Танасије Младеновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ТАНАСИЈЕ МЛАДЕНОВИЋ
No portrait gray test-sr.svg
Датум рођења (1913-04-15)15. април 1913.
Место рођења Сараорци, код Смедерева
 Краљевина Србија
Датум смрти 12. јануар 2003.(2003-01-12) (89 год.)
Место смрти Београд, Србија Србија
Савезна Република Југославија СР Југославија
Професија правник и књижевник
Члан КПЈ од 1936.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Служба НОВ и ПО Југославије
Чин мајор у резерви
Одликовања
Орден Републике
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден братства и јединста
Орден рада са црвеном заставом
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Танасије Таса Младеновић (Сараорци, код Смедерева, 15. април 1913Београд, 12. јануар 2003), српски песник, есејиста и преводилац и учесник Народноослободилачке борбе.

Биографија[уреди]

Рођен је у 15. априла 1913. године у селу Сараорци, код Смедерева. У Смедеревској гимназији је покренуо часопис „Књижевни круг“ 1932-1933. године. Завршио је Правни факултет у Београду, 1937. године и потом био адвокатски приправник.

Још као студент, прикључио се револуционарном студентском покрету на Београдском универзитету и тада илегалној Комунистичкој партији Југославије (КПЈ), због чега је од од Државног суда за заштиту државе био осуђен на четири месеца затвора. Учествовао је у Народноослободилачкој борби од 1941. године. У току рата налазио се на дужностима политичког комесара Другог шумадијског партизанског одреда, руководиоца Политодела Друге далматинске ударне бригаде, шефа Пропагандног одсека Главног штаба НОВ и ПО Србије, члана Агитпропа Обласног комитета КПЈ за Санџак, члан Пропагандног одељења АВНОЈ-а и др. У периоду од 1944. до 1947. године био је уредник дневника „Глас“.

После ослобођења земље, писао је за недељни часопис „Дуга“ и „Књижевне новине“. Касније је био директор „Књижевних новина“, председник Позоришног савета Београдског драмског позоришта, председник Комитета за кинематографију Владе НР Србије (1947-1951), секретар Одбора за просвету Савезне скупштине (1954-1964), члан Извршног одбора Заједнице европских писаца (1958-1968), члан Европског друштва за културу (1970) и др. Био је и члан Управе Удружења књижевника Србије.

Више пута је био биран за посланика Скупштине СФРЈ и Скупштине СР Србије, а био је и члан Главног одбора Социјалистичког савеза радног народа Србије и члан Главног одбора Савеза удружења бораца НОР-а Србије.

Објавио је преко четрнаест књига поезије: „Песме борбе и обнове“ (1945), „Поема за нас“ (1947), „Песме“ (1948), „Камен и акорди“ (1955), „Под пепелом звезда“ (1958), „Мртво време“ (1972), „Псалми по сину“ (1964), „33 сонета“ (1981), „Сам“ (1983), „Помешане карте“ (1985), „Рт Добре наде“ (1988), „Кућа на друму“ (2000) и др. Године 1993. објавио је мемоарску прозу „Успутне скице за портрете: Црњанцки, Андрић, Миљковић, др Рашковић“, у којој је писао о Милошу Црњанском, Иви Андрићу, Бранку Миљковићу и др Јовану Рашковићу.

Последња његова збирка објављена је 2000. године под симболичним насловом „Кућа на друму“ у којој је тематизовао осећања након НАТО бомбардовања СРЈ. Био је један од блиских пријатеља Добрице Ћосића, са којим је заједно 1968. године пао у политичку немилост. Није се либио да јавно критукује лоше појаве у тадашњем социјалистичком друштву, а у току студентских демонстрација, јуна 1968. године, дао је шансу студентима да јавно искажу своје ставове у „Књижевним новинама“. Сматра се да је он један од заслужних за повратак књижевника Милоша Црњанског у Југославију, 1965. године.

Преминуо је 12. јануара 2003. године у Београду.

Добитник је бројних награда - Награда Министарства просвете НР Србије (1949), Седмојулске награде (1959), награде БИГЗ-а, Дисове награде (1991), награде „Одзиви Филипу Вишњићу“ (1996), награде „Десанка Максимовић“ (1997), награда „Златни кључ Смедерева“ (1997), награде „Заплањски Орфеј“ (2000) и др.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су - Орден Републике са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, два Ордена братства и јединства са златним венцем, Орден рада са црвеном заставом и Орден за храброст.

Читава његова продица активно је учествовала у Народноослободилачкој борби. Његови родитељи Милан и Јелена, као и његова два брата и сестра. У току рата 1942. године погинула су му два брата - Светомир Света и Андреј Андра, а исте године стрељан му је у логору на Бањици отац Милан. Такође, у току рата 1943. године у Пријепољској бици погинула је и његова прва супруга Радојка Рада Ђурић-Младеновић. Његов брат Светомир Младеновић Света проглашен је 9. октобра 1953. године за народног хероја, а њихова породична кућа у Сараорцима је проглашена за споменик културе од великог значаја.

Литература[уреди]