Ketrin Makfejl

Ketrin Makfejl
Puno ime	Ketrin Stjuart Makfejl
Datum rođenja	(1887-10-30)30. oktobar 1887.
Mesto rođenja	Glazgov, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti	11. septembar 1974.(1974-09-11) (86 god.)
Mesto smrti	Sent Endruz, Ujedinjeno Kraljevstvo
Zanimanje	hirurg

Ketrin Stjuart Makfejl (engl. Katherine Stuart MacPhail; Glazgov, 30. oktobar 1887 — Sent Endruz, 11. septembar 1974) bila je hirurg iz Škotske koja se tokom Prvog svetskog rata starala o ranjenima u Srbiji, Francuskoj i na Solunskom frontu. Tokom boravka u Srbiji, osnovala je prvo pedijatrijsko odeljenje u Beogradu i bolnicu u Sremskoj Kamenici i ostala zapamćena kao narodni heroj.

Poreklo

Prezime Makfejl potiče iz keltskog jezika i znači „sin Pavla” (engl. Son of Paul). Poreklom je sa ostrva Mal, koje se nalazi na zapadnoj obali Škotske, severozapadno od Glazgova. Krajem tridesetih godina 19. veka, Ketrinin deda Dugald Stjuart Makfejl (1818—1887) napustio je ostrvo Mal i krenuo u svet u potrazi za novim i boljim životom. On je bio prvi u familiji koji je pokazao sklonost ka istraživanju novog i nepoznatog – karakterne crte koje su se mogle zapaziti kasnije kod potomaka, a posebno kod njegove unuke Ketrin. Međutim, u duši je bio pesnik koga je stalno mučila nostalgija za starim krajem, pa je kao odličan poznavalac keltskog jezika počeo pisati pesme na tom jeziku, uglavnom posvećene njegovom ostrvu, zbog čega je dobio ime „Bard ostrva Mal” (engl. The Bard of Mull).

Nema sumnje da je Dugald Makfejl bio veoma odan svojoj porodici i deci, ali i neobično slobodouman i napredan za svoje doba, pa je svojoj deci, i sinovima i kćerkama, omogućio visokoškolsko obrazovanje. Četiri sina, Donald, Džejms, Aleksander i Džon, završili su studije medicine, dok se peti sin, Vilijam posvetio religiji. Ćerka Kejt bila je medicinska sestra, Sara profesor modernih jezika, a Džesi profesor muzike.

U Koutbridžu porodica Makfejl je živela u Kalder aveniji, gde je rođena Ketrin kao i njene tri sestre. Ketrin je rođena kao treća ćerka, 30. oktobra 1887. godine. Svoje školovanje devojčice su započele kod kuće, gde su im dolazile privatne učiteljice i to je trajalo sve dok nisu dovoljno porasle da su mogle svakodnevno odlaziti u dosta udaljenu osnovnu školu u Koutbridžu. Nakon toga nastavile su srednju školu na Hilhed akademiji (Hillhead Academy) u Glazgovu. Sve četiri bile su veoma bistre i talentovane devojke koje su uspešno završile školu i kasnije studije na Univerzitetu u Glazgovu.

Biografija

Na završnim godinama studiranja, Ketrin se zainteresovala za dečje bolesti, pa je jednom prilikom upitala šefa odoljenja u Bolnici za dečje bolesti (engl. Sick Children Hospital) u Glazgovu, da li ima šansi da neka žena lekar bude primljena za stalan rad u bolnici. Sledio je kratak i obeshrabrujuć odgovor: „Ne, dok sam ja šef odeljenja, nema šansi“.

Ketrin Stjuart Makfejl je rođena 30. oktobra 1887. godine u Glazgovu, u Škotskoj, kao treća kćerka doktora (fizijatra) Donalda Makfejla i Džesi Makfejl. Ketrin je, jedina od devojčica u porodici, još u ranom detinjstvu pokazivala interes za rad svog oca. Još kao mala ulazila je u očevu ordinaciju i posmatrati ga kako pregleda pacijente ili previja rane, ili odlazila sa njim u obilaske bolesnika na udaljenim farmama. Pored toga, na njenu odluku da se posveti medicini i lekarskom pozivu verovatno su uticali i njeni stričevi, uspešni lekari, Džejms, koji je tada vodio misionarsku bolnicu u Indiji i Aleks, u to vreme profesor anatomije na Univerzitetu u Glazgovu.

U to vreme u Velikoj Britaniji je bilo neobično da žene uopšte studiraju, a pogotovo medicinu. Od lepo vaspitanih devojaka iz uglednih porodica očekivalo se jedino da dobro vode kućanstvo i bave se umetnošću. Verovatno zbog toga je i doktor Makfejl bio protiv ćerkine želje da se uputi na medicinu. Međutim, Ketrin je već tada pokazivala izrazitu odlučnost i upornost i ništa je nije moglo sprečiti u njenoj odluci. Njeni roditelji su shvatili značaj školovanja, pa 26. aprila 1906. godine Ketrin upisuje studije medicine na Univerzitetu u Glazgovu.

