобаб.[11][16][17]

Западне субхумидне шуме стациониране су на југозападу земље и покривају мање од 1% површине. Углавном се протежу дуж пешчара, на висинама од 70 до 100 м надморске висине. Дрвеће на овом подручју може нарасти висине до 20 метара, а обухвата ендемске врсте као што су Givotia madagascariensis и Ravenea madagascariensis. Сечење шума на овом простору је присутно и огожава њен опастанак. Светска фондација за природу означила је део ове регије под субхумидне шуме.[11][15]

Најсушнији део Мадагаскара на југозападу карактерише јединствени екорегион трновитих шума, који је тако означила Светска фондација за природу.[18] Предео покрива 4% површине острва, а ове шуме налазе се на надморскиј висина од 300 м, углавном расту на кречњачким стенама. На овом подручју падавине су ретке. Карактеристичне ендемске врсте биљака на овом подручју су баобаб и неколико врсте млечика.[11]

Травњаци, шумовити и жбунасти предели[уреди | уреди извор]

Травњаци доминирају великим делом Мадагаскара, а према неким пописима обухватају више од 75% укупне површине острва.[21] Најчешћи су на централним и западним платоима, а на њима доминирају траве као што су Aristida rufescens и Loudetia simplex. На овим просторима чести су шумски пожари. Многи истраживачи сматрају да су ова подручја настала услед велике сече дрвећа, узгоја стоке и намерног спаљивања шума, сматра се да су неки травњаци ипак ипак настали природним путем.[4][21] Пашњаци се често налазе у мешавини са дрвећем или грмљем, укључујући бор, еукалиптус и чемпрес.[11][11][15][19]

На западним и централним платоима на надморској висини од 500-1800 м, пронађена је зимзелена отворена шума. У њој доминирају врста Uapaca bojeri, а постоје и ендемичне врсте попут Asteropeiaceae и Sarcolaenaceae.[11][15]

Влажна подручја[уреди | уреди извор]

Мочваре, мочварне шуме и језера присутни су у свим регијама Мадагаскара, углавном уз реке и потоке. Типичне врсте влажних станишта обухватају неколико ендемских врста циперуса, папрати и пандана. На источним и западним деловима пронађене су две врсте водених љиљана — Nymphaea nouchali и Nymphaea lotus. Лагуне углавном се налазе на источној обали, али се такође јављају на западу; они имају специјализовану флору халофита. Тресетишта се налазе на надморским висинама изнад 2000 м, а њихова вегетација укључује родове биљака као што су Sphagnum и росуље. Многа мочварна подручја претворена су у поља пиринча и на друге начине угрожена.[11]

Мангрове се јављају на западном обалном делу Мозамбичног канала од севере до југа. Познато је 11 врста мангровог дрвета на Мадагаскару, а оне су угрожене због илегалне сече.[11][20]

Примери природне вегетације на Мадагаскару
Lush rainforest vegetation
Кишне шуме на острву Света Марија
Grassy plain with isolated palms and a rocky outcrop in the background
Плато са травњацима и ендемском врстом палме, Национални парк Исало
Meandering river, bordered by relatively open dry forest in the foreground, and dense mangroves in the background
Западна сува шума, са мангровима у позадини
и Spiny forest showing large baobab trees, spiny vegetation, and red soil
Alluaudia procera и баобаб
Lake with one dominant plant with large leaves
Typhonodorum lindleyanum на језеру

Порекло и еволуција[уреди | уреди извор]

Палеогеографија[уреди | уреди извор]

Map showing Nepenthes distribution around the Indian Ocean
Yellow-green Nepenthes pitchers in close-up
Врчоноше се углавном јављају у југоисточној Азији, али и на западу Мадагаскара.

Висок степен ендемизма на Мадагаскару присутан је због великог периода изолације Мадагаскара након његовог одвајање од афричких и индијских копнених површина за време Мезозоика.[22] Неколико биљних врста још из времена Гондвана и даље је настањено на Мадагаскару.[22][23][24][25] Већина постојећих биљних група има афричке афинитете, у складу са релативно малом раздаљином на континенту, а постоје и јаке сличности биљних врста са острвима у Индијском океану као што су Комори, Маскаренска острва и Сејшели.[26] Постоје и везе са другим удаљеним флорама Индије и Малезије.[22][27]

Након њиховог одвајања од Африке, Мадагаскар и Индија су променили полове, на положај од 30° јужно географске ширине. За време Еоцена и Палеоцена, Мадагскар се поново нашао на суптропском гребену. Овакво издавање вероватно је извазвало тропску и пустињску климу на острву, која се касније умањила. Кишне шума највероватноје су успостављене током периода Олигоцена. Верује се да је интензификација монсунског система Индијског океана пре око осам милиона година додатно фаворизовала проширење влажних и субхумидних шума у ​​касном Миоцену, посебно у северном региону Самбирано.[23][28] Неки од пашњака Мадагскара могу датирати из периода касног Миоцена, када је постојало глобално ширење пашњака.[21]

Еволуција биљних врста[уреди | уреди извор]

