Константиново раскршће

С Википедије, слободне енциклопедије

Константиново раскршће
Оригинална слика корице књиге (римски гладијус на нацистичкој мапи Југославије из 1941)
Настанак и садржај
Ориг. наслов'
АуторДејан Стојиљковић
ЗемљаСрбија
Језиксрпски
Издавање
ИздавачЛагуна
Датум
издавања

2009.
Број страница265
Класификација
ISBN?978-86-521-0163-4

Константиново раскршће је историјски роман Дејана Стојиљковића, издат у едицији Меридијан ИП Лагуна 2009. године.[1]

Синопсис[уреди | уреди извор]

 УПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис књиге!

Радња романа смештена је пред крај Другог светског рата у окупираној Србији. Нацисти трагају за великом тајном Константина Великог, која може да промени ток рата.

Аненербе, лого у виду мача око кога се увија змија
Остаци Медијане

Према старој легенди, клинови којима је Исус био прикован за крст нестали су након Његовог васкрсења. Један је уметнут као део у круни која је вековима красила главе владара, други је стављен на врх копља којем је Господ био прободен на распећу, а трећи је претопљен у сечиво мача... Легенда каже да ће онај који буде имао у поседу ове три свете ствари завладати светом. Иста легенда каже да се трећа света реликвија налази на Балкану, на југу земље коју потреса грађански рат, у граду где је рођен први римски император који је поверовао у снагу Крста...

У пролеће 1939. непосредно пред почетак Другог светског рата, рајхсфирер Хајнрих Химлер поклонио је свом вођи Адолфу Хитлеру мапу на којој је било уцртано шест праваца у којима би требало да се крећу истраживања древне аријевске прошлости.

Један од тих праваца показивао је на Србију.

Пет година касније, у лето 1944. у Нишу, родном граду Константина Великог, СС официр Хајнрих Кан, високи адепт аријевског реда Мртвачке главе, успева да склопи мозаик који ће га одвести на место које крије тајне последњег великог римског императора. Мач који Хитлер толико жуди да има у рукама налази се у никад откривеној Константиновој збирци оружја, армаментаријуму скривеном испод темеља античког Наиса, на древним мапама означеном као "Константиново раскршће".

Али на путу који Кан треба да пређе у свом суровом походу ка забрањеним знањима древних аркана, испречиће му се двојица људи: загонетни четнички мајор Немања Лукић и командант одбране града - баварски племић Ото фон Фен. У исто време, поред бомби које савезници бацају са неба, Ниш потреса серија монструозних убистава... У лудилу грађанског рата вођеном од стране националиста и комуниста, то наизглед никог не узбуђује, али једна прастара реч може се чути с времена на време, како је између себе тихо изговарају војници на мртвој стражи, та реч је "Вампир".

У ноћи када ће савезнички бомбардери запалити небо изнад Ниша, прастара људска жудња води у подземље оне који немају шта да изгубе. Тамо их чекају одговори на питања која су себи постављали читавог живота. Још нешто их чека доле, у катакомбама, чувар чије име је означено руном на своду улаза у подземне лагуме Наиса, створење од врсте која је готово заборављена, старе колико и сам свет. У мраку сијају његове очи боје пурпура, на месту где се секу границе два света, на "Константиново раскршће".

Ликови[уреди | уреди извор]

Хајнрих Кан - високи официр СС-а и истакнути члан бироа за истраживање аријевске прошлости Аненербе (Наслеђе предака). По директном Хитлеровом наређењу, он долази у Ниш крајем 1943. где започиње истраживање подземних лагума и тунела у којима се наводно налази скривени Константинов армаментаријум. Кан је свиреп и прорачунат човек који не бира средства у остваривању својих циљева. Његова Каријера у Аненербеу је беспрекорна а у неколико наврата истакнут је мистериозни подухват који је извео у Африци.

Немања Лукић - загонетни четнички официр Немања Лукић појављује се у Нишу непосредно пред јунска бомбардовања 1944, наводно, са задатком повереним од штаба Краљеве војске у отаџбини. Ипак његове намере су потпуно другачије а на индиректан начин су везане за Хајнриха Кана и његово истраживање. Лукић је доктор медицине који је студирао у Бечу, неодређених је година, некада је боравио у Нишу са својом супругом Аном која је неколико година потом умрла под мистериозним околностима.