Bila je veoma dobar student, o čemu svedoče brojne nagrade koje je dobila tokom studiranja. Nepoverenje prema ženama lekarima bilo je tada još uvek veliko i duboko ukorenjeno. Ketrin je uspešno završila studije medicine 12. oktobra 1911. Godine, i započela svoj lekarski staž. Radila je u Glazgovskoj kraljevskoj bolnici (engl. Glasgow Royal Infirmary), a uz to bila je i pomoćni lekar kod svog oca u ordinaciji.

Kada je izbio Prvi svetski rat dr Ketrin Makfejl je odlučila da se dobrovoljno prijavi za aktivnu službu u britanskoj armiji i odmah je uputila pismo Ministarstvu rata. Odgovor je bio brz, vojnički kratak i naravno negativan. Obratila se i Crvenom krstu, ali je dobila sličan odgovor. Oni takođe nisu primali žene lekare. Obratila se dr Elsi Inglis, koja je prikupljala što više žena lekara i drugog medicinskog osoblja za ženske dobrovoljačke sanitetske jedinice. Dr Elsi Inglis nudi svoju bolnicu britanskom Ministarstvu rata, ali bila je odbijena rečenicom: „Draga moja gospođo, idite kući i sedite na miru“. Dr Inglis šalje pisma ambasadama Francuske, Belgije, Rusije i Srbije, koje ovu ponudu prihvataju smesta i sa zahvalnošću. Od tada počinje sa aktivnim radom Bolnice škotskih žena za službu u inostranstvu (Scottish Women’s Hospitals for Foreign Service). Kako su tada jedinice za Francusku i Belgiju već bile popunjene, Ketrin se nalazila u dilemi da li da ide u Srbiju o kojoj se tada u Velikoj Britaniji veoma malo znalo. Za većinu je to bila nepoznata, divlja zemlja za koju nisu ni znali ni gde se nalazi. Ketrin je kasnije govorila: „Ja, stvarno, jedva da sam znala gde je Srbija, ali iz onoga što sam pročitala, znala sam da im je veoma teško“. Ketrin prihvata ponudu i priključuje se, kao najmlađa, grupi od 30 žena koje su činile osoblje prve jedinice Bolnice škotskih žena u Srbiji.

Glavni članak: Bolnica škotskih žena

Dolazak u Srbiju

Polovinom decembra 1914. godine Ketrinina grupa se ukrcala u Sautemptonu na transportni brod koji je prevozio trupe na istok i bolnica je iskrcana na Malti. Na putu do Malte većina pripadnica jedinice provodila je vreme u učenju srpskog jezika. Odmah posle Božića ukrcavaju se na brod „Nil“ kojim su zaplovili prema Pireju. U Solun su stigli 1. januara 1915. godine i sledećeg dana ukrcavaju se u voz kojim stižu u Srbiju, tačnije u Kragujevac, koji je bio glavni štab srpske vojske i vojnog saniteta.

Godine 1915. među srpskom vojskom izbila je epidemija pegavog tifusa. U junu 1915, kada je epidemija već bila gotovo suzbijena, ozbiljno se razbolela i sama dr Ketrin Makfejl. Dobila je tešku formu tifusne groznice. Bila je nekoliko dana u bunilu, a skoro da je izgubila nogu zbog trmboze, koja se javila u toku bolesti. Teška forma tifusa sa dugotrajnim visokim temperaturama, oštetila joj je i sluh, tako da je trajno ostala nagluva. Posle preležane bolesti izgubila je svu kosu, pa je duže vremena morala pokrivati glavu šeširom ili maramom. Kada je prezdravila. na insistiranje admirala Troubridža, ona napušta Srbiju i vraća se u Škotsku kako bi se u potpunosti oporavila. Za svoj dotadašni požrtvovani rad odlikovana je Ordenom Svetoga Save V stepena. U Škotsku se Ketrin vratila u septembru 1915.

Rad u Francuskoj

Čim se dovoljno oporavila, Ketrin je stupila u kontakt sa Srpskim potpornim fondom u Londonu i započela kampanju prikupljanja dobrovoljnih prologa i pomoći za ovu organizaciju. Putovala je po celoj Škotskoj, prisustvovala dobrotvornim sastancima i držala predavanja o svojim iskustvima u Srbiji, apelujući za pomoć toj napaćenoj zemlji.

