Gmizavci

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Gmizavci

Istorija grupe: karbon - danas
Poskok.jpg
Sistematika
carstvo: Životinje
tip: Hordati
podtip: Kičmenjaci
klasa: Gmizavci
Goodrich, 1916
klasifikaciona shema gmizavaca
  • familija Captorhinidae (†)
  • familija Protorothyrididae (†)
  • potklasa Anapsida
    • familija Mesosauridae (†)
    • red Procolophonia (†)
    •  ?red Testudines
  • potklasa Diapsida
Ekologija taksona

Gmizavci, ili reptili (Reptilia) su odigrali izuzetno značajnu ulogu u istoriji razvoja životinjskog sveta jer je to prva grupa kičmenjaka koja je u potpunosti izašla na kopno. Ova evolucija omogućena je zahvaljujući razvitku jaja sa amnionom: opna (amnion) je obavijala embrion koji se nalazio u tečnoj sredini, pa je embrion mogao da se razvija lebdeći u tečnosti, a nije bilo potrebno da se jaja polažu u vodi.

Opšte osobine[uredi]

Gmizavci su životinje čija telesna temperatura zavisi od temperature okoline. Sa padom temperature spoljašnje sredine, pada i njihova telesna temperatura. Zato se često mogu videti kako se sunčaju. Na taj način se greju. Noću miruju na skrovitom mestu. Kada u jesen zahladi, zakopavaju se u zemlju i padaju u zimski san sve do proleća. Zbog toga su u nepovoljnom položaju u onim oblastima gde oblačno i hladno vreme umanjuje takve mogućnosti. To je razlog što gmizavci uglavnom prebivaju u toplijim krajevima. Relativno mali broj vrsta nastanjuje predele velike geografske širine. Telo im je zaštićeno rožnim krljuštima (kod nekih grupa, to su ploče), koje ih štite od gubitka tečnosti. Na prstima imaju kandžice, koje olakšavaju kretanje po kopnu, takođe od rožne materije. To je, naime materija, koja se sreće u različitim organima, još i kod ptica i sisara, što evolutivno povezuje sve tri klase. Nauka koja se bavi gmizavcima naziva se herpetologija.

Razvojna istorija[uredi]

Gmizavci su se pojavili sredinom karbona, a razvili su se iz vodozemaca. Razlikovali su se od vodozemaca prvenstveno po amniotskom jajetu s ljuskom koja služi za zaštitu od isušivanja, što im je omogućilo da u potpunosti vode kopneni život, za razliku od vodozemaca. To se pokazalo velikom prednošću jer su tadašnja mora bila puna opasnih grabljivica. Ostali kopneni kičmenjaci se prema tom obeležju nazivaju amniotima. Za razliku od vodozemaca, amnioti više nisu vezani u razmnožavanju za vodu, a i uopšteno su bolje prilagođeni životu u suvoj okolini.

Amnioti se razdvajaju na dve grane koje se razlikuju prema broju bočnih otvora na lobanji u predelu sljepoočnice (temporalni otvor). Amnioti s jednim bočnim otvorom nazivaju se sinapsida (jedan otvor), a s dva diapsida. Praamnioti nisu imali nijedan otvor, pa ih se naziva anapsida. Od diapsida potiču dinosauri kao i danas izumrli pterosauri. Prema najnovijim saznanjima, kao jedini i danas živi predstavnici dinosaura smatraju se ptice.

Do danas nije nedvosmisleno utvrđeno mesto koje u sistematici pripada kornjačama. Njihova lobanja nema bočnih otvora, pa se zbog toga ova grupa svrstava u anapside. Neki paleontolozi smatraju, da su se kornjače razvile od diapsida koje su naknadno redukovale ove otvore. Prema položaju njihove vratne arterije i postojanju aorte, danas se svrstavaju u gmizavce kao sestrinska grupa. No do sad nađeni fosili ne omogućuju definitivno objašnjenje.

Raznovrsnost vodozemaca:[uredi]

Gušteri[uredi]

Telo guštera prekriveno je rožnim krljuštima koje su poređane kao crepovi na krovu. Povremeno se rožni sloj odbacuje u parčićima i stvara se novi. Gušteri imaju kratke noge sa pet dugačkih prstiju koji se završavaju oštrim kandžama. Njima se gušter pridržava dok se vere uz drvo ili kamen. U ustima gušteri imaju mnogo zubića. Njima samo pridržavaju hranu, pošto oni gutaju ceo plen. Ove životinje vrlo dobro vide i čuju. Veliki značaj za njihovo snalaženje u prostoru ima posebno čulo mirisa. Hemijske materije se dugim račvastim jezikom dopremaju do tog čula, koje se nalazi ispod nosnih organa.