Ото фон Фен - командант фелдкомандатуре 809-Ниш, баварски племић Ото фон Фен је частан официр беспрекорне биографије и изванредног порекла. Његово настојање да у бомбама и глађу разореном граду истраје у својим принципима војничке части и хришћанског морала својеврсни је контрапункт Кановом фанатизму и нацистичкој ревности. Фон Фен је историјска личност али сачуваних података о њему има веома мало.

Светислав Петровић Нишавац - чувени нишки хармоникаш, ортак још чувенијег Тозе Живковића (оца певача Тозовца) историјска је личност. Он је стари пријатељ Немање Лукића и помаже му да у граду у коме влада параноја и лудило грађанског рата дође до информација које су му потребне. Нишавац је шерет и љубитељ кафане и коцке, на себи својствен начин, он је нека врста водича кроз Ниш оног времена.

Крсман Теофиловић - изданак једне од најугледнијих нишких грађанских породица, власник неколико радњи и једне кафане, предузимљиви трговац високог образовања и господских манира, наклоњен је националистима. Прогони га лична трагедија о којој нерадо говори, а због својих отворених ставова према Бољшевицима на мети је локалној групи комунистичких илегалаца.

Драгутин Стевановић - некадашњи пријатељ Немање Лукића, предратни официр и потоњи шверцер и трговац оружјем. По Кановом доласку у Ниш, придружио се потрази за Константиновим раскршћем и након инцидента током спуштања у лагуме Наиса оболео од мистериозне болести.

Коста Миловановић - Пећанац - једна од најтрагичнијих фигура Другог светског рата, војвода Коста Пећанац остао је омражен због своје колаборације са окупатором иако је он, по сопственом тврђењу, то учинио како би спасао народ од страдања. Убијен је по налогу Драже Михаиловића у зиму 1944. а према неким тврдњама то је било индиректно повезано са мапом коју је имао у поседу. Наводно, та мапа је показивала пут до улаза у подземне лагуме Наиса који воде ка Константиновом раскршћу.

Петриња Рајевски - полусестра Драгутина Стевановића, кћи руског емигранта. Њена умешност са виском и необична чулна надареност помоћи ће Хајнриху Кану да пронађе локацију армаментаријума.

Адолф Хитлер - свемоћни вођа Нацистичке Немачке појављује се на самом почетку романа где у дворцу Вевелсбург, окултној престоници нацистичке Немачке, издаје директно наређење Хајнриху Кану. Хитлер је овде већ оронуо и добрано нагрижен стресом и паранојом, дијалози коришћени у овом делу књигу преузети су из аутентичних Хитлерових говора и монолога, нарочито је занимљив његов однос према Србији и Србима које назива руљом и краљеубицама.

Хајнрих Химлер - немачки Рајхсфирер, први човек СС-а, окултни посвећеник који је веровао да је реинкарнација германског краља Хајнриха Првог због чега је добио надимак Птичар. Он је други човек немачког Рајха, одмах после Хитлера, један је од твораца нацистичке доктрине крви и тла која је своје основе имала у окултним и бизарним учењима о Германима као потомцима аријевских богова који су живели на Земљи у освиту времена.

Настајање, писање и развој дела[уреди | уреди извор]

У интервјуу који је дао за Радио Ниш[2] Стојиљковић је рекао да је прва рука романа настала још 2002. године у форми новеле чији наслов је био Тамни вилајет. Стојиљковић је ову новелу написао за групну збирку прича о вампирима Постеља од глога, међутим она никада није објављена. Уместо ње, издавач СИИЦ Ниш је објавио збирку стрипова истог наслова. Иницијатор оба пројекта био је стрип сценариста Марко Стојановић, а саме приче биле су везане за пројекат Пали Анђео који је радио у сарадњи са Дејаном Вујићем, стрип аутором из Београда.

Илустрацију за новелу тада је урадио Владимир Алексић, сада већ афирмисани стрип аутор који се доказао на интернационалној сцени. Та илустрација је и објављену у албуму Постеља од глога. Алексић је касније још једном сарађивао са Стојиљковићем на књизи Лева страна друма за коју је нацртао сет од пет црно-белих илустрација.

