Уметност Ал Андалуза

Унутрашњост палате Алџафарија у Сарагоси

У време када је династија Абасида стицала моћ у Ираку, у Шпанију је стигао омејадски принц који је избегао крвави масакр своје лозе на Истоку. Абдерахман I успео је да се утврди као независни владар у Шпанији. Он је био, као и многи од његових наследника, велики заштитник уметности и под његовим покровитељством процветао је врло оригиналан стил који је познат као шпанско-маварски. Абдерахман I је улепшавао градове свог управног подручја, саградио акведукт, који је град снабдевао чистом водом, започео изградњу зида око града Кордобе, који је од ступања муслимана на тло Шпаније био главни град, и за себе је подигао двор Русафа изван Кордобе, имитирајући палату свог претка Хишама у североисточној Сирији.

Међутим, у време владавине Абдерахмана I, а касније и његових наследника, на тлу Шпаније није се развијала и цветала само архитектура. Ту су се такође развијале и науке (математика, филозофија, астрономија, медицина), затим књижевност, музика, као и примењена уметност: израда предмета од керамике, слоноваче, метала, израда тепиха.

Архитектура

Велика џамија у Кордоби

Кордоба је постала средиште цивилизације у муслиманској Шпанији. Сходно томе, Абдерахман I је 786. године, на месту хришћанске цркве, која је првобитно била римски храм, поставио темеље Великој џамији, као ривалу исламским светилиштима у Јерусалиму и Меки. Велика џамија у Кордоби постаће симбол муслиманске уметности.

Унутрашњост џамије у Кордоби

У свом првобитном облику, то је била џамија правоугаоне основе са пространим двориштем, са једанаестобродним молитвеним простором и са потковичастим луковима који наткриљују аркаде, без куполе над максуром. Оваква грађевина, сразмерно скромне величине, доживеће неколико побољшања и проширења у рукама успешних владара: под Абдерахманом II, затим Ал Хакамом II, када је одвојен део са михрабом испред којег је довршена велика купола (она представља сасвим ново достигнуће, јер је подупире низ међусобно укрштених ребара, а тај систем оребравања аналоган је једном мање сложеном систему у Толеду, као и у Јерменији и у Месџиди џами у Исфахану), а крајем X века велики везир Алманзор отпочео је највеће проширење џамије.

Ал Хишам I је 793. године додао четвороугласти минарет, чије је обнављање и улепшавање започео је Абдерахман III. Овај је минарет послужио као узор Хиралди у Севиљи. Минарет у Кордоби висок је 73 лакта мјерен до највише тачке павиљона с отвореном куполом. На врху те куполе налазе се позлаћене и посребрене јабуке. Двије су биле од чистог злата, а једна од сребра. Испод и изнад сваке налазили су се прекрасно израђени љиљани, а на крају распона био је мали позлаћени шипак“(нар). Године 1589. озбиљна оштећења захтевала су обнављање украса на врху, што је, у ренесансном стилу, извео, као и на Хиралди, Ернан Руиз. После 1650. минарет је обложен украсом који је потпуно прекрио старије дело.

Крајем XV века у близини михраба узидана је готичка капела, која је поштовала стил целине. Међутим, између 1523. и 1607. године, презирући јединствену природу ове велелепне грађевине, сјајна „шума стубова“ у унутрашњости осакаћена је подизањем катедрале усред џамије. Карло V, са чијом је дозволом катедрала саграђена, осудио је то вандалско дело, приликом једне посете Кордоби, овим речима: ,,Да сам знао шта ви желите да учините, казао је каноницима, ви то не бисте урадили; јер ово што сте ви направили овде налази се свуда, а оно што сте раније имали – не постоји нигде у свету“.

Врхунац унутрашњег украса представља михраб и његова околина из времена владавине Ал Хакама II, који представљају најлепши споменик омејадске Шпаније. Овде се, нарочито у три простора максуре који претходе ниши за молитву, расцветавају мреже најсложенијих лукова и развија се, у квадратима са изукрштаним ребрима, сасвим својеврстан поступак у грађењу купола. Са својим изгледом осмостране капеле, сам михраб је јединствен на свету. У урезаним мермерним плочама, којима је михраб обложен, уочава се рани облик оригиналног стила назван арабеском. Ове сложене шаре и богати украси, израђени не само у мермеру већ и у штуку и у мозаику, се виде на сегментима кубета и сводном камену лука. Све је додатно украшено цитатом из Курана урађеним куфским писмом.

У Великој џамији у Кордоби се узајамно прожимају различити значајни утицаји: северне Африке (усправно усмерени редови стубова), сиријско-омејадски (смењивање носача, облик минарета, потковичасти лук, мозаици) и абасидски утицај (вишеделни лук, куфски украс).

