Generalska konferencija 30. marta 1941.

U nedelju, 30. marta 1941. godine u 11:00 časova, nakon tri dana posvećena novonastalom „problemu“ sa Kraljevinom Jugoslavijom, posle puča izvršenog u Beogradu 25. marta, Adolf Hitler se ponovo okrenuo svom najvećem i „smrtnom neprijatelju“ – Sovjetskom Savezu. Zbog puča u Beogradu, pre tri dana Hitler je morao da odloži već planiranu i pripremljenu – jedino nije bila tačno zakazana – Generalsku konferenciju o planu „Barbarosa“. (U „Ratnom dnevniku“ načelnika štaba Vrhovne komande Kopnene vojske, general-pukovnika Franca Haldera, ovaj skup je definisan kao General-Ferzamlung, nem. General-Versammlung).

General-Ferzamlung je bio skup izuzetnog i vanrednog sastava. U berlinsku Rajhskancelariju bili su pozvani svi feldmaršali, svi vrhovni komandanti vidova oružanih snaga i načelnici štabova, generali užeg kruga i najuži krug visokoh generalštabnih oficira. Pozvani su znali da je u pitanju nešto veoma značajno jer su od kada je otpočeo rat, 1. septembra 1939. godine, bile održane samo dve Generalske konferencije – pred napad na Poljsku 22. avgusta 1939. godine i 23. novembra 1939. godine pred napad na Francusku. Za razliku od prethodne dve Generalske konfrencije, Firer je ovo tako pripemio da svim njegovim učesnicima zastane dah isto onako kao što će „svetu zastati dah kada budemo udarili na Rusiju“.

Franc Halder, general-pukovnik, načelnik štaba Vrhovne komande Kopnene vojske („Ratni dnevnik“, nedelja, 30. mart 1941. – izvod koji je donekle skraćen. Prevedene su osnovne rečenice o svakoj temi.):

„11:00 časova Generalska konferncija kod Firera. Firerov govor na General-Ferzamlungu:greška Engleske: propustila je da sklopi mir. Oštra kritika italijanskog vođenja rata i politike. Ujedinjenog Kraljevstva polaže nade u Ameriku i Rusiju. Naši zadaci protiv Rusije: vojsku razbiti, državu uništiti. Objašnjenja o ruskom protivtenkovskom oružju: 47 mm, zatim dobar teži tip, ali u masi – sve zastarelo. Po broju tenkova, Rusi su najjači na svetu. Međutim, imaju samo mali broj novih velikih tipova od 100 mm sa dugačkom cevi. Sovjetsko vazduhoplovstvo: veliko po broju, ali veoma mnogo starih tipova; ograničen broj savremenih tipova. Problem ruskog prostora: beskrajna prostranstva čine neophodnu koncentraciju snaga na odlučujućim tačkama. Masovno angažovanje vazduhoplovstva i tenkova na mestima gde se donosi odluka. Vazduhoplovstvo ne može da pokrije ceo ovaj ogroman prostor, može samo da ovlada jednim delom ogromnog fronta. Upotreba samo u najužim operacijam na zemlji. Rusi će pokleknuti pred masovnom upotrebom tenkova i vazduhoplovstva. Nikakve iluzije u saveznike. Finci će se hrabro boriti, ali brojno su slabi i nisu oporavljeni. Sa Rumunijom se ništa ne može preduzeti. Možda mogu iza jedne veoma jake prepreke (reke) da posluže kao obezbeđenje, ako ne budu napadnuti. Antonesku je svoju vojsku povećao, umesto da smanji i poboljša. Sudbina velikih nemačkih jedinica ne sme da zavisi od čvrstine rumunskih trupa. Pitanje Pripjetskih močvara: obezbeđenje, odbrana, mine. Posle izvršenje zadatka na Istoku biće dovoljno zadržati 50-60 divizija. Deo ljudstva biće povučen za potrebe naoružanja, za vazduhoplovstvo i mornaricu, drugi deo – na druge zadatke. Kolonijalni zadaci. Uzajamna borba dva pogleda na svet. Osnova za uništenje boljševizma je upravo socijalni kriminal. Komunizam je nečuvena opasnost za budućnost. Moramo odstupiti od stanovišta vojničkog viteštva. Komunista niti je bio, niti će biti –drug. Sada je u pitanju uništvajući rat. Ako tako ne postupimo, mi ćemo, doduše, neprijatelja pobediti, ali ćemo posle 30 godina ponovo stajati nasuprot komunističkom neprijatelju. Mi ne vodimo ovaj rat da bismo neprijatelja konzervirali. Buduća slika država: severna Rusija pripada Finskoj. Protektorati: istočnomorske zemlje, Ukrajina, Belorusija. Borba protiv Rusije: uništavanje boljševičkih komesara i komunističke inteligencije. Nove države moraju biti socijalne države, ali bez sopstvene inteligencije. Za njih će biti dovoljna primitivna inteligencija. Borba se mora povesti protiv ovog boljševičkog otrova koji izaziva raspadanje. Ko komanduje jedinicom mora znati šta je posredi. Jedinica se mora držati u šaci. Komesari i ljudi GPU-a su – zločinci, i kao takvi se moraju tretirati. Ovaj rat se razlikuje od borbe na Zapadu. Na Istoku komandanti moraju zahtevati samopožrtvovanje, da bi nadvladali svako dvoumljenje.“

