Народник

С Википедије, слободне енциклопедије
Део серије о популизму
Популизам
Варијанте
Концепти
Људи
Националне варијанте
Повезане теме

Narodnjaštvo (рус. народники) је био политички покрет руске средње класе у 1860-им и 1870-им, од којих су се неки укључили у револуционарни покрет против Цара. Њихова идеологија је позната као народњаштво (рус. народничество), тако да се понекада преводи као „Популизам“. Заједнички слоган међу народњацима био је одлазак у народ (рус. хождение в народ).[1] Иако је њихов покрет постигао мало у њиховом времену, народњаци су на много начина интелектуални и политички преци социјалиста који су постигли велики утицај на руску историју у двадесетом веку.

Историја[уреди | уреди извор]

Позицију народњака су највише одржавали интелектуалци који су читали дела Александра Херцена (1812- 1870) и Николе Гавриловича Чернишевског (1828 – 1889) чија су уверења била оплемењена Николом Михаиловским ( 1842 – 1904). У касном 19. веку социјализам и капитализам полако постају примарне теорије руских политичких мислилаца, а Михаиловски схвата да је помак у мишљењу почео да утиче на оригиналне идеје народника, тако да су се појавиле две групе народника такозвани “Критички Народњаци” и “Доктринарни Народњаци”. Критички Народњаци били су следбеници Михаиловског и имали су флексибилан став о капитализму. Више познати Доктринарни Народњаци имали су чврсто уверење да капитализам нема будућност у Русији нити у било којој аграрној земљи.

Народњаштво је порасло после ослобађање кметова 1861 за време Цара Александра II који је објавио крај феудализма у Русији. Тврдећи да су ослобођени кметови били продати у ропство надница у коме је буржоазија замењена земљопоседницима, Народнизам има за циљ да постане политичка снага супротно од феномена. Народник је сагледао аспекте из прошлости са носталгијом: иако су замерали бившем систему власника земаља они су се успротивили укидању „сељака” од традиционалних „обсцхина” система - комуне.

Народници су се усмерили на раст сукоба између сељака и такозваних „кулака” (више просперитетних земљовласника). Групе које су настале деле заједничке опште циљеве о уништавању руске монархије и „кулака” и достављање земље поштено међу сељацима. Народници су уопштено веровали да је могуће одрећи се капиталистичке фазе руског развоја и наставити директно са социјализмом.

Народници су видели сељаштво као револуционарну класу која би збацила монархију и сматра сеоску заједницу као ембрион социјализма. Како год они су веровали да сељаци не би постигли револуцију сами, инсистирајући уместо да историја може бити створена само од истакнутих личности које би иначе водиле пасивне сељаке до револуције. Василије Воронтосов прозван од Руске интелигенције као “Покретач из менталне снаге у којој за разлику од осетљивих и живахних седамдесетих година, пао је и формулисао научну теорију руског економског развоја”.[2] Како год, неки интелектуалци Народника су позвани на хитну револуцију која је ишла иза филозофске и политичке дискусије.

У пролеће [1874]. године интелигенција Народника је напустила градове за села, “ићи ка људима” у покушају да науче сељаке њиховом моралном императиву за побуну. Готово да су остали без подршке. С обзиром да су Народници углавном средње и више средње класе социјалног сталежа пронашли су потешкоће у вези за осиромашеним сељацима и њиховом културом. Они су провели доста свог времена учећи сељаке обичајима као и облачењу и плесању. Народници су гледани кроз сумњу од стране многих руских сељака, који су у потпуности уклоњени из више модернизоване културе урбаног подручја. Власти су одговориле на покушај народника са репресијом: Револуционари и њихови сељачки симпатизери су били затворени и прогнани.

Хапшење пропагандиста (1892) од Илyа Репин.