У Кордоби је, сем ове џамије, мало шта преостало из исламског доба; ту је мост на реци Гвадалкивир, који је продужен на 17 лукова. Молитвени простор џамије данас има 19 бродова које држи 665 стубова; трећа је по величини међу џамијама које су до данас сачуване. Иако је данас то катедрала посвећена Богородичином вазнесењу, џамија је до данас остала позната под именом Ла Мезqуита(на шпанском: мошеја, џамија).

Медина ел Захра

Медина ел Захра је дивовско седиште Абдерахмана III, чије је зидање започето 936. године. Овај град-палата данас стоји на располагању као археолошко налазиште. Град-палата Медина ел Захра, како ју је назвао Абдерахман III у част своје драгане Захре (,,драгуља“), остаје једна од најузбудљивијих успомена на омејадску Шпанију.

Остаци медината ез-Захра

Смештено на падинама планине Сијера Морене, које се спуштају према равници Гвадалкивира, принчевско седиште је смештено на трима терасама: на највишој се уздизала палата, на средњем делу су се пружали виногради и вртови, док су Велика џамија и приватни станови били окупљени на доњој тераси. Палата је имала простране одаје (400 соба и апартмана), дворане, харем и вртове. По хроничарима, харем је заузимао велики део главне зграде, а говори се и о безбројној гомили робиња, слуга и евнуха који су ту становали. Захваљујући опису географа Идрисија, који је посетио ову палату у XII веку, читавих 150 година после њеног рушења, може се добити слика о уређењу овог огромног пространства. Ову слику допуњују резултати систематских ископавања, која су од 1910. године започели шпански археолози. До данас откопани делови палате још не дозвољавају праву реконструкцију целине. Међу разним откривеним темељима одваја се само издужен комплекс петобродне палате са терасом и четвртастим просторијама.

Дворана за примање представљала је изванредан пример мајсторства у мермеру и злату украшеним драгуљима. Овде се срећу слепе нише равног дна са потковичастим луковима, украшене истим лозицама као михраб џамије у Кордоби. Овде је присутна и представа фигура; предање говори да је кип лепе Захре, калифине миљенице-конкубине, био постављен изнад главног улаза у принчевски град. Причају да је за њу из Цариграда донео чесму украшену људским фигурама. Пронађени су и фигуративни рељефи као, нпр., остатак фигуре обучене на чисто антички начин. У Медини ел Захри, која се сада зове Стара Кордоба (Цóрдоба ла Виеја), за градњу доношен је мермер из Картагине и Нумидије, а стубови и базени, са златним статуама, из Цариграда, Рима и Картагине.

Сва та раскош трајала је 50 година. Приликом берберске побуне 1010. године град је био опустошен и запаљен. У исто време Алманзорову вилу сличног назива, Ал Медина ал Захира, која је лежала на истоку Кордобе, на сличан начин Бербери су је сравнили са земљом, тако да се данас не зна где се тачно налазила.

Велика џамија у Севиљи

Унутрашњост Алказара у Севиљи

Андалузијска престоница Севиља имала је Велику џамију коју је подигао 1171. године Абу Јакуб на месту старог омејадског светилишта. Она је морала да уступи место данашњој катедрали. Само је минарет, висок 100 m, изграђен 1184. године, касније претворен у звоник католичке катедрале, поставши чувена Гиралда – тако назван по фигури која служи као ветроказ – преостао од алмохадске грађевине. Један рељеф из 1499. године, у Виласани де Мена (Бургос), показује стари изглед Гиралде, са четвртастом завршеном кулом, првобитно украшеном металним шиљком са куглама. Горњи део звоника претворен је у галерију, што је обавио Хернан Руиз у времену између 1560. и 1569. године. Главна кула, која још увек постоји, показује богати украс израђен у опеци, украшен оштрим типом лукова који антиципирају каснију готску орнаментику, а необично је рашчлањена на три усправна појаса. Средњи појас, са спратним размештајем прозора са аркадама, посебно је истакнут, док бочна поља показују мрежу ромбова, типичну за уметност Алмохада.

Алказар у Севиљи је још један допринос муслимана. Најстарији део севиљског Алказара сазидао је један архитекта из Толеда за мувахидског гувернера. Рестаурирали су га у муслиманском стилу мајстори мудехарске школе за краља Петра Окрутног и служио је као краљевска резиденција. Од многих Алказара у Кордоби, Толеду и другим шпанским градовима, Алказар у Севиљи је најпознатији и једини који је сачуван.

Алхамбра

Уметност ислама на Западу достићи ће свој последњи успон у току XIV века, у време највеће политичке немоћи под династијом Насрида, који су доживели да виде своју државу сведену само на Андалузију. Гранада, последњи исламски бастион на тлу Шпаније, постала је нова, сјајна и раскошна престоница. Алхамбра, чије име на арапском значи ,,црвена“, краљевски град Насрида, доминира Гранадом; једна је од најпознатијих споменика исламске уметности.

