Ivajlov ustanak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ivajlov ustanak
Deo Vizantijsko-bugarskih ratova

Bugarska u drugoj polovini 13. veka. Ivajlove oblasti označene su narandžastom bojom.
Vreme1277-1280
Mesto
Balkansko poluostrvo
Ishod Neuspeh ustanka. Ivajlo ubijen, Georgije Terter postaje bugarski car.
Sukobljene strane
Bugari pod Ivajlom. Bugarsko plemstvo
Vizantija Vizantija
Zlatna horda
Komandanti i vođe
Ivajlo Konstantin Tih
Jovan Asen III
Vizantija Mihailo VIII Paleolog
Nogaj

Ivajlov ustanak (bugarski: Vъstanieto na Ivaйlo) je bila pobuna bugarskih seljaka protiv vladavine Konstantina Tiha i bugarskih velikaša. Pobuna je podstaknuta neuspesima centralne vlasti da se suoče sa mongolskom pretnjom u severoistočnoj Bugarskoj. Mongoli su decenijama pljačkali i pustošili bugarske teritorije, posebno oblast Dobrudže. Slabost državnih institucija rezultat je ubrzanog procesa feudalizacije Bugarskog carstva.

Za vođu Ivajla, savremeni hroničari tvrde da je bio svinjar. Pokazao se kao uspešan general i harizmatični vođa koji je u prvim mesecima ustanka porazio mongolsku i carsku vojsku, lično ubivši Konstantina Tiha u bici. Kasnije je trijumfalno ušao u Trnovo, bugarsku prestonicu, oženivši Mariju, carevu udovicu, i primoravajući velikaše da ga prihvate za bugarskog cara.

Vizantijski car Mihailo VIII Paleolog je pokušao da situaciju u Bugarskoj iskoristi za svoje ciljeve intervencijom u borbama oko prestola. Poslao je Jovana Asena III, sina bivšeg cara Mice Asena, da preuzme bugarski tron na čelu velike vizantijske vojske. Istovremeno, Mihailo je podstrekao Mongole da napadnu Bugarsku sa severa, prisiljavajući Ivajla da se bori na dva fronta. Ivajlo je poražen od Mongola i opsednut u tvrđavi Drastar. U njegovom odsustvu, trnovski velikaši otvaraju vrata Jovanu Asenu III. Međutim, Ivajlo je uspeo probiti opsadu i Jovan Asen III beži natrag u Vizantiju. Mihailo je poslao dve velike vojske kako bi preokrenuo situaciju u svoju korist, ali su obe vojske poražene u Balkanskim planinama.

U međuvremenu, plemstvo glavnog grada proglasilo je za jedinog cara Georgija Tertera. Okružen neprijateljima i suočen sa rasipanjem svojih saveznika, Ivajlo je pobegao na dvor mongolskog kana Nogaja da traži pomoć, ali je tamo ubijen. Ivajlov ustanak uticao je na dalju istoriju Vizantije i Bugarske. Čak dva "Pseudo-Ivajla" pojavila su se u Vizantiji, uživajući podršku velikog broja seljaštva.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Politička situacija u Bugarskoj[uredi | uredi izvor]

Konstantin Tih i Irina. Crkva Bojana.

Nakon smrti Jovana Asena II (1218—1241), Drugo bugarsko carstvo počinje da slabi kao rezultat niz slabih, maloletnih vladara i unutrašnjih borbi među plemstvom. Sever Bugarske suočio se sa invazijom Mongola 1242. godine i njihovim konstantnim napadima. Iako je Jovan Asen II porazio Mongole neposredno pre svoje smrti[1], regent Kalimana I Asena (1241—1246) pristao je na plaćanje godišnjeg danka Mongolima kako bi izbegao razaranje države. Mongolska invazija istovremeno je dovela do kolapsa labave kumanske konfederacije u zapadnom delu evroazijske stepe i osnivanju mongolske Zlatne horde. To je imali dugoročne političke i strateške posledice po Bugarsku, jer su Kumani bili bugarski saveznici i često su snabdevali bugarsku vojsku konjima, dok se Zlatna horda pokazala neprijateljski raspoloženom prema Bugarima[2]. Na jugu, Bugari gube velike delove Trakije i Makedonije koje od Bugarske odvaja Nikejsko carstvo[3]. Nikejsko carstvo nije bilo pogođeno invazijom Mongola. Zemlje na severozapadu, uključujući i Beograd, Braničevo i Severinski Banat, osvojili su Ugari[4].

