Drita Tutunović

Drita Tutunović
Drita Tutunović na tribini u Pančevu
Lični podaci
Datum rođenja	(1944-07-22)22. jul 1944.
Mesto rođenja	logor Bergen-Belzen,
Književni rad
Najvažnija dela	Diksionario ladino-serbo Donde tiyenes ojos Ya sponto la luna

Drita Tutunović (22. jul 1944) je jedna od malobrojnih potomaka sefardskih Jevreja u Srbiji. Bavi se očuvanjem jezika, kulture i tradicije svojih predaka, prikupljajući pesme i reči na jevrejsko-španskom jeziku i braneći zaostavštinu Sefarda, svojih predaka, od zaborava. Živi i radi u Beogradu.

Privatni život Drite Tutunović

Rođenje u logoru

Spomenik u Bergenu

Majka i baka Drite Tutunović su rođene u Solunu. Baka se udala za Avrama Bahara i, iako je poticala iz bogate porodice Beža, njen muž je želeo da se osamostale. Avram, želeći da bude svoj čovek i sam sebi gazda, na nagovor svojih rođaka, odnosno braće od stričeva, došao je u Prištinu. Rođaci su mu pisali i govorili kako je to zabačeno mesto, nema nigde nikoga i stoga može lepo da se zaradi. Gospodin Bahar je, dakle, otvorio svoju sopstvenu radnju mešovite robe u Prištini.

Jedno vreme je živeo na relaciji Priština – Solun, a zatim, kada mu je dosadilo, javio je ženi da se razboleo i da ona i njihova petogodišnja devojčica, Dritina majka, dođu u Prištinu. I zaista, Dritina baka je sa samo dva kofera otišla, nadajući se da je to samo poseta i da će se vratiti. Međutim, sudbina je htela drugačije. Drita priča da joj je baka govorila da kad god bi se spakovala, tada bi utvrdila da je trudna. Tako su se i rodile njene dve tetke u Prištini. Njena tetka Bela je došla na svet 1928. godine, a tetka Moza 1931. Iako je baka žarko želela da se vrati u Solun svojim roditeljima, braći, sestrama, nikako to nije mogla, a vreme je proticalo. Postojala je još jedna velika poteškoća, a to je da nije znala srpski jezik.

Drita takođe pamti da joj je baka pričala da su u Prištini živeli u Dečanskoj ulici broj 3. Iako u bivšoj Jugoslaviji nisu postojala geta, Jevreji su se, uprkos tome, grupisali, kako bi bili jedni sa drugima i kako bi se međusobno pomagali kada je to bilo potrebno. Ta pomoć je posebno bila neophodna jer su Sefardi prihvatili patrijarhalan način života: žene nisu radile, brinule su o kući i deci.

Mapa najvećih koncentracionih logora u Evropi

U međuvremenu, kako je vreme odmicalo, počeo je rat. Na početku rata, od 1941. do 1943. godine, Priština je pripala italijanskoj interesnoj zoni, tako da, bez obzira što su Italijani bili fašisti, nisu hapsili niti slali Jevreje u logore. Međutim, Italija je kapitulirala 1943. Roditelji su Driti pričali, iako zvuči nemoguće, da su Nemci već sutradan ušli u Prištinu i već tad počeli da hapse Jevreje. Većina njih, skoro svi, odvedeni su u logor Bergen – Belzen.

Dritina majka se već u to vreme bavila ilegalnim radom, gde je i upoznala Dritinog oca. Baš te 1943. godine su se i venčali. Kada su Nemci počeli da hapse, majka je imala sreće da se tog dana nije zatekla u kući, ali svi njeni bili su odvedeni. Međutim, ipak nije izbegla logor jer je došlo do velike „provale”, kako su oni to nazivali, odnosno do velike izdaje. Neko ih je izdao. Svi su pohapšeni i odvedeni u logor na prisilni rad, u Beč. Da situacija bude teža, majka je već bila u šestom mesecu trudnoće kada su je internirali i odveli u Beč. Kao i u svim logorima, imali su veoma teške uslove i teško su radili. To najbolje potvrđuje činjenica da je Dritina majka posle porođaja imala samo 36 kilograma.

