Gruzijski državni udar 1991–1992.

Gruzijski državni udar 1991–1992.
Dio Građanski rat u Gruziji
Izgled dvorišta Parlamenta posle državnog udara
Vrijeme 22. decembar 1991–6. januar 1992. Mjesto Tbilisi, Rustavi Ishod Pad Gamsahurdija Osnivanje vojnog saveta Početak građanskog rata
Sukobljene strane
Nacionalna garda Gruzije Bataljon crnih čarapa Ičkerija Ukrajina	Pobunjeničke frakcije Nacionalne garde Mhedrioni Tetri Artsivi Društvo Merab Kostava Unija Avganistanaca Vojni savet Gruzije
Komandanti i vođe
Zvijad Gamsahurdija Loti Kobalija	Tengiz Kitovani Tengiz Sigua Jaba Joseliani Gia Karkarašvili Vazhi Adamija
Jačina
1000–4000	oko 7000
oko 113 mrtvih i 700 ranjenih

Gruzijski državni udar 1991–1992, poznat i kao Tbilisijski rat, ili puč 1991–1992, bio je unutrašnji vojni sukob koji se dogodio u novoj nezavisnoj Republici Gruziji nakon pada Sovjetskog Saveza, od 22. decembra 1991. do 6. januara 1992. Puč, koji je izazvao građanski rat u Gruziji, suprotstavio je frakcije Nacionalne garde lojalne predsedniku Zvijadu Gamsahurdiji protiv nekoliko paravojnih organizacija ujedinjenih krajem 1991. pod vođstvom ratnih vođa Tengiza Kitovanija, Džabe Joselijanija i Tenga Sigua.

Rat u Tbilisiju je okončan progonstvom prvog demokratski izabranog predsednika Gruzije, nakon dve nedelje nasilnih sukoba na aveniji Rustaveli, glavnoj saobraćajnici Tbilisija, koji se uglavnom sastojao od opsade zgrade gruzijskog parlamenta, gde je Gamsahurdija bio izolovan u bunkeru. Nakon Gamsahurdijevog pada, Vojni savet, predvođen Kitovanijem, Joselianijem i Siguom, preuzeo je vlast u Tbilisiju i obezbedio povratak Eduarda Ševarnadzea, poslednjeg sovjetskog ministra spoljnih poslova, kako bi mu predao vlast. Pristalice svrgnutog predsednika podigle su pobunu, koja je ugušena uz pomoć ruske vojske. Ševarnadze je postepeno izbacivao Kitovanija i Joselianija i vladao zemljom sve dok nije zbačen u beskrvnoj „Revoluciji ruža“ 2003. godine.

Istorija

Nakon invazije Crvene armije 1921. i boljševičkog preuzimanja, Gruzija je postala deo Sovjetskog Saveza. Uprkos formalnom statusu suverene „sindikalne republike“ (Socijalistička Sovjetska Republika Gruzija), nacionalistička osećanja koja zahtevaju nezavisnost razvila su se u Gruziji uglavnom tokom 1970-ih, osećanja koja su se ponavljala širom Sovjetskog Saveza kao i socijalni problemi i represija nacionalističkih pokreta doveli su do nekoliko protesta u Gruziji, koji su kulminirali tragedijom 9. aprila 1989. godine, kada su vlasti potisnule protest u Tbilisiju, što je rezultiralo smrću 21 osobe i hapšenjem glavnih opozicionih lidera, uključujući Zvijada Gamsahurdija.

Tragedija u Tbilisiju, zajedno sa vojnim neuspehom u Avganistanu i rušenjem gvozdene zavese koja je odvojila zapadni svet od Istočnog bloka dovela je do lančane reakcije u kojoj su baltičke države proglasile nezavisnost 1990. Ubrzo su sovjetske vlasti, pod pritiskom masovne pobune, omogućile su višestranačke izbore u oktobru 1990. godine, na kojima je Okrugli sto, savez predvođen Zvijadom Gamsahurdijom, osvojio većinu mesta u Vrhovnom savetu, što je kulminiralo krajem 69 godina duge vladavine Komunističke partije.

Raspad SSSR-a doveo je do ponovnog rađanja tenzija između određenih etničkih grupa širom saveznih republika, pri čemu Gruzija nije izuzetak. Adamon Nikhas, komunistički pokret u Južnoj Osetiji, počeo je da traži veću autonomiju od Tbilisija još krajem 1980-ih, zahtev koji je centralna vlada odbila u novembru 1989. Tenzije između Tbilisija i Chinvalija su rasle sve do proglašenja suvereniteta Južne Osetije u okviru Sovjetskog Saveza u septembru 1990. godine, nakon čega je Tbilisi uzvratio potpuno ukidanjem Autonomne oblasti Južna Osetija i slanjem vojne frakcije da pacifikuje region. U januaru 1991. militarizacija sukoba je podelila Chinvali na dva dela, čime je pokrenut građanski rat koji je trajao do juna 1992. godine i koji je doveo do stvaranja separatističke Republike Južne Osetije.

U međuvremenu, Abhazija je zapala u etnički sukob. Već 1989. godine, nasilni sukobi između gruzijskih i abhazijskih nacionalista doveli su do određene podele koja se proširila na „rat zakona“ između zakonodavnih tela Tbilisija i Autonomne Sovjetske Socijalističke Republike Abhazije.

Uvod u sukob

Dana 9. aprila 1991, dve godine nakon tragedije u Tbilisiju i deset dana nakon uglavnom pobedničkog referenduma, Vrhovni savet Gruzije proglasio je nezavisnost zemlje i imenovao Zvijada Gamsahurdiju, poznatog disidenta i portparola gruzijskog nacionalizma, za privremenog predsednika. Ovaj poslednji je na kraju izabran za predsednika sa 86% glasova na izborima na kojima je stopa učešća 26. maja iznosila 83%. Gamsakhurdija je posebno dobio velika predsednička ovlašćenja od strane parlamenta, uključujući:

• Pravo veta na bilo koji zakon odobren u parlamentu;
• Ratne deklaracije i ovlašćenje da se proglasi vanredno stanje;
• Ovlašćenja za imenovanje premijera, predsedavajućeg sudije Vrhovnog suda, generalnog tužioca i vrhovnog komandanta oružanih snaga;
• Potpuni imunitet.

Akt o obnavljanju nezavisnosti Gruzije potpisan 9. aprila 1991. godine.

Već u oktobru 1990. godine, dok je Gamsahurdijin pokret već bio na vlasti u Tbilisiju pod dejure jurisdikcijom Sovjetskog Saveza, nova vlada je zatvorila većinu novina koje su podržavale Komunističku partiju. Mladi Gruzijci, omladinski časopis sa sedištem u Tbilisiju, takođe je zatvoren 3. aprila 1991. zbog Gamsahurdijevih navoda o saradnji sa KGB-om. Javna televizija je ukinula sav program koji nije otvoreno podržavao Gamsahurdijevu platformu i decembra 1990. godine, 60 pripadnika Mkedrioni milicije je otpočelo štrajk glađu kao odgovor. Nezavisni list Iberia je nasilno proteran iz svog sedišta u maju 1991. Novinari su rutinski bili isključeni sa konferencija za štampu, a javna televizija je često optuživala svoju konkurenciju da je u službi Moskve, dok je Tbilisi koristio pretnje smrću i lažne krivične istrage protiv odmetnutih voditelja vesti. Međunarodna štampa je takođe bila u velikoj meri potisnuta. Predsedništvo Gamsahurdije počelo je uz ozbiljnu opoziciju, koju je uglavnom činila radikalna frakcija nacionalno-oslobodilačkog pokreta, koju je predstavljao Nacionalni savet.

Kitovani u klisuri Rkoni nakon njegove pobune

Januara 1991. Zvijad Gamsahurdija je potpisao izvršni dekret kojim se stvara Nacionalna garda Gruzije, uvod u buduću gruzijsku armiju, pod jurisdikcijom novog Ministarstva unutrašnjih poslova. Na njeno čelo je imenovao Tengiza Kitovanija, nedavno izabranog u Vrhovni savet Gruzije sa Gamsahurdijevom strankom, sa misijom da regrutuje 20.000 sposobnih vojnika. Ministarstvo unutrašnjih poslova je u februaru, dok je pokušavalo da ugasi nekoliko paravojnih organizacija koje deluju širom zemlje, uhapsilo deset članova Nacionalne demokratske partije (NDP) i 56 pripadnika milicije Mhedrioni, uključujući njenog vođu Džabu Joselianija zbog ilegalnog posedovanja oružja u Kahetiji.