Постоји неколико хипотеза о томе како су се биљке и други организми диверзификовали у толико врста на Мадагаскару. Научници сматрају да су се врсте раздвајали постепено, прилагођавањем различитим условина животне средине на острву.[29] Врста Euphorbia occurs присутна је на острву, а у сушним пределима она је другачија, јер се прилагодила тој клими.[30] Ендемски врста папрата на Мадагскару развила се у пределима кишних шума још у Плиоцену.[31][32]

Истраживање и документација[уреди | уреди извор]

Рана истраживања[уреди | уреди извор]

Историја великог острва Мадагаскар написана од стране Етјена Флакурта (1658), који је први детаљно описао Мадагаскар

Мадагаскар и његова природна историја остали су релативно непознати изван острва пре 17. века. Његове једине везе са иностранством биле су повремени арапски, португалски, холандски и енглески морнари, који су довели кућне анегдоте и приче о бајковитој природи Мадагаскара.[33] Уз све већи утицај Француза на овом простору, углавном су француски природњаци који су у наредним вековима документовали мадагаскарску флору.[2][34]

Етен де Флакур изасланик Француске на југу Мадагаскара је у периоду од 1648. до 1655. године писао о острву, са поглављем посвећеном флори Мадагаскара.[35] Био је први који је споменуо ендемичне врсте Nepenthes madagascariensis и Catharanthus roseus.[36][37] Отприлике један век касније, 1770. године, фрацнуски природњаци Филберт Комерсон и Пиер Сонерат посетили су Мадагаскар.[38] Сакупили су велики број биљних врста на овом подручју, које су касније описали ботаничари Жан Батист Ламарк и Луис Мари.[34][39] Још један савременик, Лус Мареј Алберт посетио је Мадагаскар, на коме се задржао шест месеци и написао књигу Историја биљака сакупљених на јужном острвима Африке и рад Орхиедеје Мадагаскара и Маскаренских острва.[34][35][40]

Истраживања у 19. и 20. веку[уреди | уреди извор]

Sartidia perrieri, врста траве која више не постоји, сакупљена од стране Хенри Перијер де ла Батеа 1914. године, а описана од стране Аиме Камуса

Француски природња Алфред Грандидијер проучавао је природу Мадагаскара у 19. веку. Његова прва посета острву била је 1865. године, а пратило га је неколико других експедиција. Израдио је атлас острва и објавио га 1885. године, описао физичку, природну и политичку историју Мадагаскара на 39 књига.[41] Иако је највећи допринос створио на пољу животињских врста, открио је велики број биљних врста, а неке од њих су по њему именоване.[34]

Британски мисионар и природњак Ричард Барон живео је на Мадагскару од 1872. до 1907. године где је отркио велики број биљних врста које је касније описао ботаниар Џон Гилберт Бакер.[12] Барон је одрадио први каталог мадагаскарске флоре, где је писано преко 4700 врста које су до тада биле познате.[42][42]

Током периода француске колонизације острва (1897—1958), Хенри Перијер бде ла Бате био је главни ботаничар на Мадагаскару. Почетком 1896. године направио је велики хербаријум који је касније донирао Музеју природњачке историје у Паризу.[43] Објавио је неколико публикација о флори Мадагаскара, као и каталог биљних врста острва на 29 књига.[34][44] Његов савременик и сарадник Хенри Хјуберт био је професор у Алжиру, а касније у Паризу. Имао је десет експедиција на Мадагаскар, а 1936. године објавио је монографију флоре Мадагаскара.[34]

Неколико других важних ботаничара који су радили у добру француске колонизације Мадагаскара, описали су више од 200 врста биљака.[2] Аим Камус је описао траве, Рене Капурон је био главни на описивању дрвенастих биљака, а Џин Босер, директор француског института ОРТСОМ у Антананариву радио је са травама и орхиедајама.[34] Роџер Хејм био је један од највећих микролога који су радили на Мадагаскару.[2][45]

Истраживања у 21. веку[уреди | уреди извор]

Данас, националне и међународне истраживачке институције документују флору Мадагаскара. Ботанички и зоолошки врт Тсимбазазе има ботаничку башту и један од већих хербаријума у земљи са преко 80.000 примерака биљака.[46] Центар за истраживање руралног развоја има хербаријум са 60.000 примерака, првенствено дрвенастих биљака. Велики број њих је дигиталозован и доступан преко интернета.[46][47] Универзитет у Антананариву има одељење за биљке и екологију.[48]
Изван земље, Енглеска краљевска ботаничка башта у Кјуу је једна од водећих институција у ревизији биљних врста Мадагаскара; она такође одржава стални конзерваторски центар на Мадагаскару и сарађује са центрима на острву.[49] Музеју природњачке историје у Паризу традиционално је био један од центара за истраживање флоре Мадагаскара. Има хербаријум са око 700.000 малагазијских биљних узорака, а хербаријум је почео да се изграђује 1936. године.[45] Ботаничка башта у Мисурију одржава Каталог биљака Мадагаскара, а има и интернет презентацију и сталну базну станицу на Мадагскару.[2][50]

Људски утицај[уреди | уреди извор]

Први насељеници Мадагаскара имали су велики утицај на његову животну средину.[51] Подручје је дуго изоловано, а доласком човека и формирањем насеља, прављењем пашњака за стоку, касније градњом, изумрле су многе животињске врсте, а нестале многе биљне или постале угрожене.[52] Први Европљани стигли су на Мадагаскар у 16. веку. Раст популације на острву био је изузетно велики и брз од средине 20. века.[51][51][53]

