Istorija Madagaskara

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mapa Madagaskara i okoline, početak 18. veka
Madagaskar—okupljanje naroda za donošenje zakona 1869. godine[1]
Malagaši na kanuima

Istorija Madagaskara poznata je od rane izolacije kopna iz drevne superkontenentalne grupe u kojoj je Madagaskar bio zajedno sa Afrikom i Indijom, a kasnije i kolonizacijom ostrva od strane naseljenika koji su naseljavali ostrvo u periodu između 200. godine p. n. e. i 500. godine. Ova dva faktora ugrozila su hiljade endemskih biljnih i životinjskih vrsta, od kojih su neke nestale ili trenutno ugroženje zbog pritiska rastuće populacije.[2] Tokom poslednja dva milenijuma ostrvo je naselio veliki broj stanovnika različitog porekla, arapske, bantu, južnoazijske i evropske populacije. Većina stanovništva Madagaskara danas su potomci banto, severno-indijskih, arapskih i somalijskih naseljenika.[3]

Vekovno naseljavanje na ostrvo urodilo je velikom populacijom madagaskarskog stanovništva u odnosu na površinu ostrva.[4][5] Većina njih govore malgaškim i austronežanskim jezikom, a nešto manje bantu, malajski, arapski i engleski jezik. Većina genetskih sastava prosečnog stanovnika Madagaskara sadrži mešavine austronežanskih i bantu naroda, naročito u primorskim regionima.[2] Druge populacije često su se mešale sa postojećom populacijom u ograničenoj meri ili su pokušavale da očuvaju odvojenu zajednicu.[6][7][8][9]

Sredinom srednjeg veka na ostrvu se pojavilo više od 12 dominantnih naroda, kao što su Saklava, Merina i narod Metsimisaraka. Lideri su tada iskoristili podele ii priliku da ujedine ove različite zajednice, kao i da uspostave kraljevstva pod njihovom vladavinom. Ove kraljevine su povećavale svoja bogatstva kroz trgovinu sa arapskim, evorpskim i drugim trgovcima, kao i sa piratima.[10] Između 16. i 18. veka piratske aktivnosti u obalnim predelima Madagaskara su bile česte.[11] Sakalava i Merina kraljevstva trgovali su sa Evropljaniima i tako jačali moć njihovog kraljevstva.[12] Trgovali su robovima u zamenu za vatreno oružje i drugu robu. Tokom ovog vremena, arapski i evropski pomorci koji su plovili Indijskim okeanom tragali su za ostrvima kako bi pokušavali da ih kolonizuju, ali bezuspešno. Od početka 19. veka, francuska i britanska kolonijalna imperija takmičile su se za uticaj na Madagaskaru.[13]

Prva naselja 500. p. n. e. — 7. vek[uredi | uredi izvor]

Egipatski faraon Neko II je 595. godine p. n. e. okružio Afriku, ali nije video Madagaskar prilikom prolaska kroz Mozambički kanal.[14] Ostrvo je tada najverovantije bilo nenaseljeno ili slabo naseljeno, a najraniji dokazi o naseljenosti na Madagaskaru datiraju iz 490. godine, ali nisu pouzdani. Postoje neki dokazi koji ukazuju na ljudsko prisustvo i pre ovog perioda, ali su još uvek nejasni i nedovoljno proučavani. Arheološka oktrića kamenih alata na severoistoku zemlje ukazuju na to da je zemlja bila posećena 2000. godine pre nove ere. Nema pronađenih dokaza da su ljudi živeli na planinskim delovima Madagaskara do 12. veka.

