Пређи на садржај

Монотелитство

С Википедије, слободне енциклопедије

Монотелитизам (на грчком језику μονοθελητισμός „једна воља“) је христолошко учење, проглашено за јерес, које се развило почетком 7. веку у Византији, као резултат настојања царске власти да успостави верско јединство у држави. Наиме, иако је монофизитизам био осуђен на Четвртом васељенском сабору, још увек је било много оних који нису били спремани да прихвате халкидонски орос о две природе у Христу. Због тога је цариградски патријарх Сергије I настојао да пронађе компромисно решење. Сматрао је да је могуће рећи да у Христу постоје две природе, али само једна воља. Ово погрешно учење прихватио је и римски папа Хонорије I, запавши у јерес.[1]

Монотелитском учењу отворено се супротставио свети Максим Исповедник који је тврдио да природа мора да има и сопствену природну вољу, те да би, ако бисмо прихватили да је Христос имао само једно вољу, из тога нужно следило да је имао и само једну природу или да је Његова људска природа била недостатна. Максима је подржао папа Мартин I (645—655), који је због тога отеран са катедре у прогонство на Крим. Св. Максим је мучен и од последица мучења (одсечена му је десна рука и ишчупан језик) је преминуо. Међутим, Црква је прихватила управо његово, диотелитстко учење о две воље у Христу, што је озваничено на Шестом васељенском сабору у Цариграду (680—681).[2]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Острогорски 1969, стр. 124-125.
  2. ^ Острогорски 1969, стр. 141, 162.

Лиература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]