Употреба аутохтоних врста[уреди | уреди извор]

Традиционални инструмент валиха прави се од бамбуса

Малгаши користе велики број биља за разне намене. Ричард Барон је кајем 19. века описао више од стотну изворних биљака, које се користи за разне сврхе међу народима Мадагаскара. Ове врсте укључују врсте абонос, Dalbergia и Raphia farinifera, а користи се и палмино уље у лековите и јестиве сврхе.[54]

Врста дрвета Ravenala madagascariensis користи се у разне сврхе на острву, пре свега као грађевински материјал.[55][56] Мадагаскарски национални инстрмент валиха прави се од бамбуса, а постоји преко 30 ендемских врста које су широко распрострањене и све јестиве, укључујући печурке.[7][57]

Многе локалне биљне врсте се користе као биљни лекови.[58] Етноботаничко истраживање у југозападној приморској шуми, открило је 152 локалних биљака локално кориштених као лекови и широм земље, преко 230 биљних врста су кориштене као традиционални третмани проти маларије.[59] Разнолика флора Мадагаскара има потенцијал за истраживање природних производа на индустријском нивоу.[60]

Пољопривреда[уреди | уреди извор]

Једна од најраспрострањенијих биљака која се узгаја на Мадагаскару је пиринач.[61] Житарице су саставни део мадагаскарске кухиње, а пиринач је увек био важна извона култура још од преколонијалног времена.[62] Верује се да је увреден за време Аустронезијских народа који су распотрањени на Мадагаскару, а археоботанички остаци доказују његово пристуство на Мадагаскару још из 11. века.[63] Пиринач се први пут култиривао у мочварним подручјима близу обалних делова острва. Његово расптрострањивање било је за време Мерима краљевства у 19. веку.[61] Од тада се многа земљиштва прерађују за пољопривреду, што је довело до губитка природних стаништва и нестанак биљних и животињских врста.[11][63]

На Мадагаскару се у великим количинама гаје и куркума, кокосова палма, Dioscorea alata и Colocasia esculenta, а верује се да су их донели рани насељеници из Азије.[62][64] Други усеви који имају вероватно афричко порекло гаје се на Мадагаскару, а укључују крављи грашак, Vigna subterranea, Elaeis и Tamarindus indica.[62] Неки усеви као што су теф, сирак, Panicum miliaceum и банане можда су били присутни и пре колонизације Мадагаскара, али је могуће да нису домаћи, већ да су их други људи овде донели и садили.[64] Верује се да су арапски трговци доносили воће на острво, као што је манго, нар и грожђе.[64] Касније, европски досељеници донели су сорте личија и авокада и промовисали култивизацију извоза каранфилића, кокосове палме, кафе и ваниле. Данас је Мадагаскар земља која произведе највише ваниле у свету.[65][66]

У шумама Мадагаскара налазе се многе егзотичне биљне врсте као што су еукалиптус, бор и акација.[64] Због традиционалне пољопривреде која се усавршавала вековима, данас долази до брзих и великих губитака шумских подручја.[67]

Распрострањивање биљних врста[уреди | уреди извор]

На Мадагаскару је пописано 1300 егзотичних врста, а највише је врста маховина, 10% од укупне флоре Мадагаскара. Многе егзотичне биљне врсте уведене су за пољопривреду или друге намене.[68] Око 600 врста је натурализовано на Мадагаскару.[69] Злогласних пример је биљна врста Eichhornia crassipes кој асе ширила кроз суптропске и тропске регије и у мочварним подручјима, а сматра се изузетно штетном биљком.[64]

Врста кактуса Opuntia monacantha представљен је југозападном Мадагаскару крајем 18. века од стране француских колонијалиста, који су га користили као природну ограду за заштиту војних објекта и баште.[11][68] Кактуси су се брзо ширили дуж острва, а користили и као сточна храна.[70] Неколико биљака које су сађене на Мадагаскару брзо су се рашириле, укљуујући врсту Delonix regia, која расте у тропским пределима.[64][68]

Претње и очување врста[уреди | уреди извор]

Нелегална сеча шуме на западном делу Мадагаскара

Мадагаскар, заједно са суседним острвима, сматра се жариштем за биодиверзитет због великог броја врста и ендемизма, али се на њему драматично смањењује примарна вегетација.[71][72] Светска фондација за природу означила је чак шест од седам екорегиона Мадагаскара као критично угрожене.[14][15][16][17][18][19][20] Подаци о дистрибуцији и статусу многих изворних биљака на Мадагаскару и даље недостају, али Црвена листа IUCN из 2011. године проценила је 1676 ендемичних врста васкуларних биљака и пронашла је више од 1000 које су угрожене или критично угрожене.[73]
Брзи пораст становништва острва и пољопривредне активности довеле су до губитка природног стаништва. Шумски покривач је смањен за око 40% од 1950. до 2000. године, а преостале шуме су врло ретке.[67][74]
Повећане су активности на пољима илегалне и легалне сече, нарочито палисандера, нарочито након политичке кризе на Мадагаскару, 2009. године.[75][76] Ретке биљке угрожене су и због бербе.[77] Глобално загревање се очекује да смањи или помери климатски погодна подручја за биљне врсте и угрожава приобална станишта, као што су приобалне шуме, кроз повећање нивоа мора.[78]
На простору Мадагаскара заштићено је више од шест милиона хектара површине, односно око 10% укупне површине острва. Заштићена подручја подељена су кроз националне паркове и резервате природе, а таква подручја су се утростручила од 2003. до 2013. године.[79] Многа од ових подручја су под Светском баштином Унеска.[49][80]