Dokazi o ranim stanovnicima Madagaskara nisu potpuni, ali istraživanja i rad na polju arheologije, genetike, lingivstike i istorije potvrđuju da su ljudi sa Madagaskara bili poreklom austronežani, a ovde su stigli najverovatnije sa kanuima početkom nove eve ili 300 godina ranije prema arheolozima, a možda i pre toga prema pretpostavkama određenih genetičara.[15] Godine 2003. potvrđeno je da su brodovi iz drevne Indonezije mogli da dođu do Madagaskara i zapadne afričke obale u 8. veku.[9][11][16][17][18][19][4][5][20]

Prvo ljudsko prisustvo na Madagaskaru datira od pre 2000—4000 unazad, a naselja u unutrašnjim delovima zemlje stvorena su vekovima kasnije.[21][22] Malgaši su koristili biljke za različite svrhe, za lečenje od bolesti, hranu i izgradnju naselja. Egzotične biljke gajili su rani naseljenici, kasnije trgovci i Francuzi, a mnoge od njih su bile važan deo poljoprivrede, uključujući pirinač koji je i danas sastavni deo ishrane svih naroda Madagaskara, kao i biljke poput Dioscorea alata i Colocasia esculenta i banana. Plantažne kulture uključuju liči, karanfilić, kafu i vanilu, čiji je Madagaskar je da od najvećih izvoznika u svetu.

Rast ljudske populacije i ekonomska aktivnost vršili su pritisak na prirodnu vegetaciju u regionu, naročito krčenjem šuma.[23] Veliki broj endemskih vrsta su nestale ili postale ugrožene.[24]

Trgovci, istraživači i imigracija (600—1500)[uredi | uredi izvor]

Sredinom novog milenijuma ostrvo su počeli da naseljavaju novi stanonici.[25]
Pisana istorija Madagaskara počinje u 7. veku kada je Omanis uspostavio trgovinu duž severozapadne obale i uveo islam, arapsko pismo i druge kulturne elementre. Tokom ovog perioda Madagaskar je bio važna trgovačka luka istočnoafričke obale, gde se trgovalo svilom. Postoje dokazi da su Bantu i Svahili mornari i trgovci počeli da plove na zapadne obale Madagaskara već u 6 i 7. veku.[26]

Prema verovanju nekih naroda Madagaskara, prvi pripandici Bantu naroda i Arapi koji su naselili Madagaskar došli su kao izbeglice iz građanskih ratova kojis u usledili nakon smrti proroka Muhameda, 632. godine. Tokom 10 i 11. veka Arapi su uspostavili naselja na zapadnoj obali Madagskara. Poslednja migracija u ovom periodu bila je iz kolonije Svahili, a ovi arapski imigranti naselili su se u severozapadnom delu ostrva.[18]

Evropljani na Madagaskaru[uredi | uredi izvor]

Evropljani su za Madagaskar znali samo kroz arapske izvore. Prvi evropski kontakt sa Madagaskarom bio je 10. avgusta 1500. godine, kada je portugalski kapetan Diogo Dijas video ostrvo sa broda, a krenuo je na put do Indije. Portugalci su nakon toga uspostavili saradnju sa Madagaskarom, a 1666. godine generalni direktor jedne francuske kompanije Francis Karon, obišao je ostrvo. Kompanija nije uspela da uspostavi koloniju na Madagaskaru, već je uspostavila luke na obližnjim ostrvima. Krajem 17. veka francuski trgovački položaji bili su uspostavljeni duž istočne obale Madagaskara. Tokom 17 i 18. veka, Madagaskar je često bio meta pirata. Mnogi evropski mornari su plovili do Madagaskara, a neki su ga nazivali Ostrvom Meseca.

Portugalski morelovac Diogo Dijas bio je prvi Evropljanin koji je kročio na Madagaskar. U naredna dva veka, Englezi i Francuzi pokušavali su da uspostave naselja na ostrvu.

