Žil Dimon d'Irvil

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Žil Sezar Dimon d'Irvil
Jules dumont d urville.jpg
Žil Dimon d'Irvil
Puno imeŽil Dimon d'Irvil
Datum rođenja(1790-05-23)23. maj 1790.
Mesto rođenjaKonde sir Noaro
Francuska
Datum smrti8. maj 1842.(1842-05-08) (51 god.)
Mesto smrtiMedon
Francuska
ŠkolaUniversity of Caen Normandy

Kontraadmiral Žil Sezar Dimon d'Irvil (franc. Jules Sébastien César Dumont d'Urville; Konde sir Noaro, 23. maj 1790Medon, 8. maj 1842) je bio francuski istraživač i pomorski oficir, koji je učestvovao na četiri francuske ekspedicije i istraživao južni i zapadni Pacifik, Australiju, Novi Zeland i Antarktik.

Biografija[uredi]

Detinjstvo[uredi]

Dimonov otac Gabrijel Šarl Fransoa Dimon d’Irvil i bejlif Konde sir Noaroa (1728—1796) je bio, kao i njegovi preci, odgovoran dvoru Konde. Njegova majka Žana Fransoa Viktor Žili (1754—1832) je poticala iz Kroasija, Kalvados i bila je stroga i tradicionalna žena koja je vodila poreklo od stare plemićke porodice iz Gornje Normandije. Žil je kao dete bio slabašan i često bolestan. Nakon smrti oca kada mu je bilo samo 6 godina, njegov ujak, Abot od Kroasija je preuzeo ulogu oca i od 1798. je bio zadužen za njegovo obrazovanje. Od njega je Žil naučio latinski, starogrčki, retoriku i filozofiju, Od 1804. Dimon je počeo da uči u Carskom liceju u Kanu. U biblioteci u Kanu je počeo da čita enciklopediste i izveštaje o putovanjima Bugenvila, Kuka i Ansona i postao je duboko zaiteresovan za ove teme. U 17. godini nije uspeo da se upiše u Politehničku školu i zbog toga je odlučio da stupi u mornaricu. Neuspeh pri upisu u Politehničku školu je bilo olakašnje za njegovu majku, koja nije podržavala svog sina da pohađa školu koja se odlikovala nastavnicima ateistima, kolegama iz raznih slojeva društva, zaraznim filozofskim i revolucionarnim idejama.

Prve godine u mornarici[uredi]

Godine 1807. Dimon je primljen u Pomorsku školi u Brestu gde se dokazao kao stidljiv mladić, vrlo ozbiljan i vredan, malo zaiteresovan za zabavu i više zainteresovan za studije, nego za vojna pitanja. Godine 1808. dobio je čin kandidata prve klase.

U to vreme francuska mornarica je bila zanemarena i mnogo lošijeg kvaliteta nego Napoleonova kopnena armija, a njeni brodovi su bili blokirani u svojim lukama zbog apsolutne dominacije britanske Kraljevske mornarice. Dimon i njegove kolege su stoga bile ograničene na kopno, i prve godine u mornarici je proveo učeći strane jezike. Godine 1812, nakon što je bio unapređen u zastavnika i nakon što mu je dosadio lučki život i razvratan život drugih mladih oficira, zatražio je da bude premešten u Tulon na brod Sufren, ali je i ovaj brod bio blokiran u luci.

U ovom periodu Dimon je proširio ionako solidno obrazovanje. Pored latinskog i starogrčkog, govorio je engleski, nemački, italijanski, ruski, kineski i hebrejski. Tokom kasnijih putovanja po Tihom okeanu, naučio je malo o brojnim dijalektima Polinezije i Melanezije. Učio je botaniku i entomologiju u dugim izletima po Provansi, a učio je i u obližnjoj pomorskoj opservatoriji.

Dimon je konačno izveo svoju prvu plovidbu po Sredozemnom moru 1814, kada je Napoleon bio u egzilu na Elbi. Godine 1816. oženio se Adelom Pepin, kćerkom časovničara iz Tulona, koju Dimonova majka otvoreno mrzela, jer je mislila da je ona nedostojna njegovog sina i odbila je da je upozna, kao i svoje unuke.