Мадагаскар је земља са највећим бројем биљних вреста наведених у конвенцији ЦИТЕС-а, која има за циљ да контролише трговину угроженим врстама.[77] Да би се смањиле неодрживо уништавање шума од стране локалних заједница, предложено је боље планирање коришћења земљишта, интензификација биљака и диверзификација.[67] Да би се смањио губитак биљних и животињских врста које живе на обалним подручјима Мадагаскара, склопљени су споразуми са рудаским компанијама које га угрожавају.[77]

Види још[уреди | уреди извор]

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Dombeya wallichii
    Dombeya wallichii
  • Dracaena reflexa var. angustifolia
    Dracaena reflexa var. angustifolia
  • Moringacea
    Moringacea

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Gautier, L.; Goodman, S.M. (2003). „Introduction to the flora of Madagascar”. Ур.: Goodman, S.M.; Benstead, J.P. The natural history of Madagascar. Chicago, London: The University of Chicago Press. стр. 229—250. ISBN 978-0226303079. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж „Catalogue of the plants of Madagascar”. Saint Louis, Antananarivo: Missouri Botanical Garden. 2018. Архивирано из оригинала 11. 7. 2017. г. Приступљено 20. 2. 2018. 
  3. ^ Schatz, G.E. (2000). „Endemism in the Malagasy tree flora”. Ур.: Lourenço, W.R.; Goodman, S.M. Diversité et endémisme à Madagascar. Biogéographie de Madagascar. 2. Bondy: ORSTOM Editions. стр. 1—9. ISBN 978-2-903700-04-1. 
  4. ^ а б в Vorontsova, M.S.; Besnard, G.; Forest, F.; et al. (2016). „Madagascar's grasses and grasslands: anthropogenic or natural?”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 283 (1823): 20152262. ISSN 0962-8452. PMC 4795014 Слободан приступ. doi:10.1098/rspb.2015.2262.  open access publication - free to read
  5. ^ Marline, L.; Andriamiarisoa, R.L.; Bardat, J.; et al. (2012). „Checklist of the bryophytes of Madagascar”. Cryptogamie, Bryologie. 33 (3): 199—255. ISSN 1290-0796. doi:10.7872/cryb.v33.iss3.2012.199. 
  6. ^ Spaulding, S.A.; Kociolek, J.P. (2003). „Bacillariophyceae, freshwater diatoms”. Ур.: Goodman, S.M.; Benstead, J.P. The natural history of Madagascar. Chicago, London: The University of Chicago Press. стр. 276—282. ISBN 978-0226303079. 
  7. ^ а б в г Buyck, B. (2008). „The edible mushrooms of Madagascar: an evolving enigma”. Economic Botany. 62 (3): 509—520. ISSN 0013-0001. doi:10.1007/s12231-008-9029-4.  open access publication - free to read
  8. ^ Bourriquet, G. (1970). „Les principaux champignons de Madagascar” (PDF). Terre Malgache (на језику: French). 7: 10—37. ISSN 0563-1637. Архивирано из оригинала (PDF) 2. 4. 2017. г. 
  9. ^ Aptroot, A. (2016). „Preliminary checklist of the lichens of Madagascar, with two new thelotremoid Graphidaceae and 131 new records”. Willdenowia. 46 (3): 349—365. ISSN 0511-9618. doi:10.3372/wi.46.46304. 
  10. ^ Bletz, M.C.; Rosa, G.M.; Andreone, F.; et al. (2015). „Widespread presence of the pathogenic fungus Batrachochytrium dendrobatidis in wild amphibian communities in Madagascar”. Scientific Reports. 5: 8633. Bibcode:2015NatSR...5E8633B. ISSN 2045-2322. PMC 4341422 Слободан приступ. PMID 25719857. doi:10.1038/srep08633.  open access publication - free to read
  11. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Moat, J.; Smith, P. (2007). Atlas of the vegetation of Madagascar. Richmond, Surrey: Royal Botanic Gardens, Kew. ISBN 9781842461983. 
  12. ^ а б Baron, R. (1889). „The flora of Madagascar”. Journal of the Linnean Society of London, Botany. 25 (171): 246—294. ISSN 0368-2927. doi:10.1111/j.1095-8339.1889.tb00798.x. 
  13. ^ Lowry II, P.P.; Schatz, G.E.; Phillipson, P.B. (1997). „The classification of natural and anthropogenic vegetation in Madagascar”. Ур.: Goodman, S.M.; Patterson, B. Natural change and human impact in Madagascar. Washington, London: Smithsonian Institution Press. стр. 93—123. ISBN 978-1-56098-683-6. 
  14. ^ а б в г д Crowley, H. (2004). „Madagascar humid forests”. Ур.: Burgess, N.; D'Amico Hales, J.; Underwood, E.; et al. Terrestrial ecoregions of Africa and Madagascar: a conservation assessment (PDF). World Wildlife Fund Ecoregion Assessments (2nd изд.). Washington D.C.: Island Press. стр. 269—271. ISBN 978-1559633642. Архивирано из оригинала (PDF) 1. 11. 2016. г. 