Merina monarhija[uredi | uredi izvor]

Kralj Andrianampoinimerina (1785—1810) i njegov sin Radama I (1810—1828) uspeli su da ujedine skoro ceo Madagaskar pod Merina vladavinom.[27] Ovi kraljevi i njihovi naslednici potiču iz drevne kraljevine Merine koja je vladala zemljama Imerine u centralnim predelima Madagaskara još od 16. veka. Čak i pre njihove vlasti i ujedinjenja čitavog ostrva, političke i kulturne aktivnosti Merinskog kraljevstva ostavile su neizbrisiv trag na savremenom malagaškom identitetu.[28]

Uspostavljanjem dominacije nad većim dijelom današnjeg Madagaskara, Andrianampoinimerin je postao prvi Merina monarh koji se smatra kraljem Madagaskara. Na ostrvu je nakon njega i njegovog sina vladao Ranavalona III, skoji je prognan u Alžir od strane francuskih snaga koje su osvojile i kolonizovale ostrvo 1895. godine.

Madagaskar u 19. i 20. veku[uredi | uredi izvor]

Francuski poster za vreme rata na Madagaskaru

Početkom 19. veka, kralj Andrijanampoinimerina ponovo je ujedinio kraljevstvo Imerine, smešteno u centralnim planinama, a glavni grad bio je Antananarivo. Njegov sin, Radama I, imao je vlast na celom ostrvu i bio je prvi madagaskarski suveren predsednik, koga je stranačka vlast priznala kao vladara Merinskog kraljevstva. Tokom 19. veka, Merina monarhija angažovala se u procesu modernizacije kroz bliske diplomatske veze sa Velikom Britanijom, što je dovelo do uspostavljanja škola u evropskom stilu, državnih institucija i infrastrukture. Hrišćanstvo, koje su predstavili članovi londonskog misionarskog društva, postala je državna religija pod kraljicom Ranavalonom II i njenim premijerom, visoko uticajnim državnikom Rainiliarvonijem. Politička neglaganja između Britanije i Francuske bila su 1880. godine, jer je Francuska imala autoritet na ostrvu, što je 1890. dovelo do Malagaškog protektorata, koji nije vlada Madagaskara. Francuski vojnici su pokrenuli dve vojne kampanje poznate pod nazivom "Franko-Hova ratovi", da bi i tako zauzeli glavni grad Madagskara, u septembru 1895. godine. Ovo je izazvalo pobunu Menalambe protiv francuske vladavine koja je srušena 1897. godine; monarhija je bila odgovorna i raspuštena, a kraljica i njena pratnja proterana u Reunion i kasnije u Alžir, gde je umrla 1917. godine. Nakon osvajanja, Francuska je ukinula ropstvo 1896. godine, a oko 500.000 robova je oslobođeno.[6]

Na francuskom Madagaskaru, od Malagasa je bilo potrebno da rade na francuskim plantažama, što je dovelo do visokih prihoda za kolonijalnu administraciju. Mogućnosti za Malagaziju da pristupe obrazovanju ili kvalifikovanim pozicijama u okviru kolonijalne strukture bili su ograničene, iako su neke osnovne usluge, kao što su škole i klinike, po prvi put proširene na primorska područja. Glavni grad je u velikoj meri transformisan i modernizovan, a kraljevske palate pretvorene su u škole, a kasnije i u muzeje. Iako su Malagaši u početku sprečili formiranje političkih partija, pojavilo se nekoliko militantnih nacionalističkih tajnih društava, od kojih je najistaknutiji Vato Sakelika, osnovan od strane Ni Avana Ramanantoanina.

Mnogi stanovnici Madagskara su bili regrutovani da se bore za Francusku u oba svetska rata. Na Brazavilskoj konferenciji iz 1944. godine, Šarl de Gol je kolonijama davao status prekomorske teritorije i pravo na predstavnike u Narodnoj skupštini Francuske; kada nije usvojen zakon koji su predložili delegati Malezije, za nezavisnost Madagaskara, militantni nacionalisti su vodili neuspešni Malagaški ustanak (1947—1948), tokom koje je francuska vojska počinila veliki broj ubistva, koja su duboko oštetila stanovništvo. Zemlja je stekla punu nezavisnost od Francuske 1960. godine nakon dekolonizacije.