Gušteri nemaju stalnu temperaturu tela (zavisi od temperature spoljašnje sredine).

Kada su u opasnosti, odbacuju svoj rep. I dok zbunjeni napadač ostane sa parčetom repa, gušter se spasava bekstvom. Kasnije mu izraste novi rep.

U našim krajevima česti su livadski i zidni gušter. Ima ih gotovo na svakom koraku, pa i u ljudskim naseljima. Česti su i gušteri zelembaći.

Mužjaci su obično življih boja od ženki.

Zmije[uredi]

Zmije imaju dugo valjkasto telo bez nogu, pa ih je lako prepoznati. Kreću se vijuganjem tela pomoću snažnih mišića. Za razliku od guštera, svoj rožni sloj odbacuju ceo odjedanput. "Presvlače" se iz svoje kože i ostavljaju zmijsku košuljicu.

Očni kapci zmija su srasli i providni. Otuda hladan zmijski pogled. Zbog toga zmije slabo vide.

Zmije imaju dug račvasti jezik. Kao i gušteri, i one jezikom unose hemijske materije iz spoljašnje sredine do posebnog čula mirisa.

Sve zmije su grabljivice. Hrane se raznim drugim životinjama:

Mogu da progutaju veoma krupan plen. Neke vrste zmija imaju otrovne žlezde koje se izlivaju na vrhu dva duga zuba. Pomoću tih zuba zmija ubija plen, ali se i brani od neprijatelja. Neke zmije svoj plen ubijaju tako što se obaviju oko njega i udave ga snažnim mišićima. Te zmije se zovu udavi.

Zmije su najčešće takvih boja da se teško mogu razaznati od svoje okoline. Ali neke od njih imaju i jarke boje. Obično su otrovne zmije jarkih boja ili imaju upadljive šare. Međutim, ima i onih koje bojom imitiraju opasnu zmiju.

Većina živi na kopnu. Sakrivaju se u travi, žbunju, pod kamenjem, neke žive i na drveću. A ima i vodenih zmija (slatkovodne i morske).

Naše najpoznatije neotrovne zmije su belouška i smuk. Beloušku je lako prepoznati po šarama iza glave. Ona živi pored vode. Smukovi žive na livadama i u proređenim šumama.
Otrovne zmije naših krajeva su šarka i poskok. Poskok se može prepoznati po jednom izraštaju - roščiću na vrhu njuške. Živi na kamenitim mestima. Šarka svoj naziv nije dobila po "cikcak šari".


Kako razlikovati otrovne od neotrovnih zmija naših krajeva[uredi]

Otrovne zmije je lako prepoznati. Razlike između otrovnih i neotrovnih zmija možete videti u sledećoj tabeli.

OTROVNE NEOTROVNE
GLAVA trouglasta jajasta
VRAT naglašen nenaglašen
TELO kratko, zdepasto dugo, vitko
OBOJENOST sa šarama najčešće bez šara

Kornjače[uredi]

Turtle.JPG

Kornjače nemaju zube. Njihove vilice su obložene rožnom navlakom koja im omogućuje da otkidaju plen.

Žive na kopnu, u slatkim vodama i u morima. Kopnene se uglavnom hrane sočnim biljnim delovima, mada rado jedu i manje životinje (gliste i puževe). Vodene kornjače su mesojedi. Sve kornjače polažu jaja na kopnu.

U našim krajevima žive šumska i barska kornjača.

Najmanje kornjače ne narastu više od 11 cm, a najveće mogu da imaju preko 2 m i da budu teške oko 500 kg. Najveća je zelena kornjača ili golema želva, koja živi u toplim morima. Najveće kopnene kornjače žive na nekim ostrvima Indijskog okeana i na ostrvu Galapagos. Ove džinovske kornjače često su duže od 1,5 m i teške oko 270 kg.

Krokodili[uredi]

Krokodil

Telo krokodila prekriveno je velikim rožnim pločama.

Krokodili imaju dugačak pljosnat rep, koji im služi za plivanje, i izdužene vilice u kojima se nalaze brojni šiljati zubi.

Krokodili žive u slatkim vodama toplijih krajeva. Dobri su plivači i velike grabljivice. Najviše love ribe, ali napadaju i druge životinje, ponekad i čoveka. Kada krokodili miruju i vrebaju plen, iz vode im vire samo oči i nosni otvori.

