Alberto Hinastera

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Alberto Hinastera
Alberto Hinastera
Lični podaci
Puno imeAlberto Evaristo Hinastera
Datum rođenja(1916-04-11)11. april 1916.
Mesto rođenjaBuenos Ajres, Argentina
Datum smrti25. jun 1983.(1983-06-25) (67 god.)
Mesto smrtiŽeneva, Švajcarska
Kompozitorski rad
Periodmodernizam
Uticaji odKlod Debisi, Manuel de Falja, Artur Honeger, Igor Stravinski, Bela Bartok[1]
Najvažnija dela
Panambi, Estansija, Argentinske igre, Klavirska sonata br. 1, Gudački kvartet br. 2, Don Rodrigo, Bomarco, Klavirski koncert br. 1, Koncert za čelo i orkestar br. 2, Kantata za čarobnu Ameriku
NagradeOrden umetnosti i književnosti

Počasni doktorat Univerziteta Jejl

Počasna Nagrada Koneks

Alberto Evaristo Hinastera (šp. Alberto Evaristo Ginastera; Buenos Ajres, 11. april 1916 —– Ženeva, 25. jun 1983) je bio najznačajniji argentinski kompozitor i jedan od najistaknutijih latinoameričkih muzičara XX veka. Na početku svog stvaralaštva kombinovao je elemente argentinskog folklora sa tekovinama savremene muzičke tehnike, da bi se kasnije okrenuo dodekafonoj muzici.[2]


Biografija[uredi | uredi izvor]

Rane godine i studije muzike[uredi | uredi izvor]

Alberto Hinastera[a] je rođen 11. aprila 1916. godine u Buenos Ajresu, kao mlađe od dvoje dece Katalonca Alberta Hinastere i Italijanke Luise Bosi.[5] Još u detinjstvu je pokazivao talenat za muziku.[6]

Od 1928. do 1935. godine pohađao je buenosajreski Konzervatorijum „Alberto Vilijams“, na kom je studirao kompoziciju kod Hosea Hila, harmoniju kod Selestina Pijađa, teoriju muzike i solfeđo kod Torkvata Rodrigeza Kastra i klavir kod Kajetana Arđencijanija. Muzičko udruženje El Unisono mu je 1934. dodelilo nagradu za delo Dečji komadi. Diplomirao je sa zlatnom medaljom za kompoziciju.[7]

Nastavio je da se muzički usavršava na Nacionalnom konzervatorijumu u Buenos Ajresu, studirajući kontrapunkt kod Hosea Hila, harmoniju kod Atosa Palme i kompoziciju kod Hosea Andrea. Tokom studija usvojio je tradicionalan pristup komponovanju koji se oslanjao na narodnu muziku i isticao figuru gauča kao otelotvorenja argentinskih nacionalnih vrlina. S druge strane, svoja prva dela je stvarao po uzoru na modernistički pristup mlađe generacije argentinskih kompozitora, čiji je cilj bio oživljavanje argentinske muzike primenom tehnika izvedenih iz dodekafonije, neoklasicizma i džeza. Oba ova pristupa imala su značajan uticaj na Hinasterino stvaralaštvo.[7]

Godine 1937. dovršio je svoju prvu značajnu kompoziciju – balet Panambi – zasnovanu na drevnoj legendi o ljubavi i magiji indijanskog plemena Guarani.[8][9] Delo je preradio u istoimenu svitu koja je premijerno izvedena u Teatru „Kolon“ 27. novembra 1937. Postao je poznat širom Argentine, stekavši reputaciju dinamičnog mladog nacionalnog kompozitora. Te godine je komponovao i Argentinske igre.[1][10]

Početak pedagoške delatnosti[uredi | uredi izvor]

Nakon sticanja diplome na Nacionalnom konzervatorijumu 1938. godine, započeo je uspešnu nastavničku delatnost koja će ga učiniti jednim od najistaknutijih muzičkih pedagoga u Latinskoj Americi. Tri godine kasnije postavljen je za profesora na Vojnoj akademiji „San Martin“ i Nacionalnom konzervatorijumu, gde je najpre predavao solfeđo i harmoniju, a kasnije orkestraciju i muzičku analizu.[11]