Kitovani je u velikoj meri bio u vezi sa Gamsahurdijinim ratom u Južnoj Osetiji, pokrenuvši nekoliko napada na regione van kontrole Tbilisija između februara i juna 1991. godine. Međutim, tokom leta te iste godine situacija se drastično promenila. Dana 18. avgusta, tri ministra, uključujući premijera Tengiza Siguu, objavili su svoju podršku opoziciji i podneli ostavke na svoje funkcije, optužujući predsednika da je postao „totalitarni demagog“. Gamsahurdija je preuzeo čelo ministarstava spoljnih poslova i pravde. Pokušaj puča u Moskvi sledećeg dana doveo je do nove kontroverze, sa glasinama da Gamsahurdija podržava vođe radikalnih puča koji su obilazili Tbilisi, što je nateralo Kitovanija na neslaganje. Ubrzo je ruska novinska agencija Interfaks objavila članak u kojem se tvrdi da je gruzijski predsednik spreman da razoruža Nacionalnu gardu kako bi je integrisao u Sovjetsku armiju, što je Tbilisi ubrzo demantovao. Dana 23. avgusta, Gamsahurdija je izdao predsednički dekret kojim je ukinuo položaj komandanta Nacionalne garde, otpustio Kitovanija i stavio trupe u potpunosti u nadležnost Ministarstva unutrašnjih poslova.

Tengiz Kitovani, protiveći se ovoj odluci, napustio je Tbilisi sa snagama od oko 15.000 naoružanih ljudi i napravio logor u klisuri Rkoni, oko 40 kilometara severno od prestonice. Ubrzo su mu se pridružili Tengiz Sigua i bivši ministar spoljnih poslova Giorgija Hoštarija. Kao odmazdu, Gamsahurdija je zabranio Komunističku partiju, koja je u to vreme uključivala 60 članova parlamenta. Da bi smirio situaciju, Tbilisi je pretvorio lokalni biro KGB-a u Odeljenje za nacionalnu bezbednost, koje je nekoliko nedelja kasnije postalo Ministarstvo. Takođe je formiran Savet za nacionalnu bezbednost, što je dokazalo da Gamsahurdija želi da vidi vojnu infrastrukturu nezavisnu od Moskve. Međutim, nijedna od ovih reformi nije smirila Kitovanija i njegove saveznike.

Bivši štab KGB-a u Tbilisiju, gde je Gamsahurdija zatvorio nekoliko svojih političkih neprijatelja

Dana 2. septembra, situacija postaje nasilna kada snage policije napadaju demonstrante koje su organizovali Narodni front Gruzije i NDP da traže slobodu Džabe Joselianija. Prema navodima nevladine organizacije Human Rights Watch, demonstranti, okupljeni u Aveniji Rustaveli, su bili ispebijani pendrecima, dok su vojnici pucali na masu, ranivši tri civila. Giorgi Čanturija, lider NDP-a, je uhapšen od strane organa za sprovođenje zakona, što samo pogoršava tenzije. Članovi parlamenta opozicije, studentske grupe i drugi aktivisti iz celog Tbilisija svakodnevno demonstriraju u septembru. Dana 11. septembra, dok 27 političkih partija potpisuje zahtev za ostavku Gamsahurdije, ovaj preti da će raspustiti parlament i gradi barikade na aveniji Rustaveli. Istoričar Stiven F. Džons će kasnije pisati da su ove provokacije direktne pretnje za građanski rat.

Dana 22. septembra, grupa od nekoliko desetina demonstranata počinje štrajk glađu ispred parlamenta, ali ih nasilno rastera 250 predsedničkih gardista i oko 200 „furija“, žena partizanki Gamsahurdije. U noći između 22. i 23. septembra, situacija se dodatno zahuktava kada oko 5.000 pristalica Gamsahurdije, predvođenih zamenikom Avtandilom Rtskhiladzeom, ulazi u sedište NDP-a, gde se suočava sa oko 800 članova opozicije. Dva dana kasnije, 24. septembra, Zvijad Gamsahurdija proglašava vanredno stanje. Vlada tada počinje novu rundu napada na štampu, posebno kada ruskom novinaru Albertu Kočetkovu opljačka stan od strane 15 naoružanih vojnika. Tengiz Kitovani, u međuvremenu, obećava da će podržati političku opoziciju Gamsahurdiji i šalje poruku podrške članovima NDP-a preko novinara Zuraba Kodalašvilija, kome su vlasti zaplenile opremu.

Broj političkih zatvorenika raste: Giorgi Khaindrava, član političke partije Gruzijskog nacionalnog kongresa, uhapšen je 17. septembra, Valeri Kvaratskelija, TV producent, završava u zatvoru 2. oktobra, a Khindašeli , regionalni sekretar NDP-a u Samtrediji, pridružuje im se uskoro. U noći između 21. i 22. oktobra uhapšeno je i jedanaest članova NDP-a, dok je Temur Žoržoliani, lider Monarhističke partije, uhapšen 15. novembra. Svi su zatvoreni u zatvoru Ortačala na jugu Tbilisija. Prema rečima opozicionih lidera, politički sukob se nastavlja u zatvoru Ortačala. Lideri NDP-a navode da je nekoliko nereda orkestrirano kako bi se planirala ubistva određenih zatvorenika. Dana 25. oktobra vrata pojedinih zatvorskih ćelija ostaju otvorena, što dovodi do novih nereda koji se završavaju intervencijom sovjetskih snaga koje ubijaju nepoznat broj zatvorenika. Vanredno stanje u Tbilisiju primorava sve formalne političke aktivnosti na pauzu. Tako, NDP i Partija nacionalne nezavisnosti, dve od poslednjih preostalih aktivnih opozicionih partija, obustavljaju svoje aktivnosti ubrzo nakon demonstracija 3. i 5. oktobra.

Zastava policije Mkedrioni

Od kraja septembra 1991. Tbilisi je podeljen grad. Naselja Gldani, Nadzaladevi i Didube, kao i južni i središnji delovi avenije Rustaveli (u kojima se nalaze vladine zgrade) ostaju pod vojnom kontrolom Zvijada Gamsahurdije, koji je počeo da se izoluje u zgradi parlamenta. Kvartovi koji se nalaze između Instituta Marks-Engels-Lenjin (Avenija Rustaveli 29) i Državnog univerziteta u Tbilisiju (Avenija Čavčavadze 1) su lojalni opoziciji, dok Mkedrioni milicija koristi ostatak avenije Čavčavadze kao poligon za obuku. U međuvremenu, kvartovi Vake i Saburtalo, naseljeni pripadnicima sovjetske inteligencije, ostaju neutralni. Krajem septembra, Tengiz Kitovani se vraća u Tbilisi, u pratnji neke od svojih trupa, ali administracija dovodi hiljade pristalica Gamsahurdije iz ruralnih regiona Gruzije. Dana 25. septembra, Irakli Cereteli, lider Partije nacionalne nezavisnosti, najavljuje početak građanskog rata preteći: „ili ćemo propasti, ili će Gamsahurdija“.

Sa 1.000 do 3.000 vojnika na svakoj strani, prve vojne borbe se vode u oktobru, oko sedišta javne televizije, dok opozicija pokušava da preuzme kontrolu nad zgradom kako bi emitovala poruku kojom se najavljuje kraj režima Gamsahurdije. Sovjetske vlasti, koje se još uvek nalaze u blizini Tbilisija, koriste unutrašnji haos da prodaju oružje obema stranama kako bi pogoršale situaciju. Nakon velikih hapšenja političkih protivnika, centralna vlada osvaja lake pobede, uspevajući da istera Kitovanija i njegove bivše trupe Nacionalne garde iz Tbilisija. Privremeni povratak u mir omogućava Gamsahurdiju da zabrani sve političke partije 5. novembra pre nego što zatvori lokalne novine. Istog meseca, automobili koji pripadaju Tedu Patašviliju i Geli Čorgolašviliju su eksplodirala u terorističkom činu.

Gruzijski parlament na aveniji Rustaveli

Tengiz Kitovani 19. decembra nudi ultimatum Zvijadu Gamsahurdiju, tražeći njegovu hitnu ostavku. Ali ovaj drugi odbija, što će kasnije kritikovati njegov ministar spoljnih poslova Murman Omanidze. Tengiz Kitovani se 20. decembra 1991. vraća u Tbilisi, gde ujedinjuje svoje trupe sa trupama Mhedrioni i milicije Društva Merab Kostava. Sledećeg dana, Sovjetski Savez se formalno ukida, a Gruzija odbija da se pridruži Zajednici nezavisnih država. Zvijad Gamsahurdija se zabarikadirao u podrumu zgrade parlamenta. Nakon što je stigao u prestonicu, Kitovani objavljuje: „Nismo se aktivno borili protiv [Gamsahurdije] dok međunarodno mišljenje o autoritarnoj prirodi njegove lične diktature nije bilo jasno. Dakle, ono što sada radimo nije vojni udar već pre svrgavanje diktature sa ciljem uspostavljanja demokratskog poretka“.

Borbe

Nedostatak organizovanosti unutar vladinih trupa i prebeg velikog broja snaga tokom puča otežava svaki pokušaj da se proceni veličina trupa lojalnih Zvijadu Gamsahurdiji. Na početku sukoba, Nacionalna garda, koja uključuje samo delić od svojih 15.000 originalnih vojnika nakon otcepljenja Tengiza Kitovanija, doprinosi da većina trupa štiti zgradu parlamenta, ali broj stvarnih pripadnika Nacionalne garde koji učestvuju u sukobu ostaje nepoznato, pošto veliki deo Garde ostaje u Južnoj Osetiji tokom puča. Dok neki zapadni izvori tvrde da se između 1.000 i 2.000 boraca bori za Gamsahurdiju, on procenjuje da ima 5.000 vojnika na svojoj strani.