Стојиљковић је накратко напустио овај рукопис и радио интензивно на прозној збирци Лева страна друма која је издата од стране СКЦ-а Ниш, марта 2007. године. Истовремено је предузео опсежна истраживања везана за роман која су укључивала претраге по архивама, музејима и библиотекама, сакупљање материјала, као и обиласке одређених локације међу којима је и улазак у део подземних лагума на брду Виник северозападно од Ниша. Сет фотографија забележен том приликом доступан је у фото-галерији сајта НишКафе. Са повременим прекидима, аутор је првобитно написану новелу развијао у роман, додавши нове ликове и рукавце приче, као и масу новооткривених података везаних за антички Наис, Други светски рат на простору Србије, окултну димензију Трећег рајха, савезничка бомбардовања Србије 1944. године и ратне злочине комуниста и Црвене армије током и након ослобођења Ниша. Име дела је промењено у Константиново раскршће где он симболизује истовремено и град Ниш, Балкан као и преплитање разних утицаја на том подручју - келтски крст, римски крст, хришћански крст, кукасти крст...

Финална фаза развоја романа отпочела је након потписивања уговора са ИП Лагуна и најзначајније везано за њу су уредничке интервенције Игора Маројевића. С обзиром да је непосредно пре тога Маројевић написао роман сличне тематике Шнит (фабула истог дешава се у Земуну за време Другог светског рата) он је био верзиран у саму тематику романа као и у историјски период који обрађује и сам феномен нацизма. Маројевић је својим уредничким радом доста допринео флуидношћу стила којим је књига писана, успешном свођењу жанровских елемената на скоро реалистичан ниво, а неке од његових идеја су директно утицале на фабулу романа (убачене сцене и измењен крај) и на тај начин умногоме побољшале квалитет дела.

Додатне интервенције на роману урађене су у току коректурног процеса (преводи на латински и немачки, фусноте), књигу је лекторисао Сава Кузмановић док је идејно решење корица урадила Марица Буцек. Занимљиво је да је решење корице са римским гладијусом као главним мотивом урађено тек након што је првобитно решење у коме доминира споменик Константину Великом у Јорку одбачено као превише мрачно.

Књига је објављена 1. јула 2009. као 20. издање едиције Меридијан.

Литерарни утицаји[уреди | уреди извор]

У интервјуима и текстовима поводом књиге,[тражи се извор] аутор је често наводио Нила Гејмена, Стивена Кинга, Дена Симонса, Борислава Пекића и Слободана Селенића као главне литерарне узоре. Нарочито је истицан Пекић и његов роман Беснило. Према Стојиљковићевој тврдњи, Константиново раскршће има структуру идентичну ранијим романима Стивена Кинга као што су То, Исијавање, Куџо... Књига је подељена на три дела, којима претходе Пролог и епилог, а веома битну функцију имају цитати на почетку сваког дела. Ритам романа је такав да је први део најдужи са поглављима уједначене дужине, док је трећи део најкраћи са кратким поглављима и упадљиво малим присуством статичких мотива. Често мењање перспектива, као и клифхенгери на крају сваког поглавља дају делу на динамици и неизвесности.

Ванкњижевни утицаји[уреди | уреди извор]

Стојиљковић се такође у интервјуима[3] позива на утицај филмских редитеља попут Ридлија Скота, Кристофера Нолана, Мајкла Мена, Мартина Скорсезеа, Алекса Пројаса и других чији је рад директно утицао на његово писање. Такође, у више наврата је истакао да су му у раду на књизи доста помогли занатски трикови преузети из стрипова и графичких новела. Са тим у вези битан је утицај Мајка Мињоле, Френка Милера, Алана Мура и Тицијана Склавија. Начин на који је постигнута динамика романа умногоме је сличан начину на који се смењују епизоде у култној ТВ серији Изгубљени.

