Касна липа

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Kasna lipa
Stablo na Adi Ciganliji
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Plantae
Divizija:
Magnoliophyta
Klasa:
Magnoliopsida
Red:
Malvales
Porodica:
Malvaceae
Rod:
Tilia
Vrsta:
T. cordata
Binomno ime
Tilia cordata
Areal
Sinonimi
  • Tilia parvifolia Ehrh. ex Hoffm.
  • Tilia microphylla Vent.
  • Tilia sylvestris Desf.
  • Tilia ulmifolia Scop.
  • Tilia officinarum Crantz
List adaksijalno i abaksijalno.
Abaksijalna strana sa rđastim dlačicama u pazuhu nerava.
Cvasti.
Kasna lipa u cvetu.
Orašice ostaju na granama do polovine zime.
Dlakave orašice imaju pet rebara.
Platno od stabala lipe u vrtu Ter Kamerenabdij u Briselu.
Klijavci sa režnjevitim kotiledonima.
Poleganje je najčešći način razmnožavanja klonova lipa.
Tilia cordata 'Erecta' jedan od klonova iz grupe visokog drveća.
Tilia cordata 'Cordaley' jedan od klonova iz grupe visokog drveća.

Kasna lipa (Tilia cordata Mill.) je jedna od autohtonih vrsta lipe i kod nas se još naziva sitnolisna lipa, bela lipa, zimska lipa, lipac, lipnik, lipolist, pozna lipa[1]. Naučni naziv roda potiče od antičkog imena za brest πτελέᾱ, ili za crnu topolu τιλίαι, dok epitet vrste cordata (lat. srcasta) odražava srcast oblik lista; epiteti sinonima parvifolia (latinski) i microphylla (grčki) znače sitnolisna. Pod današnjem naučnom imenu opisao ju je engleski botaničar Miler (Philip Miller, 1691-1771) 1768. godine.

Opis vrste[uredi | uredi izvor]

Listopadno drvo, drugog i prvog reda, visine 18-25 (32) m, širine krune 10-12/15 (20) m; sa širokom, gustom, konusnom krunom kasnije visoko zasvođenom do zaobljenom. Na otvorenom grane rastu nisko na stablu jake su i dijaognalno se uzdižu. U zrelosti grane vise u spoljašnjem delu krune. U sklopu sa vitkim dugim stablom, punodrvnim i visokom jajastom ili izduženom krunom. Sporog je do srednjeg tempa rasta. Godišnji prirast 30 cm u visinu i 25 cm u širinu.[2][3][4]

Koren razvija jaku srčanicu tokom prvih 7-8 godina, kasnije sa više jakih, bočnih žila koje idu u dubinu, sa mnogo gustih žiličastih korenova, kao i daskastim površinskim žilama. Zato je lipa otporna prama vetru. Koren je mnogo intenzivniji od hrasta, graba, bukve, breze, jasena, jove i bresta i najbliži je korenu javora.[2][3][5]

Kora je smeđa i bogata likinim vlaknima, dugo glatka; u starosti puca uglavnom podužno, slično kitnjakovoj. Pluta se ne ljuspa i ne otpada, tamne je boje. Mlade grančice su sjajne, crveno ili žutosmeđe sa rasutim okruglastim lenticelama. Letorasti cikcak savijeni. Pupoljci su jasno naizmenični, malo stisnuti, sa dve vrlo nejednake ljuspe.[2][3][5]

Listovi naizmenični, koso srcastookruglasti, 3-10 cm dugi i široki, drške duge 2 do 5 cm; zašiljeni, pri osnovi celog oboda, liska oštro (i dvostruko) testerasta, gola, adaksijalno tamno, abaksijalno svetlozelena, u pazuhu nerava sa sivo rđastim pramenovima dlačica (što je diferencijalna osobina: rana lipa ima bele dlačice, a srebrnolisna je bez njih). U starosti list je jedar, pun, krut. Pri osnovi nesimetričan, nervatura prstasta, ali sa jakim glavnim nervom. Jesenja boja žuta ili sjajno žuta.[2][3][5][4]

Cvetovi jednodomi, hermafroditni, aktinomorfni. Javljaju se u složenom štitu, bogatom u cvetovima: 5-11 cvetova, cvast sa jezičastim priperkom. Drška priperka duga, javlja se kraj pupoljaka u pazuhu lista. Priperak do pola svoje dužine srastao sa peteljkom cvasti. Perijant, čašica i krunica, je petočlan. Kraj perijanta se nalaze nektarije koje privlače insekte oprašivače. Prašnici, ima ih oko 30, su duži od perijanta. Plodnik nadcvetan, gusto belo dlakav, petok, tučak kraći od prašnika. Izduženi stubić ima 5 žigova. Cvet sitan i jako slatkasto mirišljav. Cveta kasno — juna do početka jula, nedelju ili dve kasnije od rane, krupnolisne lipe.[2][3][5][6]