Carica Marija.

Bugarska je 1256. godine zapala u građanski rat između Mice Asena (1256—1257), rođaka Jovana Asena II, koji se učvrstio u jugoistočnoj Bugarskoj, i skopskog boljara Konstantina Tiha (1257—1277), koga je plemstvo u Trnovu proglasilo za cara. Istovremeno, mađarski velikaš ruskog kneževskog porekla, Rostislav Mihailovič, se u Vidinu učvrstio kao još jedan nosilac titule bugarskog cara i kao takav je priznat od strane ugarskog kralja[5][6]. Konstantin Tih izlazi kao pobednik do 1261. godine, ali njegova desetogodišnja vladavina nije dovela do stabilizacije situacije u Bugarskoj. Vidin je ostao odvojen od centralne vlasti u Trnovu[7]. Mongoli su redovno napadali severoistočnu Bugarsku, pljačkali sela i time paralisali ekonomiju[8]. Iste godine, Mihailo VIII Paleolog (1259—1282) je zauzeo Carigrad obnavljajući Vizantiju, te su Bugari dobili još jednog jakok neprijatelja na jugu. Konstantin Tih je 1260. godine slomio nogu u lovu, te je ostao paralizovan od struka nadole[9]. Ova invalidnost oslabila je njegovu vlast, te je pao pod uticaj svoje druge supruge Irine Dukine Laskarine, koja je stalno bila uključena u intrige na bugarskom dvoru, podstrekivana od svojih rođaka iz Vizantije. Konstantin se naposletku razveo od Irine i oženio Mariju Paleolog Kantakuzinu koja je nastojala da presto obezbedi za svoga sina, čime je od sebe odbila plemstvo[9][10][11].

Unutrašnje prilike u Bugarskoj i uspon Ivajla[uredi | uredi izvor]

Feudalizacija Bugarske u 13. veku dovela je do povećanja broja kmetova, kao i do povećanja moći plemstva. To je, pak, dovelo do težnji za većom samoupravom među najuticajnijim plemićima. Mnogi od njih uspostavljaju polunezavisne feudalne jedinice koje su samo nominalno priznavale carsku vlast iz Trnova[12]. U drugoj polovini 13. veka seljaštvo gubi lične privilegije u korist feudalaca, kao i crkvenog plemstva, što smanjuje prihode običnog seljaka pogoršavajući njegove uslove života[13][14]. Istovremeno, nesposobnost Konstantina Tiha da stane na kraj stalnim mongolskim upadima na severoistoku zemlje doprinela je izbijanju ustanka i njegovom brzom uspehu[13]. Mongolske napade pokretao je polunezavisni mongolski kan Nogaj, koji je u to vreme bio moćniji od vrhovnog vladara Zlatne horde, Mungletemura (1266—1280). On je kontrolisao oblasti današnje Moldavije i Ukrajine[9].

U takvoj situaciji dolazi do uspona Ivajla. On je bio rodom iz severoistočne Bugarske, najverovatnije iz okoline Provadije[15]. Počeo je da podstiče stanovništvo na pobunu. Vizantijski hroničari nazivaju ga "Bardokva" ili "Lakhanas", dok je njegovo pravo ime poznato samo iz povelje posvećene crkvi u Svrljigu[13][16][17][18]. Vizantijski istoričar Georgije Pahimer piše da je Ivajlo bio svinjar[19]. Istoričar Džon van Antverp Fajn napominje da su svinje u to vreme bile glavni privredni proizvod Bugarske i da je posednik velikog krda morao biti deo lokalne vladajuće elite[9]. Ivajlova mističnost doprinela je da brzo stekne podršku i sledbenike među religioznim seljanima[20]. Mnogi Bugari smatrali su ga za Bogom poslatog spasioca[9].

