Kriminologija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sociologija
Teorije
Metodi
Podoblasti
Indeks

Kriminologija je naučna disciplina o prirodi, obimu, uzrocima, posledicama, kontroli i prevenciji kriminalnog ponašanja, i na individualnom i na društvenom nivou. Ona je međudisciplinarno polje društvenih i bihevioralnih nauka, a posebno je izučavaju sociolozi, psiholozi, psihijatri, socijalni antropolozi i studenti prava.

Termin kriminologija prvi je upotrebio italijanski profesor prava Rafael Garofalo 1885. godine - criminologia. Kasnije je francuski antropolog Paul Topinard iskoristio francuski naziv criminologie.[1]

Škola misli[uredi | uredi izvor]

Sredinom 18. veka kriminologija se javlja tako što su socijalni filozofi razmišljali o zločinu i konceptu prava. Vremenom se razvilo nekoliko škola misli. U ranoj kriminalističkoj teoriji tri glavne škole su obuhvatile period od sredine 18. veka do sredine 20. veka: Klasična, Pozitivna i Čikaška. Ove škole su potisnute od strane nekoliko savremenih paradigmi o kriminologiji, kao što su supkulturološka, kontrolna, kriminologija naprezanja, obeležavanja, kritička kriminologija, kulturološka kriminologija, postmoderna kriminologija, feministička kriminologija i druge.

Klasična škola[uredi | uredi izvor]

Klasična škola, koja se razvila sredinom osamnaestog veka, bazirala se na utilitarističkoj filozofiji. Čezare Bekarija[2] autor dela O zločinima i kaznama (1763-63), Džeremi Bentam i drugi filozofi klasične škole smatrali su da:

  1. ljudi imaju slobodnu volju da postupaju po sopstvenom nahođenju.
  2. Odvraćanje se zasniva na mišljenju o čoveku kao o „ hedonisti" koji traži zadovoljstvo i izbegava bol i kao o „ racionalnom kalkulatoru" koji meri cene i koristi posledica svakog čina. Tako ignoriše mogućnost iracionalnog i nesvesnog motivatora.
  3. Kazna (dovoljno oštra) može odvratiti ljude od zločina, zato što cena prevazilati korist, a oštrina kazne bi trebalo da bude proporcionalna zločinu.[2]
  4. Što je kazna izvesnija i brža, odvraćanje od zločina je efektivnije.

Klasična škola je nastala otprilike u doba velike reforme penologije, kada su se zatvori razvili kao forma kažnjavanja. Takođe, u ovom periodu desile su se mnoge pravne reforme, poput Francuske revolucije i razvoja pravnog sistema u Sjedinjenim Američkim Državama.

Pozitivna škola[uredi | uredi izvor]

Pozitivna škola pretpostavlja da uzroci kriminalnom ponašanju leže unutrašnjim i spoljašnjim faktorima koji su van kontrole pojedinca. Ovaj naučni metod je uveden i primenjivan za istraživanje ljudskog ponašanja. Pozitivizam se može podeliti na biološki, psihološki i sociološki pozitivizam.[3]

Italijanska škola

Čezare Lombrozo (1835-1909), italijanski sociolog koji je radio krajem devetnaestog veka, se ponekad smatra ocem kriminologije. Doprineo je biološkom pozitivizmu i osnovao Italijansku školu kriminologije.[4] Zagovarao je naučni prilaz, insistirao na empirijskim dokazima za izučavanje zločina.[5] Smatra se osnivačem kriminološke antropologije, govorio je da fiziološke osobine, poput merenja nečijih jagodičnih kostiju ili linije kose ili rascepa nepca mogu ukazivati na primitivne kriminološke tendencije. Ovakav prilaz, na koji su uticale ranija teorija o frenologiji i Darvinova teorija evolucije, bio je potisnut. Enriko Feri, Lombrosov učenik, verovao je da sociološki i biološki faktori imaju jednaku ulogu i smatrao je da kriminalci ne bi trebalo da budu odgovorni kada su faktori koji ih navode na kriminal van njihove kontrole. Kriminolozi su odavno odbacili Lombrosove biološke teorije.[6][7]