  15. ^ а б в г д ђ е ж Crowley, H. (2004). „Madagascar subhumid forests”. Ур.: Burgess, N.; D'Amico Hales, J.; Underwood, E.; et al. Terrestrial ecoregions of Africa and Madagascar: a conservation assessment (PDF). World Wildlife Fund Ecoregion Assessments (2nd изд.). Washington D.C.: Island Press. стр. 271—273. ISBN 978-1559633642. Архивирано из оригинала (PDF) 1. 11. 2016. г. 
  16. ^ а б в Crowley, H. (2004). „Madagascar dry deciduous forests”. Ур.: Burgess, N.; D'Amico Hales, J.; Underwood, E.; et al. Terrestrial ecoregions of Africa and Madagascar: a conservation assessment (PDF). World Wildlife Fund Ecoregion Assessments (2nd изд.). Washington D.C.: Island Press. стр. 276—278. ISBN 978-1559633642. Архивирано из оригинала (PDF) 1. 11. 2016. г. 
  17. ^ а б в Crowley, H. (2004). „Madagascar succulent woodlands”. Ур.: Burgess, N.; D'Amico Hales, J.; Underwood, E.; et al. Terrestrial ecoregions of Africa and Madagascar: a conservation assessment (PDF). World Wildlife Fund Ecoregion Assessments (2nd изд.). Washington D.C.: Island Press. стр. 417—418. ISBN 978-1559633642. Архивирано из оригинала (PDF) 1. 11. 2016. г. 
  18. ^ а б в Crowley, H. (2004). „Madagascar spiny thickets”. Ур.: Burgess, N.; D'Amico Hales, J.; Underwood, E.; et al. Terrestrial ecoregions of Africa and Madagascar: a conservation assessment (PDF). World Wildlife Fund Ecoregion Assessments (2nd изд.). Washington D.C.: Island Press. стр. 415—417. ISBN 978-1559633642. Архивирано из оригинала (PDF) 1. 11. 2016. г. 
  19. ^ а б в Crowley, H. (2004). „Madagascar ericoid thickets”. Ур.: Burgess, N.; D'Amico Hales, J.; Underwood, E.; et al. Terrestrial ecoregions of Africa and Madagascar: a conservation assessment (PDF). World Wildlife Fund Ecoregion Assessments (2nd изд.). Washington D.C.: Island Press. стр. 368—369. ISBN 978-1559633642. Архивирано из оригинала (PDF) 1. 11. 2016. г. 
  20. ^ а б в Tognetti, S. (2004). „Madagascar mangroves”. Ур.: Burgess, N.; D'Amico Hales, J.; Underwood, E.; et al. Terrestrial ecoregions of Africa and Madagascar: a conservation assessment (PDF). World Wildlife Fund Ecoregion Assessments (2nd изд.). Washington D.C.: Island Press. стр. 425—426. ISBN 978-1559633642. Архивирано из оригинала (PDF) 1. 11. 2016. г. 
  21. ^ а б в Bond, W.J.; Silander Jr, J.A.; Ranaivonasy, J.; Ratsirarson, J. (2008). „The antiquity of Madagascar’s grasslands and the rise of C4 grassy biomes”. Journal of Biogeography. 35 (10): 1743—1758. ISSN 0305-0270. doi:10.1111/j.1365-2699.2008.01923.x. 
  22. ^ а б в Buerki, S.; Devey, D.S.; Callmander, M.W.; Phillipson, P.B.; Forest, F. (2013). „Spatio-temporal history of the endemic genera of Madagascar” (PDF). Botanical Journal of the Linnean Society. 171 (2): 304—329. ISSN 0024-4074. doi:10.1111/boj.12008. Архивирано (PDF) из оригинала 12. 3. 2016. г. 
  23. ^ а б Wells, N.A. (2003). „Some hypotheses on the Mesozoic and Cenozoic paleoenvironmental history of Madagascar”. Ур.: Goodman, S.M.; Benstead, J.P. The natural history of Madagascar. Chicago, London: The University of Chicago Press. стр. 16—34. ISBN 978-0226303079. 
  24. ^ Leroy, J.F. (1978). „Composition, origin, and affinities of the Madagascan vascular flora”. Annals of the Missouri Botanical Garden. 65 (2): 535—589. ISSN 0026-6493. JSTOR 2398861. doi:10.2307/2398861. 
  25. ^ Yoder, A.; Nowak, M.D. (2006). „Has vicariance or dispersal been the predominant biogeographic force in Madagascar? Only time will tell”. Annual Review of Ecology, Evolution, and Systematics. 37: 405—431. ISSN 1545-2069. JSTOR 30033838. doi:10.1146/annurev.ecolsys.37.091305.110239. 
  26. ^ Dewar, R.E.; Richard, A.F. (2007). „Evolution in the hypervariable environment of Madagascar”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 104 (34): 13723—13727. ISSN 0027-8424. PMC 1947998 Слободан приступ. doi:10.1073/pnas.0704346104. 
  27. ^ Federman, S.; Dornburg, A.; Daly, D.C.; et al. (2016). „Implications of lemuriform extinctions for the Malagasy flora”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 113 (18): 5041—5046. ISSN 0027-8424. doi:10.1073/pnas.1523825113. 