Tako je Drita Tutunović rođena u logoru. Roditelji joj nikada nisu pričali o strahotama rata, ali jesu o tome kako su ljudi bili solidarni i pomagali jedni drugima bez ikakvog interesa. Svaki logoraš, koliko je mogao, pomagao je majci sa bebom. Majka nije mogla da je nahrani, a beba je bila gladna i stalno je plakala. Stoga joj je jedan logoraš dao šibice, koje su bile dragocene. Drugi je našao malu konzervu i tako su grejali vodu. Potom su stavljali unutra šećer da se rastopi i time hranili malu Dritu. Međutim, nije moglo da se sakrije to da je u logoru postojala beba, te su je oduzeli od majke 4. avgusta. Bebu su odveli u bolnicu, koja je jedina u to vreme bila neoštećena. Tu su sakupljana deca koja su bila ili bez roditelja ili koja su, kao Drita, oduzeta. Kada bi se deca oporavila, davali su ih na usvajanje nemačkim i austrijskim porodicama koji su ostali bez dece. U to vreme su mnogi uzimali decu, bila je to masovna pojava.

Beg iz logora

Fašistički koncentracioni logori u Jugoslaviji

Jednoga dana, kada se Dritina majka vraćala sa rada, ipred jedne velike kapije ugledala je ženu, koja im je, zapravo, rešila sudbinu. Njoj se kapija od kovanog gvožđa zatvorila, a kvaka je bila sa druge strane. Tada je njena mama izašla iz kolone, provukla svoju tanušnu ruku i otvorila joj vrata. Žena je ušla, a mama se vratila u kolonu. Međutim, posle svega nekoliko minuta, žena je dotrčala, noseći hleb koji je ponudila mami. Ključni trenutak je bio taj kada je Dritina majka rekla: „Ne, hvala“ na srpskom jeziku, s obzirom na to da nemački nikada nije htela da progovori. Žena ju je zatim zgrabila za ruku i upitala da li je Poljakinja, jer joj se reč „hvala“ učinila poljskom. Dritina majka je samo rekla: „Ne, ja sam iz Jugoslavije“ i vratila se u kolonu. Sutradan, ta žena je došla kod kapoa logora i tražila pet logarišica, među kojima je odabrala i majku Drite Tutunović. Kada su se sastale, žena je upitala majku: „Dobro, reci mi, molim te, zašto si odbila hranu? Vidiš da se kraj rata očigledno bliži, mlada si i tvoj nagon za životom bi trebalo da bude znatno jači.“ Majka, koja je nasuprot Driti, bila tiha i stidljiva žena, rekla joj je da su joj oduzeli dete i da je zbog toga očajna. Ženu je veoma rastužilo kada je rekla: „Ja nikada neću upoznati svoju devojčicu.“ Zbog toga je obećala majci da će ona uzeti njenu ćerku iz bolnice.

Sporazumevale su se na poljskom jeziku. Žena je bila Bečlijka i zvala se Veronika. Drita se ne seća njenog prezimena, ali ime joj nije zaboravila jer joj je majka rekla da, ako bude jednoga dana imala devojčicu, zvaće se tako. Njen muž je bio kulturni ataše u Poljskoj i nisu imali dece. Ona je zaista pronašla Dritu. Još jedna porodica bila je zainteresovana da je usvoji, ali Veronika je podmićivanjem uspela da okrene stvar u svoju korist. Potpisala je papire da će je uzeti i rekla je majci: „Ja ću uzeti dete i vratiću ti ga, ali ono u logoru ne može da preživi. Vi morate da pobegnete iz logora ili nađete način šta da uradite.“

Majka se vratila u logor da konsultuje Dritinog oca. Plašila se, razumljivo, da je to neka provokacija, pa će ih ubiti. Međutim, otac je bez ikakvog okolišenja rekao: „Pristani. Šta god da se dogodi, mi ne gubimo.“ On je bio veliki optimista i idealista i, generalno, veoma neobičan čovek u svakom pogledu, ali i plemenit i izuzetno dobar. Tako je majka pristala. Činjinicu da će pobeći iz logora znali su mnogi logoraši i pomagali su im u tome, a čak je vrlo moguće da je i sam kapo logora znao. Dakle, uz njihovu zajedničku pomoć, vraćajući se sa rada, Veronika ih je sačekala. Mama i tata su sedamnaest dana i noći išli peške preko Beča i Milana jer je u to vreme Italija već kapitulirala i smatrala se slobodnom zonom. Kada su došli u Milano i malo se oporavili, pisali su pismo Crvenom krstu da provere da li ima ikog živog iz porodice.