Историјска позадина[уреди | уреди извор]

Зграда Моравске Бановине, данас Универзитет у Нишу, за време Другог светског рата је била седиште Фелдкомандантуре 809 - Ниш

Сама књига је у великој мери утемељена на историјским чињеницама а један део главних ликова су историјске личности.[4]

  • Сцена у прологу где се Хајнрих Кан сусреће са Хитлером и Химлером догађа се на аутентичној локацији дворца Вевелсбург, ентеријер је описан до танчина аутентично. Сви делови Хитлеровог дијалога су урађени на основу његових аутентичних говора и изјава. Опис психофизичког стања Адолфа Хитлера у том тренутку (крај 1943) заснован је на релевантним документима и изјавама сведока.
  • Анегдота на почетку књиге са Светиславом Петровићем Нишавцем и бугарским официром је заснована на догађају који се заиста десио у кафани Боже Крстића.
  • Сви војници и официри Фелдкомандантуре 809-Ниш који се појављују у књизи историјске су личности, њихова имена, чинови и формацијски распоред су аутентични. Имена сарадника немачке фелдкомандантуре, тумача, преводилаца, техничког особља, такође су аутентична.
  • Велики део описа ратног Ниша је аутентичан, од имена виђенијих Нишлија, улица и локала до ситних детаља везаних, рецимо, за јела и пиће које су се служили у кафанама. Опис ручка у кафани Атина аутентичан је до последње појединости.
  • Опис последњих дана војводе Косте Пећанца је истинит и заснован на недавно откривеним чињеницама, детаљи његове смрти такође, измењене су само неке појединости.
  • Опис савезничких бомбардовања заснован је у највећем делу на историјским изворима и сведочанствима очевидаца.
  • Операција Дунавски вилењак се заиста десила и бродови потопљени током ње и данас се могу видети на делу Дунава код Прахова, начин на који је описана у књизи је прилагођен потребама структуре те сцене.
  • Опис Битке за Београд заснован је највише на мемоарском делу академика Миодрага Павловића Узурпатори неба, мемоарима британског официра Фицроја МекЛејна, дневницима Вермахта и документима немачке команде из тог времена. Неки делови везани за ову тему инспирисани су и детаљима из Андрићевих Свески.
  • Приказ прогона грађанских породица након уласка Црвене армије и партизана у Ниш је заснован на историјским чињеницама.
  • Објава немачке Фелдкомандатуре 809 од 3. новембра 1943. на страни 45. у књизи је аутентичан документ.
  • Наслов текста о вампиризму на који се позива један од јунака у књизи заиста је објављен у предратној Политици и то 27. јула 1934. Догађај у селу Дражевац описан у том чланку заиста се десио и многи житељи овог места и данас говоре о њему.

Пријем код критике[уреди | уреди извор]

О роману су се веома похвално изразили Владислава Гордић Петковић у свом тексту.[5] објављеном у Културном додатку Политике и Младен Весковић у Блиц-овом подлиску Књиге[6] Такође, врло позитивне рецензије написали су Ивана Милаковић (Култура - Крстарица)[тражи се извор] и Жељко Обрановић (Блог City Magazine-a)[тражи се извор] dok su uglavnom afirmativne kritike napisali Vladimir Vujinović u magazinu Yellow Cab[тражи се извор] и Јасмина Врбавац у емисији Вавилон на РТС-у[7][8] У прегледу годишње продукције, Милета Аћимовић Ивков, критичар Политике је у Културном додатку овог листа роман назвао највећим изненађењем године[9]

Негативне критике романа написали су Весна Тријић у дневном листу Блиц, Ирена Јаворски у Бетону[тражи се извор],Владимир Арсенић у Е-новинама[10], и Растислав Динић у часопису Реч [11]

Оптужбе за историјски ревизионизам[уреди | уреди извор]

Јаворски, Арсенић и и Динић оптужују Стојиљковића за историјски ревизионизам. Па тако Јаворски, у Бетону пише: „Нова српска књижевност, као и овај роман, тематски захтевају рехабилитације личности, политика и идеологија наше ближе прошлости (Други светски рат), што се поклапа са актуелним друштвеним процесима.“[12] Један део овог текста Ирене Јаворски налази се у виду афирмативног цитата на првој страни посебног издања романа[тражи се извор]

Арсенић у Е-новинама тврди да је у Константиновом раскршћу на делу: "Наизглед наиван и некритички историјски ревизионизам којим се опет комунисти претварају у зликовце, а националисти и ројалисти у људе од угледа и, коначно, невине жртве".[10]

У самом роману приказ националиста и ројалиста није такав каквим га Арсенић приказује у критици:

Уз шкрипу зарђалих шарки, врата од сирове буковине се отворише и Касапче угледа Средоја како виси закуцан за њих дугачким војничким бајонетом. Очију избечених у некој бизарној, мртвачкој запањености зурио је у њега са тупавим изразом на свом балавом лицу сеоске битанге која је до ове вечери једини смисао живота успевала да пронађе у силовањима и опијању.[13]

Динић, у Речи (исти текст је касније објављен и у Е-Новинама и на сајту Пешчаник) оптужује Стојиљковића да у свом роману прећуткује постојање концентрационог логора Црвени крст и на тај начин релативизује оправданост и размере српског антифашистичког отпора, нарочито НОБ-а. Динић закључује да “Стојиљковићева реинтерпретација историје остаје само понављање владајућих ревизионистичких наратива.”[11]

Динићева тврдња је нетачна јер се логор Црвени крст помиње у књизи на неколико места као и у есејима у посебном издању романа.[14]

Стојиљковић није полемисао са критичарима у вези ових оптужби. Једина досадашња реакција била је изјава за Вечерње новости[тражи се извор] :

Нико од тих који ме оптужују за историјски ревизионизам није историчар. Углавном су то филолози, библиотекари, правници и по који пропали студент физике. С друге стране, ја сам пишући роман консултовао стручњаке за тај период, па испаде да међународно признати професори историјских наука не знају ништа, него ће историју да их науче аматери који се баве писањем параполитичких памфлета. Цела та прича о политичкој подобности и коректности је типична продаја магле од стране оних који би да идеологија буде испред уметничког квалитета. Они кажу: “Књижевност је идеологија”. А то је иначе било обележје тоталитарних режима, та превага идеолошког над естетским. Један од највећих апологета таквог концепта био је Јозеф Гебелс. Да ствар буде још апсурднија, представници тог ретроградног тренда себе промовишу у неке врле антифашисте. Отуд и толики бес усмерен на нас за које књижевност није идеологија и никада неће бити.

Оптужбе за слободно интерпретирање историјских чињеница дошле су и са супротне, десничарске стране, уредник крагујевачког листа Погледи замерио је Стојиљковићу на нетачном опису припадника четничког покрета: Опис Дражине војске је исти као да је аутор члан СУБНОР-а. Исти је као рецимо у књизи V. Драшковића Ноћ ђенерала. I као о Деобама D. Ћосића. I као у Отписанима. Итд. [15]

Награде[уреди | уреди извор]

Роман је освојио престижну награду Милош Црњански[16] као и награду за неговање и афирмацију књижевне традиције Ниша Светосавски печат[17] а ушао је и у најужи избор за НИН-ову награду [18] и у ужи избор за награду Исидора Секулић[19] Роман се нашао и на листи десет најважнијих догађаја у области забаве у Србији у 2009. години, по избору агенције Бета.[20] Роман је такође номинован и за две међународне награде, нашао се у ширем избору за награду ИМПАК [21] а номинован је као српски кандидат за награду „Балканика“ [22]

Роман Константиново раскршће је 2010. године био најчитанија књига у мрежи народних библиотека у Србији.[23]

Издања и преводи[уреди | уреди извор]

Корица америчког издања романа

Роман је за врло кратко време, месец дана од датума издавања (1. јула 2009) постао најпродаванија књига неког домаћег аутора у ИП Лагуна.[24] Друго издање књиге објављено је почетком септембра 2009. треће непосредно пред 54. Београдски сајам књига, а четврто крајем 2009. године. До 2014. књига је дошла до цифре од укупно деветнаест издања и скоро 60 000 продатих примерака, а ИП Лагуна је уприличила и посебно издање у тврдим корицама са илустрованим appendixom[25]

Роман је преведен на словачки, руски, македонски и енглески језик док су откупљена права за швајцарско и турско тржиште. Енглески превод „Константиновог раскршћа“ реализован је кроз пројекат „Српска проза у преводу“, који подржава Министарство културе Републике Србије и књига се појавила у издању Геопоетике децембра 2010. Књигу је превео Рендал А. Мејџор.[26] Македонски превод је изашао у издању куће Култура из Скопља, а руски у издању куће Азбука из Санкт Петербурга.[27] Док је енглески превод за америчко тржиште објавио издавач „Блуминг Твиг Букс“ из Њу Јорка[28][19] Словачко издање изашло је из штампе у јесен 2017. године у издању куће ЕСА из Братиславе.