Plodovi ovalne do loptaste orašice od pet karpela, sa tankim, čvrstim perikarpom, okruglaste ili široko objajaste, 5-8 mm u prečniku, rđastosmeđe, sa sitnim somotastim dlačicama, slabo rebrasta, bez bradavica, sa 1(2) semena. Zri u septembru i opada u dužem periodu od oktobra do polovine zime.[7][8]

Jedan hl plodova ima masu oko 25 kg. Od 100 kg sirovine dobije se oko 85% setvenog materijala. Seme ima smeđu semenjaču i uljem bogat endosperm. U jednom kg ima 25.000 zrna. Klijavost svežeg semena je obično oko 50-60%, seme zadržava sposobnost klijanja oko 2-3 godine.[9]

Klijavac je sa prstasto režnjevitim kotiledonima. Hipokotil crvene boje, obrastao sitnim dlakama. Kotiledoni skoro okrugli, 15-20 mm dugi, oko 20 mm široki, drške dugačke 5-7 mm; sa 5-7 lancetastojajastih režnjeva, najveći su prvi, treći i peti režanj. Kotiledoni obrasli sitnim dlačicama, koje su vidljive po obodu i dršci. Primarni listovi duguljastojajasti, pri osnovi srcasti, po obodu neravnomerno nazubljeni, zašiljeni, obrasli sitnim dlačicama, na drškama dugim 10-15 mm, koje su takođe obrasle kratkim dlačicama. Epikotil slabo razvijen.[9]

Areal[uredi | uredi izvor]

Rasprostranjena je gotovo po celoj Evropi i van nje. Pretežno je istočnoevropska vrsta, sa težištem nalazišta u Rusiji. Odavde se proteže na sever do Finske i Skandinavije, na zapad do severne Španije, na jug do južne Italije, a na istok, dalje od mnogih lišćara, u Sibir do Altaja. Ima vrlo prostran areal, ali se samo u srednjoj Rusiji javlja u čistim sastojinama.[2]

U pogledu visinskog areala sitnolisna lipa ide više od krupnolisne, ali je uglavnom drvo manjih visina do 1200 m — drvo nizina i brežuljaka.

U Srbiji se javlja u asocijacijama hrasta kitnjaka i graba i u nižem regionu bukve.[2][4]

Bioekološke karakteristike[uredi | uredi izvor]

Kao sciofit traži senku, ali dobro podnosi delimičnu senku i sunčane ekspozicije. Sitnolisna lipa ima manje zahteva prema zemljištu od krupnolisne; od umereno suvih do vlažnih, bogatih, blago kiselih do alkalnih. Adaptibilna je i na siromašna zemljišta, ako nisu suviše suva. Vrlo je otporna na mraz, voli topla staništa, podnosi suv i topao vazduh, urbane uslove, privremene suše, dobro se obnavlja iz starijeg drveta, otporna je na vetar. Ne napadaju je toliko biljne vaši koliko krupnolisnu lipu pa ima manje medne rose.[3][4]

Fizičku zrelost dostiže lipa u prirodi u 20-30. godini; iz izdanaka u 15-20. god. i plodonosi skoro svake godine. Dostiže starost od nekoliko stotina godina; vrlo stare lipe su većinom od drugih dveju vrsta. Najbolja je za med. Lako se presađuje.[2]

Primena[uredi | uredi izvor]

U pejzažnoj arhitekturi i hortikulturi nalazi široku primenu kako u urbanim prostorima tako i u predelu kao autohtona vrsta. U gradovima je najčešća u drvoredima, kod nas, po pravilu, izmešana sa ostale dve vrste i hibridima; upečatljiva je i kao soliter na travnjaku. Česta je u avenijama velikih gradova kao u čuvenoj Berlinskoj aveniji Unter den Linden (pod lipama) gde je zasađena 1647. Presađuje se lako, čak i velika stabla do 60 godina[10][11] Lako podnosi orezivanje i odsecanje na panj, pa se može upotrebiti za žive ograde i platna. Pored estetskih vrednosti sadi se i zbog prijatnog mirisa u guste senke, česta je na grobljima, a van gradova je cenjena za ispašu pčela.[12]

Med je svetložut, proziran, mirisa na cvet lipe, oštrijeg ukusa. Počinje da kristališe, 4 meseca od vađenja iz košnice, a potpuno kristališe za 6 meseci do godinu dana.

Mladi listovi mogu da se jedu sirovi[13]. Odlična su salata ili u sendvičima, blagog su ukusa i pomalo sluzavi[14]. Listovi mogu da se beru od proleća do rane jeseni sa izdanaka u dnu stabla. Mleveni cvetovi i nedozreli plodovi su zamena za čokoladu[15]. Poznati biljni čaj od cvetova, slatkog je ukusa i prijatnog mirisa[16]. Sok dobijen ozleđivanjem stabla, sladak je i može odmah da se pije, ili da se preradi u sirup[17].