  28. ^ Arditti, J.; Elliott, J.; Kitching, I.J.; Wasserthal, L.T. (2012). „‘Good Heavens what insect can suck it’- Charles Darwin, Angraecum sesquipedale and Xanthopan morganii praedicta”. Botanical Journal of the Linnean Society. 169 (3): 403—432. ISSN 0024-4074. doi:10.1111/j.1095-8339.2012.01250.x. 
  29. ^ Vences, M.; Wollenberg, K.C.; Vieites, D.R.; Lees, D.C. (2009). „Madagascar as a model region of species diversification” (PDF). Trends in Ecology and Evolution. 24 (8): 456—465. PMID 19500874. doi:10.1016/j.tree.2009.03.011. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 2. 2012. г. Приступљено 11. 2. 2012. 
  30. ^ Evans, M.; Aubriot, X.; Hearn, D.; et al. (2014). „Insights on the evolution of plant succulence from a remarkable radiation in Madagascar (Euphorbia)”. Systematic Biology. 63 (5): 697—711. ISSN 1063-5157. doi:10.1093/sysbio/syu035.  open access publication - free to read
  31. ^ Janssen, T.; Bystriakova, N.; Rakotondrainibe, F.; et al. (2008). „Neoendemism in Madagascan scaly tree ferns results from recent, coincident diversification bursts”. Evolution. 62 (8): 1876—1889. ISSN 0014-3820. doi:10.1111/j.1558-5646.2008.00408.x.  open access publication - free to read
  32. ^ Godfrey, L.R.; Crowley, B.E. (2016). „Madagascar's ephemeral palaeo-grazer guild: who ate the ancient C4 grasses?”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 283 (1834): 20160360. ISSN 0962-8452. doi:10.1098/rspb.2016.0360. 
  33. ^ Andriamialiasoa, F.; Langrand, O. (2003). „The history of zoological exploration of Madagascar”. Ур.: Goodman, S.M.; Benstead, J.P. The natural history of Madagascar. Chicago, London: The University of Chicago Press. стр. 1—13. ISBN 978-0226303079. 
  34. ^ а б в г д ђ е Dorr, L.J. (1997). Plant collectors in Madagascar and the Comoro Islands. Richmond, Surrey: Kew Publishing. ISBN 978-1900347181. 
  35. ^ а б Du Petit Thouars, A.A. (1822). Histoire particulière des plantes orchidées recueillies sur les trois îles australes d'Afrique, de France, de Bourbon et de Madagascar (на језику: French). Paris: self-published. OCLC 175296918. doi:10.5962/bhl.title.492.  open access publication - free to read
  36. ^ Kay, J. (2004). „Etienne de Flacourt, L'Histoire de le Grand Île [sic] de Madagascar (1658)”. Curtis's Botanical Magazine. 21 (4): 251—257. ISSN 1355-4905. doi:10.1111/j.1355-4905.2004.00448.x. 
  37. ^ de Flacourt, E. (1661). Histoire de la grande isle Madagascar (2nd изд.). Paris: G. Clousier. OCLC 863483150. Архивирано из оригинала 29. 8. 2014. г.  (in French) open access publication - free to read
  38. ^ Morel, J.-P. (2002). „Philibert Commerson à Madagascar et à Bourbon” (PDF) (на језику: French). Jean-Paul Morel. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 6. 2016. г. Приступљено 11. 6. 2016.  open access publication - free to read
  39. ^ „Tropicos – Ravenala madagascariensis Sonn.”. Saint Louis: Missouri Botanical Garden. 2018. Архивирано из оригинала 2. 1. 2017. г. Приступљено 21. 2. 2018. 
  40. ^ Du Petit Thouars, A.A. (1806). Histoire des végétaux recueillis dans les îles australes d'Afrique (на језику: French). Paris: Tourneisen fils. OCLC 488605338. Архивирано из оригинала 8. 10. 2016. г.  open access publication - free to read
  41. ^ Grandidier, A. (1885). Histoire physique, naturelle, et politique de Madagascar (на језику: French). Paris: Imprimerie nationale. doi:10.5962/bhl.title.1599.  open access publication - free to read
  42. ^ а б Dorr, L.J. (1987). „Rev. Richard Baron's Compendium des plantes malgaches”. Taxon. 36 (1): 39—46. ISSN 0040-0262. JSTOR 1221349. doi:10.2307/1221349. 
  43. ^ Perrier de la Bâthie, H.P. (1921). La végétation malgache (на језику: French). Marseille: Musée colonial. OCLC 459827227. 
  44. ^ Perrier de la Bâthie, H.P. (1936). Biogéographie des plantes de Madagascar (на језику: French). Paris: Société d'éditions géographiques, maritimes et coloniales. OCLC 691006805. 
  45. ^ а б „Le muséum à Madagascar” (PDF) (на језику: French). Muséum national d'Histoire naturelle. 2012. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 4. 2014. г. Приступљено 7. 8. 2016. 