Референце на поп-културу[уреди | уреди извор]

  • У сцени на самом крају књиге, Стојиљковић је убацио посвету Шабану Бајрамовићу и његовој песми Питао сам малог пужа.
  • Један од ликова који се помиње у дијалогу при крају романа се зове Маричић, што је посвета Игору Маројевићу (иначе уреднику едиције Меридијан у којој је књига објављена) и његовом роману Шнит.
  • Наслов пролога Поглед из бесконачности је, у ствари, наслов једне епизоде стрипа Дилан Дог.
  • Реченица коју у епилогу изговара Ото фон Фен - Ја нисам престао да верујем у Бога, али је Бог престао да верује у мене је у ствари реченица којом почиње албум God's Own Medicine британске готик-рок групе The Mission. Ову реченицу на почетку албума изговара певач групе Вејн Хаси.

Поређења са Да Винчијевим кодом[уреди | уреди извор]

Константиново раскршће је у често поређено[29] са романом Дена Брауна Да Винчијев код. Стојиљковић је у више наврата одбацио ова поређења, наводећи да је Константиново раскршће далеко више утемељено на историјској истини као и да се роман бави неким озбиљним темама попут одговорности појединца у рату, ратним злочинима, коренима зла на Балкану, односом између паганизма и хришћанства. Стојиљковић такође тврди да је Константиново раскршће и доста мрачнији роман од Да Винчијевог кода, и да његова фабула није толико једноставна и не концентрише се искључиво на решавање мистерије Мача.

Стрип адаптација[уреди | уреди извор]

Корица другог дела стрип адаптације. Аутори: Алекса Гајић и Драган Пауновић, 2013.

Роман је адаптиран у стрип од стране самог аутора који је написао сценарио. Предвиђено је да стрип има три дела, од којих су два већ објављена. Први део насловљен Константиново раскршће: Краљевство крви објављен је 2012. а други Константиново раскршће: Наслеђе предака је објављен 2013. године од стране издавача Систем Комикс из Београда. Оба дела је нацртао Драган Пауновић, док је у другом делу гостујући цртач био Алекса Гајић.

Познати светски стрип теоретичар и критичар Пол Гравет уврстио је и први и други део стрипа у своју годишњу листу најбољих светских стрипова нарочито похваливши Пауновићев цртеж.[30]

Трећи и последњи део стрипа најављен је за Београдски сајам књига 2019. и носиће наслов Константиново раскршће: Небо изнад Ниша. Поред Пауновића и Гајића, на стрипу су радили и Синиша Радовић, Мијат Мијатовић и Ненад Цвитичанин.

Серија према роману[уреди | уреди извор]

Октобра 2019. најављена је адаптација романа у телевизијску серију у продукцији куће Фирефлy из Београда, а по адаптираном сценарију Ђорђа Милосављевића[31] Аутор је поводом овога изјавио:

Није ми жао што се чекало чак 10 година да се ’склопе коцкице’, пошто је роман по својој форми и садржини погоднији да се по њему сними телевизијска серија. Тако ће бити обједињени сви нивои приче и биће времена за развој ликова. Изузетно ми је драго што адаптацију ради мој драги колега, такође Лагунин аутор, наш познати и признати сценариста Ђорђе Милосављевић. Имао сам прилике да прочитам сценарио за пилот-епизоду и све је одрађено како треба. Продукцијска кућа Фирефлy је својом озбиљношћу и амбицијом, као и чињеницом да истовремено развијају и снимају више пројеката, показао да је прави избор, а драго ми је што деле моје мишљење да серија има потенцијала да се пласира и на страно тржиште. На крају крајева, добар део дијалога биће на немачком или енглеском, па се све то некако намеће само од себе. Роман ће тако направити пун круг за ову деценију откад је доступан читаоцима, од радо читане, награђиване и превођене књиге, преко стрип адаптације – па све до ТВ серије. Шта више његов аутор може да пожели?

