Bogoljub Jevtić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bogoljub Jevtić
Bogoljub Jevtić, diplomata i političar
Lični podaci
Datum rođenja(1886-12-24)24. decembar 1886.
Mesto rođenjaKragujevac, Kraljevina Srbija
Datum smrti1960.
Mesto smrtiPariz, Francuska
UniverzitetUniverzitet u Beogradu

Bogoljub Jevtić (Kragujevac, 24. decembar 1886 — Pariz, 1960) bio je srpski diplomata i političar. Jevtić je bio predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije, ministar inostranih poslova od 20. decembra 1934. do 24. juna 1935, i ministar dvora.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je 1886. godine u Kragujevcu. Završio je gimnaziju u svom rodnom gradu 1905, a u Beogradu 1909. godine završio Pravni fakultet. U Berlinu je bio slušalac Visoke trgovačke škole do 1911. godine. Učestvovao je kao borac, rezervni oficir u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, bio je pohvaljen u dnevnoj naredbi 28. marta 1917.[1] Radio je kao pisar u poslanstvu Kraljevine Srbije u Stokholmu 1917. godine. U Londonu je bio postavljen za sekretara poslanstva od jula 1918. Bio je generalni sekretar jugoslovenske delegacije u Reparacionoj komisiji u Parizu od decembra 1920. godine. Jevtić je bio šef Političke sekcije Odeljenja za izvršenju međunarodnih ugovora pri Predsedništvu Ministarskog saveta tokom 1922-1923. i 1924-1925. godine.

Konferencija ministara spoljnih poslova Male antente u Beogradu 1932. Sleva nadesno: Edvard Beneš (levo, Čehoslovačka), Titulesku (sredina, Rumunija) i Bogoljub Jevtić (desno).

Radio je kao savetnik poslanstva Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Parizu od 7. marta 1925, potom savetnik poslanstva u Briselu od 3. aprila 1926. godine. Jevtić je potom unapređen za izvanrednog poslanika i opunomoćeneg ministra u Tirani 9. aprila 1926. godine. Premešten je za poslanika u Beču 13. januara 1928. godine. Jevtić je postavljen za ministra Dvora 25. januara 1929. i na toj dužnosti je ostao do polstavljenja za ministra inostranih poslova 2. jula 1932. godine.[2][3] Protivno željama ministra inostranih dela Vojislava Marinkovića, postavljen je za vršioca dužnosti prvog (političkog) pomoćnika ministra inostranih dela, 3. februara 1929, kao čovek od poverenja generala Petra Živkovića, tadašnjeg predsednika vlade. Potom je usledio sukob na relaciji Bogoljub Jevtić-Konstantin Fotić, koji je trajao narednih godinu i po dana, sve dok Fotić nije zamenio Jevtića na funkciji v.d. prvog pomoćnika ministra, 29. oktobra 1930. godine.[4] Na čelu grupe tzv. "dvorskih" radikala, preuzima vlasništvo nad beogradskim dnevnim listom "Vreme" od Momčila Ninčića za sumu od 6.000.000 dinara, februara 1931. godine.[5] Za ministra inostranih dela postavljen je 2. jula 1932. godine.[6] On je na tom položaju bio puki izvršilac zamisli kralja Aleksandra I Karađorđevića.[7]

Na putu za Pariz, 9. oktobra 1934, kralj Aleksandar je ubijen u Marselju. Ministar inostranih poslova, Bogoljub Jevtić je prvi prišao izdahnulom kralju. Jevtić, čiji se automobil nalazio iza kraljevog, po pucnjavi, prišao je u žurbi kraljevom automobilu, i video da je kralj Aleksandar I Karađorđević izrešetan mecima iz revolvera velikog kalibra bio u momentu mrtav. Smrt kralja Aleksandra odmah je ideologizovana. U skladu sa njegovom jugoslovenskom ideologijom, izbačeno je da su mu poslednje reči bile: „Čuvajte mi Jugoslaviju.“ Sa tim naslovima pojavila se Politika, 10. oktobra; glavni naslov u Vremenu bio je „Od danas za svakog Jugoslovena postoji samo jedan pozdrav — Čuvajte Jugoslaviju.“ Te dve reči, kao kraljev idejni testament izbacio je ministar inostranih dela, Bogoljub Jevtić.