Godine 1941. oženio se sa Mersedes de Toro, sa kojom je imao dvoje dece: Aleksandera i Georginu.[12] Iste godine je dobio porudžbinu za scensko delo od Linkolna Kirstina iz američke baletske trupe Karavan.[9] Kao odgovor nastao je balet Estansija, zasnovan na gaučovskom epu Martin Fijero i scenama koje evociraju argentinski život na »estansiji« (ranču). Budući da je Kirstinova trupa raspuštena naredne godine, Hinestera je balet preradio u istoimenu orkestarsku svitu, četvorostavačnu kompoziciju koja je doživela ogroman uspeh nakon premijere u Teatru „Kolon“ 12. maja 1943. i koja je do danas ostala jedno od njegovih najpopularnijih dela.[12]

Gugenhajmova stipendija i boravak u SAD[uredi | uredi izvor]

Na nagovor američkog kompozitora Arona Koplanda, kojeg je upoznao tokom njegovog boravka u Buenos Ajresu, aplicirao je za Gugenhajmovu stipendiju. Glavna svrha njegovog odlaska u SAD bila je promocija međuameričke saradnje na polju kompozicije. Iako mu je stipendija odobrena 1942. godine, morao je da odloži put zbog Drugog svetskog rata. Ostao je u Argentini, ali mu je zbog sukoba sa Peronovim režimom oduzet položaj na Vojnoj akademiji.[13]

Između 1945. i 1947. godine boravio je u SAD, gde je tokom 1946. pohađao Koplandove časove kompozicije na letnjem muzičkom festivalu u Tangelvudu. U Americi su premijerno izvedene neke od njegovih kompozicija, kao što su svita Panambi i Dvanaest američkih preludijuma. Topao prijem ovih dela uticao je na budući razvoj njegove muzičke karijere.[14][13]

Umetnička i profesionalna zrelost[uredi | uredi izvor]

Po povratku u Argentinu, gde je ponovo dobio položaj na Nacionalnom konzervatorijumu, zajedno sa drugim muzičarima osnovao je Savez argentinskih kompozitora 1947. godine i Konzervatorijum za muzičku i scensku umetnost na Nacionalnom univerzitetu La Plata 1948. Usledile su brojne počasti: izabran je za člana Fakulteta muzičkih umetnosti u Čileu i Udruženja čileanskih kompozitora 1950, kao i za člana Međunarodnog muzičkog saveta pri Unesku 1951. Te godine je osnovao i Filijalu br. 1 pri Konzervatorijumu u La Plati (današnji Konzervatorijum „Hulijan Agire“).[15]

Godine 1952. smenjen je sa mesta direktora konzervatorijuma u La Plati zbog ponovnog sukoba sa Peronovim režimom. Te godine je po porudžbini Instituta Karnegi komponovao Klavirsku sonatu br. 1, a na sceni Tetra „Kolon“ premijerno je izveden njegov balet Estansija. Nakon što se 1956. vratio sa evropske turneje po Stokholmu, Upsali, Londonu i Parizu, vraćen je na mesto direktora Konzervatorijuma u La Plati. Učestvovao je u radu žirija na muzičkim festivalima u Karakasu i Montevideu, a izabran je i za počasnog člana Nacionalne akademije lepih umetnosti.[16]

Lauro Ajestaran, Alberto Hinastera (u sredini) i Alfonso Letelijer, Institut „Torkvato di Tela“, Buenos Ajres, 1962

Na poziv američke vlade 1958. je otputovao u SAD i posetio univerzitete Indijana, UCLA i Berkli. Kvartet Džulijard je 19. aprila izveo njegov Gudački kvartet br. 2, što je označilo početak njegove karijere u inostranstvu. Vratio se u zemlju zbog bolesti oca koji je umro u maju. Osnovao je Fakultet muzičkih umetnosti i nauka na Katoličkom univerzitetu i postao dekan, napustivši Konzervatorijum u La Plati. Izabran je za počasnog člana Brazilske muzičke akademije. Komponovao je Kantatu za čarobnu Ameriku (1960) zasnovanu na prekolumbovskim antičkim legendama i Klavirski koncert br. 1 (1961). Izvođenje tih dela na Međuameričkom muzičkom festivalu u Vašingtonu doprinelo je konsolidaciji njegove međunarodne karijere.[17]

Godine 1962. imenovan je za direktora Latinoameričkog centra za više muzičke studije na Institutu „Torkvato di Tela“, a naredne godine se pridružio Američkom udruženju kompozitora, autora i izdavača. Komponovao je Violinski koncert, koji su premijerno izveli Ruđero Rici i Njujorška filharmonija pod dirigentskom palicom Leonarda Bernštajna. Po porudžbini opštine Buenos Ajres počeo je da komponije prvu operu – Don Rodrigo – koja je premijerno izvedena u Teatru „Kolon“ 24. jula 1964. Te godine mu je francuska vlada dodelila Orden umetnosti i književnosti, a 1965. je dobio stipendiju Fondacije Ford za šestomesečni boravak u Evropi, gde su izvođena neka od njegovih dela.[18]