Preživljavanje Dritine porodice i konačni susret

Jevreje ukrcavaju u vagone

S druge strane, rodbina Dritine majke imala je potresnu sudbinu. Avram, Dritin deka, ubijen je i spaljen u krematorijumu, dok je Rahela, njegova žena, a Dritina baka, ugurana u vagon sa svojim ćerkama. Naime, Nemci su želeli da se otarase logora i svakog traga njihovog postojanja, te su svoje zatočenike strpali u vagone, odveli ih do okoline Drezdena i tamo ostavili na otvorenoj pruzi. Bili su zaključani sa spoljašnje strane i ostavljeni na milost i nemilost. Kako je Rahela Driti uvek govorila kada bi pričala o ovom stravičnom događaju, ljudi u njenom vagonu su imali toliko sreće da su postojale dve pukotine na njemu: prva se nalazila na krovu i, kada je kiša padala, oni su kišnicu skupljali i na taj način preživljavali. Glad može da se podnese, ali žeđ nikako, govorila je Driti njena baka. Druga pukotina se nalazila sa strane i bila je od presudnog značaja. Dritina najmlađa tetka Moza je kroz rupicu ugledala ruskog vojnika. On ih je na kraju i spasao: naišao je u pravi čas, oslobodio ih je i iznemoćale poslao u bolnicu.

I Rahela je nastojala da sazna ko je od njenih preživeo stravičnu golgotu. Saznala je da niko od njene porodice nije preživeo. Načula je i da su Jevreji sa tog područja bili mučeni, slati do logora preko vagona, a dešavalo se i da solunske Jevreje strpaju na brodove i odvedu do pučine, gde bi ih kasnije potopili. Međutim, nekako je ipak uspela da stupi u kontakt sa Dritinom majkom i ocem i našli su se u Prizrenu. Tamo su ostali vrlo kratko: i Drita i njena majka su se razbolele, sama Drita čak neko vreme nije mogla da govori i hoda od iscprljenosti zbog bolesti koju je dobila. Na kraju su se dogovorili da će utočište, konačnu sreću i mir pronaći u Beogradu.

Život u Beogradu

Drita Tutunović sa studentima španskog jezika na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu

U Prizrenu su članovi Dritine porodice razmišljali kuda da idu dalje i odlučili su se za Beograd, te su tamo otišli čim su Drita i njena majka ozdravile. Tu su u početku živeli iznad kapele na Jevrejskom groblju, gde su proveli nešto više od godinu dana. Zatim su se preselili u stan u Krunskoj ulici br. 19. Njihova zgrada i dve susedne pripadale su Katoličkoj crkvi i kada su se doselili, svi stanari osim Dritine porodice bili su Slovenci. Na ovom mestu su ubrzo počeli da se okupljaju oni koji su preživeli strahote Drugog svetskog rata. Tu bi se sastali i odlučivali šta im je dalje činiti. Tako je brat od strica Dritine majke otišao u Čehoslovačku, gde je postao aviomehaničar. Odatle je potom otišao u Izrael, koji je bio pod engleskim protektoratom dok 1948. nije priznat kao država.

U Beogradu je porodica Drite Tutunović konačno ponovo imala uslove za pristojan život. I majka i otac su radili (otac je prethodno studirao i elektrotehniku i francuski jezik i književnost), a 1947. im se rodilo i treće dete, Dritina sestra Liri. Dolazilo je u to vreme i do neočekivanih susreta sa nekim članovima porodice koji su takođe uspeli da prežive rat. To bi uvek bili veoma potresni i emotivni trenuci. Tako ih je recimo 1951. našao i Aron, brat od tetke Dritine majke.