Jevtićeva vlada[uredi | uredi izvor]

Voljom Kneza Pavla i uz podršku generala Petra Živkovića, na čelo vlade, zadržavši ministarstvo inostranih poslova, došao je Bogoljub Jevtić — generalski pašenog Dimitrija Živkovića.[8][9] Kao nagradu što mu se priklonio proglašenjem testamenta o namesnicima, knez Pavle je Petra Živkovića postavio na mesto ministra vojske i mornarice. Na dva mesta u Vladi našli su se profrancuski diplomata i profrancuski general.[10] Knez Pavle je na početku svog namesništva, u prvo vreme računao sa Francuzima kao protivtežom Italijanima.

Jevtićeva vlada nastupila je sa programom ostajanja na „braniku narodnog i državnoj jedinstva“: „Čuvajte Jugoslaviju, čuvati jedinstvo jugoslovenske nacije, to je najveći zakon za sve i svakog, to je nedostupan zahtev za celo naše pokolenje, i za budućnost.“ Jevtić se predstavljao kao čuvar amanet kralja-mučenika i faktor izmirenja.

Petomajski izbori[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Izbori za narodne poslanike Kraljevine Jugoslavije 1935.

Vlatko Maček, koji se odmah po obrazovanju Jevtićeve vlade, odlukom Namesništva oslobođen daljeg izdržavanja kazne, pojavio se kao nosilac liste udružene opozicije. Kampanja za izbore 5. maja 1935. je oboležena parolom „Za Oplenac ili za Janka Pustu“. I pored teške zloupotrebe vlast u izborne svrhe, i pored činovničkih glasova obezbeđenih javnim glasanjem, Jevtićeva lista dobila je oko 600.000 glasova više od Mačekove liste.[11]

U Vladi generala Dušana Simovića, Jevtić je bio ministar saobraćaja od 27. marta 1941. do 9. januara 1942. godine. Jevtić je bio ministar bez portfelja do 2. januara 1943. i ministar šuma i ruda tokom jula i avgusta 1943. godine.

Porodične prilike[uredi | uredi izvor]

Oženio se Olgom, trećom ćerkom brigadnog generala u penziji Milivoja J. Nikolajevića, 27. oktobra 1927. godine. Njena starija sestra Vuka bila je udata za generala Dimitrija Živkovića.[12]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Literatura[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "Politika", 27. april 1935
  2. ^ Radojević, Mira (2009). "Jevtić, Bogoljub", Srpski biografski rečnik, 4, I-Ka. Novi Sad: Matica srpska. str. 335—336. ISBN 978-86-7946-037-0. 
  3. ^ Arhiv Jugoslavije, Fond Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije (334), kutija 158, jedinica opisa 481
  4. ^ Mićić, Srđan (2018). Od birokratije do diplomatije. Istorija jugoslovenske diplomatske službe 1918-1939. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. str. 103, 138, 139. ISBN 978-86-7005-149-2. 
  5. ^ Pavlović, Kosta St. (2020). Dnevnik 1930-1932. priredili Srđan Mićić i Nataša Milićević. Beograd: Istorijski arhiv Beograda : Institut za noviju istoriju Srbije. str. 201. ISBN 978-86-80481-51-7. 
  6. ^ Stojkov, Todor (1969). Opozicija u vreme šestojanuarske diktature 1929-1935. Beograd: IP "Prosveta". str. 143. 
  7. ^ Gligorijević, Branislav (2010). Kralj Aleksandar Karađorđević u evropskoj politici. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 5,6. ISBN 978-86-17-16566-4. 
  8. ^ Mićić, S. Od birokratije do diplomatije. str. 137, 139. 
  9. ^ Hoptner, Jacob B. (1972). Jugoslavija u krizi 1934-1941. Rijeka: "Otokar Krešovani". str. 75. 
  10. ^ Stojkov, T. Opozicija u vreme šestojanuarske diktature 1929-1935. str. 277—281. 
  11. ^ Stojkov, T. Opozicija u vreme šestojanuarske diktature 1929-1935. str. 293—302, 311—320. 
  12. ^ Bjelajac, Mile S. (2004). Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije 1918-1941. Studija o vojnoj eliti i biografski leksikon. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. str. 228. ISBN 86-7005-039-0. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Bogoljub Jevtić na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Богољуб_Јевтић&oldid=27740063”