Godine 1967. završio je svoju drugu operu – Bomarco. Opština Buenos Ajres je zabranila izvođenje ovog dela zbog „obilja seksa, nasilja i ludila“, a Hinastera nije dozvoljavao da njegova dela budu izvođena u gradskim pozorištima sve dok ne bude ukinuta zabrana (što se dogodilo tek 1971). Sledeće godine je ponovo otputovao u SAD, gde mu je Opersko društvo u Vašingtonu poručilo treću operu – Beatriče Čenči. Univerzitet Jejl mu je uručio počasni doktorat, a izabran je i za počasnog člana Američke akademije umetnosti i književnosti.[19]

Život u Ženevi i smrt[uredi | uredi izvor]

Razveo se od supruge Mersedes 1969. Dve godine kasnije u vašingtonskom Centru Kenedi premijerno je izvedena njegova opera Beatriče Čenči. Nakon stupanja u brak sa čelistkinjom Aurorom Natalom, preselio se u Ženevu.[20]

Grob Alberta Hinastere, ženevsko Groblje Plenpale

U narednoj deceniji usledile su brojne porudžbine, koncerti i predstave u Južnoj Americi, Evropi i SAD, a dodeljena su mu i mnoga priznanja: Gran pri Nacionalnog fonda umetnosti, Orden „Hose Matijas Delgado“, počasna diploma Hispanskog kulturnog instituta u Buenos Ajresu, počasni doktorat Univerziteta Templ.[21]

Povodom 65. rođendana, u zemlji i inostranstvu održan je niz koncerta u Hinasterinu čast. U aprilu 1981. godine periodični bolovi u stomaku su se pogoršali i bio je prinuđen da se zbog medicinskih ispitivanja povuče iz javnosti na dva meseca. Uspeo je da se oporavi i završi Koncert za violončelo br. 2 posvećen supruzi Aurori, koja ga je 6. jula premijerno izvela sa Buenosajreskim filharmonijskim orkestrom. U oktobru te godine dodeljena mu je Uneskova Međunarodna muzička nagrada za životno delo.[22]

Hinasterino zdravstveno stanje se pogoršalo u avgustu 1982. godine. Proveo je dva meseca u bolnici u Ženevi, gde je i operisan. Smogao je snage da završi svoje poslednje delo – jednostavačnu Klavirsku sonatu br. 3 – koje je premijerno izvedeno u Njujorku.[23] Umro je u Ženevi 25. juna 1983. i sahranjen je na Groblju Plenpale.[24]

Stil[uredi | uredi izvor]

Muzika Alberta Hinastere se tradicionalno deli na tri perioda: objektivni nacionalizam, subjektivni nacionalizam i neoeskpresionizam.[25]

Objektivni nacionalizam se odlikuje neposrednim prisustvom folklornih elemenata i zadržavanjem tonaliteta[25], a primetan je i uticaj Stravinskog, Bartoka i Falje. Ovom periodu, koji traje do 1948. godine, pripadaju Argentinske igre, Estansija, Pet argentinskih narodnih pesama i Pampeana br. 1.[8]

Od 1948. godine počinje da koristi naprednije tehnike kompozicije.[8] Period subjektivnog nacionalizma je obeležen, s jedne strane, većim sinkretizmom između tehnika akademske muzike i upotrebe folklornog materijala, a sa druge, tranzicijom prema serijalizmu.[25] Iako napušta tradicionalne elemente argentinskog folklora, nastavlja da ih koristi na simbolički i sublimirani način. Tokom ovog perioda, koji otvara Klavirska sonata br. 1, Hinastera počinje da usvaja dodekafoniju. On se prema ovoj tehnici odnosio slobodno i potpuno lično, a njegova muzika je uvek imala nacionalne karakteristike. Gudački kvartet br. 2 poseduje isti ritmički kvalitet koji se javljao u njegovim prvim delima i suštinski je tonalan, uprkos upotrebi dodekafonih tehnika.[8]

