Пређи на садржај

Ирена Колесар

С Википедије, слободне енциклопедије
Ирена Колесар
Ирена Колесар
Лични подаци
Пуно имеИрена Колесар
Датум рођења(1925-11-22)22. новембар 1925.
Место рођењаСлавонски Брод, Краљевина СХС
Датум смрти3. септембар 2002.(2002-09-03) (76 год.)
Место смртиЗагреб, Хрватска
Рад
Битна улогаСлавица
Веза до IMDb-а

Ирена Колесар (Славонски Брод, 22. новембар 1925 — Загреб, 3. септембар 2002) је била југословенска глумица.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Ирена Колесар је рођена 22. новембра 1925. године у Славонском Броду, одакле се као деветогодишња дјевојчица с родитељима преселила у Загреб.[1] Са непуних 17 година прикључила се партизанима и постала борац Тринаесте пролетерске бригаде „Раде Кончар“. Глумац Јожа Грегорин укључио ју је у позоришну дружину те бригаде, а онда и у Казалиште народног ослобођења Хрватске. Ту је упознала глумца Шиму Шиматовића са којим се венчала у јуну 1944. године, на конгресу културних радника у Топуском.

Након ослобођења вратила се у Загреб где је примљена у драмски ансамбл Хрватског народног казалишта.[2]

Вјеко Афрић јој је 1947. године поверио насловну улогу у првом послератном играном филму „Славица“.[1] Та улога, коју је одиграла у 21. години, направила је од Ирене Колесар праву звезду. Филм је видело око два милиона гледалаца у Југославији. Током каријере снимила је седам биоскопских и десет телевизијских филмова.

Значајан део глумачке каријере посветила је позоришту. Остваривши запажене улоге као Лаура у „Стакленој менажерији“ и Хедвига у „Дивљој патки“, постала је неприкосновена прва дама загребачке театарске сцене. Бојан Ступица, тадашњи управник Југословенског драмског позоришта успео је да доведе Ирену Колесар 1953. године у Београд и ангажује је у свом позоришту. Прва улога била јој је Јулија у Шекспировој трагедији „Ромео и Јулија“.[2]

У Југословенском драмском позоришту Ирена Колесар радила је све до 1973. године. У том периоду остварила је велики број запажених улога, међу којима се нарочито истиче улога Офелије у „Хамлету“, у режији Марка Фотеза у другој половини педесетих, са којом је наступила и на Дубровачким летњим играма.[3]

Године 1973. се пензионисала и вратила у Загреб. Након одласка у пензију учествовала је у неколико телевизијских и позоришних пројеката.

Филмска и позоришна слава у том периоду није доносила материјалне предности. Као куриозитет наводи се податак да за свој први филм Ирена Колесар није ни добила хонорар - исплаћене су јој само дневнице за тромесечно снимање. Стога је деведесете провела у оскудици, једва састављајући крај с крајем са 1200 куна пензије и 300 куна борачког додатка. Умрла је 3. септембра 2002. године у старачком дому „Ксавер“ у Загребу.[1]

Филмографија

[уреди | уреди извор]
Год. Назив Улога
1947. Славица Славица
1948. Бесмртна младост Зорица
1950. Плави 9 Нена
1953. Камени хоризонти Мала
1956. Последњи колосек Јелена Мијатовић
1957. Вратићу се Јана Дујшин, супруга
1960. Сплетка и љубав (ТВ)
1961. Не дирај у срећу
1963. Инкогнито
1963. Човек и звер Сељанка
1966. Галски петао (ТВ серија)
1967. Никад се не зна
1968. Не играј се љубављу (ТВ)
1968. Стравиња
1971. Капетан из Кепеника
1972. Клупа у Јурјевској (серија) /
1972. Лица
1981. Ујка Вања Марина

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в admin. „IRENA KOLESAR, JUGOSLOVENSKA GLUMICA NEPRAVEDNO ZABORAVLJENA” (на језику: бошњачки). Приступљено 2021-01-31. 
  2. ^ а б markobanovic.com (2020-12-02). „Ирена Колесар”. RTV Centar Srem (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-31. 
  3. ^ „Ирена Колесар - симбол виталности једног времена”. Дневник (на језику: српски). Приступљено 2021-01-31. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ирена_Колесар&oldid=28847885”