Zvijadisti u zaklonu

Izvori postaju nejasni u drugoj nedelji puča. Giorgi Karkarašvili, koji predvodi ratne napore Vojnog saveta, tvrdi da druga strana do 4. januara nema više od 250-300 ljudi, dok je ruska novinska agencija Interfaks izvestila dan ranije o 300-500 vojnika Zvijadista. Drugi ruski izvori, u međuvremenu, procenjuju skoro 1.500 Zvijadista, od kojih je 60% naoružano, dana 5. januara. Vojni savet, koji predstavlja opoziciju, je tokom sukoba izjavio da je većina pro-Gamsakhurdijskih vojnika imala 18 ili 19 godina i da su bili primorani na borbu. Prema savetu, postojala je samo mala grupa naoružanih boraca koji su pripadali vladinom OMON-u, specijalnom, visoko obučenom ogranku Nacionalne garde. Neki od onih koji su se borili na Gamsahurdijinoj strani su navodno bile njegove odane sledbenice obučene u crno, poznate kao „furije“ ili „Bataljon crnih čarapa“. Za predsednika se borila i omladinska milicija iz planinskog regiona Svaneti, pod nadimkom „Lemi“ (ლემი).

Učešće stranih plaćenika ostaje kontroverzna tema, koju negiraju pristalice Gamsahurdije. Međutim, tokom konferencije za novinare Vojnog saveta od 4. januara, ovaj poslednji osuđuje upotrebu čečenskih plaćenika koje je poslao predsednik Ičkerije i bliski saveznik Gamsahurdije Džohar Dudajev. Džaba Joseliani, vođa milicije Mhedrioni, tada navodi da je „pozicija Džohara Dudajeva neprihvatljiva i pogrešna, ali ostaje nada da se može popraviti.“ Dana 5. januara, četvorica ukrajinskih plaćenika su verovatno radili kao snajperisti za vojsku.

Opozicioni vojnici

Većina opozicionih trupa dolazi iz pobunjeničkih frakcija Nacionalne garde koje su pratile Tengiza Kitovanija tokom njegove pobune u avgustu 1991. godine. Međutim, dok se procenjuje da je 15.000 do 20.000 pripadnika Garde obećalo vernost borbi opozicije, samo mali deo ovih boraca učestvovao je u bici za Tbilisi, dok su ostali vojnici ostali u Južnoj Osetiji ili Abhaziji boreći se u Južnoj Osetiji 1991–1992.

Džaba Joselijani je komandovao milicijom od 600 do 5.000 ultrakonzervativnih vojnika koja deluje po standardu Mkedrioni. Ova milicija je ostala pod direktnim rukovodstvom Joselijanija, čak i nakon ujedinjenja opozicije nakon proglašenja Vojnog saveta 2. januara 1992. godine, i upravo ta milicija je izazvala masakr 3. januara. Društvo Merab Kostava, koje je organizovano kao politički pokret 1990. godine pre nego što je postalo oružana milicija na čelu sa Važijem Adamijom, pridružilo se pobunjeničkoj Nacionalnoj gardi već 20. decembra 1991. godine.

Počevši od 22. decembra, Tetri Artsivi (თეთრი არწივი), paravojna grupa od oko 80 ljudi koju je predvodio Giorgi Karkarašvili i koja je delovala u Južnoj Osetiji u ratu, pomagala je opoziciji. Ova milicija bi se koristila za opsadu Tbilisija i blokiranje svih puteva koji vode ka prestonici. Karkarašvili će kasnije postati jedna od glavnih ličnosti u Vojnom savetu, pre nego što je preuzeo mesto ministra odbrane tokom rata u Abhaziji. Unija Avganistanaca, milicija sastavljena od veterana iz sovjetske invazije na Avganistan i koja je ostala neutralna tokom prvih faza puča, u početku okleva da se pridruži pro-Gamsahurdijskoj koaliciji. Međutim, nakon hapšenja Nodara Giorgadzea, šefa milicije i zamenika ministra odbrane, glasine o njegovom pogubljenju u predsedničkom bunkeru dovele su do toga da se Unija formalno pridružila opoziciji.

Mešanje Rusije

Prema rečima istoričarke i bliske saveznice Gamsahurdije Lejle Comaje, postoji kontroverzna teorija o početku sukoba. Zvijad Gamsahurdija je, prema ovoj verziji, imao rok do 07:00 časova 22. decembra da kontaktira Borisa Jeljcina i obeća članstvo Gruzije u Zajednici nezavisnih država. Gamsahurdijevo odbijanje da to učini bilo bi ono što je pokrenulo neprijateljstva. Ovu verziju potvrđuje i predsednik, koji je optužio Jeljcina da stoji iza puča. On je 3. januara ponovio svoje optužbe i puč nazvao „kremljskim pučem“. Tokom sukoba, optužbe za rusku pomoć jednoj ili drugoj strani redovno su iznosili i predsednik i opozicija. Tako se Gamsahurdija iz svog bunkera požalio da jedinice Sovjetske armije „ne pomažu legitimno izabranom predsedniku i umesto toga pružaju značajnu pomoć opozicionim banditima." S druge strane, Džaba Joselijani je optužio Gamsahurdija da je previše blizak ruskim obaveštajnim službama, tvrdeći da su tri ministra (ministar spoljnih poslova Murman Omanidze, ministar unutrašnjih poslova Dilar Habulijani i ministar tehničkih resursa Igor Cheidze) bili agenti KGB-a. Uprkos ovim optužbama, Jurij Grekov, prvi zamenik komandanta Zakavkazskog vojnog okruga Sovjetske armije, negirao je bilo kakvu sovjetsku umešanost u sukob, dok je postigao sporazum o ostanku sovjetskih trupa u Gruziji nakon Gamsahurdijevog odlaska.

Vladimir Lobov, načelnik sovjetske vojske od 1989. do 1991. godine.

U decembru 1992. godine, skoro jedanaest meseci nakon završetka sukoba, Moskovske novosti objavile su pismo general-pukovnika Sufijana Bepajeva, koji je tada bio zamenik komandanta Zakavkaskog vojnog okruga Crvene armije, koji je tvrdio da je doneo logističke i vojnu pomoć opoziciji od 28. decembra. Prema tom pismu, bez mešanja ruskih vojnika, „pristalice Gamsahurdije bi imale zagarantovanu pobedu“. Ova verzija činjenica je takođe otkrila učešće ruskih vojnika tokom bitke oko Radiodifuzne kule u Tbilisiju. Međutim, drugu teoriju izneo je grčki strateg Spiros Demetriju, koji je u studiji iz 2002. otkrio velike implikacije sovjetskih snaga u građanskom ratu. Ubrzo nakon Gamsahurdijevog izbora 1990. godine, moskovske vlasti su odobrile tajnu operaciju uvođenja velike artiljerije nedokumentovanog oružja u Gruziju preko Jermenije i Azerbejdžana, koja će biti raspoređena među nekoliko paravojnih grupa koje su osnovali gruzijski nacionalisti. Već početkom 1991. godine u vojnu bazu Vazijani i u gruzijske stanice DOSAAF-a uvedena su velika skladišta AK-47. Devet gruzijskih, tri osetinske i tri abhaske milicije su tako bile naoružane pre početka građanskog rata. Nine Georgian, three Ossetian, and three Abkhaz militias were thus armed before the beginning of the civil war.

Tokom samog puča, Sufijan Bepajev je obezbeđivao oružje i naoružana vozila obema stranama. Prema nekim izvorima, on je najverovatnije počeo tako što je nudio besplatno oružje na početku puča, pre nego što je počeo da ga prodaje: 200 do 300 dolara po AK-47, 800 dolara po Makarovu PM i 5.000 do 8.000 dolara po naoružanom vozilu. Prema podacima Fondacije za odbranu Gruzije, Nacionalna garda je u periodu od 21. decembra 1991. do 6. januara 1992. primila skoro 200 AK-47, 50 RPG-7, dve puške SVD Dragunov i 200 PM Makarova. Posle pobede Vojnog saveta, 10. januara je formiran specijalni bataljon Nacionalne garde koji je u potpunosti opremljen ruskim vojnim bazama.

Neki analiziraju ovu šemu distribucije oružja kao prirodni rezultat nedostatka reda među preostalim sovjetskim armijama nakon pada Sovjetskog Saveza, s obzirom na teške ekonomske uslove na Kavkazu i korupciju visokih vojnih zvaničnika. Međutim, Demetriju je otkrio još jednu teoriju o zajedničkoj podršci Rusa: U svom pokušaju da definiše i sprovede spoljnopolitičke ciljeve u postsovjetskoj sferi, ruski predsednik Boris Jeljcin sukobio se sa prerogativima konzervativnih i tvrdolinijaških političkih i vojnih aktera. U Gruziji su se ovi sporovi manifestovali u dualitetu politike prema sukobima. Jeljcin je favorizovao proces dijaloga, pregovora i saradnje sa gruzijskom vladom. Ruski vojni lideri su, međutim, smatrali da je očuvanje ruskog vojnog uticaja i strateških sredstava na geostrateški važnom Kavkazu primarni cilj koji treba postići čak i na račun nezavisnosti Gruzije i svim mogućim sredstvima. Kao rezultat toga, ruska vojska je vodila sopstvenu „spoljnu politiku“ u Gruziji. Cilj ove „spoljne politike“ bio je da se suprotstavi gruzijskom odbijanju bilo kakvih veza sa Rusijom, kao što je to unutar Zajednice nezavisnih država. Sredstva su bila destabilizacija i stvaranje situacije u kojoj bi bila potrebna značajna i dugoročna ruska pomoć (u obliku trupa i instalacija). Podsticanje zaraćenih strana na svim stranama sukoba oružjem i drugim materijalom, ruski vojni lideri su postigli oba ova cilja.