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Лагуна”. Лагуна.рс. Приступљено 23. 12. 2013. 
  2. ^ Радио Ниш, 17. јул 2009, емисија Арс Литера, уредник и водитељ Велибор Петковић
  3. ^ „УППС: САВ ТАЈ БЕС 29 Децембер 2006”. Уппс-сајт.цом. Архивирано из оригинала 24. 12. 2013. г. Приступљено 23. 12. 2013. 
  4. ^ „Лагуна: Заслепљен сунцем Јун 16, 2010”. Лагуна.рс. Приступљено 23. 12. 2013. 
  5. ^ Петковић, Владислава Гордић (2. 1. 2013). „Политика: Вампир на Нишави 01/08/2009”. Политика.рс. Приступљено 23. 12. 2013. 
  6. ^ (Књиге бр. 43, Блиц, 23. август 2009, страна 4)
  7. ^ „РТС2: Вавилон 23. феб 2010” (на језику: (језик: српски)). Ртс.рс. Приступљено 23. 12. 2013. 
  8. ^ „књигаинфо”. књигаинфо. Приступљено 23. 12. 2013. 
  9. ^ Ивков, Милета Аћимовић (2. 1. 2013). „Политика: Нишки трио, 05/12/2009”. Политика.рс. Приступљено 23. 12. 2013. 
  10. ^ а б „Четници освајају жанр”. е-новине.цом. 23. 1. 2010. Архивирано из оригинала 24. 12. 2013. г. Приступљено 23. 12. 2013. 
  11. ^ а б http://www.fabrikaknjiga.co.rs/rec/80/177.pdf
  12. ^ 15ГЛ.qxд
  13. ^ Константиново раскршће, ИП Лагуна, Београд 2009. пп. 164.
  14. ^ http://laguna.rs/o1327_konstantinovo_raskrsce_-_posebno_izdanje.pdf
  15. ^ „Ð&#x;огледи :: Виеw топиц - ÐшÐ¾Ð½Ñ Ñ‚Ð°Ð½Ñ‚Ð¸Ð½Ð¾Ð²Ð¾ Ñ€Ð°Ñ ÐºÑ€ÑˆÑ›Ðµ”. Погледи.рс. Архивирано из оригинала 24. 12. 2013. г. Приступљено 23. 12. 2013. 
  16. ^ „РТС: „Милош Црњански“ за Дејана Стојиљковића 28. окт 2009” (на језику: (језик: српски)). Ртс.рс. 28. 10. 2009. Приступљено 23. 12. 2013. 
  17. ^ „Јужне вести: Додељене награде Светосавског сајма књига 28.02.2010”. Јузневести.цом. Приступљено 23. 12. 2013. 
  18. ^ „РТВ: Осам наслова у најужем избору за НИН-ову награду 5. јануар 2010”. Ртв.рс. Приступљено 23. 12. 2013. 
  19. ^ а б Константиново раскршће“ од 15. марта у САД-у | Лагуна”. www.лагуна.рс (на језику: српски). Приступљено 2022-01-18. 
  20. ^ „Лагуна: Најважнији догађаји у области забаве у 2009. 28. децембар 2009”. Лагуна.рс. Приступљено 23. 12. 2013. 
  21. ^ „Блиц: Три српска аутора у друштву светске елите”. Блиц.рс. Приступљено 23. 12. 2013. 
  22. ^ Лагуна: „Константиново раскршће“ Дејана Стојиљковића у конкуренцији за награду „Балканика“
  23. ^ Листа 25 најчитанијих књига у мрежи народних библиотека у Србији за 2010. годину
  24. ^ Р, З. „Двадесето издање романа „Константиново раскршће. Политика Онлине. Приступљено 2022-01-18. 
  25. ^ Лагуна: О књизи
  26. ^ Б92 - Култура - Коментари - Друго коло "Српске прозе у преводу"
  27. ^ Лагуна: Преводи „Константиновог раскршћа“
  28. ^ Танјуг (2015-03-07). „Савремена српска проза осваја читаоце у САД”. ИН4С (на језику: српски). Приступљено 2022-01-18. 
  29. ^ Ден Браун са Нишаве, аутор: С. БАБОВИЋ , Вечерње новости, 15.07.2009[мртва веза]
  30. ^ Пол Граветова листа најбољих светских стрипова у 2013. години
  31. ^ Недељник: Снимаће се серија по књизи “Константиново раскршће” Дејана Стојиљковића

Спољашње везе[уреди | уреди извор]