Један одговор на ову репресију је био стварање руске прве организоване револуционарне партије „Народнаyа Волyа” у преводу “Људска воља”, у јуну [1879] године. То је фаворизовало тајно друштво тероризма, оправдану “као средство исказивања притиска на владу за реформе као искра која би запалила велики сељачки устанак, а као неизбежан одговор на примену режима насиља над револуционарима".[3] Покушај да се добије сељаштво да се збаци Цар показао се неуспешним због сељачке идеологије овог другог као неког на њиховој страни. Стога су народнизми развили праксу тероризма, веровали су да сељацима мора бити показано да цар није натприродан и да може бити убијен. Ова теорија под називом “директна борба” намењена непрекинутим демонстрацијама са могућношћу борбе против владе на овај начин подиже револуционарни дух народа и њихову веру у успех узрока и организовању оних који су способни да се боре. 1 марта [1881]. успели су да изврше атентат на Александра II. Овај чин се светио на политичком нивоу јер су сељаци уопштено били ужаснути због убиства а влада је много вођа из „Народнаyа Волyа” обесила, остављајући групу неорганизовану и неучинковиту.

Међутим ови догађаји нису означили крај покрета, а касније Социјалисти револуционари, Популарни Социјалисти и Трудовици, сви проводе сличне идеје и тактике за Народник. Филозофија и деловања Народника донекле је помогла у припремању пута за Руску револуцију 1905 и Руска револуција 1917.

Неуспех[уреди | уреди извор]

Покрет Народника је био популистичка иницијатива да укључи сиромашне класе Русије у политичку борбу која би збацила Цареву владу у 19. веку. За разлику од Француске револуције или Европске револуцује из 1848, покрет “одласка у народ“ је био политички активизам првенствено за богате појединце. Ови појединци су углавном анти-капиталисти који су веровали са могу ублажити и економску и политичку револуцију међу сиромашнима у Русији преко „одласка у народ“ и образовања сељачких класа. Током 1870-их Народништво није успео да покрене сељачку револуцију против руске аристократије зато сто (1) су направили идеализовану слику сељачких маса каква није била у реалности, (2) постојао је недостатак јединства у самом покрету, (3) сељаци нису могли ни економски ни интелектуално да се повежу са Народником и (4) влада је потиснула покрет.

Концепт народа, као народ у Немачкој, био је покушај да се установи нови национални идентитет у Русији, који је био и националистички и либерални. Фјодор Достојевски је рекао: „нико од нас не воли народ онаквог какав он заиста јесте, већ само онако како га свако од нас замисља“. Руски политички активисти и владини званичници често су тврдили да раде на томе да побољшају животе руских сељака, а у стварности, они су само манипулисали сликом сељака да би наставили ка својим политичким циљевима. Народник је видео сељачку заједницу као Русију која није била покварена западним утицајем; Александар Херзен је написао да је народ био „званична Русија, права Русија“.[4] Имајући пристрасно схватање сељаштва, Народник је имао потешкоћа да се све повеже са сељаштвом. Популаристичка жеља да се мисли само најбоље о народу довела је до неосноване вере у пропагандни систем Народник; та вера довела је до наивности и крајњег неуспеха.

Идеализовање народа довело је до тога да Народник прави грешке са тим како прилази сиромашним Русима. Сеоски Руси су углавном били високо предани цару и Католичкој цркви; не схватајући, да је Народник кривио цара и централизовану религију за недостатак земље и материјалних ресурса код сељаштва.[5] Још један пример за културно разилажење између интелектуалаца и сељака из „ићи ка људима“ покрета, била је Народникова пропаганда кроз књиге када су махом сви сиромашни Руси били неписмени.[6] У суштини, покрет Народник је пропао 1874. зато сто су они приступили сељацима као интелектуалцима, као што су они сами били. У другој половини 1870-их радикали су схватили да је њихов концепт народ имао недостатке, и да су интелектуалци морали да се преобразе у сељаке да би покрет имао успеха и да би одпочела револуција против Владе Александра II.[7] „Антрополошки приступ“ Николаја Чернишевског, је говорио да сви људи независно од класе, имају много унутрашњих сличности, и интелектуалци су уочили у сељацима неискварену верзију себе која би могла бити радикализована, време је показало да то није био случај.[8]