Sukob

Čim Kitovani stigne u Tbilisi, borbeni planovi se postavljaju. Dok se Nacionalna garda i lideri vlade utvrđuju u zgradi parlamenta, Tengiz Sigu preuzima hotel Tbilisi na aveniji Rustaveli, manje od 250 metara od parlamenta, označavajući zgradu kao vojni štab opozicije. Dana 21. decembra, Otar Litanišvili, komandant Mkedrioni policije, donosi detaljnu mapu glavnog grada u štab i vojne vođe planiraju predstojeće napade. Tengiz Kitovani preuzima komandu nad predstojećim napadom na parlament, pošto je najviše poznavao infrastrukturu zgrade, još od svog vremena kao šefa Nacionalne garde. Pripreme opozicije su uglavnom obavljene u noći između 21. i 22. decembra. Giorgi Arveladze, oficir Mhedrioni (i budući ministar ekonomije), poslan je da pregleda okolinu parlamenta kako bi potvrdio lokaciju vladinih trupa i uskoro je Rustavelijeva avenija blokirana od javnosti, a obe strane koriste autobuse i naoružana vozila da izoluju najpopularniju ulicu Tbilisija. Oko 01:00, Giorgi Karkarašvili, koji predvodi miliciju od oko 80 ljudi poznatih kao „Beli orao“, napušta svoje mesto u Chinvaliju, gde brani gruzijske četvrti grada tokom sukoba u Južnoj Osetiji i postavlja barikade na glavnom magistralnom putu koji vodi ka Tbilisiju sa severa, kako bi izbegao svaki pristup prestonici, pre nego što ostavi svoje vojnike u predstraži dok nose oružje opoziciji. Njegova milicija je naoružana sa 50 AK-47, 3 AK-74, 20 AKS-74U i 50 sanduka granata.

Ujutro 22. decembra, prema svedočenju svedoka bivšeg zamenika Sandra Bregadzea, Sigu naređuje svojoj ličnoj gardi, koju predvodi bivši oficir sovjetske tajne službe Murtaz Šaluahsvili, da se postavi u Aleksandrov park (danas poznat kao Park 9. aprila), kako bi gađali Parlament. Pošto samo crkva Kašveti služi kao tampon između oba tabora, vladine vlasti šalju gradonačelnika Tbilisija Tamaza Vašadzea i zamenika Avtandila Rtskhiladzea u pregovaračku misiju poslednji put pre početka borbe, ali su njih dvojicu kidnapovale Siguine snage. Oko 07:30, Murtaz Šualašvili naređuje prvu vatru na parlament a Karkarašvili lansira četiri rakete na zgradu parlamenta, otvarajući dvonedeljno nasilje. Prema izveštaju Njujork tajmsa, opozicija odbija da prihvati bilo kakvu odgovornost sa prvim napadom. Tokom 22. decembra, obe strane koriste rakete, granate i automatsko oružje u međusobnoj borbi. Crkva Kašveti, u kojoj su smešteni opozicioni vojnici, postaje meta vladinih snaga. Domaćinstvo Gamsahurdija, nazvano „Kolhidsko zvono“, zapalilo se, ali porodica, pod zaštitom vlade tokom puča, ostaje bezbedna.

Hotel Tbilisi je decembra 1991. postao sedište oružane opozicije

Zgrada parlamenta je potpuno izolovana, posebno zbog prethodnog presecanja svih komunikacionih kablova koji vode do i od Gamsahurdijevog bunkera, preseka koji je predsednik naredio nekoliko meseci ranije po savetu svog savetnika za nacionalnu bezbednost, Otara Hatiašvilija. Hatiašvili se pridružuje opoziciji prvog dana borbi, dok ministar komunikacija Feliks Tkebučava ostaje formalno u vladi, ali sarađuje sa vođama puča tako što prekida telefonske linije parlamenta. Tokom dana, pobunjenici su dva puta uspeli da uđu u Parlament, ali su vladine snage oba puta gurale nazad, pre nego što su zatražile pregovore. Ovo poslednje ubrzo propada i bitka počinje iznova, dok Sigua kontaktira Gamsahurdiju i upozorava ga, „Vaše greške se više neće dešavati. Trebalo je odavno da podnesete ostavku. Sada je bolje da izađete sa belom zastavom ili ćemo se pobrinuti za sve“.

Besik Kutateladzea, zamenik ministra odbrane, šalje Zvijada Gamsahurdija da ponovo pregovara sa opozicijom, ali on izdaje predsednika, pridružuje se opoziciji i daje televizijsku deklaraciju tražeći od Gamsahurdija da podnese ostavku i da dozvoli novom parlamentu da kazni sve krivce iza nasilje. Kutateladze zatim uzima helikopter i Sigua i Tengiz Kitovani ga šalju u Zugdidi, u zapadnoj Gruziji, da spreči formiranje pro-Gamsahurdijskih snaga. Tamaz Ninua, zamenik ministra spoljnih poslova, takođe ide u opoziciju. Tokom popodneva, Ilija II, patrijarh Gruzinske pravoslavne crkve, pojavljuje se na aveniji Rustaveli, tražeći od obe strane da se dogovore o miru, dok ostaju neutralni tokom sukoba, što će kasnije biti žestoko kritikovano od strane nekih pristalica Gamsahurdije. Tokom večeri, Gamsahurdija, koji je ostao u svom bunkeru sa svojom porodicom, obratio se naciji, pretvarajući se da su njegove snage porazile opozicione trupe i obećavajući da neće podneti ostavku. Tokom prvog dana bitke ubijeno je između sedam i 17 ljudi.

Crkva Kašveti postaje meta tokom puča

Sukob se intenzivira 23. decembra tokom novog direktnog napada na Skupštinu, organizovanog ujutru, ali ga je odbila Nacionalna garda. Tokom dana, predsednički avion se premešta sa jedne strane aerodroma Novo Aleksejevka u Tbilisiju na drugu, što dovodi do glasina o potencijalnom odlasku Gamsahurdije; ove glasine, međutim, demantuje vlada, koja uverava da je taj potez napravljen iz bezbednosnih razloga, uz najavu sumnjive prednosti u odnosu na opozicione vojnike. Aerodrom i TV i radio stanice su privremeno zatvoreni. Ruska TV, u međuvremenu, pruža snimke vozila naoružanih raketnim bacačima uperena u zgradu parlamenta, pre početka drugog napada na strukturu, koji predvodi sam Tengiz Sigua, koji predviđa skoru pobedu. Drugi napad 23. decembra rezultirao je privremenom pobedom predsedničkih snaga, ali se Muzej umetnosti Gruzije, prekoputa parlamenta, zapalio. Ruska novinska agencija TASS piše o događaju da je nekoliko ljudi zaglavljeno u muzeju bez izlaza, dok vatrogasne ekipe nemaju pristup zbog blokade ulice opozicije. Gamsahurdija podseća na preostale delove svoje Nacionalne garde u Tbilisiju kako bi pokušao da probije opozicione barikade izvan grada, čime je stavljena tačka na bilo kakvo veliko gruzijsko vojno prisustvo u Južnoj Osetiji.

Prema izveštaju Njujork tajmsa iz Tbilisija, nasilje se povećava 24. decembra i, dok se zvuci projektila bačenih na parlament i televizijski toranj u Tbilisiju (dva kilometra zapadno od avenije Rustaveli) čuju kroz centar prestonice, pogoršanje situacije navodi Stejt department SAD da objavi prvu reakciju Amerike na gruzijski građanski rat: Nalazimo da je dosije predsednika Gamsahurdije o posvećenosti demokratskim principima i međunarodno priznatim ljudskim pravima loš. Političke i druge sporove treba rešavati mirno i na način u skladu sa međunarodno priznatim principima ljudskih prava. Pozvali smo i gruzijsku vladu i opoziciju da poštuju ove principe u rešavanju svog spora.

Ova reakcija administracije Džordža H. V. Buša ostaje kontroverzna do danas. Početak međunarodnog priznavanja nezavisnosti Gruzije tokom puča, umesto tokom predsedavanja Gamsahurdija, kritikovaće ministar spoljnih poslova Murman Omanidze. Sjedinjene Države, Kanada i Iran priznaju Gruziju 25. decembra, a slede Brazil, Kuba, Tajland i Indija 26. decembra, Vijetnam, Belorusija, Egipat, Alžir i Kina 27. decembra, Jordan i Hrvatska 28. decembra, Liban 30. decembra i Pakistan 31. decembra. Tokom ovog perioda, Omanidze je u Moskvi da pokuša da pregovara o pomoći od ruskog predsednika Borisa Jeljcina, ali je ovaj odbio da se sastane sa gruzijskim zvaničnikom, navodeći kao razlog kršenje ljudskih prava u Južnoj Osetiji.