Kako se nije mogla vratiti u Srbiju, koja je u to vreme bila porobljena, Ketrin se u januaru 1916. godine pridružuje kvekerskoj dobrotvornoj organizaciji Društvo prijatelja ili jednostavno „Prijatelji“ (engl. „Friends“), koja je delovala u Francuskoj. Započinje svoj rad u Šalonu na Marni u regiji Šampanje, severoistočno od Pariza. Aprila 1916. godine ponuđen joj je posao na Korzici i ona u maju 1916. stiže u Bastiju. Odmah po dolasku počinje sa radom u bolnici. Nekoliko dana nakon dolaska Ketrin odlazi u Ajačio, u posetu jednoj Bolnici škotskih žena. Tu susreće nekoliko poznanica sa kojima je bila u Srbiji, i od njih saznaje šta se dešavalo sa njihovom starom jedinicom. Saznavši za prilike u Srbiji, ona prekida svoj boravak na Korzici, kako bi pokušla da organizuje smeštaj srpske siročadi u dom „Prijatelja“ u Visokim Savojima. To, nažalost, nije uspelo. „Prijatelji“ su preuzeli jedan hotel u Samoenu, na oko 20 km od granice sa Švajcarskom, i pretvorili ga u Dom za izbeglice. Krajem septembra 1916. godine, Ketrin preuzima dužnost lekara u ovom domu.

Povratak u Srbiju 1917.

U rano proleće 1917. godine dr Ketrin Makfejl našla se na Solunskom frontu. Tokom boravka u Francuskoj dr Sondermajer joj je ponudio mesto u jednoj bolnici i Ketrin, koja je toliko želela da se vrati u Srbiju, odmah je prihvatila ponudu. U Solunu Ketrin je zatekla svoju najmlađu sestru Izabel, koja je tamo stigla znatno ranije sa Bolnicom škotskih žena. Dr Sondermajer nudi njoj i Izabeli da poču sa radom u novooformiranoj velikoj bolnici, koju je Francuska dala srpskoj vojsci i koja je nosila naziv Srpska bolnica prestolonaslednika Aleksandra.

Već nakon nekoliko dana dobile su poziv od načelnika Srpskog potpornog fonda u Solunu da dođu u njihovu bolnicu u Soroviću (danas grčki gradić Amindeon, u blizini grčko-makedonske granice) da pomognu u zbrinjavanju povređenog civilnog stanovništva tokom bombardovanog Bitolja i okoline. Dr Ketrin je sa Izabelom i još dve medicinske sestre i kuvaricom poslata u selo Brod, na jugoistočnoj strani Bitoljskog polja. Izabel je ubrzo napustila Brod i vratila se u Solun, na svoje radno mesto u Srpsku bolnicu prestolonaslednika Aleksandra, dok je Ketrin ostala tamo gde je smatrala da je potrebnija. Krajem leta otputovala je u Solun, a po povratku u svoju ambulantu u Brodu zatekla je ozbiljno stanje. Po selima se pojavila neka nova i nepoznata smrtonosna bolest. Dr Makfejl je bila sigurna da se radi o nekom oboljenju čiji je uzrok dugotrajna loša ishrana. Kasnije se ispostavilo da je to pelagra, tada malo poznata bolest koja se javljala usled jednolične ishrane bez dovoljno vitamina.

Krajem leta 1917. godine bolnica Srpskog potpornog fonda je premeštena iz Sorovića u Germijan u blizini Broda, zbog čega je Ketrinina ambulantau ovom selu zatvorena. U isto vreme približio se i njen rok da se javi na svoje radno mesto u Bolnici princa prestolonaslednika u Solunu. Ketrin je bila čvrsto uverena da je njena lekarska pomoć daleko potrebnija u selima na terenu, pa je teškom mukom uspela ubediti u to i dr Sondermajera i ostaje da radi u Bitoljskom polju. U to vreme Ketrin je posetio i njen prijatelj, dr Edvard Rajan, kome je pokazala okolna sela i bedne uslove života. Videvši to, dr Rajan je odmah krenuo u akciju prikupljanja pomoći preko američkog Crvenog krsta, i uspeo da joj pribavi jednu vrstu pokretne ambulante, koja je bila snabdevena lekovima, zavojnim materijalom i zalihama hrane, tako da je Ketrin svoj medicinski posao mogla proširiti i na poboljšanje ishrane ugrožene dece.

Te zime princ Aleksandar je došao da proslavi svoju krsnu slavu među vojnicima, pa je na proslavu bila pozvana i Ketrin, kada je po prvi put videla i upoznala princa. Zima 1917/1918. godine u makedonskim planinama bila je vrlo oštra i hladna, međutim Ketrin je sa svojom pokretnom ambulantom redovno obilazila okolna sela i obavljala svoj posao. U međuvremenu njena familija i prijatelji u Škotskoj su uspešno završili akciju sakupljanja tople odeće i obuće koju je Ketrin delila osiromašenim ženama i deci.