Sociološki pozitivizam

Sociološki pozitivizam navodi da socijalni faktori, poput siromaštva, članstva supkulture ili niski nivoi edukacije mogu predisponirati ljude da vrše zločin. Adolf Ketlet stvorio je korišćenje podataka i statističke analize da dobije uvid u veze između zločina i socioloških faktora. Saznao je da su godine, pol, siromaštvo, edukacija i korišćenje alkohola bitni faktori povezani sa zločinom.[8] Roson Roson je koristio kriminalističke analize da poveže gustinu naseljenosti i stopu kriminala sa prepunim gradovima koji stvaraju okruženje pogodno za kriminal.[9] Jozef Flečer i Džon Glid su takođe predstavili svoja istraživanja zločina i ispoljavanja istog.[10] Henri Mejhju je koristio empirijske metode i etnografski prilaz da odredi sociološka pitanja i siromaštvo.[11] Emil Dirkem je video zločin kao neizbežan vid društva, sa nejednakom distribucijom bogatstva i drugih razlika u društvu.

Diferencijalno udruženje (supkultura)

O zločinu saznajemo kroz udruženja. Zločini mogu naići na odobravanje i pravdanje samo u izuzetnim okolnostima. Interakcija sa antisocijalnim vršnjacima je veliki uzrok zločina. Kriminalističko ponašanje će se ponavljati i postati hronično ukoliko ojača. Kada postoje kriminalne supkulture, mnogi pojedinci mogu naučiti da čine zločin u grupama, čime bi se stopa kriminala na tim specifičnim lokaciji mogla povećati.[12]

Čikaška škola[uredi | uredi izvor]

Čikaška škola se javlja početkom dvadesetog veka, kroz rad Roberta E. Parka, Ernesta Burgesa i drugih urban-sociologa sa Univerziteta u Čikagu. Park i Burgs su identifikovali pet koncentrisanih zona koje često postoje kada se gradovi razvijaju, uključujući i „ zonu u tranziciji", koja je smatrana najnestalnijom i subjektom nereda. Henri MekKej i Kliford Šo se 1940. godina fokusiraju na juvenilnu delinkvenciju, nalazeći da se ona ispoljava u zonama u tranziciji.

Sociolozi Čikaške škole prihvataju prilaz socijalne ekologije za studiranje gradova i pretpostavljaju da urbana naselja sa visokim nivoima siromaštva često doživljavaju slom u društvenoj strukturi i institucijama poput porodice i škole. Ovo dovodi do društvene deorganizacije, koja smanjuje sposobnost ovih institucija da kontrolišu ponašanje i stvaraju se okruženja pogodna za devijantno ponašanje.

Druga istraživanja su pokazala dodatnu socio-psihološku vezu. Edvin Saterlend smatra da ljudi nauče zločine od starijih, iskusnijih kriminalaca, sa kojima bi se mogli povezati.

Teorijska perspektiva korišćena u kriminologiji uključuje psihoanalizu, funkcionalizam, interakcionizam, Marksizam, genetiku, neuropsihologiju itd.

Socijalno strukturološke teorije[uredi | uredi izvor]

Ova teorija se primenjuje na različitost prilaza unutar kriminologije i unutar sociologije uopštenije kao teorije konflikta.[13]

Socijalna deorganizacija (naselja)

Bazira se na radu Henrija Makeja i Kliforda Šoa iz Čikaške škole.[14] Ova teorija pretpostavlja da naselja puna siromaštva i ekonomskog lišavanja teže iskušavanju visokih stopa obrta stanovništva.[15] Ovakva naselja takođe teže da imaju visoku heterogenost populacije.[15] Sa visokim obrtima, društvena struktura ne može da se razvije, što otežava stabilnost društva.

Socijalna ekologija

Od pedesetih godina dvadesetog veka, studije o socijalnoj ekologiji se nadograđuju na teorije o socijalnoj deorganizaciji. Mnoga istraživanja su pokazala da stopa kriminala raste sa siromaštvom, neredima, velikim brojem napuštenih zgrada i drugim znacima pogoršanja zajednice.[15][16]Kako zaposleni ljudi i srednja klasa napuštaju naselja, ostaju najugroženiji delovi društva. Vilijam Džulijus Vilson je predložio efekat koncentracije siromaštva, koji može prouzrokovati da naselja budu izolovana od uobičajenih društva, čime postaju sklona nasilju.[17]

