Пређи на садржај

Јупитер (бог)

С Википедије, слободне енциклопедије
Јупитер
Припадник архаична и капитолске тријаде
Мермерна статуа Јупитера (у средини) из око 100 [а]
Лични подаци
Друга именаЈов
Пребивалиштенебеса
Породица
СупружникЈунона
ДецаМарс, Минерва, Вулкан, Белона, Јувентас, Херкулес
ПородицаРимска традиција: Јунона, Церера, Веста
Грпко-римска: Плутон, и Нептун
Митологија
ПланетаЈупитер[1]
Поштује се у
Данчетвртак
СимболМуња, орао, храст
Еквиваленти
Грчки еквивалентЗевс
Римски еквивалентДиеспитер, Диус Фидиус, Ведиовус
Етрурски еквивалентТинија[2]
Хиндуистички еквивалентИндра, Дјаус Пита [3][4]
Кананитски еквивалентБаал[5]
Месопотамијски еквивалентЕнлил,[6] Хадад[7]
Хуритски еквивалентТешуб[8]
Протоиндоевропски еквивалент*Дјеус
Статуа бога Јупитера

Јупитер отац и господар богова у класичној староримској митологији.[11][12] Победио је Титане, свргнуо свог оца Сатурна, дао Нептуну море, Плутону пакао, а за себе задржао небо и земљу. Име је добио по врховном богу Римљана, ког су Грци звали Зевс. Јупитер је бог светла. Он шаље грмљавину и муњу, заштитник је правде, истине, ћудоређа, војску зауставља у бегу и досуђује јој победу.

У историјско доба је Јупитер Оптимус Максимус главно божанство Рима. Најстарији храм римског државног култа на капитолију посвећен је Јупитеру, Јунони и Минерви; у њему је сенат доносио одлуке о објављивању рата, ту су се потписивали међународни уговори и војсковође приносили жртве, а победнички императори су на повратку у Рим у тријумфалној поворци најприје полазили у Јупитеров храм. По Римском царству подизани су многи храмови у част Јупитера (најчешће на брежуљцима) који су представљали симбол римске моћи. У част Јупитеру приређивале су се сваке године у септембру луди Романи.[13] У царско доба често га у култу идентификују са различитим, страним, посебно оријенталним боговима (Јупитер Оптимус Максимус Серапис, Сабазиос, Долицксенус и др.).

Обично се сматра да је Јупитер настао као бог неба. Његово препознатљиво својство је гром, а његова примарна света животиња је орао,[14] који је имао примат над осталим птицама при преузимању прорицања[15] и постао један од најчешћих симбола римске војске (види Аквила). Два амблема су често комбинована да представљају бога у облику орла који у канџама држи гром, често виђен на грчким и римским новчићима.[16] Као бог неба, био је божански сведок заклетви, светог поверења од кога зависе правда и добра владавина. Многе његове функције биле су усредсређене на Капитолско брдо, где се налазила цитадела. У Капитолској тријади био је централни чувар државе са Јуноном и Минервом. Његово свето дрво био је храст.

Статуа Јупитера, Ватикан, Рим.

Римљани су Јупитера сматрали еквивалентом грчког Зевсу,[17] а у латинској књижевности и римској уметности митови и иконографија о Зевсу прилагођени су под именом Iuppiter. У традицији под утицајем Грчке, Јупитер је био брат Нептуна и Диса Патера, римских еквивалената Посејдона и Хада. Сваки је председавао једно од три царства универзума: небо, воду и подземни свет. Италски Диеспитер је такође био бог неба који се манифестовао на дневном светлу, обично поистовећен са Јупитером.[18] Тинија се обично сматра његовим етрурским панданом.[2]

Љубавне пустоловине

[уреди | уреди извор]

Љубавне пустоловине Јупитерове — тичу се, сем његових жена (Церера, Латона, Јунона, Темида, Еуринома), још и његових љубавница којих је било врло много (Алкмеина, Семела, Леда, Ија, Европа, Данаја и др).

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Са додацима из 19. века: драперија, жезло, орао, и Викторија

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Evans, James (1998). The History and Practice of Ancient Astronomy. Oxford University Press. стр. 296—7. ISBN 978-0-19-509539-5. Приступљено 2008-02-04. 
  2. ^ а б Massimo Pallottino, "Etruscan Daemonology," p. 41, and
    Robert Schilling, "Rome," pp. 44 and 63,
    both in (1981, 1992) Roman and European Mythologies, University of Chicago Press, 1992, transl. from the 1981 French edition;
    Giuliano Bonfante and Larissa Bonfante, (1983, 2003) The Etruscan Language: An Introduction, Manchester University Press rev. ed., pp. 24, 84, 85, 219, 225;
    Nancy Thomson de Grummond, (2006), Etruscan Myth, Sacred History, and Legend, University of Pennsylvania Museum of Archaeology and Anthropology, pp. 19, 53–58 et passim;
    Jean MacIntosh Turfa, (2012), Divining the Etruscan World: The Brontoscopic Calendar and Religious Practice Cambridge University Press, p. 62.
  3. ^ West 2007, стр. 171.
  4. ^ Mallory & Adams 2006, стр. 431.
  5. ^ „Baal (ancient deity)”. Encyclopedia Britannica (online изд.). 
  6. ^ Pleins, J. David (2010). When the great abyss opened : classic and contemporary readings of Noah's flood ([Online-Ausg.]. изд.). New York: Oxford University Press. стр. 110. ISBN 978-0-19-973363-7. 
  7. ^ https://journals.openedition.org/syria/681
  8. ^ West, M.L. (1966) Hesiod Theogony: 18-31; Kirk, G.S. (1970) Myth: Its meaning and function in ancient and other cultures: 214-220 Berkeley and Los Angeles; with Zeus being the Greek equivalent of Jupiter.
  9. ^ Saturni filius, frg. 2 in the edition of Baehrens.
  10. ^ Keats, John. Selected Poems: Keats: Keats — преко Google Books. 
  11. ^ Iūpiter is thought to be the historically older form and Iuppiter, to have arosen through the so-called littera-rule. Compare Weiss (2010). „Observations on the littera rule” (PDF). Cornell Phonetics Lab. Ithaca, NY: Cornell University. Архивирано из оригинала (PDF) 2016-10-17. г. 
  12. ^ de Vaan, Michiel (2018-10-31). Etymological Dictionary of Latin and the other Italic Languages. Leiden; Boston. стр. 315. ISBN 9789004167971. 
  13. ^ „Јупитер - митологија”. Опште образовање. Приступљено 4. 2. 2020. 
  14. ^ Pliny Naturalis Historia X 16. A. Alföldi Zu den römischen Reiterscheiben in Germania 30 1952 p. 188 and n. 11 as cited by G. Dumézil La religion reomaine archaïque Paris 1974 2nd ed., It. tr. Milan 1977 (hereafter cited as ARR) p. 215 n. 58.
  15. ^ Servius Ad Aeneidem II 374.
  16. ^ Dictionary of Roman Coins, see e.g. reverse of "Consecratio" coin of Emperor Commodus & coin of Ptolemy V Epiphanes minted c. 204–180 BC.
  17. ^ Larousse Desk Reference Encyclopedia, The Book People, Haydock. 1995. стр. 215.
  18. ^ Diespiter should not be confused with Dis pater, but the two names do cause confusion even in some passages of ancient literature; P.T. Eden, commentary on the Apocolocyntosis (Cambridge University Press, 1984, 2002), pp. 111–112.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]