Povretak u Škotsku

U leto 1918. Ketrin se na kratko vratila u Škotsku. Glavni razlog za takvu njenu odluku bila je potreba da pomogne ocu, Dr Donald Makfejl, koji je ostao je sam, jer su dva njegova pomoćnika mobilisana u vojsku. U to vreme je u Velikoj Britaniji, kao i u svetu, vladala velika pandemija gripa ili tzv. „španske groznice“, što je veoma povećalo broj pacijenata. Kada je i sam dr Makfejl oboleo od gripa, Ketrin i Izabel su najavile svoj odlazak i nadležne valsti su prihvatile njihove razloge. Ketrin je odlikovana Ordenom Svetog Save IV stepena za svoj rad u Makedoniji i Medaljom Srpskog Crvenog krsta, a Izabel Krstom milosrđa. Sestre Makfejl su u avgustu 1918. napustile Solun i vratile se u rodnu Škotsku.

Po povratku u Škotsku Ketrin se morala brinuti o bolesnom ocu, a zatim morala je preuzeti i veći broj njegovih pacijenata. Ubrzo po povratku kući, dr Ketrin Makfejl je proglašena počasnim građaninom grada Koutbridža i na prigodnoj svečanosti 15. avgusta 1918. godine predata joj je povelja grada, a istom prilikom od grada je na poklon dobila i zlatan sat.

Ketrin je pratila zbivanja na svim frontovima, a posebno na Solunskom frontu gde je u septembru 1918. godine konačno počela dugo očekivana velika ofanziva i veoma se radovala uspesima savezničkie vojske i proboju Solunskog fronta. Žaleći što i sama nije bila prisutna tim velikim događajima, odlučila je da se što pre vrati u Srbiju.

Povratak u Srbiju 1918.

Krajem novembra 1918. godine, skupivši sve potrebne dokumente, Ketrin je krenula nazad u Srbiju. Odeća, obuća i druge potrepštine za pomoć Srbiji, koje su prikupili njena porodica, prijatelji i pacijenti, bili su upakovani i zasebno poslani preko Crvenog krsta. Iz Londona Ketrin je otputovala u Pariz. Iz Pariza otišla je u Tulon gde je čekala na prevoz brodom do Dubrovnika, odakle je trebalo da se vozom prebaci do Beograda. Tulon je tada bio prepun izbeglica iz Srbije, vojnika i civila, koji su očekivali povratak kući. U Tulonu Ketrin upoznaje Darinku Grujić, koja je od početka rata vodila brigu o siročadi i izbeglicama u Francuskoj, koje je sada želela da vrati u Srbiju. Posle višednevnog čekanja u Tulonu najzad su stigli brodovi koji su ih prebacili u Dubrovnik, a zatim je usledio veoma mučan put železnicom preko Sarajeva i Broda do Zemuna, odakle je skelom trebalo da pređe u Beograd. Put vozom trajao je 3 dana i 3 noći.

Rad u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca

Ketrin se odmah po dolasku prijavila u Ministarstvo unutrašnjih poslova i dobila dozvolu da može da ostati u gradu i raditi neki dobrotvorni posao. U toj konfuznoj situaciji neposredno posle rata Ketrin Makfejl je bila prva među mnogim strancima koja se snašla i započela sa radom.

Prva dečja bolnica u Beogradu

Već početkom 1919. godine otvorila prvu dečju bolnicu u Beogradu. Najvažniji događaj koji je omogućio Ketrin uspešan početak rada bio je dolazak Darinke Grujić u Beograd. Tek što je stigla u Beograd Darinka je uspela da dobije pet vojnih baraka koje su se nalazile u Studeničkoj ulici, u neposrednoj blizini Vojne bolnice i jednu od njih ustupila je Ketrini za dečju bolnicu. Barake su bile prljave i zapuštene, sa uništenim vodovodnim i električnim instalacija i sa razbijenim prozorima. Trebalo ih je od temelja očistiti, popraviti i osposobiti za rad, u čemu su joj pomogli britanski marinci na čelu sa admiralom Troubridžom. Oni su ubrzo očistili, popravili i prefarbali baraku. Vojska je pomogla Ketrin i da u baraci montira jedan sterilizator, a od Crvenog krsta je uspela je da dobije 25 vojničkih kreveta, posteljinu, ćebad kao i razne druge stvari. Većinu lekova i vojnog materijala dobila je od američkog Crvenog krsta. U neposrednoj blizini baraka Srpski potporni fond otvorio je dobrotvornu kuhinju za obližnju školu, pa je Ketrin uspela da sredi da ta kuhinja snabdeva hranom i decu u bolnici, dok je drva za ogrev obezbedila gradska vlast. Od admirala Troubridža dobila je puno dečijih igračaka a Florens Harvej ponudila se da besplatno, svojim kolima, obavlja prevoz. Krajem januara 1919. godine bolnica je primila svoje prve pacijente.

U toku prvih meseci svaki krevet u bolnici bio je zauzet, a kroz ambulantu je prolazio veliki broj dece. Sav lekarski posao obavljala je sama, jer je u to vreme bilo veoma malo lekara. U celoj Srbiji svega oko 100 njih je preživelo rat. Zbog svog rada Ketrin Makfejl je bila veoma popularna u Beogradu, pa je tako i uspevala da iz raznih vidova pomoći i donacija održi svoju bolnicu, koja nije imala nikakvih drugih prihoda, a čije izdržavanje je bilo skupo.