Teorija napora (teorija društvenog napora)

Ovu teoriju razvio je američki sociolog Robert Merton, koji je navodio da su uobičajene kulture, naročito u SADu, zasićene snovima o šansi, slobodi i prosperitetu - Američki san. Većina ljudi će poverovati u ovaj san, koji postaje snažan kulturološki i psihološki motivator. Merton je koristio i termin rasulo koji se razlikuje od Dirkemove ideje. Merton vidi ovaj termin kao dihtomiju između onoga što društvo očekuje od svojih stanovnika i onoga što ti stanovnici zapravo mogu postići. Dalje, ako je socijalna struktura šansi neravnopravna i sprečava većinu da ostvari san, pojedinci će posegnuti za ilegalnim sredstvima (zločinom) kako bi ostvarili svoj san. Drugi će se povući ili će upasti u devijantne supkulture, poput bandi.[18]

Supkulturološka teorija

Fokusira se na male kulturološke grupe, udaljavajući se od uobičajenog i stvarajući sopstvene vrednosti i značenja života.

Albert K. Koen povezuje teoriju rasula sa Frojdovom idejom o formaciji reakcije, navodeći da je delinkvencija u nižoj klasi mladih reakcija protiv društvenih normi koje nameće srednja klasa.[19] Mladi, naročito oni iz siromašnijih okruženja, gde su šanse povređene, mogu usvojiti društvene norme, specifične za ona mesta koja mogu uključivati snagu i nepoštovanje autoriteta. Kriminalna dela su rezultat pokušaja mladih da zadovolje norme devijantne supkulture.[20]

Ričard Kloard i Lojd Olin navode da je delinkvencija rezultat razlčitih mogućnosti niže klase mladih.[21] Oni mogu doći u iskušenje da preuzmu kriminalne aktivnosti, tako birajući ilegitimni put koji im obezbeđuje veće ekonomske koristi od konvencionalnih, umesto legalne opcije poput minimalno plaćenog posla koji im je dostupan.[21]

Britanski supkulturološki teoretičari se više fokusiraju na probleme klasa, gde se neka kriminalna dela vide kao „ imaginarna rešenja" problema pripadnosti nižoj klasi. Dalje istraživanje Čikaške škole gleda na bande i uticaj interakcije vođa bandi uz posmatranje odraslih.[22]

Teorije kontrole

Još jedan prilaz napravljen je od strane društvene veze ili teorije društvene kontrole. Umesto da se traže faktori koji navode ljude da postanu kriminalci, ove teorije pokušavaju da objasne zašto ljudi ne postaju kriminalci. Trevis Hirši je identifikovao četiri osnovne karakteristike: vezanost za druge, verovanje u validnost moralnih vrednosti, posvećenost postignuću i uključenost u konvencionalne aktivnosti.[23] Što više osoba ispoljava ove karakteristike, to je manja mogućnost da postane kriminalac. Hirši je dopunio teoriju s tvrđenjem da što malje samokontrole osoba ima, to je veća mogućnost da postane kriminalac.[24]

Jednostavan primer: neko želi veliku jahtu, ali nema para da je priušti. Ako osoba ne može da se kontroliše, možda će posegnuti za ilegalnim sredstvima da bi dobila ono što želi, dok će neko sa jakom samokontrolom ili čekati ili negirati ono što želi ili tražiti inteligentno rešenje. Društvene veze, vršnjaci, roditelji i drugi, mogu imati efekta na nečiju nisku samokontrolu. Za porodice sa niskim socijal-ekonomskim statusom, faktor koji razdvaja porodice sa decom kriminalcima od onih čija deca nisu delinkventi je kontrola nasleđena od roditelja.[25]

Simbolički interakcionizam[uredi | uredi izvor]

Simbolički interakcionizam se nadovezuje na fenomenologiju Edmunda Huserla i Džordža Herberta Mida, kao i na supkulturološke teorije i teorije konflikta.[26] Ova škola misli se fokusira na vezu između moćne države, medija i konzervativne vladajuće elite i drugih manje moćnih grupa. Moćne grupe su mogle postati „ značajni drugi" u procesima stvaranja značenja manje moćnih grupa. Prvi je u nekoj meri mogao nametnuti svoje značenje drugom, tako da su mogli da „ označe" mlade manje delinkvente kao kriminalce; ovi mladi bi često prihvatili oznaku, upali još dublje u kriminal i postali akteri „ samoispunjujućeg proročanstva" moćnih grupa. Ove teorije su dalje razvijali Hauard Beker i Edvin Lemert, sredinom 20. veka.[27]