  46. ^ а б „Herbier du Parc Botanique et Zoologique de Tsimbazaza, Global Plants on JSTOR”. New York: ITHAKA. 2000—2016. Архивирано из оригинала 9. 9. 2015. г. Приступљено 31. 7. 2016. 
  47. ^ „Herbier du FO.FI.FA, Global Plants on JSTOR”. New York: ITHAKA. 2000—2017. Архивирано из оригинала 18. 11. 2016. г. Приступљено 1. 4. 2017. 
  48. ^ „Université d'Antananarivo – Départements & Laboratoires” (на језику: French). Université d'Antananarivo. 2016. Архивирано из оригинала 09. 07. 2016. г. Приступљено 31. 7. 2016. 
  49. ^ а б „Madagascar – Royal Botanic Gardens, Kew”. Richmond, Surrey: Royal Botanic Gardens, Kew. 2016. Архивирано из оригинала 22. 7. 2014. г. Приступљено 31. 7. 2016. 
  50. ^ „Madagascar”. St. Louis: Missouri Botanical Garden. 2016. Архивирано из оригинала 19. 8. 2016. г. Приступљено 31. 7. 2016. 
  51. ^ а б в Burney, D.; Pigott Burney, L.; Godfrey, L.R.; et al. (2004). „A chronology for late prehistoric Madagascar”. Journal of Human Evolution. 47 (1–2): 25—63. ISSN 0047-2484. PMID 15288523. doi:10.1016/j.jhevol.2004.05.005. 
  52. ^ Gommery, D.; Ramanivosoa, B.; Faure, M.; et al. (2011). „Les plus anciennes traces d’activités anthropiques de Madagascar sur des ossements d’hippopotames subfossiles d’Anjohibe (province de Mahajanga)”. Comptes Rendus Palevol. 10 (4): 271—278. ISSN 1631-0683. doi:10.1016/j.crpv.2011.01.006. 
  53. ^ Crowley, B.E. (2010). „A refined chronology of prehistoric Madagascar and the demise of the megafauna”. Quaternary Science Reviews. 29 (19-20): 2591—2603. ISSN 0277-3791. doi:10.1016/j.quascirev.2010.06.030. 
  54. ^ Anonymous (1890). „Economic plants of Madagascar”. Bulletin of Miscellaneous Information (Royal Gardens, Kew). 1890 (45): 200—215. ISSN 0366-4457. JSTOR 4118422. doi:10.2307/4118422. 
  55. ^ Dransfield, S. (2003). „Poaceae, Bambuseae, bamboos”. Ур.: Goodman, S.M.; Benstead, J.P. The natural history of Madagascar. Chicago, London: The University of Chicago Press. стр. 467—471. ISBN 978-0226303079. 
  56. ^ Rakotoarivelo, N.; Razanatsima, A.; Rakotoarivony, F.; et al. (2014). „Ethnobotanical and economic value of Ravenala madagascariensis Sonn. in eastern Madagascar”. Journal of Ethnobiology and Ethnomedicine. 10 (1): 57. ISSN 1746-4269. PMC 4106185 Слободан приступ. PMID 25027625. doi:10.1186/1746-4269-10-57.  open access publication - free to read
  57. ^ Jeannoda, V.H.; Razanamparany, J.L.; Rajaonah, M.T.; et al. (2007). „Les ignames (Dioscorea spp.) de Madagascar : espèces endémiques et formes introduites ; diversité, perception, valeur nutritionelle et systèmes de gestion durable”. Revue d'Ecologie (La Terre et La Vie) (на језику: French). 62 (2–3): 191—207. ISSN 2429-6422. 
  58. ^ Razafindraibe, M.; Kuhlman, A.R.; Rabarison, H.; et al. (2013). „Medicinal plants used by women from Agnalazaha littoral forest (Southeastern Madagascar)”. Journal of Ethnobiology and Ethnomedicine. 9 (1): 73. ISSN 1746-4269. PMC 3827988 Слободан приступ. PMID 24188563. doi:10.1186/1746-4269-9-73.  open access publication - free to read
  59. ^ Rasoanaivo, P.; Petitjean, A.; Ratsimamanga-Urverg, S.; Rakoto-Ratsimamanga, A. (1992). „Medicinal plants used to treat malaria in Madagascar”. Journal of Ethnopharmacology. 37 (2): 117—127. ISSN 0378-8741. doi:10.1016/0378-8741(92)90070-8. 
  60. ^ Rasonaivo, P. (1990). „Rain forests of Madagascar: sources of industrial and medicinal plants”. Ambio. 19 (8): 421—424. ISSN 0044-7447. JSTOR 4313756. 
  61. ^ а б Campbell, G. (1993). „The structure of trade in Madagascar, 1750–1810”. The International Journal of African Historical Studies. 26 (1): 111—148. JSTOR 219188. doi:10.2307/219188. 
  62. ^ а б в Beaujard, P. (2011). „The first migrants to Madagascar and their introduction of plants: linguistic and ethnological evidence” (PDF). Azania: Archaeological Research in Africa. 46 (2): 169—189. ISSN 0067-270X. doi:10.1080/0067270X.2011.580142. 
  63. ^ а б Crowther, A.; Lucas, L.; Helm, R.; et al. (2016). „Ancient crops provide first archaeological signature of the westward Austronesian expansion”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 113 (24): 6635—6640. ISSN 0027-8424. doi:10.1073/pnas.1522714113. 