U Egejskom moru[uredi]

Miloska Venera, skica iz 1821.

Dimon je 1819. plovio na brodu Ševret, pod komandom kapetana Gaurijea-Duparka, da izvrši hidrografsko istraživanje egejskih ostrva. Tokom odmora blizu ostrva Milos, lokalni predstavnik Francuske je skrenuo Dimonu pažnju na pronalazak mermerne statue nekoliko dana ranije (8. aprila 1820.) od strane lokalnog seljanina. Statua, danas poznata pod imenom Miloska Venera, je remek-delo koje je isklesano oko 130. p. n. e. Dimon je odmah prepoznao njenu vrednost i želeo je odmah da je kupi, ali je kapetan broda ukazao na to da na brodu neće biti dovoljno mesta za objekat te veličine i da će ekspedicija verovatno prolaziti kroz olujna mora koja mogu da je oštete. Dimon je zatim pisao francuskom ambasadoru u Istanbulu o ovom otkriću. Ekspedicija je stigla u Istanbul 22. aprila i Dimon je uspeo da ubedi ambasadora da kupi statuu, koji je već dobio vest od statui od nekog drugog francuskog moreplovca.

U međuvremenu, seljanin je prodao statuu svešteniku Makariju Vergisu, koji je želeo da je kao poklon isporuči prevodiocu sultana u Konstantinopolju. Predstavnik francuskog ambasadora je stigao tačno kada je statua bila ukrcavana na brod za Istanbul i ubedio je predstavnike grada da ponište prodaju i ispoštuju prvobitnu ponudu. Statua je Dimonu donela titulu viteza Legije časti i unapređenje u poručnika, skrenula je pažnju Francuske akademije nauka, a Francuskoj je donelo novu veličanstvenu statutu za Luvr.

Ekspedicija na Kokvilu[uredi]

Nakon svog povratka sa putovanja, Dimon je poslat u pomorski arhiv, gde je sreo poručnika Luja Isidora Duprea, svog poznanika iz mladosti. Njih dvojica su počeli da planiraju ekspediciju u Tihom okeanu, iz kog je Francuska bila istisnuta tokom Napoleonovih ratova. Francuska je smatrala da će moći nadoknaditi neke svoje gubitke uzimanjem dela Novog Južnog Velsa. U avgustu 1822, brod Kokvil je isplovio iz Tulona sa ciljem da skupe što više naučnih i strateških informacija o oblasti u koju su poslati. Dupre je određen za komandanta ekspedicije jer je bio četiri godine stariji od Dimona.

Rene Primver Leson je takođe putovao na Kokvilu kao lekar i prirodnjak. Na povratku u Francusku 1825. Leson i Dimon su u Francusku doneli impozantnu kolekciju životinja i biljaka skupljenih na Folklandskim Ostrvima, na obalama Čilea i Perua, na arhipelazima Tihog okeana i Novom Zelandu, Novoj Gvineji i Australiji. Dimon je sada imao 35 godina i bio je lošeg zdravlja. Na Kokvilu se pokazao kao sposoban oficir, ali pomalo nagao, malo zaiteresovan za društvo i ponekad nezainteresovan za medicinske i higijenske savete. Nakon povratka u Francusku, Dupre je unapređen u čin komandanta, a Dimon u niži čin, iako je dao sve od sebe na ovom putovanju. Ovo je veoma uticalo na Dimona u potonjim godinama.

Na Kokvilu Dimon je pokušao da pomiri svoje obaveze drugog u lancu komande sa potrebama da izvršava naučnički rad. Bio je glavni na poljima botanike i entomologije. Kokvil je u Francusku doneo primerke više od 3000 vrsta biljaka, od kojih je 400 prethodno bilo nepoznato, obogativši Nacionalni muzej istorije prirode u Parizu sa više od 1200 primeraka insekata, iz oko 1100 vrsta (uključujući 300 prethodno nepoznatih vrsta). Naučnici Žorž Kivije i Fransoa Arago su analizirali rezultate njegovog istraživanja i pohvalili Dimona.