Други разлог за неуспех Народника-разједињеност-најбоље је приказана одвајањем у покрету на Банкунисте и Лаврсите. Првобитно верована револуција међу сељацима и популаристима је расла у Русији и почеће у непосредној будућности, касније веровање да пропаганда треба да предходи револуцији и процес ће бити постепен.[9] Бакунисти су веровали да су сељаци спремни да се побуне уз мало пропаганде, док су Лавристи веровали да је био потребан знатан труд да би почело дизање. Недостатак идеолошкод јединства довео је до различитих приступа покрету, и због тога Народник није више предтсављао уједињени фронт сељака Русије. Неки од Народника су веровали да би остајање у једном делу дужи временски период и асимиловање у заједницу коју су хтели да револуционирају („дубоко укорењена“ пропаганда), а други су практиковали пропаганду користећи памфлете (писана дела) и књиге да повецају број људи до којих порука може да допре („летеца“ пропаганда). Обе методе имале су своје слабости, дубоко укорењена пропаганда гајила је неповерење због културних и религијских разлика између интелектуалаца и сељака, док летећа пропаганнда просто није имала дубину.[10]

Рзједињеност је била преовладавајућа иако се Народник кретао само у три смера: или према Волги, Дњепру или Дону.[10] Многи Народници су било усамљени међу сељацима-они су жудели за својима животима у градовима и за присуство других интелектуалаца. Ове жудње су ослабиле мотивацију многих Народника и уклониле много оптимизма из њиховог покрета. Међутим, најважнији је био неуспех Народника је био да представе уједињену порукукадса су исшли „људима“. Сви Нароници су замерали страна мешања у Русији, хтели су да руске заједнице саме контролишу своје економске полисе, и веровали да ће еманципација кметова у [1861]. Изазвати сељаке да постану још више осиромашени. Недостатак заједништва инхибирао је ове поруке.[11] Народници су веровали да је Цар осакатио сељаке, али Народник је требао да схвати колико су сељаци високо ценили Цара. Они су веровали да су попут њих, они били жтзве руске бирократије. Неуспевајуци да представе дисциплиновану поруку и да избегну директан напад на Цара, Народникова порука је била просто игнорисана.[12] Тек формирањем Народнаyа Волyа 1879. млади револуционари су увидели потребу за организацијом и дисциплинованом поруком.[13]

Недостатак јединства је одговоран за трећи разлог сто је покрет „ићи ка људима“ пропао; сељаци нису прихватили интелектуалце на добар начин. Одзив који су интелектуалци примили у заједницама је био толико сиромашан да је уништио њихову идеализовану слику сељака која је била честа до [1874]. Народник је видео сељаке као разједињено тело; мислили су да се сви сељаци облаче сиромашно, па су се интелектуалци облачили сто је сиромашније могуће, да би се уколопили. Заправо, сељаци су сиромашно обучену особу видели као особу без ауторитета или кредибилитета. Према томе, блачење интелектуалаца онако како су замишљали да се сељаци облаче имао је штетан ефекат; то је заправо учинило сељаке сумњичавим према интелектуалцима. У наставку пропаганда Народника није успела да прими земаљски, обичан концепт сељаштва. Свакодневне невољје руских сељака; недостатак материјалних добара, лоса здравствена нега, итд.- оставила је мало времена за расправе о социјализму и егоизму.[14]

Феминизам у Народнику је такође био тешко прихватљив за сељаштво. Пре-марксистички револуционари су веровали у необично јаку једнакост полова, образоване племкиње су имале велике улоге у радикалним покретима у каснијим деценијама 19.века. Руска револуционарана литература у 1840-им и у 1850-им везивала је разлоге еманципације кметова са еманципацијом руских жена; ова литература се манифестовала у Народниковом покрету. Народник је објавио идеју Чернишевског о чедном заједничком животу-да мушкарци и жене треба да живе без сексуалних интеракција и једнакости полова. Ови концепти су били екстремно чудни већини сељака и генерално нису добро реаговали на њих. Даље, Народник је живео у заједницама где није било венчаних мускараца и жена који су спавали и живели у истој соби. За Католичке руске сељаке у 1870-им, такво занемаривање норми полова су биле увредљиве и одложиве. Када узмемо у обзир чињеницу да је скоро 60% жена Народника било из богатих слојева, постаје јасно зашто руски сељак није могао да схвати већину интелектуалаца у покрету, економски или социјално.[15] Историчар Димитри Писарев пише да: „осећајући њихову немогућност да делују сами, интелигентни радикалци су направили сељаштво инструментом реализације њихових нада“. Сељаци су неспремно дочекали то што су били брод за револуционаре. Народници су веровали да су сељаци класа која је највше склона револуцији, а сељаци нису били спремни за револуционарне акције.[16]