Lipov čaj je domaći lek za brojne tegobe, posebno u lečenju prehlade i drugih bolesti gde je poželjno znojenje[18]. Čaj je antispazmodik, dijaforetik, ekspektorans, hipotenziv, laksativ i sedativ[19][20]. Koristi se i u lečenju probavnih smetnji, hipertenzije, otvrdnjavanja arterija, histerije, psihogenog povraćanja ili palpitacije[17]. Cvetovi lipe starenjem razvijaju opojna svojstva pa ih treba brati kada su tek otvoreni[21]. Ugalj od drveta kasne lipe koristi se u lečenju želučanih ili dispeptičkih smetnji, a isitnjen u prah nanosi se na opekotine ili bolna mesta[17].

Lika se koristi za izradu prostirki, obuće, košara, konopca,[22], tkanina[23]. Drvo je mekano, belo, lako se rezbari. Veoma je pogodno za pravljenje ikona i predmeta za domaćinstvo. Ugalj se koristi kao ugljen za crtanje[16].

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Generativno razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Plod se sakuplja u oktobru-novembru. Osnovni problem u proizvodnji sadnica generativnim putem je dvostruka dormantnost semena. Seme posejano u jesen, klija narednog proleća sporo i nejednako, ili preleži godinu dana. Od načina za prevazilaženja smetnji u klijanju primenjuje se:

  • tretiranje semena koncentrovanom sumpornom kiselinom 20 minuta, dobro ispiranje tekućom vodom i stratifikacija 3-5 meseci na temperaturi od 1-5oC;
  • močenje semena u vodi 1-2 dana, a zatim stratifikacija do proleća, do sledeće jeseni ili do drugog proleća;
  • setva semena sakupljenog u stadijumu fiziološke zrelosti (u drugoj polovini avgusta), prepoznatljivog po posmeđivanju perikarpa i neodložna setva.[9]

Po dužnom metru brazde seje se oko 10 g semena, na dubinu od oko 3 cm. Ponik treba zaštiti od poznih prolećnih mrazeva, direktne insolacije i isušivanja zemljišta. Sadnice u sejalištu ostaju od 2-4 godine. Za pošumljavanje su dobre dvogodišnje sadnice. Gajenje parkovskih sadnica ove vrste je otežano, jer često dolazi do krivljenja stabla. Osnovno je da se u školu sadnice presađuju sa uskim razmacima: 0,25-0,33 × 0,75 - 1,00 m, ili ih treba ankerovati[24][25][26].

Vegetativno razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Procenat ožiljavanja zelenih reznica nekih vrsta/klonova drveća ožiljavanih pod mistom ili folijom 82-100, 55-88%. Korenske reznice se pobadaju pod uglom od 45o u pesak na otvorenom, obično u proleće ili kasnije. Dužina reznica je 10-20 cm, reznice tanje od 3 mm odbacuju se uspeh 13%. Juvenilni matičnjak 2-4 godine star kao izvor zelenih reznica od aprila do jula; one se tretiraju sa 1% IBA i pobadaju u pesak ili supstrat od treseta i peska (1:1) ožiljuju se 55-100%.

Klonovi kasne lipe (kao 'Greenspire' npr.) okuliraju se na spavajući pupoljak u julu na osnovnu formu ili na podloge rane lipe, sa druge strane kasna lipa je kompatibilna podloga za hibridne lipe Tilia × euchlora (T. dasystyla × T. cordata) i Tilia × europaea (T. cordata × T. platyphyllos) kojima je jedan od roditelja. Po uzimanju okca obavezno odstraniti drvo iz štita oko pupoljka. Kalemljenje pod koru u doba prolećne mezgre može da se primeni kod klonova sa debljom korom.[27]

Zagrtanje i poleganje su čest način razmnožavanja za hibride i klonove.[25]

Hibridi i unutarvrsni taksoni[uredi | uredi izvor]

Hibridi[uredi | uredi izvor]

Lipe su poznate po međusobnom lakom unakrsnom oprašivanju, pa tako sitnolisna lipa ima spontane hibride

  • Tilia × euchlora K.Koch (T. dasystyla × T. cordata)
  • Tilia x flavescens A.Braun (T. americana × T. cordata)
  • Tilia × europaea L. (T. cordata × T. platyphyllos; syn. T. × vulgaris)
  • Tilia × makashviliana Grossh. et J.Wagner (T. caucasica var. multiflora × T. cordata)

Klonovi[uredi | uredi izvor]

Izdvojen je jedan međuvrsni klon Tilia 'Flavescens' (T. americana × T. cordata) i veći broj unutarvrsnih klonova.