Алхамбра у Гранади (Светска баштина).

На бреговитој тераси на југоисточној граници Гранаде, оснивач насридске династије Мухамед ибн Јусуф ибн Наср је на остацима једне раније омејадске тврђаве саградио своју надалеко чувену тврђаву Алхамбру, названу тако по црвеном штуку који је употребљен у њеној изградњи и по црвеној боји зидова. Три његова наследника су је проширивала и улепшавала, тако да је она постала један од најзначајнијих архитектонских споменика Шпаније. Ова утврђена палата са својим поносним декорацијама и арабескама још увек изазива дивљење; нажалост, извесни делови Алхамбре уништени су или унакажени каснијим преправкама. Највећу штету начинила је палата Карла V у ренесансном стилу, чија је изградња отпочела у јужном делу Дворишта мирти (Патио де лос Арраyанес) или дворишта Алберка, али која никада није завршена.

Алхамбра је опасана зидом на коме се налазе 23 куле и капије; на западном делу је Алкасаба (тврђава), а источно од ограђеног простора постојала је још једна краљевска палата са баштама називана Хенералифе (ар. џаннат ал-ʿарīф, Инспекторов рај). Приступ са севера контролисала је Армас капија, а са југа Капија правде, декорисана клесаним каменом, сеченом циглом, мермером и глазираним црепом. Језгро Алхамбре, тзв. Стара краљевска кућа (Цаса Реал Виеја), састоји се од неколико палата које прате традицију уређења палата западног исламског света, са одајама постављеним симетрично око правоугаоних дворишта. Улаз у Палату мирти, окренут Алкасаби, води кроз прво двориште, чији темељи показују да се ту налазила говорница и минарет, до другог, Мацхуца дворишта. Северни портик и кула су једини који се данас могу видети; његови пролази воде до друге говорнице и до фасаде двопришта Мешвар (ар. машwар-место краљевске публике), данашњег јавног улаза; одавде један пролаз кроз ниски ходник води у Златну собу. Унутрашња фасада показује двоја идентична врата, од којих десна воде у назад у Мешвар, а лева, кроз завојит ходник, у Двориште мирти. Врата у центру северног портика воде у Бродску салу, која има невероватну дрвену таваницу у облику трупа брода, по чему је и добила име. Од Мешвара једна улица је водила поред краљевског маузолеја до Дворане лавова са својим клаустром од 128 витких стубова и славним бунаром од алабастера у средини са 12 лавова у кругу. Ови лавови, заједно са таваницом Дворане правде, најважнији су уметнички споменици. На тој таваници су представљени, поред 10 владара који седе на овалној клупи, призори насликани на кожи који илуструју приче из витешког живота. Неколико натписа и штит краљева Гранаде, који се често појављују, јасно изражавају мото wа ла ġāлиб илла Аллāх (само је Бог победник), као хералдички мотив јединствен на муслиманском Западу.

Са својим раскошним луковима који се могу видети на сваком кораку, паучинастим орнаментом и чипкастим декорацијама од арабески, није чудно што се Алхамбра у романтичној машти Запада очувала као право оличење чуда из Хиљаду и једне ноћи.

Вртови

Вртови Алхамбре

Окрутна средина и сурова клима створиле су још један вид уметничког изражавања – вртове односно паркове. Под утицајем религије, врт се сматрао земаљским одразом раја. Чињеница да на уређене вртове наилазимо већ у XI веку па све до XIX века и да се слични паркови могу наћи у Шпанији, Ирану, средњој Азији и Индији, сведочи не само о идентичној реакцији на средину него наглашава и универзалност исламске уметности. Парк као реакција на спржени пејзаж, који се у бесконачност монотоно протеже, у почетку је имао геометријски планиране стазе. Вода која је служила за наводњавање богате вегетације, нарочито дрвећа, али и цвећа, текла је тачно одређеним коритима. Најранији средњовековни паркови су они који су ископани и реконструисани у Шпанији. Сви ови пространи паркови у којима је вода нештедимице текла били су на погодним подручјима ван градова. Представљали су богатство и привилегију владара и повлашћених чланова друштва. Но, ипак, и они мање повлашћени успоставили су, на известан начин, бар минималну везу са природом. У двориштима њихових кућа, око главне чесме или фонтане, груписали су мање дрвеће, грмље, лозу и саксије са цвећем. Ма како мали да су били ови мини-вртови, они су ипак представљали освежење и извор радости. Као и паркови племства, и они су имали свеисламско обележје.