Teorija označavanja

Odnosi se na pojedinca koji je označen. Hauard Beker istražuje do detalja.[28] Originalno dolazi iz sociologije, ali se često koristi u kriminološkim ispitivanjima. Rečeno je da kada je neko označen kao kriminalac, može ili odbaciti oznaku, ili je prihvatiti i nastaviti da počinjava zločine. Čak i oni koji prvobitno odbace oznaku, kako ona postaje poznatija među vršnjacima pojedinaca, mogu je na kraju prihvatiti. Ova stigma može postati još dublja, kada su oznake o devijantnosti i smatra se da ova stigmatizacija može dovesti do proširenja devijacije. Klajn (1986)[29] je sproveo test koji je pokazao da je ova teorija uticala na neke mlade kriminalce, ali ne na sve.

Individualne teorije[uredi | uredi izvor]

Teorija izdajnika

Sa druge strane spektra, kriminolog Loni Atens razvio je teoriju da proces brutalnosti roditelja ili vršnjaka u detinjstvu rezultuje nasilnim zločinima u odraslom dobu. Delo Ričarda Roudsa Zašto ubijaju opisuje Atensovo posmatranje kućnog i društvenog nasilja u kriminalčevoj pozadini. I Atens i Rouds negiraju postojanje genetičke predispozicije za vršenje zločina.[30]

Teorija racionalnog izbora

Bazira se na utilitarističkoj, klasičnoj školi Cezara Vekarie, koju je popularizovao Džeremi Bentam. Smatraju da je kazna, ukoliko je oštra, brza i proporcionalna zločinu, preventiva zločinu koji nosi rizike, koji preovlađuju u odnosu na koristi. Vekaria pravi razliku između zločina i greha i protivi se smrtnoj kazni, kao i mučenju i nehumanim tretiranjima, jer ih smatra iracionalnim.

Ovu filozofiju zamenjuju Pozitivna i Čikaška škola i ne pominje se do sedamdesetih godina 20. veka sa pisanjima Džejmsa Vilsona; Geri Beker je 1965. nazvao članak Zločin i kazna[31], a Džordž Stigler je 1970. objavio članak Optimalna primena zakona.[32] Ova teorija objašnjava da kriminalci, kao i drugi ljudi, mere odnos rizika i dobitka kada odlučuju da li će počiniti zločin i razmišljaju u ekonomskim smislu.[33] Takođe, pokušaće da smanje rizike razmišljajući o vremenu, mestu i drugim faktorima situacije.[33]

Geri Beker priznaje da mnogi ljudi rade pod visokim moralnim i etničkim ograničenjima, ali je i razmatrao da kriminalci racionalno vide da korist zločina nadmašuje cenu, kao i mogućnost hapšenja, osude, kazne i njihove trenutne mogućnosti. Sa stanovišta javne politike, pošto je povećanje kazni jeftinije od povećanja nadzora, lako je zaključiti da je isplativije maksimalizovati kazne, a minimalizovati nadzor.

Jedna od glavnih razlika između ove i Bentamove teorije je što je Bentam smatrao da se zločin može potpuno iskoreniti, a Beker je tvrdio da je nemoguće smanjiti stopu zločina ispod nekog nivoa. Na primer, ako je 25% proizvoda iz supermarketa ukradeno, veoma lako bi bilo smanjiti tu stopu do 15%, prilično lako do 5%, teško do 3% i skoro nemoguće svesti na nulu. Kupovina nadzora i zaštita marketa bi bila previše skupa, pa cena preovlađuje u odnosu na korist. Ovo pokazuje da utilitaristički i klasični liberalizam moraju da se natempiraju i smanje očekivanja na neka malo jednostavnija, da bi bili praktično upotrebljivi.