Uzroci pobune[uredi | uredi izvor]

Pobuna je izbila na proleće ili na leto 1277. godine u severoistočnoj Bugarskoj, koja je bila najizloženija mongolskim napadima[21]. Na leto 1277. godine Ivajlo je porazio jednu mongolsku jedinicu[22][23]. Usledila je još jedna pobeda i do jeseni su svi Mongoli bili isterani iz Bugarske. Postigavši ono što Konstantin nije mogao decenijama, Ivajlova popularnost naglo raste. Među njegovim sledbenicima našao se veliki broj velikaša koji su bili nezadovoljni intrigama carice Marije. Ljudi su ga pozdravljali kao cara i mnoge oblasti došle su pod njegovu kontrolu.

Krajem 1277. godine Konstantin Tih je konačno preduzeo mere kako bi se obračunao sa pobunjenikom. Okupio je malu vojsku i polako napredovao, jer je morao da putuje na kolima zbog povrede. Ivajlo je napao i porazio Konstantinove snage, pobivši mnoge careve bliske saradnike, dok se ostatak vojske pridružio pobunjenicima. Ivajlo je lično ubio cara Konstantina Tiha, tvrdeći da car nije učinio ništa kako bi odbranio svoju čast u bici[24][25]. Nakon ovog trijumfa, Ivajlo je počeo osvajati utvrđene gradove u zemlji koji su se jedan po jedan predavali i prihvatali ga za novog cara. Do proleća 1278. godine, samo je prestonica Trnovo ostala pod kontrolom carice Marije[26].

Mešanje Vizantinaca i priznanje Ivajla[uredi | uredi izvor]

Car Mihailo VIII Paleolog.

U međuvremenu, vizantijski car Mihailo Paleolog je napustio Carigrad i krenuo ka Jedrenu, koje se nalazilo u blizini vizantijsko-bugarske granice, kako bi pratio događaje u Bugarskoj i iskoristio tamošnju situaciju u svoju korist. Smrt Konstantina Tihog bila je pravi šok za Vizantiji. U početku, Mihailo je nameravao oženiti Ivajla svojom ćerkom, ali je na kraju odlučio da bi bilo bolje da odabere štićenika kome će pomoći da se domogne bugarskog prestola[20]. Izbor je pao na Jovana, sina bivšeg cara Mica Asena, koji je zatražio azil u Vizantiji i držao posede u Maloj Aziji. Ivan se oženio Mihailovom ćerkom Irenom i zakleo na vernost vizantijskom caru. Proglašen je za bugarskog cara kao Jovan Asen III[27][28]. Vizantinci su poklonima pokušali da potkupe bugarske velikaše da podrže Jovana Asena III. Istovremeno su poslati izaslanici u Trnovo kako bi dobili priznanje od carice Marije. U međuvremenu, Jovan Asen je na čelu vizantijske vojske krenuo ka severu, dok je Ivajlo opsedao Trnovo[28].

Suočena sa dva protivnika, Marija je u početku pokušala da pregovara sa Mihailom o tome da za cara prihvati njenog sina Mihaila Asena, ali je Mihailo insistirao na bezuslovnoj predaji[26]. Na iznenađenje svih, Marija je tada otpočela pregovore sa Ivajlom nudeći mu svoju ruku i bugarsku krunu pod uslovom da Mihailo Asen bude proglašen jedinim naslednikom[29]. Georgije Pahimer, vizantijski istoričar, optužio je Mariju da se ogrešila o svoj pokojnog muža[30]. Njeni postupci su u stvari bili inspirisani mržnjom prema njenom ujaku, Mihailu, koga je smatrala jeretikom. U početku Ivajlo nije hteo prihvatiti predlog tvrdeći da mu Marija nudi ono što će on oružjem ubrzo osvojiti[29]. Na kraju je ipak pristao zbog "izbegavanja krvoprolića u građanskom ratu", jasno stavljajući do znanja da je on taj koji daje milost, a ne onaj ko ga prima[31].