Paviljon u Topčideru

U rano proleće 1919. godine bolnica je već bila premala da primi sve one koji su tražili pomoć, a to se naročito odnosilo na sve veći broj dece obolelel od tuberkuloze. Ketrin je u to vreme saznala da na Topčideru, na desetak kilometara od Beograda, postoji jedan otvoreni paviljon koji je i ranije bio korišćen za decu, a koji je tada bio prazan i zapušten. Paviljon se nalazio na brdu, na samoj ivici šume, pa je bio idealan za lečenje svežim vazduhom i suncem, što je, pored dobre hrane i mirovanja, u to vreme bio i jedini lek za tuberkulozu. Ketirn je dobila dozvolu od gradske vlasti i uspela je da obezbedi potrebne popravke i da nabavi opremu i već oko uskrsa 1919. godine paviljon sa 40 postelja bio je spreman da primi svoje prve pacijente. Brigu o paviljonu preuzela je Meri Bejker. Paviljon u Topčideru se uskoro pokazao kao veoma uspešan poduhvat i deca su se u prirodi oporavljala.

Kako se posao sve više širio Ketrin je shvatila da postojeći kapaciteti uskoro neće biti dovoljni za sve veći broj pacijenata, pogotovu zbog toga što se topkom zime otvoreni topčiderski paviljon neće koristiti, pa je počela da razmišlja o proširenju bolnice. Jedna poveća zgrada u ulici Kneza Miloša, u blizini Vojne bolnice, ostala je prazna kada su britanski marinci napustili Beograd i Ketrin je odmah krenula u akciju da dobije tu kuću za svoju bolnicu. Bila je to velika, svetla, solidno građena i očuvana zgrada u kojoj je bilo dovoljno prostora za smeštaj 50 kreveta, pogotovu kada je Ketrin uspela da zameni velike vojničke krevete za prave dečje, kojih je moglo stati znatno više. Pored toga, formirana je i mala operaciona sala za lakše hirurške slučajeve, dok su teži slučajevi upućivani u državnu bolnicu. Uređeno je i veliko polikliničko odeljenje za ambulantne bolesnike. Ova nova bolnica započela je sa radom u novembru 1919. godine i sada to više nije bila neka improvizovana ustanova, već prava zdravstvena ustanova. Zvanično je bila priznata od strane Vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca kao prva Dečja bolnica u Srbniji, nazvana Englesko-srpksa dečja bolnica (The Anglo Serbian Children’s Hospital, skraćeno A.S.C.H). Ubrzo nakon otvaranja ove bolnice Ministarstvo zdravlja je zatražilo od Ketrin da prima obolele novorođene bebe iz porodilišta, tako da je bilo oformljeno i posebno odeljenje za novorođenčad o kojima se brinula najiskusnija sestra.

Bolnica u Dubrovniku

Paviljon u Topčideru mogao se koristiti samo u letnjim mesecima i kao takav funkcionisao je sve do 1924. godine, kada je zatvoren. Broj bolesnika stalno se povećavao. Tada je Ketrin došla na ideju da nađe neko mesto na morskoj obali gde bi mogla smeštati tuberkuloznu decu. Uskoro je saznala da na Lapadu postoji jedna vila koja bi bila idealna za tu namenu. Ketrin se obratila lično vojvodi Živojinu Mišiću, koji je tada bio načelnik generlštaba i koga je Ketrin poznavala još sa Solunskog fronta. Kada mu je Ketrin objasnila da bi ta vila u Dubrovniku trebalo da služi kao lečilište i oporavilište za decu on je smesta naredio da se vila preda Englesko-srpskoj dečjoj bolnici na dalje korišćenje. Ketrinina sestra Izabel, koja je u to vreme bila već potupno prešla na rad u Dečju bolnicu, otputovala je u Dubrovnik da vidi zgradu i da pokuša naći opremu za nju. Dok je boravila u Dubrovniku Izabel je čula za jednu napuštenu austrijsku bolnicu kod Zelenike u Boki Kotorskoj i otputovala je tamo da vidi o čemu se radi. Na svoje iznenađenje zatekla je napuštenu, ali potpuno opremljenu bolnicu, sa krevetima, posteljinom i ostalim materijalom i jednog mladog srpskog oficira koji je sa svojim vojnicima sve to čuvao. Bio je to Vasa Srdić. On joj je ponudio da uzme sve što joj treba, a pored toga odmah je organizovao utovar i prevoz opreme do Dubrovnika. Izabel je izabrala 60 kreveta zajedno sa postaljinom i ostalom opremom i vratila se na Lapad. Kako je sama zgrada bila dobro očuvana, bolnica je ovorena u februaru 1920. godine.