Владино угњетавање одбило је републику од Народника, и ово је био послењи разлог због кога „ ићи ка људима“ покрет није био успешан на почетку револуције против аристократије. Као што је писао историчар Даниел Филд:"Народник је приметио да жеља сељака за земљиштем није била праћена жељом за побуном".[17] Руска Влада није гледала повољно на Нарониково залагање за њихово обарање, и сељаци би се повиновали Народнику све док нису успевали да се повежу са криминалом.

Између 1873. и 1877., руска полиција је ухапсила 1611 пропагандиста, од којих је 15% било зенско становништво. Радикали у покрету били су фокусирана ни руско тиранско опорезивање и земљишне законе, и њохова пропаганда је схваћена као прења од Цара Александа II. Он је наредио хапшење и суђење познатог Народника и његових присталица међу сељацима; сељаци су знали да пријаве Народника властима да би они сами избегли прогон. Почетком 1877., дуго и споро суђење за 193 народника је било спроведено. труд Народника да одпочне сељачку револуцију нису били успешни јер је пропагандиста морао или да ради тајно или се суочи са затвором.[18]

Што је више Влада хтела да потисне Народника, то је Нардоник постајао радикалнији. Постали сус ве пробирљивији у одабиру чланова, и њихови Землyа и Волyа (земља и слобода) чланови би временом еволуирали у више терористичку организацију; Народнаyа Волyа (воља људ) и Цхорнyпередел ( Црна Раздела).[19] Ове групе су захтевале да почну револуцију преко насиља, и када су чланови Народнаyа Волyа убили Цара Александа II 1881., Народник покрет је практично изгубио сву подршку у заједницама и сељачким деловима Русије. Владим прогон је даље радикализовао Народника, и сељаци нису могли да подрже унапређену радикализацију радикалних интелектуалаца.

Утицај[уреди | уреди извор]

„Народиченство” је имало директан утицај на политику и културу у Румунији, кроз дела кроз дела Константина Доброгенауа-Гераи подршку од из Бесарабије и од Константина Стера (који је био члан Народнаyа Волyа у својој младости). Касније је помогао да се открију разне групе; укључујући једну која је оформљена око литерарног магазина „Виаțа Ромâнеасцă”, који је објављен заједно са Гарабетом Ибрăилеануом и Паулом Бујором.

Стере и „Попоранист” (од попор; румунски за “народ”) покрет су на крају одбацили целокупну идеју о револуцији. Ипак, он је делио Народников поглед да капитализам није био неопходна фаза у развоју аграрне земље. Ова перспектива која је контрадикторна традиционалном марксизму, такође је имала утицај на Ион Михалакеову Сељачку Зурку и њеног наследника Националну Сељачку Зурку као и филозофију Видгила Мадгеаруа.