Prva ekspedicija na Astrolabu[uredi]

Dva meseca nakon što se vratio Kokvilovog putovanja, Dimon je predložio ministru mornarice plan za novu ekspediciju, sa nadom da će on biti zapovednik ove ekspedicije, pošto su njegovi odnosi sa Depreom postali loši. Predlog je usvojen i Kokvil, sada preimenovan u Astrolab u čast broda La Peruza, je isplovio ka Tihom okeanu iz Tulona početkom 1826. za put oko sveta koji će trajati skoro tri godine.

Novi Astrolab je oplovio obale južne Australije, napravio nove mape novozelandskog Južnog Ostrva, stigao do arhipelaga Tonga i Fidži, napravio prve mape Ostrva Vernosti (deo francuske Nove Kaledonije) i istražio obale Nove Gvineje. Identifikovao je mesto La Peruzovog nasukanja na Vanikoru (jedno od Ostrva Santa Kruz, deo arhipelaga Solomonovih ostrva) i prikupio brojne ostatke njegovog broda. Putovanje se nastavilo mapiranjem dela Karolinskih ostrva i Moluka. Astrolab se vratio u Marselj početkom 1829. sa impresivnom kolekcijom hidrografskih papira i kolekcijom zooloških, botaničkih i mineraloških izveštaja, koja su znatno uticala na naučnu analizu tih regiona. Nakon ove ekspedicije, Dimon je izmislio nazive Mikronezija i Melanezija, izdvojivši ove pacifičke kulture i grupe ostrva od Polinezije.

Njegovo zdravlje je oslabilo zbog godina loše ishrane. Bolovao je od bubrežnih i stomačnih problema i napada kostobolje. Tokom prvih trinaest godina braka, od kojih su polovinu vremena bili razdvojeni, Adela i Žil su imali dvojicu sinova. Prvi je umro mlad dok mu je otac služio na Kokvilu, a drugi, koji se takođe zvao Žil, nakon očevog povratka, nakon što četiri godine nije bio kod kuće.

Dimon je proveo malo vremena sa svojom porodicom, pre nego što se vratio u Pariz, gde je unapređen u kapetana i naloženo mu je pisanje izveštaja o svojim putovanjima. Pet tomova je objavljeno na račun francuske vlade između 1832. i 1834. godine. Tokom tih godina Dimon, koji je već ranije bio loš diplomata, je postao plahovitiji i besan što je bila posledica njegovih bolesti, i izgubio je simpatije vođstva mornarice. U svom izveštaju je oštro kritikovao vojne strukture, svoje kolege, Francusku akademiju nauka, pa čak i kralja Luja Filipa, jer niko, prema njegovom mišljenju, nije odao Astrolabovoj ekspediciji zasluženo priznanje.

Godine 1835. Dimonu je naređeno da se vrati u Tulon. Dve godine provedene u Tulonu su obeležile gubitak kćerke zbog kolere i rođenje sina Emila, ali i konstantne misli o trećoj ekspediciji u Tihi okean. Pogledao je u Astrolabov dnevnik i pronašao prazan prostor u istraživanju Okeanije i januara 1837. je pisao ministru mornarice predlažući novu ekspediciju u Tihi okean.

Druga ekspedicija na Astrolabu[uredi]

Kralj Luj Filip je odobrio plan, ali je naredio da ekspedicija ide ka Južnom magnetnom polu i da ga prisvoji u ime Francuske, a ako to nije moguće, zatraženo je da francuska ekspedicija stigne do 74°34' JGŠ do koje je 1823. stigao Džejms Vedel. Na ovaj način je Francuska postala deo međunarodnog takmičenja u polarnim istraživanjima, uz Sjedinjene Države i Veliku Britaniju.

Dimon je u početku bio nezadovoljan izmenama u njegovom predlogu, jer se nije zanimao za polarna istraživanja i više je voleo tropske krajeve. Ali uskoro je njegova sujeta preovladala pošto je video priliku da izvrši prestižni zadatak. Dva broda, Astrolab i Zele su pripremana za ova putovanja u Tulonu. Tokom priprema, Dimon je takođe otišao za London da bi pribavio dokumentaciju i da bi se sastao sa okeanografom Britanskog admiraliteta Frensisom Boforom i predsednikom Kraljevskog geografskog društva Džonom Vašingtonom, obojicom čvrstih pristalica britanskih ekspedicija na Južni pol.

