Gazan

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Gazan
Gazan prima islam, slika iz Istorije sveta Rašida al-Dina, XIV vek.
Lični podaci
Puno imeMahmud Gazan
Datum rođenja(1271-11-05)5. novembar 1271.
Mesto rođenjadanašnja pokrajina Mazandaran, Ilkanat
Datum smrti11. maj 1304.(1304-05-11) (32 god.)
Mesto smrtiKazvin, Ilkanat
GrobTabriz
Religijabudizam,
islam
Porodica
SupružnikBulugan-katun Kurasani,
Kutaj-katun
Bulugan-katun Muazama
PotomstvoAlaču,
Oldžei Kultug-katun
RoditeljiArgun-kan
Kutluk-katun
DinastijaHulagidi,
(ogranak dinastije Biridžigin)
atabeg Horasana
Period1284—1295
PrethodnikArgun-kan
Naslednikniko
ilkan
Period1295—1304
PrethodnikBaidu
NaslednikOldžeitu

Gazan ili Kazan [a] (5. novembar 1271, Pokrajina Mazandaran — 11. maj 1304, Kazvin) je bio ilkan, tj. kan Ilkanata, mongolskog kanata sa centrom u Persiji (1295—1304) iz dinastije Boridžigin. Bio je sin Argun-kana, unuka osnivača kanata Hulagu-kana, i Kutluk-katun.[1] Sa njegovim dolaskom na vlast, islam je postao zvanična religija u Ilkanatu.

Poreklo i mladost[uredi | uredi izvor]

Gazan se rodio 5. novembra 1271. godine na teritoriji današnje pokrajine Mazandaran kao najstariji sin Argun-kana, u to vreme guvernera Horasana.[2][3] Pošto mu je otac preuzeo vlast u Ilkanatu, Gazan je 1284. godine sa 30.000 konjanika poslat u Horasan da ga zaštiti od napada Čagatai kanata.[4] Kao atabeg u Horasanu proveo je više od deset godina.[1]

Gazanov deda Abaka jaše na konju, Argun stoji i drži u naručju Gazana. Slika Rašida al-Dina iz Džami at-tavariha, XIV vek.

Godine 1291. Argun je umro, a vlast u Ilkanatu je ugrabio njegov mlađi brat Kijakato, pošto se zakoniti naslednik Gazan nalazio daleko od prestonice Tabriza; premda je Kijakato verovatno samo vladao u njegovo ime, kao regent.[5][4][3] Prema pričanjima Marka Pola, Gazan se strašno razbesneo kada je čuo za Kijakatove postupke i zapretio je da će mu se osvetiti kao Argun svom stricu Ahmed-kanu, ali zbog opasnosti od napada neprijatelja nije smeo da napusti svoj položaj.[4] U međuvremenu, svi ostali su se pokorili Kijakatovoj vlasti, pa ga je i Kurultaj priznao za ilkana.[6]

Godine 1293. godine Marko Polo se sa velikom pratnjom iskrcao u Ormuzu vodeći Kutaj-katun, suprugu za Arguna, ne znajući da je on umro.[7][8][3] Po Kijaktovom predlogu Kutaj-katun je odvedena do Kaspijskih vrata Gazanu, posle čega su se Polovi vratili u prestonicu odakle su kasnije nastavili ka zapadu.[9][10][11]

Ilkan[uredi | uredi izvor]

Posle Kijakatove smrti, 1295. godine, vlast u Ilkanatu je ugrabio Baidu.[12][1] Na vest o tome Gazan mu je zapretio da će mu se osvetiti tako da će o tome pričati ceo svet i primio islam, najrasprostranjeniju religiju u zemlji, osiguravši time podršku najvećeg broja podanika.[12][11] Prilikom promene vere uzeo je ime Mahmud.[11] Gazan je potom pristupio ispunjenju svog naslednog prava, krenuvši s vojskom na Baidua.[12] Na deset dana hoda od Tabriza, u krvavoj bici uzurpator je poginuo i Gazan je, gotovo pet godina posle očeve smrti, nasledio presto.[12][1]

Primivši islam Gazan je šetao između sunitske i šiitske struje kako je pogodovalo političkom trenutku, zadržavši mongolska načela tolerantnosti.[13] Primanje islama nije mnogo uticalo na Gazanove odnose sa okolnim zemljama i u suštini nije promenilo politiku Ilkanata. Mongolska Persija ostala je u lošim odnosima sa Čagatai kanatom i Mamelučkim sultanatom u Egiptu, dok su odnosi sa dinastijom Juan u Kini, sa kojom je obavljao živu trgovinsku razmenu, ostali tradicionalno dobri. Jedina promena u njegovoj politici bilo je približavanje Zlatnoj hordi u Rusiji, sa kojom je čak i ratovao protiv Čagataja. Glavni spoljno-politički momenat Gazanove vladavine bio je novi rat protiv Mameluka.