Pod rukovodstvom predsednika Filiberta Tsiranana, prva republika Madagaskara (1960—1972) osnovana je kao demokratski sistem koji je modelovan na osnovu Francuske. Ovaj period karakterisala je kontinuirana ekonomska i kulturna zavisnost od Francuske, nezadovoljstva među farmerima i studentimakoji su na kraju stali uz Didjera Ratsiraka (1975—1992). Kako je Madagaskarska ekonomija brzo uništena, životni standardi su dramatično opali, a rasli socijalni nemiri. Do 1992. održani su slobodni i pravični višepartijski izbori, uspostavljanjem demokratske treće republike (1992—2009). Prema novom ustavu, javnost sa Madagaskara je izabrala sukcesivne predsednike kao što su Albert Zafi, Didier Ratsiraka i Marc Ravalomanana. Izbori su održani 20. decembra 2013. godine da biraju novog predsednika i vrate zemlju u ustavno upravljanje.

Nezavisnost[uredi | uredi izvor]

Prva republika (1960—1972)[uredi | uredi izvor]

Prva republika osnovana je 1960. godine. Za razliku od mnogih bivših kolonija, Madagaskarska Republika snažno se suprostavila komunizmu.[29] Protesti protiv ove politike su se pojavili 1972. godine i ona je ugašena. Vlast je predata generalu Gabijelu Ramantsou i njegovoj privremenoj vladi.[30] Dana 5. februara 1975. godine, pukovnik Ričard Ratsimadrava postao je predsednik Madagaskara. Posle šest dana kao šef zemlje, ubijen je dok je išao iz predsedničke palate.

Druga republika (1972—1991)[uredi | uredi izvor]

Dana 15. juna 1975. godine, admiral Didje Ratsiraka, koji je ranije bio ministar inostranih poslova, postao je predsednik Madagaskara. Država je tada bila priklonjenija socijalizmu, poslovima ekonomije, a smanjile su se veze sa Francuskom. Ova politika ubrzala je pad privrede Madagaskara, jer su francuski imigranti napustili zemlju, ostavljajući iza sebe nedovoljan broj stručnih ljudi.[29][30]

Treća republika (1991–2002)[uredi | uredi izvor]

Prvi višestranačk izbori bili su 1993. godine, kada je Albert Zafi postao predsednik, osvojivši više glasova od Ratsiraka. Uprkos tome što je Zafi bio zagovornik liberalne i slobodne tržišne ekonomije, on je kritikao MMF i Svetsku banku tokom svoje političke kampanje. Novi ustav stavio je ograničenja na ovlašćenja novog predsednika.[31] Ipak Zafi je na kraju imao punu moć nad državom.[32]

Naredni izbori imali su manji odzvir i neočekivano doveli da toga da Didje Ratsiraka ponovo bude predsednik. Tokom njegovog mandata, uticaj MMF-a i Svetske banke doveli su do privatizacije u zemlji.