  64. ^ а б в г д ђ Kull, C.A.; Tassin, J.; Moreau, S.; et al. (2012). „The introduced flora of Madagascar” (PDF). Biological Invasions. 14 (4): 875—888. ISSN 1573-1464. doi:10.1007/s10530-011-0124-6. Архивирано (PDF) из оригинала 7. 11. 2016. г. 
  65. ^ „FAOSTAT crop data by country, 2014”. Food and Agriculture Organization. 2014. Архивирано из оригинала 11. 5. 2017. г. Приступљено 23. 7. 2017. 
  66. ^ Campbell, G. (2005). An economic history of imperial Madagascar, 1750–1895: the rise and fall of an island empire. London: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83935-8. Архивирано из оригинала 22. 4. 2016. г. 
  67. ^ а б в Erdmann, T.K. (2003). „The dilemma of reducing shifting cultivation”. Ур.: Goodman, S.M.; Benstead, J.P. The natural history of Madagascar. Chicago, London: The University of Chicago Press. стр. 134—139. ISBN 978-0226303079. 
  68. ^ а б в Binggeli, P. (2003). „Introduced and invasive plants”. Ур.: Goodman, S.M.; Benstead, J.P. The natural history of Madagascar (PDF). Chicago, London: The University of Chicago Press. стр. 257—268. ISBN 978-0226303079. Архивирано (PDF) из оригинала 2. 2. 2017. г. 
  69. ^ Binggeli, P. (2003). „Pontederiaceae, Eichhornia crassipes, water hyacinth, jacinthe d'eau, tetezanalika, tsikafokafona”. Ур.: Goodman, S.M.; Benstead, J.P. The natural history of Madagascar. Chicago, London: The University of Chicago Press. стр. 476—478. ISBN 978-0226303079. 
  70. ^ Binggeli, P. (2003). „Cactaceae, Opuntia spp., prickly pear, raiketa, rakaita, raketa”. Ур.: Goodman, S.M.; Benstead, J.P. The natural history of Madagascar. Chicago, London: The University of Chicago Press. стр. 335—339. ISBN 978-0226303079. 
  71. ^ Myers, N.; Mittermeier, R.A.; Mittermeier, C.G.; da Fonseca, G.A.B.; Kent, J. (2000). „Biodiversity hotspots for conservation priorities” (PDF). Nature. 403 (6772): 853—858. Bibcode:2000Natur.403..853M. ISSN 0028-0836. doi:10.1038/35002501. Архивирано (PDF) из оригинала 11. 2. 2018. г. 
  72. ^ Conservation International (2007). „Madagascar and the Indian Ocean islands”. Biodiversity Hotspots. Conservation International. Архивирано из оригинала 24. 8. 2011. г. Приступљено 24. 8. 2011. 
  73. ^ Groupe des Spécialistes des Plantes de Madagascar (2011). Liste rouge des plantes vasculaires endémiques de Madagascar (PDF) (на језику: French). Архивирано (PDF) из оригинала 11. 2. 2018. г. 
  74. ^ Harper, G.J.; Steininger, M.K.; Tucker, C.J.; Juhn, D.; Hawkins, F. (2008). „Fifty years of deforestation and forest fragmentation in Madagascar” (PDF). Environmental Conservation. 34 (4). ISSN 0376-8929. doi:10.1017/S0376892907004262. Архивирано (PDF) из оригинала 12. 2. 2018. г. 
  75. ^ Butler, R. (2010). „Madagascar's political chaos threatens conservation gains”. Yale Environment 360. Yale School of Forestry & Environmental Studies. Архивирано из оригинала 26. 12. 2010. г. Приступљено 31. 1. 2010. 
  76. ^ Schuurman, D.; Lowry II, P.P. (2009). „The Madagascar rosewood massacre” (PDF). Madagascar Conservation & Development. 4 (2): 98—102. doi:10.4314/mcd.v4i2.48649. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 6. 2010. г. 
  77. ^ а б в Willis, K.J., ур. (2017). State of the world's plants 2017 (PDF). Richmond, Surrey: The Royal Botanic Gardens, Kew. ISBN 978-1-84246-647-6. Архивирано (PDF) из оригинала 12. 2. 2018. г. 
  78. ^ Hannah, L.; Dave, R.; Lowry, P.P.; et al. (2008). „Climate change adaptation for conservation in Madagascar”. Biology Letters. 4 (5): 590—594. ISSN 1744-9561. PMC 2610084 Слободан приступ. doi:10.1098/rsbl.2008.0270.  open access publication - free to read
  79. ^ „Madagascar's protected area surface tripled”. World Wildlife Fund for Nature. 2013. Архивирано из оригинала 12. 2. 2018. г. Приступљено 11. 2. 2018. 
  80. ^ „Endangered plant propagation program at Parc Ivoloina”. Madagascar Fauna and Flora Group. Архивирано из оригинала 12. 2. 2018. г. Приступљено 11. 2. 2018. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Флора Мадагаскара на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Флора_Мадагаскара&oldid=27036523”