Pregovori između Gazana i Baidua, slika Rašida al-Dina iz Džami at-tavariha, XIV vek.

Gazan je imao problema sa svojim vazalima Gruzijskom kraljevinom i Rumskim sultanatom. Problem sa Gruzijom usled buntovnosti kralja Davida VIII ilkan je pokušao rešiti 1299. godine postavljanjem njegovog mlađeg brata Giorgija V za uzurpatora. Međutim, kako je Giorgijeva vlast bila slaba, 1302. godine zamenio ga je njegovim bratom Vahtangom III. Pitanja Rumskog sultanata bila su, pak, mnogo ozbiljnija. Centralna vlast u sultanatu bila je u potpunom raspadu i na njegovom zapadnom delu su egzistirali mnogi emirati.

Gazan je bio poznat i kao pokrovitelj umetnosti i nauke. Od Rašida al-Dina naručio je pisanje prve istorije sveta. Ovaj ogromni poduhvat, koji je zapošljavao razne naučnike i prevodioce, kako bi uobličio istorije Kineza, Turaka i Franaka [b], završen je tek posle njegove smrti.[14]

Reforme[uredi | uredi izvor]

Ofanziva prema jugu usledila je tek posle opsežne unutrašnje reforme, zbog nezavidne političko-ekonomske situacije u samom kanatu. Naime, zemlja je bila opustošena dugogodišnjim građanskim ratovima i pobunama seljaka, koji su, bunivši se protiv feudalizacije, masovno bežali od svojih gospodara. Primanje islama donelo je ilkanu podršku parsijskog plemstva, mahom muslimana. Uz pomoć Rašida al-Dina, koga je imenovao za prvog vezira 1298. godine, izvšene su opsežne reforme koje su delimično oporavile ekonomiju carstva, ali i ubrzale feudalizaciju.

Posebnim jarlikom je vezao seljake za zemlju. Podsticao je razvoj poljoprivrede i uredio poreski sistem, uvevši jedinstvenu valutu. Posebni doprinos imao je u oživljavanju zanatstva u gradovima, gde su bile osnovne državne radionice u kojima su radili robovi, da bi ih kasnije zamenili polunezavisni radnici. Gazan je povećao privilegije mongolskog vojno-nomadskog plemstva, time što je njihove feude, u osnovi stečene raznim zaslugama i nenasledne, priznao za nasledne i dao im poreski imunitet. Tim aktom smanjeni su prihodi carstva, uz sve veće izrabljivanje seljaka.

Sukobi sa Mamelucima[uredi | uredi izvor]

Gazan je bio poslednji ilkan koji je pokrenuo veći pohod protiv Mameluka u Egiptu. U jesen 1299. godine njegove trupe, većinom sastavljene od konjice, su, pod komandom Kutlušaha, upale su u Siriju i osvojile Alep. Nakon toga je 22. decembra došlo do velike bitke kod Vadi el Kasandera iz koje su Mongoli izašli kao pobednici. Potom su početkom januara 1300. godine osvojili Damask, ali su se u februaru povukli, verovatno zbog nedostatka hrane za konje.

Mongolski upadi na Levant od 1299. do 1303. godine.

Ilkan je pokušao da organizuje vojnu akciju u zajedno sa krstašima na Kipru, sklopivši savez sa Henrijem II, kraljem Kipra i titularnim kraljem Jerusalima. Mala flota od 16 brodova je, predvođena kraljem Henrijem i njegovim bratom Amalrikom, 1300. godine opljačkala sirijsku i egipatsku obalu, a potom se ukotvila na ostrvu Arvadu, čekajući Mongole. Međutim, Mongoli su, delimično zbog otpora Mameluka, a i unutrašnjih problema, ostali pasivni. Ni sledeće godine nije došlo do ofanzive; Kutlušah je samo postavio odbrambenu vojsku u dolini Jordana u cilju odbrane Damaska, ali se i ta vojska morala povući. Godine 1302. Gazan je poslao emisare u Englesku, nastojeći da pridobije saveznika u svom pohodu.[3] Istovremeno krstaši su padom Arvada izgubili poslednje uporište na Levantu i time bili isključeni iz saradnje sa Ilkanatom.