Prvi kontakt sa Antarktikom[uredi]

Mornari sa Astrolaba razbijaju led, 6. februar 1838.

Astrolab i Zele su isplovili iz Tulona 7. septembra 1837, tri nedelje kasnije nego što je bilo predviđeno Dimonovim planom. Njegovi ciljevi su bili da dođe što južnije moguće u to vreme u Vedelovom moru, da prođe kroz Magelanov prolaz, da plovi uz obalu Čilea i tako da dođe u Okeaniju i da istraži britanske kolonije u Zapadnoj Australiji, da plovi do Hobarta i da plovi do Novog Zelanda kako bi našao pogodno mesto za francuske kitolovce i da istraži mesto gde bi se mogla osnovati kažnjenička kolonija. Nakon što bude prošao kroz Indije, misija bi oplovila Rt dobre nade i vratila bi se u Francusku.

Na početku putovanja, deo posade je učestvovao u tuči nakon pijančenja i uhapšen je u Tenerifama. Kratka pauza je napravljena u Rio de Žaneiru da bi se iskrcao bolesni oficir. Tokom prvog dela plovidbe takođe su postojali problemi sa zalihama, posebno sa pokvarenim mesom, što je uticalo na zdravlje posade. Krajem novembra, brodovi su stigli do Magelanovog prolaza. Dimon je mislio da ima dovoljno vremena da istraži prolaz, uzevši u obzir precizne mape koje je nacrtao Filip Parker King sa Bigla između 1826. i 1830, pre nego što opet krene na jug.

Dve nedelje nakon što su videli prvi ledeni breg, Astrolab i Zele su se našli okruženi ledenim pakom 1. januara 1838. Iste noći ledena ploča je sprečila brodove da plove dalje na jug. U naredna dva meseca Dimon je očajnički pokušavao da nađe prolaz kroz led kako bi stigao do željene geografske širine. Neko vreme brodovi su plovili u kanalu bez leda, ali su ubrzo ponovo bili zarobljeni, nakon što je vetar promenio pravac. Pet dana je bilo potrebno da se otvori prolaz u ledenom paku.

Nakon što su stigli do Južnih Orknijskih ostrva, ekspedicija se uputila kao Južnim Šetlandskim ostrvima i Bransfildovom moreuzu. Uprkos magli pronašli su delić kopna samo skiciran na mapi, koji je Dimon nazvao Zemlja Luja-Filipa (danas se zove Grejamova zemlja), Žoanvil arhipelag i ostrvo Rozamel (danas Andersonovo ostrvo). Uslovi na brodu su se naglo pogoršali: veći deo posade je pokazivao očigledne simptome skorbuta, a glavna paluba je bila pokrivena dimom od brodskih vatri i lošim mirisom i postala je nepodnošljiva. Krajem februara 1838. Dimon je prihvatio da neće moći da ide dalje na jug. Zato je naredio da brodovi plove prema Talkahuanu u Čileu, gde je uspostavio privremenu bolnicu za mornare koji su oboleli od skorbuta.

Tihi okean[uredi]

Putanja Dimonove poslednje ekspedicije

Tokom meseci provedenih u istraživanju Tihog okena ekspedicija se često zaustavljala na različitim ostrvima Polinezije. Tokom putovanja od Indija do Tasmanije, Dimon je izgubio nekoliko članova posade zbog tropskih bolesti i dizenterijadizenterije (14 mornara i 3 oficira), ali za samog Dimona najteži trenutak je bio dok se ekspedicija nalazila u Valparaizu, gde je dobio pismo od svoje žene koja ga je obavestila da je njegov drugi sin umro od kolere. Adelina molba da se Dimon vrati kući se poklopila sa pogoršanjem njegovog zdravlja: Dimon je sve više bolovao od kostobolje i stomačnih bolova.

Na dan 12. decembra 1839. dve korvete su pristale u Hobart, gde su se postarali za bolesne ljude. Dimona je primio Džon Franklin, tasmanijski guverner i istraživač Arktika, od koga je čuo da su brodovi američke ekspedicije na čelu sa Čarlsom Vilkesom usidreni u Sidneju i da čekaju da krenu na jug.