Na proleće 1278. godine Ivajlo je trijumfalno ušao u Trnovo, oženio Mariju i proglasio se carem Bugarske[31][32][33]. Međutim, pošto je bio neiskusan u državnim poslovima, Ivajlo nije uspeo da učvrsti svoju vlast među plemstvom u glavnom gradu. Često se svađao sa Marijom[34]. Vizantinci su na Bugarsku poslali jake trupe pod komandom Mihaila Glavasa da podrške Jovana Asena i podstakli Mongole da napadnu Bugarsku sa severa, stavljajući Ivajla u situaciju da mora da se bori na dva fronta. Ipak, Ivajlo nije posustao, već je energično pripremao svoje snage da se suprotstavi nadmoćnijem protivniku. Stekao je podršku mnogih velikaša[35].

Rat protiv Vizantinaca i Mongola[uredi | uredi izvor]

Ivajlov ustanak, mapa.

Ivajlo je napustio Trnovo na leto 1278. godine. Krenuo je najpre na sever, porazio Mongole i potisnuo ih preko Dunava[36][37]. Situacija na jugu bila je opasnija. Vizantinci su započeli sa napadima na širokom frontu duž Balkanske planine, od prelaza Šipka do Crnog mora. Nisu uspeli da pređu planine dok su Bugari bili zauzeti na severu. Uprkos ogromnim naporima i brojčanoj nadmoći, Vizantinci su ostvarili neznatne dobitke po veoma visokoj ceni. Na primer, tvrđava Ktenija zauzeta je tek nakon mnogih napada, a zamkovi Kran i Magliž pali su uz velike žrtve na vizantijskoj strani. Bugarski komandant južnog fronta, Stan, hrabro se borio i poginuo u odbrani Beroe (Stare Zagore). Mnogi drugi Ivajlovi komandanti istakli su se u borbama protiv Vizantije: Momčilo, Kuman, Damjan, Kančo. Sve bitke u kojima je komandovao Ivajlo lično bile su uspešne po Bugare. On se borio kod Studene i Pirgice, a do jeseni 1278. godine Bugari su primorali Vizantince da odustanu od napada. Vizantijski moral bio je na veoma niskom nivou. Ivajlo nije želeo zarobljenike. Georgije Pahimer piše da je "padanje u ruke Bugarima značilo smrt"[38].

Smirivši situaciju na jugu, Ivajlo se mogao suočiti sa drugim mongolskim napadom na severu. Ovoga puta Bugari su se suočili sa elitnim snagama Nogaj kana. Mongoli su nadjačali Bugare i Ivajlo je opsednut u važnom gradu Drastaru na južnoj obali Dunava, gde je trpeo tromesečnu opsadu[36][39]. Dok je većina pobunjeničke vojske bila angažovana na severu, Mihailo VIII je otpočeo sa pregovorima sa trnovskim velikašima i ubedio lokalne zvaničnike da prihvate Jovana Asena za novog bugarskog cara. Početkom 1279. godine vizantijska vojska, pod komandom Mihaila Glaba, iskrcala se u blizini Varne i krenula ka glavnom gradu, uz podršku mongolskih jedinica kojima je komandovao Kasim beg. Trnovski velikaši proširili su glasine da je Ivajlo stradao u borbama protiv Mongola i otvorili su vrata Vizantincima i njihovom štićeniku. Jovan Asen je proglašen za cara, a Marija, koja je nosila Ivajlovo dete, proterana je u Carigrad. Kako bi vezao plemstvo za sebe, Jovan Asen je svoju sestru, Kiru Mariju, udao za Georgija Tertera, jednog od najmoćnijih i najuticajnijih bugarskih feudalaca, čija je prestonica bila tvrđava Červen[40]. Kasim beg, koji je nagrađen funkcijom protostratora, smatrao je da je Georgije Terter uzdignut na njegov račun, te je napustio Jovana Asena i približio se Ivajlu[41].