Dok povećavaju blokadu oko Tbilisija, Tengiz Sigua i Tengiz Kitovani nude mirovni predlog Gamsahurdiji 24. decembra. Plan nudi da se članovi vlade budu bezbedni u zamenu za trenutnu ostavku predsednika, ponudu koju je šef države odbio. Na kraju dana, neki međunarodni izveštaji procenjuju broj mrtvih između 23 i 50 Gruzijaca i 168 do 200 povređenih. Ruska televizija prikazuje snimke civila koji tokom večeri evakuišu tela žrtava. Prema američkim medijima, 25. decembra broj mrtvih raste na 30–80 žrtava.

Najžešća bitka državnog udara odigrala se 27. decembra kada su trupe Tengiza Kitovanija prodrle u parlament i zapalile prvi sprat zgrade benzinom. Ministarstvo zdravlja je nakon intervjua za Njujork Tajms saopštilo: „nemamo pojma šta se dešava, osim činjenice da ima pucnjave oko parlamenta.“ Izveštaj na 18 strana postaje jedini izvor informacija o predsedavanju Gamsahurdije među mnogim zapadnim krugovima. Publikacija osuđuje političke progone vlasti protiv opozicije, hapšenja članova Mhedrionija, etničke sukobe u Južnoj Osetiji i zaustavlja svoj narativ 22. novembra 1991. Tokom konferencije za štampu, predstavnici Human Rights Watch, objavili su da „nisu u poziciji da procene posvećenost neorganizovane opozicije ljudskim pravima.“ Rejčel Denber, glavni autor izveštaja, priznaje militarizaciju opozicije tokom intervjua u SAD, podvlačeći činjenicu da „dobar deo opozicije ostaje posvećena osnovnim pravima.""

Dana 28. decembra postaje jasno da su vladine snage izgubile svu kontrolu izvan predsedničkog bunkera i Tengiz Kitovani, praćen odredom policije Mhedrioni, zauzima bivšu sovjetsku kancelariju KGB-a u naselju Gldani, gde je nekoliko opozicionih lidera zatvoreno. Osam zatvorenika je oslobođeno i dovedeno na Rustavelijevu aveniju kako bi ohrabrili borce, uključujući Giorgija Čanturiju, Giorgija Kaindravu i titularnog šefa Mkedrionija, Džabu Joselianija. Ovaj poslednji preuzima kontrolu nad milicijom i najavljuje da se građanski rat mora nastaviti do ostavke Gamsahurdije. Na svom putu, trupe su spalile nekoliko zgrada od strateškog značaja, uključujući Narodnu banku Gruzije i Ministarstvo unutrašnjih poslova što je dovelo do uništenja skoro 210.000 dokumenata (ili 80% celokupne) vladinih arhiva iz sovjetske ere.

Krajem 28. decembra, broj mrtvih je porastao na najmanje 42, a 260 povređenih. Dana 31. decembra, Nodar Giorgadze, zamenik ministra odbrane i vođa milicije koju čine veterani rata u Avganistanu, javno traži Gamsahurdijevu ostavku, što je dovelo do njegovog hapšenja. Ubrzo mu se pridružuje Murman Omanidze, ministar spoljnih poslova i jedan od Gamsahurdiinih najbližih savetnika, nakon njegovog neuspelog pregovaračkog putovanja u Rusiju.

Dana 1. januara 1992. godine, opozicione snage su zauzele Radio-difuzni toranj u Tbilisiju, omogućavajući im da kontrolišu televizijske emisije. Dana 2. januara 1992. godine, opozicioni lideri, okupljeni u okviru Akademije nauka, objavili su osnivanje Vojnog saveta. Savet postaje jedina vlada koju priznaju članovi opozicije, a Zvijad Gamsahurdija postaje uzurpator u očima mnogih. Dok se kompletan sastav administracije Saveta nikada ne objavljuje, Tengiz Kitovani i Džaba Joselijani se proglašavaju za predsedavajuće Saveta, dok nominuju Tengiza Siguu za šefa vlade i premijera i parlament je raspušten. Aleksandre Čikvaidze, ruski ambasador u Holandiji, imenovan je za ministra inostranih poslova, bivši sovjetski vojni komesar Levan Šarašenidze imenovan je za ministra odbrane, a Vahtang Razmadze postaje glavni tužilac. Teoretski, vlada Gamsahurdija ostaje jedini legitimni entitet priznat od strane velikih stranih sila, ali nije jasno koju vladu priznaju Laos, Etiopija i Irak, koji priznaju nezavisnost Gruzije na dan stvaranja Saveta. Kitovani i Joselijani zajedno potpisuju sve dekrete hunte, uključujući i prvi dekret o svrgavanju kabineta Gamsahurdije, pre nego što su drugim dekretom ukinuli Ustav. Naređujući takve poteze, opozicioni lideri su tvrdili da žele da obnove staru Demokratsku Republiku Gruziju iz 1921. godine, ali ova obnova će se dogoditi tek krajem februara a zemlja treba funkcioniše pod jednostranom kontrolom hunte mesec dana. Kako bi uverio civilno stanovništvo u demokratske namere opozicije, Vojni savet najavljuje formiranje konsultativne skupštine od političkih i intelektualnih ličnosti („otvorena za sve, osim Zvijada Gamsahurdije“) koja će predstavljati političke stranke, etničke manjine i inteligenciju zemlje.

Istog dana hunta širom Tbilisija uvodi policijski čas, zabranjujući svima da napuštaju svoje domove od 23:00 do 06:00. [[Zvijad Gamsahurdija], čije trupe u ovom trenutku čine samo nekoliko stotina stražara, traži iz svog bunkera od gruzijskog naroda da ignoriše uredbe Vojnog saveta i da sledi samo „Ustav, zakone Republike i one njene demokratske -izabrana vlada“, dok je tražio štrajk glađu i odbijao da podnese ostavku. Glavna bitka 2. januara odvija se uveče kada, oko 18 časova, vladine trupe pratećim vatrom napadaju hotel Iverija, koji je pod kontrolom opozicije, na manje od jednog kilometra severno od zgrade parlamenta i koji uključuje kancelariju Crvenog krsta. Opozicija uzvraća iz zgrade Akademije umetnosti, što dovodi do žestoke borbe na aveniji Rustaveli do 22 časa. Do kraja 2. januara, Ministarstvo zdravlja Gamsahurdije izbrojalo je ukupno 73 mrtva i 400 povređenih od početka sukoba. Giorgi Karkarašvili je imenovan vojnim guvernerom Tbilisija od strane Vojnog saveta.

Dok Tbilisi zapada u haos, ostatak Gruzije (osim Južne Osetije) ostaje manje-više miran tokom prve nedelje sukoba. Međutim, događaji su uticali na neke ruralne zone u januaru 1992. Dakle, dok gruzijska televizija pada pod kontrolu opozicije 1. januara, sav program je zaustavljen u zapadnoj Gruziji, koja je ostala lojalna Gamsahurdiji. Na isti način, dok većina zemlje prestaje da dobija novine nakon zatvaranja štamparija u Tbilisiju tokom puča, zapadna Gruzija zadržava svoje pro-Gamsahurdijske novine. Dana 4. januara, Zvijad Gamsahurdija potpisuje dekret iz svog bunkera kojim se od svih opštinskih i regionalnih vlada izvan Tbilisija zahteva da organizuju veliku mobilizaciju trupa protiv opozicije, čin koji su neki opisali kao poziv na gerilski rat.Ova naredba zahteva da se mobilizacija održi do 7. januara i nalaže lokalnim vlastima da otvore mobilizacione centre za prijem svih vojnih obveznika, starosti od 20 do 45 godina. Lokalne vlasti su takođe u obavezi da organizuju transport za ovu teorijsku vojsku. Međutim, bez Nacionalne garde, ova uredba se ne može sprovesti. Kao odgovor, Vojni savet najavljuje ukidanje lokalnih samouprava i izjavljuje nameru da imenuje lokalne guvernere lojalne opoziciji. Prema saopštenju Saveta, većina centara lokalne samouprave pala je pod kontrolu hunte do 18.30 časova 4. januara.

Demonstranti 3. januara beže posle napada Vojnog saveta. Dvojica su odmah ubijena, a na desetine ranjeno

Dana 3. januara postaje jasno da vlada Gamsahurdija više nema dovoljno snaga da porazi opoziciju. Međutim, zapadna štampa dovodi u pitanje snagu opozicije, pre svega zbog povoljnog položaja bunkera, ali i zbog nedostatka bilo kakve odlučujuće sile sa obe strane. Ašot Manučarjan, savetnik za nacionalnu bezbednost jermenskog predsednika Levona Ter-Petrosijana, istog dana stiže u Tbilisi kako bi posredovao u miru između protivnika i ubedio ih da potpišu mirovni sporazum; međutim, Gamsahurdija je uvređen susretom jermenske delegacije i opozicije.