Шпански паркови и вртови су до данашњег дана сачували ,,маварски“ печат. Сачувано је мало правих вртова и паркова, о којима сазнајемо преко минијатура и ћилима које су инспирисали. Један од најпознатијих паркова је Хенералифе, насридски споменик из друге половине XIII века, у коме се налазио дворац који је био једна од околних зграда Алхамбре. Овај врт био је терасаст, у облику амфитеатра, и натапан брзацима који су се, пошто су направили већи број слапова, губили у цвећу, грмовима и дрвећу, од којих је до данас остало неколико гигантских чемпреса и мирти. Двориште мирти у Алхамбри, Гранада, једини је парк класичног ислама готово у потпуности сачуван, вероватно из XIV века.

Примењена уметност

Керамика

Емајлирање није било омиљено код муслиманских мајстора за обрађивање метала, али у употреби обојених глазура у грнчарству муслимани су од давних времена били мајстори; Валенсија је била муслимански центар ове индустрије на Западу. У свим облицима керамике, као и у мозаицима, а нарочито керамичким плочицама и плавом порцулану, шпанска муслиманска школа се нарочито истицала. Разне врсте обојених керамичких плочица, које су још врло популарне у Шпанији и Португалу, арапска су баштина, што показује њихов назив азулејо. Глатко грнчарство мудехар, по квалитету, долази одмах иза кинеског. Изванредно лепа грнчарска роба произвођена је у Толеду и Кордоби још у трећој четвртини XI века. После њих су по овој врсти робе постали чувени Калатајуд у Арагону, Малага, Манисес и Патерна у Валенсији.

Газеле из Алхамбре (гнчарија, 13. век)

Керамички мозаик је сложена и скупа техника, па је од XV века замењивана јефтинијом, која је подразумевала наношење шара од глеђи различитих боја на велике керамичке плочице истог облика. Како би се спречило међусобно преливање боја глеђи током печења, оне су раздвајане масном материјом која је садржала манган, те је након печења између боја остајала црна линија без сјаја. За ту технику, која је у Шпанији позната као цуерда сеца, потребно је много мање времена него за керамички мозаик, али боје немају такав сјај какав има мозаик, јер су све печене на истој температури.

Пронађена керамика из Мединат ез-Захре показује нам бројне остатке сјајне (листер) керамике, увезене из Ирака, на којима се појављује, у стилу ,,силуета“, украс од куфских слова, затим мотиви животиња и људске фигуре са зулуфима на образима, типичним за самарску уметност. Затим, јавља се и барботин – грнчарија – углавном крчази и посуде са декорацијом насликаном зеленом и мрком бојом на жутој основи. Оба ова типа своју инспирацију дугују Месопотамији.

Најбоља остварења потичу из XIV и XV века, а заступљена су чувеним шпанско-маварским оцакљеним посуђем. Ова техника први пут примењена је у Мурсији и Алмерији у XIII веку, али је била једнобојна. Вишебојно оцакљено посуђе појавило се готово два века касније. Била је то раскошна уметност, чија су остварења намењена богатим покровитељима, а многи судови, као што су велики ћупови за оставе у Алхамбри, имали су велике димензије, не и велику практичну корист. Много су практичнији били простији судови, декорисани зеленом бојом, у упадљивом, једноставном стилу. Међу главна средишта производње спадали су Патерна у Валенсији и Теруел у Арагону. Израђиване су, нарочито у Андалузији, и керамичке плочице са рељефном декорацијом и декорацијом од глазура у боји.

Најчувенији раскошни производи су огромне вазе са дршкама у облику крила, тзв. ,,вазе из Алхамбре“, које имају жућкасто-зеленкасти одсјај, а сликана декорација изведена је плавом бојом на белој основи. Најмање осам њих је преживело, мање или више оштећене, укључујући и неколико великих фрагмената. У облику амфора су, са уским дном, заобљеним телима, оребљеним вратовима и широким равним дршкама у облику крила. Оне су највећи предмети сјајне (листер) керамике икада направљени, просечне висине 125 cm. Преживели примерци указују на два стила израде. Прва група, са карактеристичним телом сијалице, кратким вратом и једнобојном глеђи, датира из касног XIII и раног XIV века. Друга група, са издуженијим телом, елегантнијим обликом и додатном декорацијом кобалтно плаве или позлатом, датира из касног XIV и раног XV века.

Слоновача

Рад у слоновачи из 968. године (Ал-Захра)

Маварски радови у слоновачи потичу из доба између 950. и 1050. године. У градовима Мединат ез-Захра, Кордоба и Куенка постојале су радионице. Правоугли сандуци са поклопцем и ваљкасте пиксиде служиле су чувању драгоцених уља и драгог камења; од ње су се израђивали и бројни медаљони. Најчешће су израђивани правоугаони и, још чешће, округли ковчежићи врло обилно декорисани раскошним спиралним украсима у облику палмете, птицама и животињама.