Dritin prvi jezik je đudezmo. Njega je prvenstveno naučila od bake Rahele, budući da ona nije znala srpski, a ostajala je sama sa unucima u kući kada im roditelji odu na posao. Tako je Drita progovorila prvo na đudezmu, pa je tek onda naučila sve ostale jezike koje danas govori (između ostalih i italijanski, koji je diplomirala, dok joj je španski na fakultetu bio pomoćni jezik). Razume i turski, pošto je na tom jeziku govorila njena druga baka, Zarifa. Ona bi često pila kafu sa Rahelom - jedna je pričala na turskom a druga na đudezmu i odlično su se razumele. Od bake Rahele nije naučila samo jezik, već i mnoge pesme, priče, poslovice isl. Pričala joj je i o tome kako je njihova porodica poreklom iz Aragona, odakle su u 15. veku proterani kao i svi ostali Jevreji u Španiji, i kako su sa sobom poneli ključ od svoje kuće, što su tom prilikom i mnoge jevrejske porodice uradile.

Rad na očuvanju sefardske tradicije

Jevrejska knjiga iz muzeja u Belorusiji

U vreme svog detinjstva Drita Tutunović bi, kada su roditelji odlazili na posao, ostajala sama sa bakom, koja nije znala srpski jezik, ali joj je maternji jezik bio đudezmo, odnosno jevrejsko-španski. Tako je i Drita sa bakom naučila i prvo progovorila jevrejsko-španski (đudezmo), koji je njen maternji jezik. Srpski jezik, kao i turski i slovenački, naučila je kasnije. Kao vrlo radoznalo dete, stalno je razgovarala sa bakom o njenom životu i prošlosti, udaji, njenim roditeljima, itd.

Posle mnogo godina, kada su joj i baka i majka umrle, Drita se uplašila da će zaboraviti svoj maternji jezik. Koristila je svoj maternji jezik u znatno manjoj meri, sa tetkama i rođacima, sa kojima više nije živela u istoj kući. Zalaganje za očuvanje đudezma je poteklo baš od njene bake, koja joj je govorila: Zaboraviti svoj jezik i umreti je isto. Ne možeš reći da si Sefard, ako bar nešto ne znaš od svog jezika, što je Drita razumela tek pošto je odrasla i shvatila da će zaboraviti svoj jezik.

Tako je Drita počela da zapisuje po ceduljama i salvetama sve reči kojih je mogla da se seti, što je rezultovalo stvaranjem rečnika 1992. godine, kada se obeležavala godišnjica izgona Jevreja iz Španije. Njena namera je bila da to što je zapisala i sastavila ostavi potonjim generacijama i porodici. Na nagovor profesora Ivana Klajna, odvojila je rečnik od pesama, poslovica, dečjih pesama (koji je prvobitno po Dritinoj zamisli trebalo da ilustruju upotrebu tih reči u jevrejsko-španskom). Bilo joj je vrlo teško setiti se svih reči i izraza, a vrlo često mnogih stvari ni nije mogla da se seti, jer je radila sama i nije imala uzore, mentore, niti bilo koga koga bi mogla da pita za pomoć.

Sam rečnik je od velikog značaja jer pre nje niko nije učinio ili zapisao ništa u nameri da sačuva jevrejsko-španski jezik od zaborava.

Ladino-srpski rečnik

Vrlo često, pokušavajući danima da se seti nekih reči i izraza, dolazila bi joj baka u san i, govoreći na jevrejsko-španskom, Drita bi se setila mnogih reči ili pesama koje je njena baka jako lepo pevala. Kasnije je počela mnogo ozbiljnije da se bavi istraživanjem i proučavanjem svog jezika i sastavila je dve zbirke pesama. Jedna od njih se zove Izgreva mesec (Ya sponto la luna), i izdata je 1997. godine; zbirka je bila propraćena kasetom na kojoj je Drita sa muzičarem Anđelkom Duplančićem otpevala sefardske pesme koje je kao dete naučila uglavnom od bake. Iako amater, Drita kaže da peva kao njena baka, koja ju je i učila da mora da peva od srca, jer je samo takvo pevanje pravo pevanje.