Zviad Gamsahurdija drži svoj poslednji govor iz svog bunkera ujutru: Dok smo skoro postigli pravu nezavisnost republike i njeno priznanje i svetske sile, nekolicina izdajnika naše otadžbine pokušava da ugrozi našu nezavisnost stvaranjem Vojnog saveta, istog karaktera kao i revolucionarni komitet februara 1921. godine. Danas, sudbina naše nacije treba da odluči. Molim sve da ustanemo na odbranu otadžbine, da branimo budućnost naše dece. Celokupno stanovništvo naše republike mora stati u odbranu svoje legitimne i demokratski izabrane vlasti. Vlada u potpunosti kontroliše situaciju i nastavlja da usmerava republičku infrastrukturu. Savladali smo mnoge prepreke na putu ka nezavisnosti. Verujemo da će i sada gruzijski narod časno prevazići trenutnu situaciju. Molim vas da formirate odbore za odbranu i da se oduprete odlukama Vojnog saveta. Molim vas da organizujete velike demonstracije, mnoge štrajkove i druge akte građanske neposlušnosti.

Dok je Vojni savet izdao novi dekret kojim se zabranjuju svi protesti, od 3.000 do 4.000 Gamsakhurdijevih pristalica organizuje demonstracije oko 12:00 časova 3. januara, krenuvši od železničke stanice do ulice gde su se vodile bitke. Demonstranti, uključujući uglavnom muškarcie i žene srednjih godina, nose predsednikov portret, uzvikujući njegovo ime i šetajući ka Aveniji Rustaveli. Posle samo 15 minuta, automobil koji prevozi maskirane muškarce Mhedrioni baca dimne bombe na gomilu, što je samo ljuti i daje energiju, a istovremeno podstiče aplauz civila na njihovim balkonima. Grupa od osam do deset maskiranih muškaraca koji nose naočare za sunce kako bi sakrili svoj identitet, formiraju red ispred demonstranata i počinju da pucaju ćorke kako bi rasterali gomilu. Nekoliko trenutaka kasnije, pravi se meci ispaljuju na demonstrante, koji se nasilno razilaze dok se neki sklanjaju iza automobila. Dvojica demonstranata su odmah ubijena, a nekoliko je povređeno, uključujući još dvoje koji su umrli nekoliko dana kasnije. Događaji od 3. januara pojačavaju retoriku između obe strane. Džaba Joselijani na konferenciji za novinare saopštava da je odluka o nasilnom rasturanju demonstracija došla direktno od Vojnog saveta, zbog ukaza hunte o zabrani svih demonstracija. On je masakr nazvao „normalnim“ i zapretio da će ponoviti naređenja ako stanovnici Tbilisija nastave da krše uredbe Saveta, dok se izvinio četvorici novinara kojima su opozicione snage zaplenile opremu. Joselijani optužuje elitne snage OMON-a iz Gamsahurdije da su provocirali vojnike Mhedrioni.

Avenija Rustaveli

Zvijad Gamsahurdija je, tokom intervjua za britansku TV stanicu, uporedio Vojni savet sa „teroristima i kriminalcima“ 4. januara. Tokom istog intervjua, on je odbio novu ponudu da pregovara o svojoj ostavci sa opozicijom i uporedio je pucnjavu sa događajima iz januara 1991. u Litvaniji, kada su sovjetske trupe pucale i ubile nekoliko demonstranata koji su se borili za nezavisnost.

U 18:00, Sigua na televiziji objavljuje ultimatum predsedniku, dajući mu rok do 08:00 sledećeg jutra da podnese ostavku. Vojni savet privremeno prekida vatru i blokira svaki pristup zgradi parlamenta, osim ulice iza zgrade kako bi se vojnicima Gamsahurdije omogućilo da napuste ratište. Predsednik odbija ultimatum dok nudi kompromis: ozbiljno ograničenje izvršnih ovlašćenja, referendum o postojanju predsednikovog položaja, obnavljanje autonomije Južne Osetije, povratak Turaka Meshetina prognanih u Centralnu Aziju od 1940-ih, oslobađanje političkih zatvorenika i članstvo u Zajednici nezavisnih država. Opozicija odbija ovu ponudu, nakon čega Gamsahurdija izjavljuje: Nekoliko puta sam pokušavao da se stane na kraj ubijanju, ali se čini da je nemoguće razgovarati sa opozicijom, jer je to samo banda kriminalaca. Jedino što preostaje jeste da se borimo, borimo, i opet, da se borimo. Naravno, to nije lako postići, ali mirno rešenje je moguće samo ako se gruzijsko društvo mobiliše, a ono drugo u ovom trenutku ostane pasivno. Znam da možemo da pobedimo pobunu svojom vojnom silom, ali biće potrebno vreme.

Zvijadovo odbijanje dovodi do tenzija unutar bunkera, koje eskaliraju kada dve strane izazovu nasilnu tuču zbog neslaganja o strategiji praćenja. Nakon pucnjave unutar kompleksa, veliki deo boraca napušta zgradu parlamenta i do 20 časova samo 500 stražara štiti vladu i predsednika. Nakon lažnih glasina o pogubljenjima Nodara Giorgadzea i Džemala Kotelijanija, dvojice članova vlade koje je Gamsahurdija zatvorio u bunker, Vojni savet pravi planove za novi napad na parlament.

Unutrašnjost parlamenta nekoliko puta su silom zauzimali opozicioni vojnici

Dana 4. januara, dok Džaba Joselijani najavljuje plan za ukidanje predsedništva i uspostavljanje parlamentarnog sistema u Gruziji, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Tužilaštvo se zaklinju na vernost Vojnom savetu. Kao odgovor, vladine snage su napale kancelariju tužioca, ranivši dvoje, ali nisu uspele da zauzmu zgradu. Još jedna bitka se odvija tokom noći kada pro-Gamsahurdijine trupe pokušavaju da zauzmu televizijski toranj sa bacačima granata, ali ne uspevaju da pobede ni u ovoj borbi. Do ovih okršaja, međutim, dolazi dok opozicija uspeva da blokira sve radio prenose koji dolaze iz bunkera i prekida vatru na zgradu parlamenta kako bi omogućila trupama da pobegnu iz bunkera. Još jedna demonstracija od oko 2.000 pristalica Gamsahurdije održava se 5. januara, tokom koje demonstranti slušaju govore u korist predsednika, pre nego što idu ulicom i menjaju ime šefa države. Dok glasine o maskiranim muškarcima koji se približavaju automobilima stvaraju tenzije unutar grupe, demonstracije se odvijaju mirno i prirodno se raspršuju u roku od nekoliko sati.

Istog dana vode se poslednje borbe između snaga Vojnog saveta i snaga Gamsahurdije. Dok stanovnici masovno napuštaju centar Tbilisija, Tengiz Kitovani pobeđuje u novoj borbi u ulici braće Zulabašvili, iza zgrade parlamenta, finalizujući okruženje poslednjeg vladinog uporišta. Tengiz Sigua, u međuvremenu, javno saopštava da je jedna od njegovih najvećih kritika prema Gamsahurdiji njegovo neprijateljstvo prema Rusiji i predviđa da će se Gruzija ponovo pridružiti Zajednici nezavisnih država kada Gamsahurdija nestane. Ruski list 5. januara objavljuje intervju sa anonimnim predsedničkim čuvarom koji optužuje predsednika da je zabranio bilo kakvo bekstvo svojim trupama, preteći pogubljenjem svakom vojniku koji pokuša da pobegne.

Lojalističke trupe pokušavaju poslednji put da zauzmu Radiodifuzni toranj u Tbilisiju. U 20:12 Vojni savet izvodi poslednji nasilni napad na zgradu parlamenta, izolujući Zvijada Gamsahurdija. Potonji dobija ponudu za azil od jermenskog predsednika putem telegrama. Krajem 5. januara Ministarstvo zdravlja evidentira najmanje 90 mrtvih i 700 povređenih, dok Vojni savet insistira da se broj žrtava kreće do 200 mrtvih i 900 povređenih.

Zvijad Gamsahurdija

Ujutro 6. januara, oko 05:00, Zvijad Gamsahurdija, njegova porodica i lična garda od 60 savetninka i telohranitelja napuštaju Parlament putem iza zgrade, jedini izlaz koji je ostao otvoren od opozicione trupe kako bi kontrolisale predsedničko bekstvo i sprečile raspršivanje naoružanih pristalica Gamsahurdije širom prestonice. Predsednik i njegova porodica odlaze predsedničkim automobilom, Mercedes-Benzom i praćeni terenskim vozilom, minibusom, beže od blokade na putu koju je duž reke Mtkvari postavio Giorgi Šengelija, Vahtang Kikabadze i Giorgi Khaindrava. Opozicione snage tada prodiru u napušteni i razrušeni parlament, čiji su neki potporni stubovi potpuno uništeni, proglašavajući pobedu nad vladom Gamsahurdije i oslobađajući 40 zatvorenika ostavljenih u bunkeru (od kojih su dvojica odvedena u lokalnu bolnicu nakon pokazivanja znakova mučenja).