Елеганцију омејадског дворског живота дочаравају ковчежићи од слонове кости, по којој је Кордоба била надалеко чувена. У гравираном рељефу комбиновани су цвеће и куфско писмо са хитрим животињама и птицама. Неки орнаменти представљају музичке представе, призоре из лова, који илуструју употребу животињских облика као декоративни мотив. Натписи које оне носе показују да су често биле даване на поклон. Један од најлепших примерака ове врсте је цилиндричан сандучић, направљен 964. године, што се види из натписа на куполастом поклопцу, као дар жени халифе ал-Хакама II. Стране су потпуно покривене сликама сићушних палми, међу којима се налазе сличице паунова и других птица.

Уметност у металу

Само по себи се разуме да је склоност ка раскоши постојала на блиставом и раскошном двору у Кордоби и да је посуђе од скупоценог метала тамо било неопходно. Сачувани ковчежићи за накит од искуцаваног и позлаћеног сребра показују исти изглед, са поклопцем у виду крова, као и ковчежићи од слоноваче. Један од њих, који се чува у катедрали у Ђирони, украшен лозицом у филиграну, носи куфски натпис који га приписује халифи ал-Хакаму II. Он га је наручио за престолонаследника Хишама II, што значи око 975. године. Најбогатија техника у обради метала, техника фрагментираног емајлирања, користила се у мањој мери у изради накита у омејадској и насридској Шпанији за израду мање вредног накита или за украшавање коњске опреме и оружја.

Украшени балчак мача, Гренада, 14/15. век

омејадска Шпанија оставила нам је и пуну скулптуру. Треба поменути јелена израђеног од ливене бронзе, који потиче из Мединат ез-Захре, а сада је изложен у музеју у Кордоби. Ово дело, настало у X веку, представља тело животиње покривено мрежом кружних цртежа, инкрустираних златом, а истовремено је наивно стилизовано и подсећа на животињске фигуре старе абасидске уметности, које познајемо преко сјајне (листер) керамике. У шпанско-маварској уметности појављује се скулптура у бронзи са зооморфним представама. Посебно су изражајна два суда за воду у облику лава; у тело лава су угравиране густе крљушти и арабеске. Висећа светиљка, урађена по налогу Мухамеда III за џамију у Алхамбри, која потиче из 705. год. по хиџри (1305. год. по Христу), представља право ремек-дело шупљикастог филиграна. Украшена је куфским словима и лепим гранчицама арабески, а у горњем делу је завршена, попут алмохадских минарета, ,,шиљком“ и низом шупљикастих кугли.

Књижевност и музика

Књижевност

Илустрација љубавне приче о Бајаду и Ријади.

Шпанија, на крајњем Западу исламског простора, која ће касније прозвести сјајну културу разноврсних творби, уопштено касни у развитку арапске књижевности. Упркос незнатним подацима, рано шпанско-арапско песништво било је традиционално уоквирено. Нови стил се преноси у Шпанију у X веку, а први оригинални зачеци могу се уочити тек почетком XI века. Овим песмама се велича цвеће узгајано у безбројним вртовима Пиринејског полуострва. О проблему витешке љубави, о којој су певали арапски песници Шпаније, много се расправљало, јер је то песништво могло утицати на провансалске трубадуре.

Мувашаха (ел муwашах), ,,опасана“, који и по форми и по теми подсећа на мадригал, представља најсложенију песничку форму код Арапа. Песнику Мукадаму ибн Муафи приписује се стварање овог вида поезије. Има до седам строфа, а свака строфа се у принципу састоји из два основна елемента – стихова који се измењују и понављају по више пута. Ти елементи, пак, састоје се из два или више једноставних или сложених стопа. Типична схема је аа бббаа цццаа, с тим да су крајња аа задње строфе, тј. стих харча; мувашаха се увек завршава харчом (харцха), која је носилац акцента; ова посветна строфа писана је на романском, што је јединствен пример повезивања два језика. Не зна се тачно зашто се ова строфа развила у Шпанији, а не на Истоку. Утицај народне песме у романским језицима је врло вероватна, а посебну улогу могао је имати и развитак арапске музике на Западу.

Куран из Ал-Андалуза (12. век)

Зехел (зéјел -- „мелодија“, је облик који доста подсећа на муwашшах, па га многи сматрају његовом пучком варијантом. Има шест до девет строфа са једнаким бројем стихова у свакој – шест до десет. Прва строфа, обично дистих, изражава идеју и фиксира метар и риму. Заџал обично има два дела: љубавни и панегирички. По темама је врло актуелан, а по језику близак локалним говорима, чак често стваран на дијалектима (шпанском арапском наречју). Можда је то један од разлога што се није значајније проширио на Исток арапско-исламског света.