Марксистички историчар Ерих Хобсбаwм приметио је утицан Народника на Бољшевички метод “Лењинов Бољшевик дугује више него што некад признају искуству и методама рада Буонарротист-Народник традиције, иако је Марксиста урадио најбоље што је могао да установи атмосферу намерне и екстремне безосећајности и безизражајности чак и у мистериозним активностима која, како њихово популарно име показује (цлоак-анд-даггер; плашт-и-бодеж) теже да надокнаде екстремну напетост у коју су учесници увучени одредјеном дозом романтицизма“.[20]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ . С. Итенберг, "Кхозхдение в народ, ин Советскаиа историцхескаиа ентсиклопедиyа (Мосцоw: 1973–1982).
  2. ^ Вон Лауе, Тхеодоре Х. "Тхе Фате оф Цапиталисм ин Руссиа: Тхе Народник Версион". Америцан Славиц анд Еасy Еуропеан Ревиеw 13, но. 1 (1954): 11–28.
  3. ^ Пеарл, Деборах. “Тхе Пеопле’с Wилл”. Енцyцлопедиа оф Руссиан Хисторy. Ед.: Јамес Р. Миллар (2003). Томсон Гале. стр. 1162–1163.
  4. ^ Фриерсон, Цатхy А. Пеасант Ицонс: Репресентатионс оф Рурал Пеопле ин Лате 19тх Центурy Руссиа. Неw Yорк, Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс, 1993. 1-25.
  5. ^ Фиелд, Даниел. Пеасантс анд Пропагандистс ин тхе Руссиан Мовемент то тхе Пеопле ин 1874. Лондон, У.К.: Гарланд Публисхинг Цомпанy, 1992. 157-180.
  6. ^ Вентури, Францо. "Цхаиковскистс анд Мовемент "То Го То Тхе Пеопле." Ин Роотс оф Револутион. Лондон. Wеиденфелд анд Ницолсон, 1960. 62-70.
  7. ^ Wортман, Рицхард. "Тхе Цитy анд тхе Цоунтрyсиде." Ин Тхе Црисис оф Руссиан Популисм. Лондон: Цамбридге У.П., 1967. 87-111.
  8. ^ Wортман, Цитy анд Цоунтрyсиде, 102.
  9. ^ Педлер, Анне, Тхе Славониц Ревиеw, Вол. 6, Но. 16 (Јун., 1927). стр. 130-141 Публисхед бy: тхе Модерн Хуманитиес Ресеарцх Ассоциатион анд Университy Цоллеге Лондон, Сцхоол оф Славониц анд Еаст Еуропеан Студиес.
  10. ^ а б Педлер, Славониц Ревиеw, 130-141.
  11. ^ Тхеодоре Х. вон Лауе Америцан Славиц анд Еаст Еуропеан Ревиеw, Вол. 13, Но. 1 (Феб., 1954). стр. 11-28
  12. ^ Сиљак, Ана. Тхе "Гирл Ассассин." Ин Ангел оф Венгеанце: Тхе Гирл Wхо Схот тхе Говернор оф Ст. Петерсбург анд Спаркед тхе Аге оф Ассассинатион. Неw Yорк: Гриффин ; 2010. 48.
  13. ^ Тхаден, Едwард C. Руссиа синце 1801: тхе макинг оф а неw социетy. Неw Yорк: Wилеy-Интерсциенце, 1971. 335-350.
  14. ^ Сее Фриерсон, Цатхy А. Пеасант Ицонс: Репресентатионс оф Рурал Пеопле ин Лате Нинетеентх Центурy Руссиа. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс, 1993. 68.
  15. ^ Информатион он сеx ин тхе Народник мовемент wас драwн фром Роберт Х. МцНеал Јоурнал оф Социал Хисторy, Вол. 5, Но. 2 (Wинтер, 1971-1972). стр. 143-163 Публисхед бy: Оxфорд Университy Пресс Артицле Стабле УРЛ: http://www.jstor.org/stable/3786408
  16. ^ Сее http://s4ss.org/342/remembering-nikolai-tchaikovsky-lessons-from-the-narodniks/ Архивирано на сајту Wayback Machine (18. октобар 2014)
  17. ^ Сее Фиелд, Даниел. Пеасантс анд Пропагандистс ин тхе Руссиан Мовемент то тхе Пеопле ин 1874. Лондон, У.К.: Гарланд Публисхинг Цомпанy, 1992. 423.
  18. ^ Статистицс он тхе триалс оф Народникс wере борроwед фром Wатсон, Хугх. Тхе Руссиан Емпире, 1801-1917. Оxфорд: Цларендон П., 1967. 205-225.
  19. ^ Сее http://www.britannica.com/EBchecked/topic/403562/Narodnik.
  20. ^ Хобсбаwм, Ериц (1959). Примитиве Ребелс. Манцхестер, У.К.: Университy оф Манцхестер Пресс. стр. 173. ISBN 0-7190-0493-4. 

Bibliografija[уреди | уреди извор]

  • Pedler, Anne. "Going to the People. The Russian Narodniki in 1874–5." The Slavonic Review 6.16 (1927): 130–141. Web. 19 October 2011.
  • von Laue, Theodore H. "The Fate of Capitalism in Russia: The Narodnik Version." American Slavic and East European Review 13.1 (1954): 11–28. Web. 19 October 2011.

Spoljni linkovi[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Narodnik&oldid=25919353”