Prema opozicionim snagama, Zvijad Gamsahurdija je napustio Tbilisi sa oko 700 miliona rubalja iz državne kase. Neki Ikarus autobusi napuštaju parlament sa lojalističkim trupama ubrzo nakon odlaska predsednika, ali ovi ne uspevaju da napuste grad na vreme i bivaju uhvaćeni u zasedi u ulici Leselidze, tokom koje je po Karkarašvilijevom naređenju pogubljeno šest lojalističkih vojnika. Oni koji su ostali u zgradi parlamenta, predvođeni privremenim predsedavajućim parlamenta Nemom Burčuladzeom, su zarobljeni. Poslednja borba se odvija u zapadnom delu Tbilisija, u blizini groblja Murhatberdani, u popodnevnim satima. Kada se smirila situacija, odred protiv miniranja se poslao u bunker da očisti područje.

U egzilu, Zvijad Gamsahurdija prelazi granicu Azerbejdžana u 09:20 i u pratnji 12 vozila stiže u Gandžu u 12:15. Vojni savet raspoređuje helikoptere u potrazi za predsednikom koji je u bekstvu, dok Tengiz Kitovani širi lažne glasine o zarobljavanju Gamsahurdije od strane azerbejdžanskih vlasti, što je ubrzo demantovalo Ministarstvo odbrane Vojnog saveta. Dok neki izveštaji pokazuju da prognani Gruzijci pokušavaju da stignu do Bakua pre nego što pređu rusku granicu u Dagestan, Gamsahurdija završava u jermenskom gradu Idževanu, na severu Jermenije, sa pratiocima uveče. Kitovani i Sigua potom potpisuju deklaraciju kojom se najavljuje pad „diktature“.

U Tbilisiju je centar grada potpuno uništen. Ministarstvo komunikacija, hotel Tbilisi, Nacionalna umetnička galerija, bioskop Avenija Rustaveli i druge ustanove su uništene, dok je Dom umetnika pun rupa od metaka i čak ima raketu koja nikada nije eksplodirala i koja je ostala na tom mestu nekoliko dana. Sama avenija Rustaveli je puna polomljenih prozora, oborenog drveća i zapaljenih automobila. Most Metehi, glavnu komunikacijsku tačku između obe strane reke Mtkvari, zapalili su Mkedrioni vojnici.

Eduard Ševarnadze, bivši komunistički lider Gruzije i poslednji ministar spoljnih poslova Sovjetskog Saveza, najavljuje svoju nameru da se vrati u Gruziju kako bi pomogao Vojnom savetu i, prema američkom geopolitičkom analitičaru Tomasu L. Fridmanu, „Džordž H. V. Bušova administracija nije znala šta da kaže, pa ništa nije rekla.“ Na kraju sukoba, zvanične procene pokazuju 90 mrtvih i stotine povređenih, ali savremeni izvori ministarstva odbrane pokazuju da je ukupan broj mrtvih 113.

Bunker

Tokom puča, vlada Zvijada Gamsahurdije nastavlja da se okuplja unutar bunkera. Prisutan je skoro ceo kabinet, kao i većina poslanika. Potonji nastavlja da funkcioniše na zvaničan način, uprkos odsustvu njegovog predsedavajućeg Akakija Asatianija. Dana 2. januara, prisutni članovi glasaju da se traži prisustvo Asatianija u bunkeru, dajući mu rok do 11:00 4. januara, što je krajnji rok koji je Asatiani ignorisao, koji umesto toga traži Gamsahurdijevu ostavku. Unutar bunkera, uslovi su loši. Jedan borac je opisao bunker tokom sukoba kao "nehigijenski". Da bi se sprečilo širenje dizenterije, vojnicima se redovno daju kokteli lekova, dok se obroci hrane opisuju kao „loši“. Pogoršavajući sanitarne uslove, mrtvi vojnici se gomilaju u bunkeru, a posle Gamsahurdijevog odlaska Vojni savet otkriva prostoriju sa desetinama leševa.

Gamsahurdia i njegova straža u njegovom bunkeru

Pod ovim uslovima, neki svedoci primećuju da se ličnost Zvijada Gamsahurdije drastično promenila. Murman Omanidze, njegov ministar spoljnih poslova, opisao ga je kao „odvezanog od svega, zbog ogromnog stresa koji mu je pao na ramena.“ Predsednik vodi bunker na autoritaran način i organizuje seanse mučenja protiv opozicionih zatvorenika. Kasnije su neke žrtve svedočile o metodama mučenja koje su koristili Gamsakurdija partizani, uključujući teška premlaćivanja, strujne udare i vešanje. Zatvorenici se zatvaraju u ćelije stvorene posebno za mučenje i pod nadzorom su ministra trgovine. Vojni savet posle puča tvrdi da su u bunkeru streljana dva zatvorenika, ali ta tvrdnja nikada nije potvrđena u međunarodnoj štampi. Dana 3. januara, Tengiz Kitovani tvrdi da poseduje video koji dokazuje da su deca iz lokalnog sirotišta odvedena na silu u bunker da služe kao nevoljni taoci i spreče svaki nasilni napad opozicije, tvrdnju koju je demantovao Gamsahurdija.

Grad

Tbilisi, najveći grad na Kavkazu, u velikoj meri strada tokom puča. Prema svedočenju Murmana Omanidzea i izveštavanju ruskih medija, 80% zgrada u centru grada je uništeno u bici, što je dovelo do velikog broja izbeglica. Crveni krst osniva stanicu u hotelu Iverija, na manje od 900 metara od zgrade parlamenta i formira se volonterska spasilačka služba Santeli za pomoć civilima pogođenim sukobom. Nivo kriminala značajno raste tokom dve nedelje sukoba, uz veliki broj pljački i otmice automobila. U nekim slučajevima, naoružani ljudi stvaraju blokade na putevima i primoravaju vozače da isprazne svoje rezervoare. Štaviše, Vojni savet tvrdi da bande naoružanih partizana Gamsahurdije više puta terorišu stanovništvo, što novine ne mogu da potvrde.

Pogled na aveniju Rustaveli nakon sukoba

Giorgi Karkarašvili je 2. januara imenovan za vojnog guvernera Tbilisija, zaduženog za očuvanje mira u prestonici. Vanredno stanje se proglašava sa početkom u 00:00 3. januara i Karkarašvili formira miliciju koja će patrolirati ulicama pre nego što državna policija, neutralna tokom prve polovine sukoba, preuzme vlast 5. januara nakon imenovanja od strane Vojni savet načelnika popularne policije Romana Gvancadzea za ministra unutrašnjih poslova. Karkarašvilijeva milicija nameće stroga pravila stanovništvu. Policijski čas zabranjuje bilo koga da bude na ulici noću, dok je Vojni savet proglasio vanredno stanje ovlašćuje paravojnu grupu da uhapsi svakoga ko hoda ulicom da bi pregledao svoja lična dokumenta, da svedoči da li podržava Gamsahurdiju ili ne. Samo stanovnicima Tbilisija je dozvoljeno da borave u gradu duže od 24 sata tokom sukoba, dok se drugima daje jednodnevna dozvola.

Dnevne usluge su takođe u velikoj meri pogođene. Dok podzemni metro nastavlja normalno da funkcioniše, ostala sredstva javnog prevoza su u prekidu. Ekonomska kriza pogađa Tbilisi jer su trgovački centri zatvoreni, a pijace gube zalihe zbog toga što farmeri ostaju na selu. Štaviše, nekoliko naselja pati od nestašica struje. Aerodrom Tbilisi je miniran. Telefonske linije, prekinute čim je državni udar započelo Ministarstvo komunikacija, Vojni savet ponovo uspostavlja 4. januara. Za to vreme, novine prestaju da se štampaju zbog straha od napada pro-Gamsahurdijskih partizana. Pošte i telegrafske stanice su takođe zatvorene.

Premijer Vojnog saveta Tengiz Sigua održao je 9. januara konferenciju za štampu na kojoj je detaljno izneo ukupnu štetu prouzrokovanu državnim udarom. Prema njegovim rečima, izgorelo je ukupno 10.000 kvadratnih metara stambenog prostora, što je dovelo do toga da su 252 porodice (759 ljudi) ostale bez krova nad glavom, za šta su dva hotela, dva sanatorija i neke državne vikendice van Tbilisija izdvojene kao privremeni smeštaj. Ukupna cena štete procenjena je na između 500 miliona i milijardu rubalja.

Posle puča

Džohar Dudajev, predsednik Ičkerije, dočekuje Gamsahurdija u Groznom

Zvijad Gamsahurdija 7. januara proglašava svoju vladu u egzilu, insistirajući da njegov legitimitet ostaje na snazi i da međunarodna zajednica ne može priznati državni udar. Međutim, ovu tvrdnju ubrzo odbacuje Vojni savet, čiji pravni savetnik Ron Migrauli piše članak za dnevni list „Slobodna Gruzija” tvrdeći da je oružana revolucija protiv diktature, čak i ako je izabrana i priznata od strane međunarodne zajednice, mora biti legitimna po međunarodnom pravu. Kako bi demonstrirali podršku svrgnutom predsedniku, gomila od nekoliko stotina demonstranata istog dana demonstrira na ulicama Tbilisija, ignorišući uredbe Vojnog saveta. Džaba Joselijani naređuje svojim trupama da zastraše masu gađajući ćorcima, rasterajući demonstracije i ranjavajući dvojicu. Nekoliko dobrovoljaca u Tbilisiju i Megreliji, rodnom regionu Gamsahurdije, počinje da organizuje i regrutuje naoružanu podršku za planiranje kontranapada.