U međuvremenu su se nastavile borbe između Vizantinaca i ustanika. Iako su Ivajlove snage bile podeljene na dva dela, teške borbe vođene su u planinama istočnog Balkana, naročito oko Kotelskog prelaza i prevoja Varbica[39]. Bugari su bili opkoljeni sa severa i sa juga. Vizantinci su morali da zauzimaju tvrđavu po tvrđavu, što je iziskivalo velike žrtve i koštalo dosta vremena. Mnoga uporišta ostala su neosvojena[41].

Na proleće 1279. godine, Ivajlo je uspeo probiti mongolsku blokadu u Drastru i opsednuti Trnovo. Ovaj potez iznenadio je Jovana Asena i njegove pristalice[41][42]. Mihailo VIII je preduzeo mere da zaštiti svog štićenika i u leto 1279. godine poslao vojsku od 10.000 ljudi pod komandom protovestijara Murina. Ivajlo se nije zadržao kod Trnova, već je dočekao Vizantince kod Kotelskog prelaza 17. juna 1279. godine. Bugari odnose potpunu pobedu, mada su bili brojčano slabiji. Deo Vizantinaca stradao je u borbi, a deo je zarobljen i pogubljen po Ivajlovom naređenju[43][44]. Mesec dana kasnije Vizantinci šalju drugu vojsku od 5000 ljudi na čelu sa protovestijarom Aprinom. Ivajlo ih je dočekao 15. avgusta 1279. godine i naneo im težak poraz, lično ubivši Aprina[45].

Kraj pobune i Ivajlova smrt[uredi | uredi izvor]

Panorama Trnova, prestonice Drugog bugarskog carstva.

Usled poraza vizantijske vojske, autoritet Jovana Asena je oslabio. On i njegova supruga Irina potajno beže iz Trnova, ponevši sa sobom vizantijske carske insignije koje su držane u bugarskoj riznici još od bitke kod Trjavne 1190. godine[46]. Trnovski velikaši odbili su da otvore kapije grada Ivajlu i umesto toga su za cara uzdigli Georgija Tertera. Ni mongolska pretnja nije bila otklonjena, niti je Ivajlo bio u stanju osigurati podršku bugarskog plemstva i ujediniti zemlju protiv vizantijske i mongolske opasnosti. Kao rezultat toga, Ivajlovi sledbenici, razočarani beskrajnim ratovima bez izgleda za mir, počeli su da ga napuštaju. Ivajlo je 1280. godine prešao Dunav sa nekoliko lojalnih saradnika, uključujući i Kasima, kako bi potražio pomoć od Nogaj kana[47].

U početku je Ivajlo bio dobro primljen na Nogajevom dvoru. Kada je vest o njegovim namerama stigla u Carigrad, Mihailo je poslao Jovana Asena sa bogatim darovima mongolskom kanu[47][48]. Nogaj je obećavao pomoć i jednom i drugom. Na kraju je prevladao vizantijski uticaj, jer je mongolski kan bio u braku sa nelegitimnom ćerkom Mihaila, Eufrosinom Paleologinom. Ivajlo i Kasim ubijeni su na Nogajevom dvoru[48]. Eufrosina se založila da i Jovan Asen ne prođe kao i oni. Na kraju se vratio na svoje posede u Maloj Aziji gde je umro 1303. godine[49].