Valter Varlimont, general-potpukovnik, pomoćnik načelnika Operativnog odeljenja Vrhovne komande Oružanih snaga (izjava – svedočenje):

„Tog dana većanje je održavano u velikoj dvorani koja se nalazila pored širokog predvorja, iza svečanog ulaza u Rajhskancelariju, u delu koji gleda na Ebert-ulicu. Hitler je govorio dva i po sata bez prekida, pred grupom od 200 do 250 generala i oficira visokih činova, podrazumevajući i najviše komandante kopnene vojske, mornarice i ratnog vazduhipolovstva, komandante sva tri vida oružane sile koji će učestvovati u „Istočnoj kampanji“, kao i njihove najbliže saradnike. Svi smo zauzeli mesta u sali prema svojim činovima i funkcijama u dugačkim redovima dvorane, koja je bila ispunjena do posledljeg mesta. Tišina za vreme Hitlrovog dvoipočasovnog govora bila je prekidana samo dva puta. I to oba puta kada je auditorijum ustajao. Prvi put kada je Firer ušao na jedna vrata u dnu dvorane, da bi izašao na govornicu i, drugi put ka da je izlazio. U međuvremenu, nijedna ruka nije bila podignuta, niti se ijedan glas čuo, osim njegovog. Adolf Hitler se pojavio i tada u bluzi zelenosive boje, vojničkog kroja, bez činova. U vojsci je bio i zauvek ostao kaplar. Na sebi je stalno nosio samo tri znaka: zlatnu stranačku značku, odlikovanje Gvozdeni krst i crnu ranjeničku značku. Osrednjeg rasta, kratkih nogu, koraka sitnih, a tek mu je bilo 52 godine. Govor je počeo tiho, jedva čujno. Bio je to uvežbani govornik. Glas, gestovi, mimika, usmereni su bili na stvaranje utiska. Uspevao je da ga slušaju, oni koji mu i inače nisu bili skloni, da ga prate dok govri. To je bilo i ovog puta, na Generalskoj konferenciji. Kakav je bio cilj Generalske konferencije? Moj odgovor je: isti kao i prethodna dva. Dakle, Hitleru je bio jasan cilj da indoktrinira generale višeg ranga i najvažnije generalštabne oficire svojim viđenjem budućeg razvoja planranog pohoda i rata. Ovog puta. 30. marta 1941., mislim da je Fireru naročito bilo stalo da ubedi svoje slušaoce u jednu za njih, do tada neshvatljivu ideju: da zarobljene protivničke vojnike, podoficire i oficire, treba ubijati. Reč je o neprijateljskim „političkim oficirima“ – komesarima. Dakle, o takozvanoj „Komesarskoj naredbi“. Po njoj je svaki komunista – socijalni zločinac. Bilo da je u civilu ili u uniformi. Pre tome, i u vojsci. Bez obzira na to što je u uniformi regularne vojske, što ima čin oficira, on mora biti streljan još na bojnom polju. Uvek, čak i ako se preda ili je zarobljen ranjen. Smrt ga čeka najkasnije prilikom sprovođenja do sabirnog zarobljeničkog punkta, „gde ne sme stići živ“. To je bilo neshvatljivo, potpuno neshvatljivo. Na tom generalskom većanju niko od prisutnih nije se usudio da podigne svoj glas. Čak ni jedno jedino pitanje nije bilo postavljeno u vezi s ovim nepojmljivim zahtevom. Mnogi prisutni bili su učesnici Prvog svetskog rata. Neki su bili i sami zarobljeni. Drugi su bili u svim dotadašnjim pohodima u Drugom svetskom ratu. To što sada naređuje Vrhovni komandant protivno je svim moralnim kodeksima, etici i odredbama međunarodnih konvencija. Na kraju, dužan sam i to reći, da je posle završenog rata, bilo izjava kako je – doduše nakon Hitlerovog izlaska – u sali bilo burnih reakcija, negodovanja i rasprva upravo oko tog nepojmljivog Hitlerovog zahteva. Međutim, po mom sećanju, potkrepljenim beleškama koje sam odmah posle ovog većanja sačinio, takve izjave i tvrđenja uopšte ne mogu posvedočiti. Naprotiv, svi smo se razišli u mukloj tišini ...“