Kod krokodila se prvi put javlja potpuno pregrađeno srce(dve komore i dve pretkomore), što znači da imaju stalnu telesnu temperaturu.

Krokodili su danas najveći gmizavci. Njihova veličina se kreće od 1 do 10 m. Najveći je indomalajski krokodil.

Izumrli gmizavci[uredi]

Nekada ih je na Zemlji živelo mnogo različitih vrsta gmizavaca. Među njima su bili i dinosaurusi. Neki gmizavci su bili mali, veličine guštera, a neki - pravi džinovi. Najveći među njima bio je dug 25 metara i težak 50 tona. To je najveća kopnena životinja koja je ikada živela na Zemlji. Izumrli gmizavci su se i po izgledu veoma razlikovali. Neki su se kretali na četiri, a neki na dve noge, neki su imali krila i mogli da lete, dok su neki podsećali na ribe i živeli u vodi. Bilo je i biljojeda i mesoždera. Veliki broj gmizavaca iščezao je za kratko vreme.

Zanimljivosti[uredi]

Najmanji gušter ima samo 1,5 cm, a najveći (varan) duži je od 3 m. Kod nas u najmanji macaklini (gekoni), dugi 8-10 cm, a najveći je blavor, koji može da bude i duži od 1 m.
Blavor
Slepić

Nemaju svi gušteri dobro razvijene noge. Kod nekih su dobro razvijene noge. Kod nekih su male i tanke, pa su oni spori. Ali kada su u opasnosti, oni podignu svoje nožice i "plivaju" po suvom jer su tako mnogo brži. A neki gušteri nemaju noge, pa podsećaju na zmije. Takvi su blavor i slepić.

Neki gušteri su neobičnog oblika. Imaju dugačak savitljiv rep pomoću kojeg se pridržavaju za grane. To su kameleoni. Svako oko kameleona pokreće se samostalno. Tako oni istovremeno mogu da gledaju u različitim pravcima. Po boji tela slični su sredini u kojoj žive, ali boju svoga tela mogu i da menjaju.

Gušteri su većinom mirne životinje, koje ujedaju da bi se odbranile. Samo dve vrste imaju otrovne žlezde. Njihov ujed je vrlo opasan, pa i smrtonosan za čoveka. Te dve vrste žive u južnom delu Severne Amerike.

Zmije su dugačke od 15 cm do 11,5 m. Najveća zmija je anakonda (na slici), koja živi u prašumama Južne Amerike. A najveća zmija naših krajeva je četvoroprugasti smuk, koji može da bude duži od 2 m. Najveća otrovnica je carska kobra - dugačka je 5,5 m.

Zmije dugo žive. Čak i male zmije mogu da žive do 12 godina, a mnoge žive i duže od 40 godina.

Najduži otrovni zub (5 cm) ima gabonska otrovnica.

Otrov šarke je toliko jak da se njegovo dejstvo produžava i kada se on osuši. Zbog toga nije preporučljivo ići bos po terenu gde se može naći šarka ili dodirivati zube već mrtve zmije.

Zmijski car je životinja koja najduže može da gladuje. On može da izdrži i 1400 dana bez hrane.

Izgradnja sve većeg broja asfaltnih puteva jedan je od faktora koji ugrožavaju gmizavce. Kako asfalt upija sunčevu toplotu, predstavlja pogodno mesto na kome gmizavci mogu povisiti temperaturu svoga tela. Ali ovim putevima prolazi i sve veći broj automobila, te mnogi od njih na ovim mestima bivaju pregaženi.

Literatura[uredi]

  • Kalezić, M.:Osnovi morfologije kičmenjaka, Savremena administracija, Beograd, 1995.
  • Kalezić, M.:Osnovi morfologije kičmenjaka, treće izdanje, zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005.
  • Kalezić, M., Tomović, Lj:Hordata -skripta, četvrto izdanje, Biološki fakultet, Beograd, 2005.
  • Marcon, E., Mongini, M: Sve životinje sveta, IRO Vuk Karadžić, Beograd, 1986.
  • Radović, I., Petrov, Brigita: Raznovrsnost života 1 - struktura i funkcija, Biološki fakultet Beograd i Stylos Novi Sad, Beograd, 2001.
  • Ratajac, Ružica: Zoologija za studente Poljoprivrednog fakulteta, PMF u Novom Sadu i MP Stylos Novi Sad, 1995.
  • Petrov, Brigita: Biologija za 6 razred osnovne škole, Zavod za udžbenike, Beograd, 2012.

Spoljašnje veze[uredi]