Poslednji, neoekspresionistički period (počinje oko 1958. godine) odlikuje se kontinuiranom potragom za naprednijim tehničkim procedurama i umanjivanjem važnosti eksplicitnih nacionalnih karakteristika. Nema više folklora, ali i dalje ima argentinskih elemenata, kako je govorio Hinastera. Osim sve većeg približavanja dodekafonoj formi, odgovorio je na neke nove muzičke struje koje su se javile nakon Drugog svetskog rata integrišući određene aspekte aleatorne i mikrotonalne kompozicije u svoju opštu stilsku orijentaciju. Najvažnija dela iz ovog perioda su opere Don Rodrigo, Bomarco i Beatriče Čenči, koje su doživele ogroman uspeh i učinile ga najvažnijim latinoameričkim kompozitorom njegovog doba. Treba još spomenuti dva klavirska koncerta, jedan violinski koncert, Popol Vuh, dva koncerta za čelo i orkestar i Kantatu za čarobnu Ameriku.[8]

Dela[uredi | uredi izvor]

Scenska dela[uredi | uredi izvor]

  • Balet Panambi, op. 1 (1934–36)
  • Balet Estansija, op. 8 (1941)
  • Opera Don Rodrigo, op. 31 (1964)
  • Opera Bomarco, op. 34 (1966–67)
  • Opera Beatriče Čenči, op. 38 (1971)

Orkestarska dela[uredi | uredi izvor]

  • Svita iz baleta Panambi, op. 1a (1937)
  • Igre iz Estansije, op. 8a (1941): 1. Radnici u polju, 2. Pšenična igra, 3. Nadničari na hacijendi, 4. Završna igra (Malambo)
  • Uvertira Kreolski Faust, op. 9 (1943)
  • Oljantaj, op. 17 (1947)
  • Koncertne varijacije, op. 23 (1953)
  • Pampeana br. 3, op. 24 (1954)
  • Simfonijske etide, op. 35 (1967)
  • Popol Vuh, op. 44 (1975)
  • Glose na teme Pau Kasalsa, op. 46 (1976)
  • Glose na teme Pau Kasalsa, op. 48 (1977)
  • Iubilum, op. 51 (1980)
Muzički konzervatorijum „Hulijan Agire“, koji je Alberto Hinastera osnovao 1951. godine

Koncertna dela[uredi | uredi izvor]

  • Koncert za harfu i orkestar, op. 25 (1956)
  • Koncert za klavir i orkestar br. 1, op. 28 (1961)
  • Violinski koncert, op. 30 (1963)
  • Concerto per corde, op. 33 (1965)
  • Koncert za violončelo i orekstar br. 1, op. 36 (1968)
  • Koncert za klavir i orkestar br. 2, op. 39 (1972)
  • Koncert za violončelo i orekstar br. 2, op. 50 (1980)

Klavirska dela[uredi | uredi izvor]

  • Argentinske igre, op. 2 (1937): 1. Igra starog volara, 2. Igra ljupke devojke, 3. Igra gauča begunca
  • Tri komada, op. 6 (1940)
  • Malambo, op. 7 (1940)
  • Dvanaest američkih preludijuma, op. 12 (1944)
  • Svita kreolskih igara, op. 15 (1946)
  • Rondo na argentinske dečje teme, op. 19 (1947)
  • Klavirska sonata br. 1, op. 22 (1952)
  • Klavirska sonata br. 2, op. 53 (1981)
  • Klavirska sonata br. 3, op. 54 (1982)

Dela za solo instrument[uredi | uredi izvor]

  • Tokata, viljansiko i fuga, op. 18, za orgulje (1947)
  • Punenja br.1, za flautu, op. 41 (1973)
  • Punenja br. 2, za violončelo, op. 45 (1976)
  • Sonata za gitaru, op. 47 (1976)
  • Variazioni e Toccata sopra Aurora lucis rutilat, za orgulje, op. 52 (1980)

Kamerna dela[uredi | uredi izvor]

  • Duo, op. 13, za flautu i obou (1945)
  • Pampeana br. 1, op. 16, za violinu i klavir (1947)
  • Gudački kvartet br. 1, op. 20 (1948)
  • Pampeana br. 2, op. 21, za violončelo i klavir (1950)
  • Gudački kvartet br. 2, op. 26 (1958)
  • Kvintet, op. 29, za klavir i gudački kvartet (1963)
  • Gudački kvartet br. 3, op. 40 (1973)
  • Sonata za violončelo i klavir, op. 49 (1979)

Vokalno–instrumentalna dela[uredi | uredi izvor]