Два облика, муwашаха и зехел, развила су се у кастиљански народни стих виљансико (вилланцицо), који се много примењивао у хришћанским химнама и божићним песмама. Секстет, који се у свом оригиналном облику вероватно римовао ЦДЕ, ЦДЕ, настао је можда под утицајем арапског зехела, чији се обрасци могу наћи у делима андалузијских песника. У јужној Француској први провансалски песници се појављују пред крај XI века; трубадури, који су живели у XII веку, имитирали су своје јужне савременике, песнике зехела. Песма о Роланду (Цхансон де Роланд), најотменији споменик ране европске књижевности, за своје постојање може да захвали контакту са муслиманском Шпанијом.

Песници

Права градска поезија родила се са Ибн Дераџом ал-Касталијем, Саидом од Багдада, ар-Ремадијем. Од краја халифске епохе, створила се књижевна група која је, аристократска по пореклу али револуционарна по намери, била непријатељски расположена према муwашшаху, сматрајући га превише популарним, и жестоко је бранила арабизам, али се није потпуно потчинила оријенталном утицају. Коловођа те школе био је Ибн Шухеид, који је, делимично, развио своје идеје у прозном делу Рисāлат ат-Таwāбиʿ wа аз-Заwāбиʿ; његов наследник требао је бити Ибн Хазм који је, иако није показао неки виши песнички таленат, писац љупке анализе тзв. ,,удритске“ љубави, Таwq ал-Хамāма (Голубичин ђердан).

Ибн Хазм је једна од најзначајнијих интелектуалних личности шпанског ислама; његово дело типичан је пример тзв. прозе адаб-а. Његово дело без сумње припада арапским прозним делима, као што су Калила и Димна, Хиљаду и једна ноћ, Сендебар итд., која су имала утицај на Европу. Један од канала тог утицаја сигурно је било и дело Архипрезвитера из Ите, Либро дел Буен Амор (Књига о доброј љубави) (XIV век), у ком се може наћи велики број места која су очигледан одјек Ибн Хазмовог дела (лик Дон Јуана који врло вероватно потиче из интерпретације једног одломка из 21. поглавља Голубичине огрлице, где Ибн Хазм описује неодољиви и променљиви љубавни нагон Амира Муḥаммада ибн Абī Амира). За Ибн Хазма, љубав није само сила која повезује различите степене битка, већ је људска емоција и страст, о чему сведочи поднаслов Голубичиног ђердана – О љубави и заљубљенима. Таха Хусеин у расправи О љубави каже у вези Ибн Хазмове књиге: ,,Очито је да је љубав у муслиманској Шпањолској у вријеме Ибн Хазмово била озбиљна ствар (...). Читајући Ибн Хазмову књигу откривамо да је он цијелога живота био заузет љубављу једнако као и вјерским правом, тумачењем Qур’āна, предајом о Пророковим поступцима и теологијом.“

Ибн Зејдун, рођен у Кордоби, побегао је у Севиљу и био љубавник скандалозне омејадске принцезе Валаде, којој је посветио неколико заносних љубавних песама, укључујући славну Касиду нунију. Стварао је и у прози и био је веома познат по својим писмима, од којих је посебно важно оно у којем напада Ибн Абдуса, свог ривала за руку лепотице Валаде. Више стихова које јој је упутио описују изванредну лепоту дворца аз-Захрā’, што је карактеристично за шпанску арапску поезију.

Песник-луталица Ибн Кузман из Кордобе одиграо је важну улогу јер је створио заџал, тј. из руку импровизатора га подигао на ранг литерарног облика; најистакнутији је представник андалузијског пучког песништва. Упркос свом дијалекатском облику, његови су стихови прилично блиски класичној поезији, а његова дела најчешће садржавају по једну љубавну песму и по један хвалоспев. Дело Ибн Кузмана представља велики корак ка новом појму поезије; његово дело преживело је само у једном палестинском рукопису.

Музика

Зирјабов врт

Настанак и развој исламске музике може се поделити у шест периода; музика исламске Шпаније је четврти. Камен темељац шпанске музичке уметности положио је Зирјаб, ученик Ишака ал Мавсилија. Као ривал свог учитеља морао је напустити Багдад и пристигао је у Шпанију, где се са њим поступало са нечувеним поштовањем, будући је био ученик свог учитеља. Под покровитељством Абдерахмана II, уду је додао пету жицу, увео нове методе музичког образовања и отворио школу, која је постала конзерваторијум андалузијске музике. После ње су отворене школе у Севиљи, Толеду, Валенсији и Гранади. Сматра се да је знао напамет десет хиљада песама. За време Ал Хакама II концерти су постали веома посећени, а за време Ал Махдија у салонима су се могли чути оркестри од сто лутњи (ʿīдāн) и исто толико свирала од трске (зумūр). Међу најпознатијим андалузијским композиторима били су Абу ел Хусеин ал Хамра ал Карнати и Ишак ибн Симан ал Картаби. Најкарактеристичније достигнуће андалузијске традиције била је нуба, један облик свите која се укоренила у разним деловима северне Африке након пада Гранаде 1492. године.