U proleće 1303. godine Kutlušahova vojska, sačinjena od mongolske konjice i pešadije i jermenskih strelaca, ponovo je upala u Siriju i prodrla do Damaska, osvajajući Alep i Homs. Emir Damaska Bajbars II pozvao je egipatskog sultana u pomoć. Dana 20. aprila u ravnici Mardž el Safar, 25 mi (40 km) južno od Damaska, došlo je do krvave bitke između mongolskih i mamelučkih snaga. Bitka je trajala tri dana i završila se potpunim uništenjem mongolske vojske, koju su Memeluci potom gonili do Karijatana kod Homsa. Prema svedočenju egipatskog istoričara Al Makrizija, kad je Kutlušah obavestio Gazana o porazu, ilkan se toliko iznervirao da je počeo krvariti iz nosa.

Uspon Osmanlija[uredi | uredi izvor]

Tokom Gazanove vladavine došlo je do daljeg jačanja Turaka Osmanlija, predvođenih Osmanom I Gazijem, na zapadnom delu Anadolije. Godine 1301. u njihove ruke je došla Nikomidija i šire se, pre svega na račun Vizantije, čiju je vojsku u Maloj Aziji vodio car-savladar Mihajlo IX Paleolog.[15] 27. jula 1302. vizantijska vojska je pretrpela odlučan poraz kod Bafeona, nedaleko od Nikeje.[15][16][17] Ova sjajna pobeda digla je Osmanu ugled kod ostalih gazija, koji su jedan za drugim počeli priznavati njegovu vlast.[16] Svestan opasnosti vizantijski car Andronik II Paleolog poziva u pomoć Almogavere.[15][18] Pod vođstvom bivšeg templara Rožera de Flora njih 6.500 (2.500 vojnika sa ženom i decom) sa flotom od 39 galija je u septembru 1303. pristiglo u Carigrad.[15][19][17] Ova vojska uspela je da u više navrata pobedi Turke i 1304. godine oslobodi, mada privremeno, od njih veliki deo Male Azije.[15][20]

Smrt i nasledstvo[uredi | uredi izvor]

Gazan je umro 11. maja 1304. godine u Kazvinu, posle duge bolesti, koja je usledila neposredno posle bitke kod Mardž el Safara. Pošto nije imao preživelih sinova, nasledio ga je brat Oldžeitu.

Porodica[uredi | uredi izvor]

Supruge

  • Kundžuškab-katun iz plemena Kurkan
  • Jedi Kaurtika-katun iz plemena Kurkan
  • Bulugan-katun Kurasani, unuka Argun-akaa - majka sina nepoznatog imena
  • Ešil-katun
  • Kutaj-katun, rođaka Argunove supruge Bolgan-katun
  • Dondi-katun, prethodno supruga Kijakatoa
  • Bulugan-katun Muazama, prethodno supruga Kijakatoa i Arguna - majka Alačua i Oldžei Kutlug-katun
  • Keramun-katun

Muška deca

  • sin nepoznatog imena
  • Alaču

Ženska deca

Galerija[uredi | uredi izvor]

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Toluj, regent Mongolskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
8. Hulagu-kan, ilkan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Sorkohtani Beki
 
 
 
 
 
 
 
4. Abaka-kan, ilkan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Jisundžin-katun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Argun-kan, ilkan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Kajmiš-katun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Gazan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Kutluk-katun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Prema latinskoj ortografiji.
  2. ^ Naziv koji su Mongoli koristili za Evropljane.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 409-410.
  2. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 372-373.
  3. ^ a b v g Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 409.
  4. ^ a b v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 383.
  5. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 58-59.
  6. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 383-384.
  7. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 37-38.
  8. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 59.
  9. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 38.
  10. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 60.
  11. ^ a b v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 410.
  12. ^ a b v g Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 384.
  13. ^ Vederford 2007, str. 291.
  14. ^ Vederford 2007, str. 273.
  15. ^ a b v g d Ćorović 1989, str. 167.
  16. ^ a b Mičeta 2014, str. 60.
  17. ^ a b Mičeta 2014, str. 235.
  18. ^ Mičeta 2014, str. 64.
  19. ^ Mičeta 2014, str. 65.
  20. ^ Mičeta 2014, str. 66.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Gazan na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Газан&oldid=26846924”