Na sajtu Međunarodnog dendrološkog udruženja [28]. kultivari kasne lipe podeljeni su u četiri grupe:

  • one koji dostižu visinu karakterističnu za drveće, sa 38 taksona
  • spororastući, sa gustom krunom, manjih dimenzija, sa 19 taksona
  • zlatolisti klonovi (5 klonova) i
  • klonovi panaširanih listova (8 klonova)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Simonović, D. (1959): Botanički rečnik, imena biljaka. Srpska akademija nauka - posebna izdanja, knjiga CCCXVIII
  2. ^ a b v g d đ e ž Jovanović, B. (1985): Dendrologija. IV izmenjeno izdanje. Univerzitet u Beogradu. Beograd
  3. ^ a b v g d đ Kolesnikov, A. I. (1974): Dekorativnaя dendrologiя, Izdatelьstvo Lesnaя promыšlennostь, Moskva.
  4. ^ a b v g Dirr, M.A. (1998) Manual of woody landscape plants: their identification, ornamental characteristics, culture, propagation and uses. 5th ed. Champaign, IL: Stipes Publishing Co.
  5. ^ a b v g Krussman G. (1986): Manual of Cultivated Broadleaved Trees and Shrubs, Batsford.
  6. ^ Pigott, C.D., Huntley, J.P. (1981): Factors controlling the distribution of Tilia cordata at the northern limits of its geographical range: 3. Nature and causes of seed sterility. New Phytologist 87(4): 817–839
  7. ^ Pigott, C. D. (2012): Lime-trees and Basswoods. Cambridge University Press, Cambridge.
  8. ^ Vukićević E. (1996): Dekorativna dendrologija, Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd
  9. ^ a b v Stilinović, S. (1985): Semenarstvo šumskog i ukrasnog drveća i žbunja. Univerzitet u Beogradu. Beograd
  10. ^ Komarov, V. L. (1968): Flora of the USSR. Israel Program for Scientific Translation
  11. ^ Chittendon, F. (1951): RHS Dictionary of Plants plus Supplement. Oxford University Press
  12. ^ Plotnik A. 2000. The urban tree book: an uncommon field guide for city and town. New York: Three Rivers Press: 21
  13. ^ Hedrick, U. P. (1972): Sturtevant's Edible Plants of the World. Dover Publications ISBN 0-486-20459-6
  14. ^ Ken Fern Notes from observations, tasting etc at Plants For A Future and on field trips
  15. ^ Johnson, C.P. (1862): Useful Plants of Great Britain, The: A Treatise upon the Principal Native Vegetables Capable of Application as Food, Medicine, or in the Arts and Manufactures
  16. ^ a b Uphof, J.C.Th. (1959): Dictionary of Economic Plants. Weinheim.
  17. ^ a b v Grieve (1984): A Modern Herbal. Penguin ISBN 0-14-046-440-9
  18. ^ Launert, E. (1981): Edible and Medicinal Plants. Hamlyn ISBN 0-600-37216-2
  19. ^ Triska, D. (1975): Hamlyn Encyclopaedia of Plants. Hamlyn ISBN 0-600-33545-3
  20. ^ Lauriault, J. (1989): Identification Guide to the Trees of Canada Fitzhenry and Whiteside, Ontario. ISBN 0889025649
  21. ^ Bown, D. (1995): Encyclopaedia of Herbs and their Uses. Dorling Kindersley, London. ISBN 0-7513-020-31
  22. ^ Usher, G. (1974): A Dictionary of Plants Used by Man. Constable ISBN 0094579202
  23. ^ Johnson, C.P. i papira Bell, L. A. (1988): Plant Fibres for Papermaking. Liliaceae Press
  24. ^ Stilinović, S. (1987): Proizvodnja sadnog materijala šumskog i ukrasnog drveća i žbunja, Šumarski fakultet, Beograd.
  25. ^ a b Flemer, W. III. (1980): Linden propagation: a review. Combined Proceedings of the International Plant Propagators’ Society 30: 333–336.
  26. ^ Grbić, M. (2010): Proizvodnja sadnog materijala – Tehnologija proizvodnje ukrasnih sadnica. Univerzitet u Beogradu. Beograd ISBN 978-86-7299-174-1
  27. ^ Grbić, M. (2004): Proizvodnja sadnog materijala - Vegetativno razmnožavanje ukrasnog drveća i žbunja. Univerzitet u Beogradu. Beograd ISBN 86-7602-009-4
  28. ^ Johnson, O., Sutton, J., 'Tilia cordata' са сајта International Dendrology Society, приступљено 10.5.2020.

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]

Касна липа на Викимедијиној остави.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Касна_липа&oldid=26896678”