Наука и филозофија

Арапски машински нацрт

Сведок процвата наука је XI век, када се по целој Шпанији отварају математичке и астрономске школе. У Шпанији су се марљиво неговале астрономске студије и нарочиту склоност су показивали владари Кордобе, Севиље и Толеда. Већина андалузијских астронома је веровала у утицај звезда као у узрок који на овој земљи чини позадину свим главним догађајима између рођења и смрти. Проучавање овог астралног утицаја, тј. астрологије, условљавало је одређивање локације места на читавом свету, заједно са њиховим географским ширинама и дужинама. На тај је начин астрологија дала велик допринос астрономији. Истакнуте личности међу ранијим шпанско-арапским астрономима били су ал-Маџрити из Кордобе (поправио планетарне таблице ал-Хwаризмија; био је и математичар, сматран је вођом математичке науке), ал-Заркали (Арзахел) из Толеда (конструисао је савршенији тип астролаба и први је доказао кретање сунчевог апогеја у вези са звездама) и ибн-Афлах из Севиље (у свом делу Китāб ал-Хаy’ах (Књига о астрономији) даје важне тезе о тригонометрији у простору и равни). Прво место међу последњим шпанским астрономима заузима ал-Битруџи, његово дело је Китāб ал-Хаy’ах, о конфигурацији небеских тела.

Арапски препис Материае медицае

Ботаника се развија након што је византијски владар поклонио Абдерахману III илустровану копију Диоскоридове Материае медицае. Од ботаничара се међу првима јавио ал-Гāфиqи; скупљао је биљке у Шпанији и Африци, дао свакој назив на арапском, латинском и берберском језику и описао их на начин који се може сматрати најпрецизнијим и најтачнијим на арапском језику. Његово главно дело је ал-Адwиyах ал-Муфрадах (О лековитом биљу). Међутим, најпознатији шпански ботаничар и апотекар био је Ибн ал-Баyтар, који је оставио два дела; једно од њих, ал-Муġни фи ал-Адwиyах ал-Муфрадах, обрађује лекове, а друго, ал-Ğāмиʿ фи ал-Адwиyах ал-Муфрадах, збирка је ,,обичних лекова“ из животињског, биљног и минералног света. У њој се налазе грчки и арапски подаци, допуњени ауторовим експериментима и испитивањима; оно заузима прво место међу средњовековним расправама своје врсте. Ту је и Ибн Вафид (Абенгефит), који је саставио најстарију расправу о фармакопеји на муслиманском Западу.

Први лекари који су стекли углед у Шпанији у X веку потицали су из Месопотамије; након њих, у Шпанији се појавио низ великих лекара: Ариб је био писац дела о ембриологији и гинекологији; ал-Захрави (Абулцасис) био је први и највећи хирург муслиманског света, његова слава почива на делу ат-Тасрīф ли-ман ʿАğаз ʿан ат-Таʿāлīф (Помоћ ономе ко није дорастао да чита велике расправе); Ибн-Зухр (Авензоар) био је најистакнутији члан највеће лекарске породице у Шпанији, а од шест медицинских дела која је написао, до нас су дошла три.

Ибн-Габирол, јеврејски неоплатонски филозоф

Наука која се од свих највише развијала и која је дала највеће великане је свакако филозофија. Једног од њих представља Ибн Хазм из Кордобе; испрва је био песник, али је више познат по анализи витешке љубави, Таwq ал-Хамāма (Голубији ђердан). Написао је многа историјска и теолошка дела, али се за већину не зна. Ипак се сачувао његов драгоцени рад ,,Књига о религиозним и филозофским сектама“, прво дело те врсте у арапској литератури. Био је први који је написао компаративну историју религија на систематичан и критичан начин. Затим, ту је ал-Битруџи (Алпетрагус), који је постао славан својим супротстављањем Птоломејевим теоријама које је и оборио. Бен Габирол (Авицеброн, Авенцеброл), као први велики учитељ неоплатонизма на Западу, често се назива јеврејским Платоном; његово главно дело је Yанбūʿ ал-Хаyāх (Извор живота).

Ибн-Рушд, аристотеловац

Највећи муслимански филозоф био је шпанско-арапски астроном, лекар и коментатор Аристотела Ибн-Рушд (Аверроëс). Његов главни допринос медицини било је енциклопедијско дело ал-Куллīyāт фи ат-Тибб (Општи закони медицине), у ком се потврђује чињеница да нико не може два пута оболети од малих богиња. Његово главно филозофско дело, изузев његових коментара, било је Тахāфут ат-Тахāфут (Несувислост несувислости), које је одговор на ал-Ġаззалијево дело Тахāфут ал-Фалāсифа (Несувислост филозофа).

