Експериментална психологија

С Википедије, слободне енциклопедије

Експериментална психологија је грана психологије која се бави проучавањем реакција човека на намерно инструисане подражаје, стимулусе, било физичке, било социјалне. Експериментална психологија је приступ психолошким истраживањима у оквиру којих људи користе експерименте у контролисаним условима да истраже и тестирају хипотезе о људском понашању.

Средином 19. века настала је психофизика, прва експериментална психолошка дисциплина у оквиру које се физичким методама испитивао однос између спољашњих збивања, стимулуса и унутрашњих промена у осетљивости, односно света сензација.

Експериментална психологија настала је као модерни приступ у 19. веку када је Вилхелм Вунт (1832—1920), увео математички и експериментални приступ на терену. Он је основао прву психолошку лабораторију у Лајпцигу, 1879. године, у Немачкој. Ближе истини је, међутим, да је цео 19. век био, у ствари, период инсталације научних метода у снимању душевног живота и тако време формирања психологије као науке. Други експериментални психолози, укључујући Хермана Ебингхауса (1850—1909) и Едварда Тиченера (1867—1927), укључујући интроспекцију међу својим експерименталним методама.

Јоханес Милер (1801—1858) оснивач је експерименталне физиологије, али истовремено његови радови представљају један од теоријских стубова психологије. У историји се обично помиње 1879. година као тренутак рађања психологије као самосталне науке јер, како је то добро познато. Експериментисање се међутим није јавило у психологији преко ноћи, па се с правом може рећи да је оно припремано вековима, а стварно реализовано у периоду од друге половине XVIII до краја XIX века. Психофизика која је била прва емпиријска дисциплина психологије, показала је да је мерење духовних феномена ипак могуће – истина, индиректно мерење преко релевантних вредности стимулације.

Милер је разматрао однос између наших унутрашњих збивања, атрибута осета и стимулуса. Главни продор психологије у XIX веку начињен је у области психофизике. Основни проблем психофизике је био проблем интензитета. Радећи на том проблему истраживачи различитих професија током више деценија припремали су настанак прве психолошке лабораторије. Психофизика је управо та област психологије која је увела мерење у ову науку, а тиме и омогућила и њено осамостаљивање.

Психофизичари су нашли да је применом ограниченог самопосматрања, у којем испитаник саопштава само са „да“ или „не“ да ли осећа дејство дражи, односно са „јаче“ или „слабије“ да ли осећа разлике у дражењу могуће увести две основне особености експеримента: 1) понављање по потреби и 2) квантификацију.

Главни продор психофизике остварује Густав Теодор Фехнер (1801—1887) који је 1860. године објавио књигу „Елементи психофизике“. У њој се даје основни теоријски модел односа физичког и психичког, данас познат као Фехнеров закон.

Према Фехнеру, постоји законита повезаност између промена у физичком и психичком свету, па ако се осети ређају по интензитету по интензитету у неки низ, то ће бити аритметичка прогресија, али дражи које су изазвале те осете имаће геометријску прогресију – оне ће расти као природни алгоритам интензитета (стимулуса). Овај закон је омогућио индиректно мерење, дефинисање свих маркантних тачака осетљивости индиректно као величина стимулације.

То је био револуциони подухват. Мерење почиње да се користи у психологији ослоњено на Фехнеров психофизички закон. Потом се шири и са осетљивошћу појединих чула почиње мерење опажања, а потом и даље кроз психологију.

Херман Ебингхаус је први квантитативно проучавао успех у процесу вербалног учења. Креирао је кривуљу учења и заборављања и открио утицај различитих фактора на учење.

Постоје бројне гране и правци у психологији које истражују многобројне феномене, од истраживача у неурологији до истраживача који се баве менталним поремећајима. У експерименталној психологији, људи креирају контролисане експерименталне услове да би тестирали теорију.

Експериментална психологија користи различите методе и средства да истражи људско понашање у различитим контекстима. Осим мерења времена одзива и стопа погрешака, експериментални психолози редовно користе упитнике пре, за време и после експерименталне методе, као и методе посматрања.

Психолози у оквиру ове области раде у универзитетима, истраживачким центрима, владама и приватним компанијама. Они се фокусирају на преношење знања и експерименталних метода студентима, док други спроводе истраживање о когнитивним процесима, животињском понашању, неуронауке, личности.

Скале мерења[уреди | уреди извор]

За изражавање података добијених у истраживањима користе се различити нивои или скале мерења, који су важни стога јер одређују начин на који ће подаци бити интерпретирани, као и каква статистичка анализа ће бити примењена. Постоје четити основне скале мерења и то:

  • Номинална
  • Ординална
  • Интервална и
  • Скала односа.

Номинална скала је најједноставнији ниво мерења којим се представљају категорички подаци. Номиналном скалом се подаци сврставају у категорије које су базиране на некој квалитативној особини и међу којима ниједна категорија нема предност. Категорије не могу да се уреде по одређеном редоследу, нити постоји критеријум по коме би се вредности могле да одреде „веће од“ или „мање од“ других вредности.

Примери за номиналну скалу мерења су следеће варијабле: Боја косе: смеђа, плава, црна итд. Раса: бела, црна, жута итд. Пол: мушки, женски Статус пушења: пушачи, непушачи Категорије у номиналној скали могу бити означене словима (А – мушки пол, Б – женски пол) или бројевима (1 – мушки пол, 2 – женски пол), при чему слова и бројеви служе само као ознаке и немају никакво друго значење.