Posledice[uredi | uredi izvor]

Ivajlo je uživao veliku popularnost i izvan granica Bugarske nakon svoje smrti. Najmanje dva "pseudo-Ivajla" pojavila su se u Vizantiji[50]. Godine 1284. Bugarin koji je tvrdio da je Ivajlo je stigao na carigradski dvor i ponudio svoje usluge caru Androniku II u borbi protiv Turaka[51]. Andronik je tražio od bivše carice Marije da potvrdi da je to stvarno Ivajlo, te je tako varalica otkrivena. Pseudo-Ivajlo je zatvoren, ali je narod tražio da se pusti jer su se Turci "bojali varvara" (Ivajla). Andronik je shvatio da nema šta da izgubi, te je pustio Ivajla protiv Turaka. Ivajlo je okupio veliku vojsku seljaka, što je izazvalo bojazan plemstva od nemira. Pseudo-Ivajlo je zato ponovo zatvoren. Nekoliko godina kasnije u Vizantiji se pojavio još jedan Bugarin (čije je pravo ime bilo Ivan) tvrdeći da je Ivajlo. Dobio je vojsku za borbu protiv Turaka, ali je nakon početnih uspeha zarobljen i ubijen[51].

U Bugarskoj, vladavina Georgija Tertera (1280—1292) i njegovog naslednika Smileca (1292—1298) karakteriše se stalnim mongolskim uplitanjem u unutrašnje poslove Bugarske i raspadom države u korist lokalnih feudalnih plemića[51][52]. Bugarska je izgubila gotovo sve teritorije južno od balkanskih planina koje zauzimaju Vizantinci[53]. Stanje se menja dolaskom Teodora Svetoslava na vlast (1300—1321), kada je od Mongola vraćena Besarabija, a od Vizantinaca Severna Trakija[54].

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Ivajlov ustanak je propao jer su se ustanici borili ne samo protiv bugarskih careva, već i protiv Vizantinaca i Mongola i dela bugarskog plemstva[32][44]. Iako je završen neuspešno, Ivajlov ustanak doveo je do toga da njegov vođa bude proglašen za imperatora, cilja kome su težili mnogi pobunjenici srednjovekovne Evrope, a što je malo kome pošlo za rukom. U socijalističkoj Bugarskoj, Ivajlova pobuna predstavljana je kao društveni pokret protiv feudalizma i stranih zavojevača[28]. U savremenoj Bugarskoj, Ivajlo je poštovan kao borac za slobodu i socijalne reforme[50]. Međutim, nema dokaza da su Ivajlo i njegovi sledbenici ikada nameravali da sprovedu društvene reforme[28]. Činjenica da su pobunu podržavali neki velikaši i da se Ivajlo oženio omraženom Marijom ukazuje na to da je glavni faktor koji je doveo do uspeha ustanka bila nesposobnost Konstantina Tiha[28]. Bugarski istoričari hvale herojstvo ustanika i na ustanak gledaju kao na svetlu tačku bugarske istorije, jer je Ivajlo bio sposoban da privuče veliki broj pristalica svih društvenih slojeva u cilju odbrane Bugarske od spoljnih neprijatelja[32][48]. Ivajlo se pamti kao herojski vladar i tragična figura koja je predstavljala ideal "dobrog vladara"[55].

Ivajlovom ustanku posvećena su brojna umetnička dela. Opera "Ivajlo" Marina Goleminova iz 1959. godine inspirisana je ovim događajem[56]. Ustanku je posvećen igrani film "Ivajlo" iz 1964. godine režisera Nikole Valčeva po romanu "Tinjajuća žeravica" Evgenija Konstantinova[57] i drama "Prestolje" iz 1921. godine istaknutog bugarskog pesnika i pisca Ivana Vazova[58]. Grad Ivajlovgrad u južnoj Bugarskoj i selo Ivajlo u blizini Pazarčika, nose ime po vođi ustanika. Ivajlu su posvećeni spomenici u nekoliko bugarskih gradova, kao i spomenik u čast pobede nad Vizantijom u bici kod Devine, oko 5 km jugoistočno od grada Kotela. Spomenik pod nazivom "Kamena straža" uvršten je među deset najznačajnijih spomenika bugarske istorije[59][60].