Takve teorije racionalnog izbora, povezane sa neoliberalizmom, su bile baza prevencije kriminala kroz dizajn okoline i potpora Prilazu smanjenja tržišta za lopove[34], od Majka Sutona. Ovo je sistematičan alat za one koji žele da obrate pažnju na „ olakšavanje zločina" uklanjanjem tržišta za ukradenu robu[35], koje obezbeđuje motivaciju lopovima da tu robu krađom nabave.[36]

Teorija rutinske aktivnosti

Razvijena od strane Markusa Felsona i Lorensa Koena, oslanja se na teorije kontrole i objašnjava zločin u vidu prilika za zločin koje se događaju u svakodnevnom životu.[37] Prilika za zločin traži da elementi konvergiraju vremenom i mestom uključujući (1) motivisanog zločinca, (2) odgovarajuću metu ili žrtvu, (3) nedostatak sposobnog zaštitnika.[38] Zaštitnik na mestu, na primer na ulici, može biti neko obezbeđenje ili čak pešak koji bi svedočio zločinu i možda se umešao ili prijavio policiji.[38] Ovu teoriju je dopunio Džon Ek, koji je dodao četvrti element „ menadžera mesta", na primer iznajmljivanje nekretnina menadžerima koji mogu preduzeti mere za nestanak napasnika.[39]

Biosociološke teorije[uredi | uredi izvor]

Biosociološka kriminologija je međudisciplinsko polje koje za cilj ima da objasni zločin i antisocijalno ponašanje istražujući i biološke faktore i faktore okoline. Dok je savremena kriminologija bila podređena sociološkim teorijama, biosociološka teorija takođe priznaje i potencijalni doprinos polja kao što su genetika, neuropsihologija i evoluciona psihologija.[40]

Marksistička kriminologija[uredi | uredi izvor]

Mladi britanski sociolog je 1968. godine stvorio udruženje Konferencija nacionalne devijantnosti. Grupa je sadržala samo akademske članove i imala je 300 članova. Ijan Tejlor, Pol Volton i Džok Jang (članovi udruženja) su odbili prethodna objašnjenja zločina i devijantnosti. Odlučili su da stvore novi prilaz Marksističke kriminologije.[41] Navodili su protiv biološkog pozitivizma koji su predstavljali Lombroso, Hans Ejsenk i Gordon Trasler.[42]

Prema ovakvom viđenju zločina, prkos je normalan - osećaj da su ljudi svesno uključeni...u obezbeđivanje njihove različitosti". Podržavali su društvo u kojem činjenica da postoji raznolikost, socijalna ili personalna, neće biti kriminalizovana.[43] Oni su, dalje, naveli proces kreiranja zločina, ne kroz genetiku ili psihologiju, već kroz materijalne osnove tog društva.[44]

Tipovi i definicije zločina[uredi | uredi izvor]

I Klasična i Pozitivna škola uzimaju koncenzusni pogleda na zločin - zločin je čin koji narušava osnovne vrednosti i verovanja društva. Te vrednosti i verovanja se manifestuju kroz zakone za koje se društvo zalaže. Ipak, postoje dve vrste zločina:

  • Prirodni zakoni su ukorenjeni u osnovnim vrednostima koje dele mnoge kulture. Prirodni zakoni štite od povređivanja osoba (ubistvo, silovanje, napad) ili vlasništva (pljačke, krađe) i formiraju osnove sistema opšteg prava.
  • Statute donosi zakonodavni organi vlasti i oni prikazuju trenutne kulturološke prakse, iako neki zakoni mogu biti kontroverzni (zakoni koji brane korišćenje kanabisa i kockanje). Marksistička kriminologija, Kofliktna kriminologija i Kritička kriminologija tvrde da je većina veza između države i stanovnika bez saglasnosti i zato zakoni o kriminalu ne moraju obavezno predstavljati javna verovanja i želje: primenjeni su u interesu vladajuće klase.