Dečja bolnica u Sremskoj Kamenici

Na kraju 1936. godine je dostavljen izveštaj u kom se navodi da je za dve godine rada bolnice 115 bolensika hospitalizovano (hospitalizacija nekih pacijenata trajala je do 24 meseca), a 160 dece je bilo tretirano ambulantno, odnosno, van bolnice. Izvršene su i 25 hirurške procedure, 194 punktura i 113 rendgenskih snimanja, a urađeno je i 84 imobilizacije uz pomoć gipsa. Pedesetoro dece je otišlo iz bolnice kao uspešno izlečeno, njih 12 je imalo poboljšan zdravsveni status prilikom otpusta, a ostatak je bio na daljem lečenju. Zaključak je bio da je uprkos malom broju ležajeva i ograničenom fondu koji je imala englesko-jugoslovenska bolnica, ona uspela da ispuni sve zadatke. Svetislav Stojanović je na Prvom Jugoslovenskom kongresu pedijatara, održanom u Beogradu 1937. godine, prezentovao podatke o tretmanu tokom prve tri godine rada u bolnici: "U ovom periodu 458 dece oba pola od 1 do 13 godina lečeno je u bolnici. Prosečna dužina lečenja bila je 2 godine i 3 meseca. Mnogi od njih su bili otpušteni iz bolnice zdravi i sa ispravljenom kičmom i udovima. Verujemo da su rezultati lečenja zadovoljavajući i ohrabrujući, imajući u vidu da je većina slučajeva bila ozbiljna, sa velikim deformitetima, kao i sa velikim brojem stvorenih fistula.“

Ogromni troškovi održavanja bolnice u Beogradu koji su iz godine u godinu postajali sve veći verovatno su, pored ostalih razloga, uticali na Ketrin da počne razmišljati o premeštanju bolnice negde u unutrašnjost.

Početkom tridesetih godina Ketrin je počela aktivno tražiti pogodno mesto negde u unutrašnjosti, ali ne suviše daleko od Beograda, koje bi bilo u otvorenoj prirodi sa dovoljno svežeg vazduha i sunca. Razmišljala je čak i o kupovini jednog od napuštenih fruškogorskih manastira. Darinka Grujić ju je posavetovala da pokuša da nađe neku pogodnu građevinu ili da izgradi novu zgradu u Sremskoj Kamenici, koja po svojim prirodnim uslovima bila najpogodnije mesto za tu svrhu. Kako je Ketrin u Sremskoj Kamenici već imala kuću za odmor, odmah je počela praviti planove za osnivanje nove bolnice.

Ketrinin stari prijatelj, inž. Vasa Srdić, koji je početkom 1920. godine, kao oficir srpske vojske u Zeleniki, pomogao Izabel i koji je od tada postao veliki prijatelj sestara Makfejl, posle rata je, kao diplomirani inženjer agronomije, dobio zemlju u Temerinu, gde se naselio i gde se bavio zemljoradnjom i voćarstvom. Kako je on bio upućen u Ketrinine planove, ubrzo je saznao da se na brdu Čardak, neposredno iznad Sremske Kamenice, prodaje jedan stari i već zapušteni vinograd koji bi mogao odgovarati Ketrininim planovima. Dr Makfejl je bila oduševljena položajem samog mesta i njegovom okolinom i kupila je to zemljište, koje je od 1. avgusta 1933. godine bilo zvanično preneto na njeno ime, te je odmah počela pripreme za izgradnju bolnice. Prema Ketrininoj zamisli i uz pomoć inženjera Higijenskog zavoda u Beogradu, jedan stari ruski arhitekta napravio je planove za trokrilnu zgradu sa centralnim dvorištem i dugačkom terasom uzduž severnog i zapadnog krila, tako da se deca mogu iznositi i izlagati suncu preko celog dana.

U proleće 1934. godine su završeni radovi na novoj bolnici, naručena je sva neophodna oprema, sastavljene liste pacijenata koji je trebalo da otpočnu lečenje. Kraljevska komisija Dunavske Banovine odobrila je otvaranje i započinjanje rada dečijeg sanatorijuma. Zgrada se sastojala od glavnog frontalnog dela i dva simetrično postavljena krila. U glavnom delu nalazila su se tri odeljenja bolnice, odeljenje za pacijente, radionica, odeljenje za radioterapiju, apotekarski deo, prostor koji je bio namenjen pacijentima sa infektivnim bolestima i soba za steralizaciju instrumenata i aparata. Takođe, postojao je i deo gde se nalazila administracija bolnice, kao i magacin za lekove i instrumente. U krilima zgrade nalazila se kuhinja sa ostavom i trpezarijom za decu. Na spratu su bili četvorosobni stanovi za doktore i medicinske sestre. Postojala su i četiri kupatila i toaleti koji su raspoređeni u krilima zgrade. Bolnica je izgrađena u skladu sa potrebama bolesnika kojima se predviđa duži boravak radi lečenja. Ispred južnog i zapadnog krila izgrađene su terase. Celo dvorište je bilo ograđeno i uređeno poput parka. U sklopu dvorišta se takođe nalazio i voćnjak i vinograd.