  • Dve pesme, op. 3, za glas i klavir (1938)
  • Napevi Tukumana, op. 4, za glas, flautu, violinu, harfu i udaraljke (1938)
  • Psalm 150, op. 5, za hor i orkestar (1938)
  • Pet argentinskih narodnih pesama, op. 10, za glas i klavir (1943)
  • Sati na estansiji, op. 11, za glas i klavir (1943)
  • Hieremiae prophetae lamentationes, op. 14, za hor a capella (1946)
  • Kantata za čarobnu Ameriku, op. 27, za glas i udarački orkestar (1960)
  • Simfonija Don Rodrigo, op. 31a, za sopran i orkestar (1964)
  • Kantata Bomarco, op. 32, za glas, naratora i kamerni orkestar (1964)
  • Kantata Milena, op. 37, za sopran i orkestar (1971)
  • Serenata, op. 42, za bariton, violončelo i kamerni ansambl (1974)
  • Turbae ad passionem gregorianam, op. 43, za soliste, hor i orkestar (1975)

Dela bez broja opusa[uredi | uredi izvor]

  • Dečji komadi, za klavir (1934)
  • Impresije Pune, za flautu i gudački kvartet (1934)
  • Argentinski koncert, za klavir i orkestar (1936)
  • Mazgar peva, za hor (1937)
  • Sonatina, za harfu (1938)
  • Simfonija br. 1, Portenja (1942)
  • Simfonija br. 2, Elegična (1944)

Filmska muzika[uredi | uredi izvor]

  • Don Basilio, loše oženjen (1940)
  • Donja Klorinda, nezadovoljna (1941)
  • Malambo (1942)
  • Ruža iz Amerike (1945)
  • Stare semenke (1947)
  • Rađa se sloboda (1949)
  • Most (1950)
  • Fakundo, nizijski tigar (1952)
  • Kreolski konjić (1953)
  • Vaš pouzdani sluga (1954)
  • Mamini muževi (1956)
  • Tajna žene (1956)
  • Proleće života (1958)
  • Treba kupati žgepče (1958)
  • Granica (1958)
  • Mariji od srca (1960)
  • Nadarena devojka (1961)

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Tokom poslednjih godina života Hinastera je voleo da svoje prezime izgovara na katalonski način – Đinastera.[4]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Schwartz-Kates 2010, str. 3.
  2. ^ Donić, str. 29.
  3. ^ „Alberto Ginastera“. Boosey & Hawkes. Pristupljeno 25.8.2015.
  4. ^ Schwartz-Kates 2010, str. 20.
  5. ^ Schwartz-Kates 2010, str. 1.
  6. ^ Neal.
  7. ^ a b Schwartz-Kates 2010, str. 2.
  8. ^ a b v g d „Alberto Ginastera“. Compositores & Intérpretes. Pristupljeno 24. 8. 2015.
  9. ^ a b „RTS: Scenska muzika“. RTS. Radio Beograd 3. Pristupljeno 25. 8. 2015.
  10. ^ Schwartz-Kates 2010, str. xvii.
  11. ^ Schwartz-Kates 2010, str. 3–4.
  12. ^ a b Schwartz-Kates 2010, str. 4–5.
  13. ^ a b Schwartz-Kates 2010, str. 6.
  14. ^ Schwartz-Kates 2010, str. xviii–xix.
  15. ^ Schwartz-Kates 2010, str. xix.
  16. ^ Schwartz-Kates 2010, str. xx–xxi.
  17. ^ Schwartz-Kates 2010, str. xxi.
  18. ^ Schwartz-Kates 2010, str. xxi–xxii.
  19. ^ Schwartz-Kates 2010, str. xxii–xxiii.
  20. ^ Schwartz-Kates 2010, str. xxiii.
  21. ^ Schwartz-Kates 2010, str. xxiii–xv.
  22. ^ Schwartz-Kates 2010, str. xv.
  23. ^ Schwartz-Kates 2010, str. xvi.
  24. ^ „Alberto Ginastera“ na Find a Grave. Pristupljeno 24. 8. 2015.
  25. ^ a b v Rodríguez, Bianucci, Lezcano 2006.
  26. ^ „Astor Piazzolla: Chronology of a Revolution“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. novembar 2013). Pristupljeno 26.8.2015.
  27. ^ Shout Factory liner notes from Brain Salad Surgery CD 2007 edition

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Alberto Hinastera na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алберто_Хинастера&oldid=26807272”