Vahtang Razmadze, tužilac imenovan od hunte, šalje delegaciju koju čine Aleksandar Kasvadze, Giorgi Šengelija, zamenik tužioca Revaz Kipijani i zamenik ministra unutrašnjih poslova Givi Kvantalijani u Jermeniju kako bi pregovarali o mirnom povratku prognanog predsednika u Gruziju u zamenu za okončanje njegovih predsedničkih zahteva, predlog koji je Gamsahurdija odbio. Druga delegacija, kojom predsedava Eldar Šengelija, u kojoj su Čabua Amiredžibi, Grigol Lortkipanidze, Giorgi Khaindrava, Vahtang Kikabadze i Rivaz Kipijani, 13. januara odlazi u Jerevan da se sastane sa predsednikom Jermenije Levonom Ter-Petrosijanom i predsednikom Narodne skupštine Babkenom Ararksijanom. Međutim, poslednja dvojica odbijaju da izruče Gamsahurdiju. Lortkipanidze, jedan od gruzijskih delegata, piše pismo koje je potpisalo desetak pripadnika tbilisijske inteligencije tražeći solidarnost od jermenske inteligencije. Istog dana, Zvijad Gamsahurdija i njegova porodica uzimaju privatni avion sa gruzijskim pilotom i kreću iz Jermenije u Grozni, glavni grad Ičkerije, čiji je predsednik Džohar Dudajev ipak priznao legitimitet vlade u egzilu. Dva borbena aviona, koje je poslao Vojni savet, pokušavaju da obaraju avion, ali ne uspevaju.

Eduard Ševarnadze je postao šef gruzijske države već u martu 1992. godine.

Pored privremenog uništenja centralnog dela grada Tbilisija i smrti više od stotinu Gruzijaca, posledice građanskog sukoba od decembra 1991. do januara 1992. osećaće se tokom devedesetih godina. Vojni savet, na vlasti u Tbilisiju je trajao još dva meseca, stvarajući autoritarni i vojni režim širom zemlje, sve do dolaska Eduarda Ševarnadzea u martu. Ovaj drugi, koji je već od 5. januara najavio svoju podršku opoziciji i ponudu da pritekne u pomoć Gruziji, postaje novi šef države i mora da provede nekoliko godina da uspostavi svoju centralnu vlast, suočavajući se sa militarističkim ambicijama Kitovanija i Joselanija. Tek 1995. godine održavaju se sledeći predsednički izbori i formalizuju Ševarnadzeovo vođstvo. Gamsahurdijev odlazak označava samo početak građanskog rata koji će Gruziju gurnuti u haos sve do 1994. Nakon nekoliko meseci, Gamsahurdija se vraća u Gruziju preko Abhazije, postavljajući kamp u Zugdidiju, regionalnoj prestonici Megrelije. Nakon što su proterali snage nove centralne vlade, Gamsahurdija i njegove pristalice, koje se nazivaju „zvijadisti“, uspostavljaju protivničku vladu u zapadnoj Gruziji, gurajući Megreliju u građanski rat do njegove smrti 31. decembra 1993. godine. Tokom 1990-ih, Mingrelija će postati meta nasilnih političkih progona koje je organizovala milicija Mhedrioni u borbi protiv preostalih Zvijadista.

Još direktnija posledica je situacija koja se razotkriva u Južnoj Osetiji tokom sukoba. Dok je region usred separatističkog rata protiv osetske manjine, puč daje pobunjenicima priliku da ojačaju svoju poziciju. Gamsahurdija i njegova opozicija opozivaju jednu za drugom svoje gruzijske milicije stacionirane u Južnoj Osetiji, dajući jasnu prednost osetskim vojnicima da zadrže svoje poslednje bastione Nacionalne garde kako bi zaštitio gruzijske teritorije; istog dana, opozicioni lideri nude prekid vatre i mirovni predlog separatistima. U znak dobre vere, Kitovani i Joselijani su 5. januara oslobodili Toreza Kulumbegova, bivšeg sovjetskog lidera Južne Osetijske autonomne oblasti, kojeg je Gamsahurdija zatvorio tokom početka Osetske pobune. Ovo oslobađanje, međutim, Osetije ignorišu i samoproglašeni Vrhovni sovjet Južne Osetije objavljuje opštu mobilizaciju svih muškaraca od 18 do 60 godina da iskoriste gruzijski neuspeh u svoju korist. Komitet za odbranu sastavljen od deset mobilnih jedinica formiran je 5. januara za odbranu Chinvalija i napad na gruzijske položaje. Znaur Gasijev, koji vodi Južnu Osetiju za vreme Kulumbegovog odsustva, predviđa da „ako ovo zlo Gamsahurdija pobedi, naš narod će morati da se bori do kraja ako nas Rusija ne prizna. Gamsahurdija nam neće dozvoliti da živimo ovde."" Tokom te zime, Oseti zauzimaju ceo Chinvali i nekoliko sela. Sve do danas, Osetija ostaje pod kontrolom separatista.

Posledice puča

Džordž H. V. Buš (levo) i Boris Jeljcin (desno) 1993. godine

Rat u Tbilisiju ostaje sećanje za veći deo stanovništva glavnog grada. Uništenje avenije Rustaveli predstavljeno je ovim rečima koje je civil rekao tokom specijalnog izveštaja Njujork Tajmsa: Morate da razumete, Rustaveli je bio mesto gde smo se igrali posle škole, gde smo izvodili devojke u šetnju. To je bilo srce Tbilisija. Gledali smo te scene na televiziji, ali nismo ni slutili da je tako loše.

Serž Šmeman, koji je izveštavao o postsovjetskom svetu za Njujork Tajms, govori o gruzijskoj tragediji koja je primorala „gruzijske nacionalne heroje da udare na gruzijske nacionalne heroje.“ Tomas L. Fridman, američki geopolitički novinar, govori o puču kao početku odlučujuće promene u intervencionističkoj politici Sjedinjenih Država nakon pada SSSR-a: Državni udar je u središtu sledeće velike debate o američkoj spoljnoj politici... Pitanje je da li se ove nove demokrate rugaju same sebi, ili se rugaju nama? Jasno je da je administracija Džordža H. V. Buša prozrela Gamsahurdiju.

Američka reakcija na puč šokirala je nekoliko Gruzijaca koji su bili ubeđeni da Sjedinjene Države predstavljaju geopolitičku alternativu Rusije. Međutim, ubrzo postaje jasno da Vašington vidi Rusiju i Borisa Jeljcina kao potencijalnog saveznika u novom postsovjetskom svetu i iz tog razloga je američki državni sekretar Džejms Bejker, koji je često kritikovao kršenja ljudskih prava od strane Gamsahurdije, ignorisao ista kršenja učinjena pod Eduardom Ševarnadzeom, čak podržavajući i savetujući predsedništvo potonjeg. Murman Omanidze, ministar inostranih poslova Gamsahurdije koji je pobegao iz Tbilisija nakon što je optužen za izdaju tokom pobune, analizira dok je bio u Moskvi da državni udar nije sukob između vlade i njene opozicije, već između različitih frakcija iste partije:Popularna verzija da se radi o sukobu između opozicije i pristalica gruzijskog predsednika je netačna. Borba se vodi između članova koalicije na vrhu Republike... Desetine istinskih opozicionih partija ne učestvuju u sukobu i radije čekaju pre nego što se izjasne o toj temi.

Literatura

• Asatiani, Nodar; Janelidze, Otar (2009). History of Georgia. Tbilissi: Publishing House Petite. ISBN 978-9941906367. 
• Dawisha, Karen; Parrott, Bruce (1994). Russia and the New States of Eurasia. New York: Cambridge University Press. 
• Demetriou, Spyros (novembar 2002). Politics from the Barrel of a Gun: Small Arms Proliferation and Conflict in the Republic of Georgia (1989–2001). Geneva: The Small Arms Survey. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „Conflict in Georgia – Human Rights Violations by the Government of Zviad Gamsakhurdia”. Helsinki Watch. Human Rights Watch. 27. 12. 1991. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Jones, Stephen (2013). Georgia: A Political History Since Independence. London: I.B. Tauris. ISBN 978-1784530853. 
• Tsomaia, Leila (2018). პრეზიდენტ ზვიად გამსახურდიას ხელისუფლების დამხობა [The Overthrow of the Freedom of President Zviad Gamsakhurdia] (na jeziku: gruzijski). Tbilissi. ISBN 978-9941805134. 
• Wheatley, Jonathan (2005). Georgia from National Awakening to Rose Revolution: Delayed Transition in the Former Soviet Union. Ashgate Publishing, Ltd. ISBN 0754645037.