Италијанска кампања (Други светски рат)
| Италијански фронт | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Другог светског рата | |||||||||
 Савезничка патрола на северу Италије | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
 Сједињене Америчке Државе Пољска Бразил Нови Зеланд Канада Слободна Француска Јужна Африка Краљевина Грчка Краљевина Италија(од 8. септембра 1943)  Италијански покрет отпора |
Краљевина Италија (до 8. септембра 1943) Италијанска Социјална Република(до 25. априла 1945) | ||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
|
Двајт Д. Ајзенхауер Хенри Мајтленд Вилсон Харолд Александер |
Алберт Кеселринг Хајнрих фон Витингоф Родолфо Грациани | ||||||||
| Жртве и губици | |||||||||
| 59.151 погинулих, 220.000 рањених, 30.849 несталих |
47.873 погинулих, 163.600 рањених, 97.154 несталих и заробљених | ||||||||
Италијански фронт у Другом светском рату представља скуп савезничких операција чији је крајњи циљ био избацивање Италије, савезника Немачке из рата. Отпочела је искрцавањем савезника на Сицилију 10. јула 1943. а завршава се капитулацијом немачких оружаних снага у Италији 2. мај 1945. Током кампање савезници су изгубили око 60.000 војника свих националности укључених у ратни поход док су силе Осовине имале око 50.000 погинулих. Овом кампањом Италија је избачена из рата, створен је други фронт у Европи и основа за могући пробој у Аустрију а потом и у Немачку.[1]
Стратешка позадина похода[уреди | уреди извор]
На северноафричком фронту Немачки афрички корпус је претрпео неколико важних пораза током битке за Ел Аламејн, савезничке офанзиве код Ел Аламејна као и током каснијег искрцавања савезника у операцији „Бакља“. Завршетком операција у Северној Африци наметнуло се питање стварања другог фронта. Постојале су три могућности:
- Медитеран (то је подразумевало и Балканско полуострво)
- Норвешка (тада под немачком окупацијом)
- Француска
Највећи заговорник идеје искцравања на Апенинско полуострво и Балкан био је Винстон Черчил. Он је сматрао да се треба искрцати што ближе централној Европи јер је било очигледно да Совјетски Савез преузима иницијативу на Источном фронту и да ће ускоро кренути у офанзиву на запад. Черчил је нарочито био заинтересован за искрцавање на Балкан и то интересовање је било политичке природе (распоред утицајних сфера у Европи после рата).
Одлука је пала да се савезници прво искрцају на Сицилију: Медитеран је практично био под контролом Савезника, у Северној Африци су биле стациониране јаке снаге које су успешно завршиле афричку кампању а немачке снаге су биле већим делом распоређене на Источном фронту. Освајањем Италије би се потпуно преузела контрола над Медитераном, избацио би се јак немачки савезник и натерала би се немачка команда да пошаље појачања а самим тим и ослаби притисак према Црвеној армији.
Са друге стране, штаб војске САД имао је на уму Француску као место инвазије. Компромис био тај да се прво изврши инвазија на Италију а потом искрцавање у северној Француској.[1]
Кампања[уреди | уреди извор]
Почетком кампање се сматра искрцавање на Сицилију. пре самог искрцавања организоване су мање операције обмањивања правог правца удара, стратешка бомбардовања циљева у позадини и операције на мору. У сврху обмане изведена је деликатна операција британских командоса који су на обалу Шпаније избацили тело војника прерушено у официра, са ташном у којој се налазио план инвазије на Грчку. Обмана је у потпуности успела и доста немачких резерви је упућено у Грчку.[1]
Искрцавање на Сицилију[уреди | уреди извор]
Први корак у инвазији на Италију био је операција Хаски. На Сицилији се налазило око 350.000 непријатељских војника (од тога 75.000 немачких), подржаних из ваздуха са преко 1.400 авиона и опремљених са око 260 тенкова. Овим бројкама ваља додати и 3 италијанске обалске дивизије наоружане јаким топовима и обалским утврђењима. На ове снаге савезници су покренули око 160.000 војника, преко 600 тенкова и око 2.000 авиона.
Операција је почела у ноћи између 9. и 10. јула падобранским скоком делова америчке 82. падобранске и једрилицама британске 1. падобранске дивизије. Њихов главни циљ је био ометање снабдевања, напад на комуникације и заузимање мостова. Тачка окупљања је била у близини аеродрома града Џеле.
Савезнике је на плажама 10. јула дочекао јак и организован отпор али је већ првог дана почела масовна предаја и одбијање послушности италијанских војника. Савезници су константно ломили отпор и 17. августа је цела Сицилија заузета. Савезници су извојевали стратегијску победу и освојили Сицилију али је већина немачких трупа успела да се евакуише из Месине натраг у Италију. Немачке трупе су користиле тактику константног успоравања савезничких трупа укопавајући се по тешко проходном терену и пружајући јак отпор. Савезници су имали око 24.000 погинулих, рањених и заробљених док су немачке и италијанске снаге имале око 29.000 погинулих и рањених. Око 140.000, већином Италијана, се предало.[1]
Инвазија континенталне Италије[уреди | уреди извор]
Британска 8. армија искрцала се на тло континенталне Италије 3. септембра 1943. године у операцији „Бејтаун“. Истог дана италијанска влада затражила је примирје које је потписано пар дана касније а 8. септембра јавно објављено. Док су британске снаге напредовале на север немачка команда је отпочела радове на одбрани италијанског полуострва без помоћи италијанске војске коју је разоружавала. Против британске 8. армије бориле су се само две немачке дивизије док су дивизија Херман Геринг, 16. оклопна и 15. панцергренадирска дивизија чувале бокове и могућа места накднадних искрцавања. Иако су Британци напредовали не наилазећи на већи отпор то напредовање је било споро и уз велико кашњење, проузроковано диверзијама и минирањем путева. Да би немачка команда добила на времену ослонила се на успоравање а не потпуно заустављање савезничких трупа. У исто време убрзана је изградња одбрамбених линија јужно од Рима када су 11. септембра пале луке Бари и Бриндизи.[1]
Поход на Рим[уреди | уреди извор]
Савезници су после Густавове линије и Монте Касина најзад сломили жесток отпор немачко - италијанских снага. Свим снагама наступиле су ка Риму. Отпор је био веома слаб. Немачке снаге су се повлачиле нападане од стране партизанских јединица.
Референце[уреди | уреди извор]
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 |
Италијанска кампања на Викимедијиној остави. |