Druga zbirka je nastala na predlog tadašnjeg španskog ambasadora u Beogradu Huaristija, i zove se Pesme od srca (Kantigas del korazon). Sa muzičarem Stefanom Sablićem uradila je ce-de Odakle ti te oči? (Donde tiyenes ojos?), koji je posvetila svojoj tetki, a na kom se nalaze različite običajne, svadbene pesme kao i nekoliko dečjih uspavanki. Aranžmani pesama su rađeni na način da se približe mlađoj populaciji, što Drita smatra veoma važnim.

Naredno Dritino delo biće njen magistarski rad o sefardskoj narodnoj književnosti, tradiciji porodičnog očuvanja i migracije španskih Jevreja u Srbiju, prevashodno u Beograd, koji su tu od 1521. godine.

Do delatnosti Drite Tutunović nije postojao nikakav dokument o sefardskoj tradiciji u Beogradu, osim kod književnika koji su u svoja dela uveli sefardske teme, ali su pisali na srpskom jeziku. Zamena jezika već je uzela maha i to je prvi razlog sakupljačke delatnosti Drite Tutunović, koja je želela da iz ljubavi preba svojoj porodici ostavi svedočanstvo koje će sačuvati jezik njene porodice od zaborava.

Spisak dela

Diksionario ladino-serbo

Diksionario

Na ideju o sastavljanju ovog rečnika Drita je došla iz straha od zaboravljanja svog maternjeg jezika. Značaj poznavanja maternjeg jezika počela je da uviđa zahvaljujući svojoj baki koja joj je često govorila da „ne možeš reći da si sefard i da si to što jesi ako bar nešto ne znaš od svog jezika“. Vremenom je počela da zapisuje sve reči kojih se sećala (nekad čak i po ceduljama i po salvetama) i to je rezultovalo rečnikom koji je sastavila 1992. godine.

Prvobitno je ovaj rečnik bio namenjen Dritinoj porodici, bez namere da postane poznat široj javnosti. Budući da je već diplomirala na grupi za italijanski jezik i književnost, jer još uvek nije postojala katedra za španski jezik, otišla je na Filološki fakultet gde se savetovala sa Ivanom Klajnom oko forme i sadržaja svog rečnika. Jedna od nedoumica bila je kako Jevreji u Jugoslaviji pišu hebrejskim slovima ili raši pismom. Na osnovu pisama jevrejskih vojnika iz Prvog svetskog rata otkrila je da su pisani ćirilicom, ali na španskom jeziku.

Taj rečnik je izašao iz štampe u decembru 1992. godine kada se obeležavala manifestacija pod nazivom „Sefarad 92" kada se španski kralj Huan Karlos izvinio Jevrejima i izjavio da mogu da se vrate u Španiju. Oko 5 000 reči i izraza zapisala je bez ikakvog prethodnog uzora, već isključivo iz sopstvenog pamćenja. Imala je dosta poteškoća sa prisećanjem određenih reči i izraza iz svakodnevnog života, pri čemu je jedinu pomoć mogla da joj pruži rodbina. Rečnik Drite Tutunović bio je od velikog značaja zato što ništa do tada nije bilo učinjeno da se bilo koja reč zapamti.

Izgreva mesec (Ya sponto la luna)

Ovo je prva knjiga pesama, priča i drugih umotvorina na đudezmu koju je iz svog sećanja sakupila i objedinila Drita Tutunović. Srpsko izdanje ove knjige sadrži i originale na jevrejsko-španskom jeziku i prevode na srpski. Prema Dritinim rečima, u knjizi ima najviše pesama, više nego priča i poslovica, jer se pesme najlakše pamte i najduže ostaju u sećanju. Mnogih tekstova pesama se i setila tako što se prethodno setila njihove melodije.

Teme ovih pesama su raznovrsne: o precima, o ljubavi, o rođenju, uspavanke, itd. Drita sa žaljenjem i nostalgijom svedoči da su mlađe generacije nezainteresovane za ovakav vid prenošenja kulturnih dobara i duha ovih pesama. Kako kaže, bogatstvo ovih pesama je u usmenom prenošenju i slobodi interpretacije. Neke od poznatih pesama su i Ya sponto la luna (Izgreva mesec, jedna od najlepših pesama po kome je dat naziv i knjizi i ce-deu), Adio Kerida (Zbogom draga), Onde stan las javes? (Gde su ključevi?), Pasaro kon ozus mavis , Arvolis yoran por luvyas i druge. Uz ovu knjigu Drita je objavila i ce-de na kome je sa muzičarem Anđelkom Duplančićem snimila neke od pesama, pevajući ih onako kako ih je naučila od svoje bake, te i sama njena interpretacija nalikuje više onoj koja se može čuti usmenim prenošenjem. Posebnu draž u interpretaciji daje sklad između instrumenata i glasa, te se tekst može vrlo dobro razumeti, a oseća se i izuzetna autentičnost u interpretaciji. Poseban izbor ritma ostavlja utisak nostalgije.