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Andreev & Lalkov 1996, str. 192–193
  2. ^ Fine 1987, str. 154–155.
  3. ^ Fine 1987, str. 155.
  4. ^ Bakalov 2003, str. 357.
  5. ^ Bozhilov & Gyuzelev 1999, str. 508–509.
  6. ^ Fine 1987, str. 171–172.
  7. ^ Fine 1987, str. 174.
  8. ^ Bozhilov & Gyuzelev 1999, str. 513.
  9. ^ a b v g d Fine 1987, str. 195
  10. ^ Andreev & Lalkov 1996, str. 218.
  11. ^ Bozhilov & Gyuzelev 1999, str. 513–514
  12. ^ Angelov 1982, str. 215.
  13. ^ a b v Angelov 1982, str. 277
  14. ^ Bakalov 2003, str. 359.
  15. ^ Andreev & Lalkov 1996, str. 221.
  16. ^ Andreev & Lalkov 1996, str. 220.
  17. ^ Bakalov 2003, str. 359–360.
  18. ^ Bozhilov & Gyuzelev 1999, str. 515.
  19. ^ "De Michaele et Andronico Paleologis by George Pachymeres" in GIBI, vol. X, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia, p. 171
  20. ^ a b Bakalov 2003, str. 360
  21. ^ Angelov 1982, str. 279.
  22. ^ Andreev & Lalkov 1996, str. 222.
  23. ^ Angelov 1982, str. 280–281
  24. ^ Andreev & Lalkov 1996, str. 223.
  25. ^ Angelov 1982, str. 281.
  26. ^ a b Angelov 1982, str. 282
  27. ^ Andreev & Lalkov 1996, str. 230–231
  28. ^ a b v g d Fine 1987, str. 196
  29. ^ a b Andreev & Lalkov 1996, str. 224
  30. ^ "De Michaele et Andronico Paleologis by George Pachymeres" in GIBI, vol. X, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia, p. 177
  31. ^ a b Andreev & Lalkov 1996, str. 225
  32. ^ a b v Bakalov 2003, str. 361
  33. ^ Bozhilov & Gyuzelev 1999, str. 518.
  34. ^ Fine 1987, str. 197.
  35. ^ "De Michaele et Andronico Paleologis by George Pachymeres" in GIBI, vol. X, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia, p. 178
  36. ^ a b Andreev & Lalkov 1996, str. 226
  37. ^ Angelov 1982, str. 285.
  38. ^ "De Michaele et Andronico Paleologis by George Pachymeres" in GIBI, vol. X, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia, p. 179
  39. ^ a b Angelov 1982, str. 286
  40. ^ Andreev & Lalkov 1996, str. 235.
  41. ^ a b v Angelov 1982, str. 287
  42. ^ Andreev & Lalkov 1996, str. 226–227
  43. ^ Andreev & Lalkov 1996, str. 227.
  44. ^ a b Angelov 1982, str. 288
  45. ^ "De Michaele et Andronico Paleologis by George Pachymeres" in GIBI, vol. X, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia, p. 181
  46. ^ Andreev & Lalkov 1996, str. 233.
  47. ^ a b Fine 1987, str. 198
  48. ^ a b v Andreev & Lalkov 1996, str. 228
  49. ^ Andreev & Lalkov 1996, str. 233–234
  50. ^ a b Andreev & Lalkov 1996, str. 229
  51. ^ a b v Angelov 1982, str. 290
  52. ^ Andreev & Lalkov 1996, str. 238, 242
  53. ^ Fine 1987, str. 199.
  54. ^ Andreev & Lalkov 1996, str. 251.
  55. ^ Andreev & Lalkov 1996, str. 222, 229
  56. ^ Sagaev, Lyubomir (1983). "Ivaylo". Book for the Opera (in Bulgarian).
  57. ^ "Ivaylo (1964)". IMDb. Pristupljeno 13 February 2014.
  58. ^ "Bulgarian Literature from 1879 to 1988". Literary Club (in Bulgarian). Pristupljeno 13 February 2014.
  59. ^ "Ten Emblematic Monuments on Bulgarian History". Economic.bg (in Bulgarian). Pristupljeno 13 February 2014.
  60. ^ "Monument of Ivaylo - Kotel" (in Bulgarian). Pristupljeno 13 February 2014.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ивајлов_устанак&oldid=27508876”