Ординална скала је ниво мерења којим се представљају категорички подаци, који су класификовани у категорије по одређеном редоследу, али растојање између категорија нема тачно одређено значење. Редослед категорија може бити изражен као "ратинг" или "ранкинг".

Код "ратинг" скале је рангирање извршено на основу субјективног доживљаја испитаника. Атрибути неке променљиве су нумерички означени, али бројеви имају само квалитативно значење и не подразумевају једнаке интервалне разлике. Пример за ову врсту скале је начин на који се изражава бол:

0 – без бола, 1 – слаб бол, 2 – умерен бол, 3 – средње јак бол и 4 – врло јак бол.

Ознаке од 0 до 4 не подразумевају квантитативну разлику између категорија (категорија 2 не подразумева двоструко јачи бол у односу на категорију 1), већ само редослед у односу на јачину.

На исти начин бисмо могли да направимо категоризацију неких атрибута по важности: 0 – неважан, 1 – мало важан, 2 – умерено важан, 3 – прилично важан и 4 – јако важан.

Код "ранкинг" скале се променљиве уређују (рангирају) по интересовању, значају, важности и сл. и редна места која оне имају у том уређивању означавају се бројевима од 1 до н. Овом скалом се изражавају школске оцене, резултати спортских такмичења, резултати функционалних и сцреенинг тестова итд.

Интервална скала подразумева такође уређивање атрибута неке променљиве по одређеном редоследу, али растојање у том редоследу атрибута има одређено значење. Код интервалне скале су најчешће, почетак (нула) и мерне јединице произвољно одређени. Овом скалом се изражавају дани у календару (почетак календара је произвољно одређен, као и дужина дана) и температура.

Скала односа је ниво мерења у коме увек постоји апсолутна нула са одређеним значењем, па је код скале односа могуће одредити фракцију мерења. Овом скалом се изражавају нумерички подаци као што су висина, тежина, старост, број пацијената.

Експеримент[уреди | уреди извор]

Експеримент или оглед је поступак (одн. низ поступака и активности) којим се намерно изазива нека појава ради њеног опажања и / или мерења у строго контролисаним и поновљивим условима. Психологија је експеримент преузела из природних наука, али га је морала прилагодити свом предмету истраживања и развити већи број прикладних облика експерименталног истраживања. Примена експеримента у психологији ограничена је због проблема етичке нарави. Експеримент је најпоузданији научни поступак за откривање узрочних веза међу појавама. Експериментална истраживања су допринела осамостаљивању и развоју научне психологије , која се за један век диференцирала у велики број самосталних дисциплина. Примена експеримента у изучавању развоја психичког живота посебно је допринела откривању правилности развоја и природе развојних промена.

Предности ове методе над осталим облицима испитивања су:

  • могућност намерног изазивања појаве , па како су познати место , услови и време јављања појаве, посматрач се унапред припрема за тачно опажање појаве;
  • могућност систематског и намерног мењања услова у којима се нека појава јавља, што је њена суштинска одлика;
  • могућност да се појава изазове више пута уз планско варирање услова, све док се не уоче узроци и карактеристике промена на испитиваној појави. Укратко, експеримент омогућава да се оствари квалитативна, каузална и квантитативна анализа појаве која се изучава. Главни циљ психолошког експеримента је да се испита да ли одређени услов, фактор или варијабла делује на појаву која је предмет истраживања.

Експериментална истраживања[уреди | уреди извор]

Према основним начелима на основу којих се заснива њихова организација, сва истраживања у психологији могу се поделити на експериментална и неекспериментална. Унутар категорије експерименталних истраживања главне врсте су лабораторијски експерименти и експерименти у природним условима.

Лабораторијски експерименти[уреди | уреди извор]

Лабораторијски експерименти су типичан приступ проучавању појава као што су индивидуално и групно одлучивање, групна динамика, формирање и мењање ставова. Класични примери лабораторијског експеримента у социјалној психологији су Шерифови огледи о формирану групних норми и Ашови огледи о конформизму.

Експерименти у природним условима[уреди | уреди извор]

Организовање експеримента у природним условима мотивисано је у првом реду тежњом да и сама појава која је предмет истраживања буде природна, са свим својим елементима и обележјима. Многе психолошке појаве из различитих разлога не могу се проучавати у лабораторији, у условима које су вештачки створене и конструисане према истраживачу. Ако је организовање експеримента могуће у природним условима, избегавају се неки од недостатака истраживања у лабораторији. У првом реду избегава се дилема да ли се појаве изазване у лабораторији могу сматрати еквивалентним појавама које настају у природним околностима.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Огњеновић, П. (2002). Психологија опажања. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
  • Огњеновић, П., Шкорц, Б. (2005). Наше намере и осећања. Београд: Гутембергова галаксија.
  • Печјак, V. (1984). Стварање психолога. Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства.
  • Огњеновић, П. (2001). Осећај и мера - о психофизичким основима сазнања. Земун: Мостарт.
  • Хавелка, Н., Кузмановић, Б., Попадић, D. (1998). Методе и технике социјално психолошких истраживања. Београд: Центар за примењену психологију, Друштво психолога Србије.