Priča ima mnogo manje, i uglavnom nisu kompletne, već se radi o odlomcima. Kao i pesme i priče je Drita čula i naučila kao devojčica, te bi usled mnogo priča teško pamtila sve, uglavnom je pamtila upečatljive delove, kakvi su neretko bili počeci priča ili njihovi krajevi. Neke od priča su: Moshiko se fizu rey, Las ermanas, El ombre ke vendiyo la vaka a un arvol, El mazal no si puedi engañar i druge.

Knjiga se završava originalnim poslovicama koje su raspoređene na četiri strane, današnjoj književnosti uglavnom nepoznate, što je dokaz da tokom godina nisu bile menjane. Ove umotvorine na vrlo lep način dočaravaju iskustva nekih ranijih života.

El mal entra por la puerta de la kaza, sali por el ojo de l’aguja.

— Zlo ulazi na vrata, a izlazi kroz iglene uši.

Mini-rečnik

• arekavador, m. r. - inkasant, onaj koji naplaćuje stanarinu
• aflakarse, glagol - smršati, slabiti, gubiti na težini
• aflakamijentu, m. r. - mršavljenje
• afižar, glagol - usvojiti (žensko dete)
• afrisionarse, glagol - želeti jako, biti bolestan od želje
• biva el paggador, ke no muera el arekavador - neka živi platiša da ne umre neplaćivač (da ima od čega da živi)
• birit, berit mila, m. r. - versko obrezanje dečaka
• demudada, ž. r. - oronulost; mužer demudada - žena lošeg izgleda (posle bolesti)
• entikijarse, intikijarse, glagol - oboleti od tuberkuloze, zaraziti se tuberkulozom
• fašista, m. r. - fašista
• flakesa = flakidad, ž. r. - mršavost, izmršavelost; flakitu, deminutiv - omršav, malo mršav
• flakor, ž. r. - slabost, mršavost
• flaku, pridev - mršav; flaku atimadu - živi kostur, mršav do iscrpljenosti, jako mršav
• fronteru, m. r. - frizura ukrašena dukatima (tipična za Sefartkinje u ono doba)
• landra, ž. r. - kuga
• muzotros, afrisionadus por pan, lo komijamus en el shuenu... - više nego željni hleba, u snovima smo ga jeli...
• peča, ž. r. - danak, porez; no teneš de komer, teneš peča - imali za hranu ili ne, za porez mora biti (novca)
• sjete, broj - sedam; los siete - sedam dana žalosti (kod Sefarda je običaj da, kada neko blizak umre, njegova porodica sedam dana sedi u znak žalosti, a dalja rodbina i susedi im donose hranu i brinu o svemu)

Literatura

• Kristal, D: Smrt jezika, Knjižara Krug, Beograd, 2003.
• Filipović, J., Vučina Simović, I: Etnički identitet i zamena jezika u sefardskoj zajednici u Beogradu, Zavod za udžbenike, Beograd, 2009.
• Díaz-Mas, P., Sanchéz Pérez: Los sefardíes ante los retos del mundo contemporáneo, identidad y mentalidades, CSIC, Madrid, 2010.
• Díaz-Mas, P: Los sefardíes: Historia, Lengua y Cultura, Riopierdas, Barcelona, 2006.

Spoljašnje veze

• Intervju Drite Tutunović, 7. mart 2007.
• Donde tiyenes ojos?
• Sephardic music - live recordings
• Gde su ključevi našeg doma? Gost Jevrejskog pregleda: Drita Tutunović
• Društveno-istorijski kontekst sefardske zajednice u Beogradu
• Intervju Drite Tutunović za francuski magazin Le Sepharad Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. mart 2014)