Zbog konstatnog smanjenja broja članova posade, koja je bila desetkovana bolestima, Dimon je izrazio svoju nameru da na Antarktik krene samo sa Astrolabom kako bi stigao do Južnog magnetnog pola na 140 stepeni JGŠ. Ali kapetan Žakino je tražio da se unajme zamene (uglavnom dezerteri sa francuskog kitolovca usidrenog u Hobartu) i ubedio ga je da ponovo razmotri svoje namere. Astrolab i Zele su isplovili iz Hobarta 1. januara 1840. godine. Dimonov plan je bio prost: da ide na jug, dokle mu vremenski uslovi dozvoljavaju.

Skretanje na jug[uredi]

Prve dane ovog putovanja obeležilo je prelazak dvadesetak stepeni JGŠ u smeru jugozapada. Na brodovima se desilo još poteškoća, uključujući gubitak jednog čoveka. Nakon prelasaka uporednika na 50° JGŠ, vreme se neočekivano pogoršalo. Nakon prelaska linije Antarktičke konvergencije 16. januara 1840. na 60° JGŠ su ugledali prvi ledeni breg, a dva dana kasnije brod se našao okružen ledenom masom. Dana 19. januara ekspedicija je prešla Antarktički krug, uz proslave sličnom prelasku ekvatora, a istog popodneva su ugledali kopno.

Dva broda su polako plovila ka zapadu, obilazeći ledenu koru i 21. januara poslepodne, nekoliko članova posade se iskrcalo na kamenito ostrvo i istaklo je francusku trikoloru. Dimon je tu tačku nazvao Poant žeoloži, a kopno iza njega Adelinom zemljom.

U danima koji su sledili ekpsedicija je pratila ono za šta je prepostavila da je obala. Ugledali su američki jedrenjak Porpoaz američke ekspedicije na čelu sa Čarlsom Vilksom, ali je taj brod izvršio manevar izbegavanja i nestao je u magli. Dana 1. februara Dimon je rešio da se vrati u Hobart, u koji su brodovi stigli 17 dana kasnije i bili su prisutni kada su stigla dva broda Rosove ekspedicije na Antarktik.

Dimon je 25. februara isplovio ka Oklandskim ostrvima, gde su izvršili magnetna merenja i ostavili komemorativnu pločicu o svojoj poseti (kao i komandant Porpoaza pre njih), u kojoj su objavili otkriće Južnog magnetnog pola. Vratili su se preko Novog Zelanda, Toresovog moreuza, Timora, Reiniona, Svete Jelene, stigavši u Tulon 6. novembra 1840. godine.

Povratak u Francusku[uredi]

Nakon povratka Dimon je unapređen u čin kontraadmirala i nagrađen je zlatnom medaljom od Geografskog društva, čiji je kasnije postao predsednik. Zatim se posvetio pisanju knjige o ekspediciji, „Put na Južni pol i Okeaniju na korvetama Astrolab i Zele 1837-1840“), koja je izdavana u periodu od 1841. do 1850. u 24 toma i još dodatnih sedam tomova sa ilustracijama i mapama.

Smrt i zaostavština[uredi]

Na dan 8. maja 1842. Dimon i njegova porodica su se ukrcali u voz do Versaja da bi prisustvovali igrama u čast kralja. Kod Medona se otkačila lokomotiva, a vagon sa ugljem se zapalio. Dimon i porodica su umrli u požaru u prvoj francuskoj železničkoj nesreći u istoriji. Dimonove ostatke identifikovao je doktor Dimontje, lekar na Astrolabu i frenolog. Sahranjen je na groblju Monparnasa u Parizu.

U njegovu čast su nazvani D'Irvilovo more na obali Antarktika, D'Irvilovo ostrvo u Žoanvil arhipelagu, rt D'Irvil na Irijanu i D'Irvilovo ostrvo na Novom Zelandu. Stanica Dimon d'Irvil je takođe nazvana po njemu, kao i Ulica Dimona d'Irvila, blizu Šanzelizea u pariskom 8. distriktu.

Spoljašnje veze[uredi]