Princip lečenja kostne i zglobne tuberkuloze u vreme kada antibiotici i antituberkulotici nisu postojali, sastojao se od podizanju opšte otpornosti pacijenata higijensko-dijetskim režimom, terapijom svežeg vazduha, helioterapijom (izlaganjem suncu preko dana, a tokom zime izlaganju veštačkom svetlu), imobilizacija i razne hirurške procedure. Posebna pažnja takođe je posvećena i higijeni u bolnici. Deca školskog uzrasta su pohađala dnevne časove koji su odgovarali njihovom uzrastu i nastavnom planu i programu, nakon čega bi na kraju školske godine dobili i sertifikat. Bolnica je takođe organizovala i radionice koju su bile deo radne terapije, na kojima su deca pohađala umetničke časove. Jednom nedeljno bi i pravoslavni sveštenik dolazio kako bi deci održao i čas veronauke. Bolnica je posedovala i biblioteku koja je bila opremljena velikim brojem dečjih knjiga, koje su bile kako edukativnog tako i zabavnog karaktera, a u njoj se takođe moglo naći i pregršt igračaka.

Bolnica je zvanično otvorena 23. septembra 1934. godine pod pokroviteljstvom njenog visočanstva kraljice Marije Karađorđević. Prvi pacijenti bili su prebačeni iz beogradske bolnice već 1. avgusta. Lečenje je bilo fokusirano na pacijente koji su oboleli od tuberkuloze kostiju i zglobova, rahitisa. Tretman se sastojao od svežeg vazduha, izloženosti suncu, dobre hrane, odmora, masaže, imobilizacije uz pomoć gipsa i operacija ako je za to postojala potreba. Bolnica je primala decu do 14 godina. Preko leta bilo je i do 50 dece, a preko zime 32. Načelnik bolnice bila je doktorka Ketrin Mekfejl, glavni hirurg je bio Svetislav Sojanović, primarijus i doktor u glavnoj bolnici u Beogradu, glavna medicinska sestra je bila Agnes Hardi (Agnes Hardy), a Alisa Marfi (Alice Murphy) je bila sekretarica. Među zaposlenima bili su i još dve medicinske sestre, jedan nastavnik i pomoćno osoblje. Jedan od glavnih problema bolnice bilo je finansiranje, jer su deca uglavnom bila tretirana besplatno. Troškove bolnice su pokrivali mnogi donatori. Među donatorima bilo je i Ministarstvo za socijalna pitanja i javno zdravlje Kraljevine Jugoslavije, Fond za zaštitu dece, kao i razne druge organizacije. Sve ovo nije bilo dovoljno za pokrivanje troškova bolnice, pa je iz tog razloga Ketrin stalno morala da vodi kampanju za prikupljanje sredstava, kako bi bolnicu održala u radu.

Godine 1940. situacija u regionu je postala ozbiljna i osoblje u sanatorijumu počelo je sa vojnim pripremama protiv neprijateljskog napada. U februaru 1941. Ketrin je imala plan da prevremeno evakuiše decu iz bolnice. Tri nedelje pre početka rata sva deca su poslata iz bolnice svojim kućama, a kompletna bolnička oprema bila je upakovana i sklonjena u podrume kako bi bila zaštićena u slučaju bombardovanja. Socijalna situacija je postala veoma ozbiljna i britanska ambasada je savetovala sve britanske građane da napuste zemlju. Tako su Ketrin Mekfejl i Alisa Marfi predale ključeve bolnice ljudima od poverenja i napustile zemlju. Ubrzo nakon toga u bolnicu je smešteno 120 vojnika za protivvazdušne nadape.

Zgrada je ubrzo pretvorena u lokalnu bolnicu. Osoblje bolnice je često pomagalo partizanskom pokretu u vidu pružanja medicinske nege i hrane, što je bio jedan od razloga zbog kog je i bolnica napadnuta. Nakon toga zgrada je napuštena i razorena. Tokom ratnih godina, bolnicu su koristile i neprijateljske snage za svoje vojnike.

Povratak u oslobođenu Jugoslaviju

Ketrin je došla u Beograd odmah nakon oslobođenja 1945. godine. Kada je otišla u posetu Sremskoj Kamenici, naišla je na zgradu koja je bila bez vrata i prozora, pusta i razorena. U njoj više nije bilo ni medicinske ni električne opreme. Ketrin je u julu započela pregovore oko ponovnog otvaranja bolnice u Sremskoj Kamenici uz pomoć Fonda za zaštitu dece iz Londona. Ministarstvo za javno zdravlje Demokratske Federativne Jugoslavije dalo je dozvolu da započne sa obnovom od 15. avgusta. Ketrin je uz pomoć osoblja uspela da nabavi medicinsku opremu i medicinski materijal kao i druge nepohodne stvari za obavljanje operacije. Iz humanitarnih organizacija iz Kanade i Velike Britanije stigla je posteljina i ćebad. Kompletna oprema iz operacione sale pronađena je u vojnoj bolnici u Karlovcima i ubrzo je vraćena. Ketrin je dobila i 46 sanduka odeće i posteljine za decu od prijatelja, koja ne samo da je bila dovoljna za bolnicu već ju je poklonila i siromašnoj deci iz sela. Kompletnu popravku bolnice finansirala je vlada Autonomne porkajine Vojvodine, i bolnica je ponovo počela sa radom 19. decembra 1945. godine.