Početkom 2002. godine pristalice dve strane izašle su na ulice i dolazilo je do sukoba, zbog navodnog lažiranog glasanja. Ratsiraka je kasnije izgubio spor na sudu i morao je da napusti zemlju, a novi predsednik Ravalomanane stupio je na vlast.[32][33]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ London Missionary Society, ur. (1869). Fruits of Toil in the London Missionary Society. London: John Snow & Co. str. 525. Pristupljeno 12. 9. 2016. 
  2. ^ a b Sanger Institute (4. 5. 2005). „The cryptic past of Madagascar: Human inhabitants of Madagascar are genetically unique”. Arhivirano iz originala 20. 3. 2011. g. Pristupljeno 30. 4. 2006. 
  3. ^ Ames & Love 2003, str. 101
  4. ^ a b Verin 2000, str. 20
  5. ^ a b Diamond 1999
  6. ^ a b Shillington 2005, str. 878
  7. ^ Burney et al, op.cit.
  8. ^ Ricaut et al, op.cit.
  9. ^ a b Burney et alii (2004)
  10. ^ Majewski, Teresita; Gaimster, David (2009). International Handbook of Historical Archaeology. Springer Science & Business Media. str. 571. ISBN 978-0-387-72071-5. 
  11. ^ a b Hurles et alii (2005)
  12. ^ Randriamasimanana, "The Malayo-Polynesian Origin of Malagasy"
  13. ^ Pareanom 2005
  14. ^ Ley, Willy (avgust 1966). „Scherazade's Island”. For Your Information. Galaxy Science Fiction. str. 45—55. 
  15. ^ Kent, Raymond (1970). Early Kingdoms in Madagascar: 1500–1700. New York: Holt, Rinehart and Winston. ISBN 9780030841712. 
  16. ^ Dahl O. (1991)
  17. ^ Adelaar, K.A. (2006)
  18. ^ a b Simon, Pierre R. (2006). Fitenin-drazana. L'Harmattan. ISBN 978-2-296-01108-3. 
  19. ^ Staff (4 May 2005) "The cryptic past of Madagascar" Wellcome Trust Sanger Institute, citing Hurles, Matthew E.; Sykes, Bryan C.; Jobling, Mark A.; Forster, Peter (2005). „The Dual Origin of the Malagasy in Island Southeast Asia and East Africa: Evidence from Maternal and Paternal Lineages”. The American Journal of Human Genetics. 76 (5): 894—901. PMC 1199379 Slobodan pristup. PMID 15793703. doi:10.1086/430051. 
  20. ^ Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom autogenerated1991.
  21. ^ Gommery, D.; Ramanivosoa, B.; Faure, M.; Guérin, C.; Kerloc'h, P.; Sénégas, F.; Randrianantenaina, H. (2011). „Oldest evidence of human activities in Madagascar on subfossil hippopotamus bones from Anjohibe (Mahajanga Province)”. Comptes Rendus Palevol. 10 (4): 271—278. doi:10.1016/j.crpv.2011.01.006. 
  22. ^ Dewar, R. E.; Radimilahy, C.; Wright, H. T.; Jacobs, Z.; Kelly, G. O.; Berna, F. (2013). „Stone tools and foraging in northern Madagascar challenge Holocene extinction models”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 110 (31): 12583—12588. PMC 3732966 Slobodan pristup. PMID 23858456. doi:10.1073/pnas.1306100110. 
  23. ^ Metz, Helen Chapin (1994). „Library of Congress Country Studies: Madagascar (Education)”. Arhivirano iz originala 2. 2. 2011. g. Pristupljeno 1. 2. 2011. 
  24. ^ Peter Forster, Shuichi Matsumutra, Matthieu Vizuete-Forster, Petya Belinda Blumbach & Robert Dewar (2008) "The Genetic Prehistory of Madagascar's Female Asian Lineages", In: Matsumura, Shūichi; Forster, Peter; Renfrew, Colin (2008). Simulations, Genetics and Human Prehistory. McDonald Institute for Archaeological Research. str. 71—72. ISBN 978-1-902937-45-8. 
  25. ^ Larson, Pier M. (2000). History and Memory in the Age of Enslavement. Becoming Merina in Highland Madagascar, 1770–1822. Social History of Africa Series. Portsmouth, New Hampshire: Heinemann, 414 p. ISBN 978-0-325-00217-0. 
  26. ^ Sigmund Edland, Tantaran’ny Fiangonana Loterana Malagasy
  27. ^ Madagascar: An Historical and Descriptive Account of the Island and Its Former Dependencies by Samuel Pasfield Oliver. pp. 6. (excerpted in Google Book Search)
  28. ^ History of Madagascar An economic history of Imperial Madagascar, 1750–1895. By Gwyn Campbell. pp. 49 (2005), accessed February 15, 2012
  29. ^ a b Lonely Planet: Madagascar History Arhivirano 2007-10-18 na sajtu Wayback Machine
  30. ^ a b BBC: Madagascar timeline
  31. ^ „Structural Adjustment in MADAGASCAR”. Wildmadagascar.org. Pristupljeno 6. 8. 2012. 
  32. ^ a b Richard R. Marcus, "Political change in Madagascar: populist democracy or neopatrimonialism by another name?" Arhivirano 2012-02-05 na sajtu Wayback Machine, Institute for Security Studies, Occasional Paper 89, August 2004.
  33. ^ „Décision n°17-HCC/D3(Empêchement)(French)”. High Constitutional Court of Madagascar. Arhivirano iz originala 08. 02. 2012. g. Pristupljeno 14. 5. 2012. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Na engleskom[uredi | uredi izvor]