(General-potpukovnik Varlimont je Generalsku konfernciju opisao i u svojim memoarima, ali kraće, iako je suština, bez pojedinosti iznesenih u svedočenju, potpuno ista.)

„Komesarska naredba“ ili „Naredba o komesarima“ (nem. Kommisassarbefehl), Hitlerova naredba o ubijanju, poličkih oficira Crvene armije – komesara – zvanično je i pismeno bila izdata 6. juna 1941. godine, pod nazivom „Smernice za postupak sa političkim komesarima Crvene armije“, ostvarivana je na Istočnom frontu.

Vilhelm Kajtel, feldmaršal, načelnik štaba Vrhovne komande Oružanih snaga (u pismu svom braniocu na Nirnberškom procesu dr-u Neltu, 25. septembar 1946. g.):

„Bio je to poslednji zajednički dogovor pre početka rata na Istoku, na koji je Hitler pozvao najviše vođstvo Istočnog fronta i glavnih komandi, na kome je on svim žarom i energičnošću izneo svoje poglede na ovaj ideološki rat koji nam neposredno predstoji. Firer je uopšte bio obuzet idejom da je njegova životna misija – uništenje komunizma. I to ovako: „Uništiti komunizam pre nego štokomunizam uništi nas“. Smatrao je isključenim da se može za iole duže vreme sa komunizmom paktirati. Video je privredni slom Nemačke u gvozdenom obruču koji Staljin može svakim danom sve više stezati, kako mu bude volja, u zajednici sa zapadnim silama, sve do konačnog uništenja Nemačke. Zato je stavio sve na jednu kartu: rat! Znao je da će protiv nas biti ceo svet, ako karta protiv Rusije ne upali.'' ... Firer je znao šta znači rat na dva fronta. On je uzeo svu odgovornost na sebe, nažalost potcenjujući Staljinovu državu, njene rezervne snage, i samim tim uništio i sebe i državu koju je stvorio – Treći rajh.“

„Ratni dnevnik“ Vrhovne komande Oružanih snaga:

„30. mart 1941. 11:00 časova. Firerov govor komandantima Grupa armija i komandantima armija, sa podrobnim pretresanjem operacije „Barbarosa“ koje je usledilo.“

Literatura

• Mihailo Marić, „Uništiti Jugoslaviju“ – Hitler i nemački generali u Aprilskom ratu 1941., Vuk Karadžić, Beograd, 1984.