Tokom rata broj dece koji je oboleo od tuberkuloze je povećan. Bolnica je sada radila sa kapacitetom od 75 kreveta i bila je stalno popunjena. Uslovi rada bili su veoma teški u tom periodu zbog nedostatka opreme i hrane, jer je snabdevanje bolnice bilo jako otežano. U tom periodu od velike pomoći su bili voćnaci i vinogradi koji su se nalazili oko bolnice. Uskoro se život i rad u bolnici vratio u normalu. Međutim, nova vlada je polako povećala dozu nepoverenja prema Ketrin i njenim saradnicima. Ona je Ministarstvu zdravlja predložila da bolnicu pretvori u rehabilatacioni centar za decu sa invaliditetom, kao i za decu koja su postala hendikepirano zbog tuberkuloze ili drugih bolesti. Takođe je imala u planu da napravi radionicu u kojoj će odrasle osobe sa invaliditetom pomagati u pravljenju ortopedskih pomagala.

Nacionalizacija i povratak u Škotsku

Godine 1947. novi režim je doneo odluku o nacionalizovanju svih bolnica i Englesko-jugoslovenska dečja bolnica je te jeseni predata Jugoslovenskim vlastima. Shvativši da ništa ne može da spreči implementaciju komunističkog režima, Ketrin se povukla i otišla u Škotsku. Nakon nacionalizacije, bolnica je nastavila da postoji kao državni sanatorijum za tuberkulozu kostiju.

Bolnica u Sremskoj Kamenici je postala državna imovina i kao takva deo Odeljenja za ortošpedsku hirurgiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, na čelu sa profesorom Svetislavom Stojanovićem.

Posete bolnici

Godine 1949. Ketrin Mekfejl i Alisa Marfi su posetile bolnicu i toplo i priajteljski pozdravili: „Bolnica je izgledala kao pre, sveže, izložena suncu i okružena bogatim vinogradima. Deca su pohađala školsku nastavu, u ambulanti se obavljao posao kao i pre, sveže pripremljeno jelo je čekalo decu svakoga dana zahvaljujući osoblju iz kuhinje, svež opran veš se vijorio na vetru“.

Drugi put je Ketrin Mekfej posetila svoju bolnicu 22. septembra 1954. godine, kada je obeleženo 20 godina rada bolnice, i u ulaznom holu je postavljena spomen ploča sa natpisom da je ona bila njen osnivač. Ta spomen ploča je predstavljala veliki znak zahvalnosti brtanskom narodu za njegov doprinos tokom rata. Ceremoniji su, osim Ktrin, prisustvovale i Alisa Marfi i Flora Sands. Ketrin je bila jako ponosna što je bolnica nastavila sa radom.

Odlikovanja

Dr Ketrin Makfejl je u toku Prvog svetskog rata bila odlikovana Ordenom Svetog Save četvrtog i petog stepena, a zbog humanitarnih aktivnosti koje su usledile nakon rata dobila je i Orden trećeg stepena. Velika Britanija dodelila joj je jedno od svojih najvećih priznanja, Orden Britanske imperije. Kada je 1954. godine poslednji put došla u Srbiju kako bi posetila svoju bolnicu u Sremskoj Kamenici povodom navršavanja dvadeset godina od osnivanja, dr Makfejl je prograšena počasnim građaninom Sremske Kamenice i doživotnim predsednikom karlovačkog Crvenog krsta. U dvorištu bolnice najpre su bile postavljene dve spomen-ploče u njenu čast, a 15. juna 1988. godine podignut je i spomenik dr Ketrin Makfejl.

Vidi još

• Heroine Prvog svetskog rata u Srbiji
• Bolnice škotskih žena za službu u inostranstvu
• Mejbel Stobart
• Elizabeta Ros
• Elsi Inglis
• Evelina Haverfild
• Elizabeta Ros
• Flora Sands
• Lorna Feris
• Mejbel Stobart
• Izabel Haton
• Katrin Pejn

Literatura

• Mikić, Želimira; Lešić, Aleksandar (2004). „Sedamdeset godina od osnivanja englesko-jugoslovenske dečje bolnice za lečenje tuberkuloze kostiju i zglobova u Sremskoj Kamenici” (PDF). Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 2004. 132: 469—473. Pristupljeno 08. 01. 2019. COBISS.SR 164677132
• Mikić, Želimir (1998). Uvek vaša : život i delo dr Ketrin Makfejl. Novi Sad: Matica srpska. COBISS.SR 131730695