Na francuskom[uredi | uredi izvor]

  • Charlotte Liliane Rabesahala-Randriamananoro, Ambohimanga-Rova : approche anthropologique de la civilisation merina (Madagascar), Paris, Le Publieur, 393 p. (. 2006. ISBN 978-2-85194-307-1. Texte remanié d’une thèse soutenue à l’Université de La Réunion en 2002. (French)
  • Rajaonarimanana, Narivelo (1990), Savoirs arabico-malgaches : la tradition manuscrite des devins Antemoro Anakara (Madagascar), Institut national des langues et civilisations orientales. (French)
  • Ramamonjy, Georges (1952), "De quelques attitudes et coutumes merina", dans Mémoires de l'Institut scientifique de Madagascar (Tananarive), série C, Sciences humaines, 1 (2), (1952). pp. 181–196. (French)
  • Raombana (l'historien) (1809–1855), "Histoires", Edition Ambozontany, Fianarantsoa, 3 Volumes. (French)
  • Rombaka, Jacques Philippe (1963), Tantaran-drazana Antemoro-Anteony, Antananarivo, Imprimerie LMS. pp. 10–11. (French)
  • Rombaka, Jacques Philippe (1970), Fomban-drazana Antemoro – usages et coutumes antemoro, Ambozontany, Fianarantsoa, 121 p. (French)
  • (jezik: francuski) de Coppet, Marcel, Madagascar, Paris, Encyclopédie de l'Empire français, 2 vol. 1947
  • (jezik: francuski) Deschamps, Hubert, Madagascar, Paris: Presses Universitaires de France, 1976.
  • (jezik: francuski) Domenichini-Ramiaramana, Michel, Instruments de musique des Hautes-Terres de Madagascar, Master’s thesis Paris 1982.
  • (jezik: francuski) Fremigacci, Jean « La vérité sur la grande révolte de Madagascar », dans L’Histoire n°318, mars (2007). pp. 36–43
  • (jezik: francuski) Ricaut et alii (2009) A new deep branch of Eurasian mtDNA macrohaplogroup M reveals additional complexity regarding the settlement of Madagascar , BMC Genomics
  • (jezik: francuski) Sachs, Curt, Les instruments de musique de Madagascar, Paris, Institut d’ethnologie, 1938.
  • (jezik: francuski) Simon, Pierre (2006), La langue des ancêtres. Une périodisation du malgache de l’origine au XVIe siècle, Paris, L’Harmattan.
  • (jezik: francuski) Vérin, Pierre, Madagascar, Paris, Karthala, 2000.

Na malgaškom[uredi | uredi izvor]

  • Ramilison, Emmanuel (Pastor) (1951), Andriantomara-Andriamamilazabe. Loharanon' ny Andriana nanjaka eto Imerina, Imprimerie Ankehitriny. (Malagasy)
  • Rasamimanana, Joseph (Dr.) (1909) et Louis de Gonzague Razafindrazaka (Governor), Ny Andriantompokoindrindra, Antananarivo, 50 pages. (Malagasy)
  • Ravelojaona (Pastor) (1937–1970), Firaketana ny Fiteny sy ny Zavatra Malagasy, Encyclopedic Dictionary, Antananarivo, 5 Volumes. (Malagasy)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Istorija Madagaskara na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_Мадагаскара&oldid=27674804”