Након Ибн-Рушда, пажњу заслужује Ибн-Маyмūн (Маимонидес), најчувенији међу хебрејским лекарима и филозофима целе арапске епохе. Пре свега се истакао као филозоф, али био је и астроном, теолог, лекар. Његово најпопуларније медицинско дело било је ал-Фусūл фи ат-Тибб (Афоризми о медицини), а његово главно филозофско дело носило је наслов Далāлат ал-Хā’ирīн (Вођа збуњених).

Једино дело које нам је оставио Ибн Туфаил (Абубацер), потомак чувеног арапског племена Qаyс, јесте Хаyy ибн Yаqзāн, Живи син Блуднога. То је филозофски роман, расправа у виду посланице, у ком излаже филозофски поглед на свет преузет од других мислилаца. Због његове тврдње да је његовим јунацима – Живом сину Блуднога, Есалу и Селаману – имена дао Ибн Сīнā (Авицена), веровало се да постоји Ибн Сīнāово дело са истим насловом и истом тематиком; заблуда се одржала до данас (Ибн Сīнāов кратки мистични спис Живи син Блуднога, једини с тим насловом у његовом опусу, и Ибн Туфаилов роман истог наслова немају никакве садржинске везе).

Главни мистик овог доба био је Ибн ал-ʿАраби (Оживљавач вере (муḥyī ад-дīн), Велики, заправо Највећи учитељ (аш-шаyх ал-’ахбар), Платонов син (ибн ’афлāтūн)), највећи спекулативни ум исламског суфизма. Он је заступао илуминистичку (ишрāqи) или псеудо-Емпедоклову, неоплатонистичку и пантеистичку школу. Његов систем изложен је у огромном мноштву списа, од којих су највећи утицај оставила дела Китāб ал-Футūхāт ал-Маккīyyа (Књига духовних освајања Меке) и Фусūс ал-Хикам (Драгуљи мудрости). Драгуљи мудрости су његово најзначајније дело, у ком је утврдио своју теорију о јединству бића. Он одбија сваку помисао да је он сâм имао икакве намере када је писао своја дела и каже да је увек писао обузет божанском инспирацијом, стављајући на папир само оно што му се открива и диктира, што му Алах заповеда, у сну и на јави; Драгуље му је сâм Мухамед издиктирао у сну. Они су расправа о природи Бога манифестованој преко пророка, сваки Драгуљ је везан за логос једног пророка и полази од Адама који је, по исламу, први пророк, а завршава са Мухамедом, по исламу последњим или печатом пророка (између њих нема хронолошког реда). Дело је доста коментарисано; Осман Yахyа је побројао 150 коментара, од којих су отприлике 130 дела иранских мистика. Међу славним коментарима је сунитски коментар Даwуд Qаyсарија и коментар Камалуддин Абдурраззаq Кашанија.

Литература

• Бернар, L.: Свијет ислама: вјера, народи, култура, Југословенска ревија и Вук Караџић, Београд, 1979
• Блаир, Сх.С., Јонатхан M. Блоом: Тхе Арт анд Арцхитецтуре оф Ислам 1250 – 1800, Yале Университy Пресс Пелицан Хисторy оф Арт, Неw Yорк, 1995
• Цорбин, Х.: Хисторија исламске философије, Књ. II, Веселин Маслеша, Сарајево, 1980
• Грозданић, С.: На хоризонтима арапске књижевности, Свјетлост, Сарајево, 1975
• Хити, Ф.: Историја Арапа, Веселин Маслеша, Сарајево, 1988
• Ибн Араби: Драгуљи мудрости, Просвета, Београд, 1999
• Ибн Хазм: Голубичина огрлица, Свеучилишна наклада Либер, Загреб, 1987
• Ибн Туфаyл, А.Б.M.: Живи син Буднога, Веселин Маслеша, Сарајево, 1985
• Јансон, Х.W.: Историја уметности, Издавачки завод ,,Југославија”, Београд, 1975
• Оксфордска историја ислама/ Џон L. Еспозито приређивач, Цлио, Београд, 2002
• Ото-Дорн, К.: Исламска уметност, Издавачко предузеће ,,Братство Јединство”, Нови Сад, 1971
• Рице, D.Т.: Исламска уметност, Издавачки завод ,,Југославија”, Београд, 1968
• Смаилагић, Н.: Лексикон ислама, Свјетлост, Сарајево, 1990
• Смаилагић, Н.: Класична култура ислама, Књ. II, властита наклада, Загреб, 1976
• Велике цивилизације средњег вијека, Књ. II и III, Напријед, Загреб, 1972

Види још

• Исламска уметност
• Исламска филозофија
• Ал-Андалуз

Спољашње везе

• Андалузијска књижевност (Јусуф Рамић)