Dakle, definicija zločina varira od mesta do mesta, u skladu sa kulturološkim normama i običajima, ali mogu se široko klasifikovati kao zločini radničke klase, korporativni zločini, organizovani kriminal, politički zločini, zločini javnog reda, državni kriminal, državno-korporativni kriminal i bankarski kriminal.[45] Međutim, u savremenoj kriminologiji bilo je pokreta koji su želeli da ograde liberalni pluralizam, kulturalizam, postmodernizam uvođenjem univerzalnog termina „ šteta" umesto pravnog termina „ zločin".[46]

Podteme[uredi | uredi izvor]

Oblasti studija o kriminologiji uključuju:

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Deflem, Mathieu, ur. (2006). Sociological Theory and Criminological Research: Views from Europe and the United States. Elsevier. str. 279. ISBN 0-7623-1322-6. 
  2. ^ a b Beccaria 1764, str. 64
  3. ^ David, Christian Carsten. "Criminology - Crime." Cybercrime. Northamptonshire (UK), 5 June 1972. Web. 23 Feb. 2012.[1] Arhivirano 2012-07-10 na sajtu Archive.today
  4. ^ Siegel, Larry J. (2003). Criminology, 8th edition. Thomson-Wadsworth. p. 7.
  5. ^ McLennan, Pawson & Fitzgerald 1980, str. 311
  6. ^ Siegel, Larry J. (2003). Criminology, 8th edition. Thomson-Wadsworth. str. 139.
  7. ^ Siegel, Larry (2015). Criminology: Theories, Patterns, and Typologies. Cengage Learning. ISBN 978-1-305-44609-0. . The work of Lombroso and his contemproraries is regarded today as a historical curiosity, not scientific fact. Strict biological determinism is no longer taken seriously (later in his career even Lombroso recognized that not all criminals were biological throwbacks). Early biological determinism has been discredited because it is methodologically flawed: most studies did not use control groups from the general population to compare results, a violation of the scientific method.
  8. ^ Beirne, Piers (1987). „Adolphe Quetelet and the Origins of Positivist Criminology”. American Journal of Sociology. 92 (5): 1140—1169. JSTOR 2779999. S2CID 144091497. doi:10.1086/228630. 
  9. ^ Hayward 2004, str. 89
  10. ^ Garland, David (2002). "Of Crimes and Criminals". In Maguire, Mike, Rod Morgan, Robert Reiner. The Oxford Handbook of Criminology, 3rd edition. Oxford University Press. p. 21.
  11. ^ "Henry Mayhew: London Labour and the London Poor"[2] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. maj 2008). Center for Spatially Integrated Social Science.
  12. ^ Anderson, Ferracuti. "Criminological Theory Summaries" (PDF). Cullen & Agnew. Retrieved 3 November 2011.
  13. ^ Hester, S., Eglin, P. 1992, A Sociology of Crime, London, Routledge.
  14. ^ Shaw, Clifford R.; McKay, Henry D. (1942). Juvenile Delinquency and Urban Areas. The University of Chicago Press. ISBN 0-226-75125-2. 
  15. ^ a b v Bursik, Robert J. (1988). „Social Disorganization and Theories of Crime and Delinquency: Problems and Prospects”. Criminology. 26 (4): 519—552. doi:10.1111/j.1745-9125.1988.tb00854.x. 
  16. ^ Morenoff, Jeffrey D.; Sampson, Robert J.; Raudenbush, Stephen W. (2001). „Neighborhood Inequality, Collective Efficacy, and the Spatial Dynamics of Urban Violence”. Criminology. 39 (3): 517—558. S2CID 14549621. doi:10.1111/j.1745-9125.2001.tb00932.x. 
  17. ^ Siegel, Larry (2015). Criminology: Theories, Patterns, and Typologies. Cengage Learning. str. 191. ISBN 978-1-305-44609-0. 
  18. ^ Merton, Robert (1957). Social Theory and Social Structure. Free Press. ISBN 0-02-921130-1. 
  19. ^ Cohen, Albert (1955). Delinquent Boys. Free Press. ISBN 0-02-905770-1. 
  20. ^ Kornhauser, R (1978). Social Sources of Delinquency. University of Chicago Press. ISBN 0-226-45113-5. 
  21. ^ a b Cloward, Richard, Lloyd Ohlin (1960). Delinquency and Opportunity. Free Press. ISBN 0-02-905590-3. 
  22. ^ Raymond D. Gastil. „Homicide and a Regional Culture of Violence,”. American Sociological Review. 36 (1971): 412—427. .
  23. ^ Hirschi, Travis (1969). Causes of Delinquency. Transaction Publishers. ISBN 0-7658-0900-1.
  24. ^ Gottfredson, Michael R., Hirschi, Travis (1990). A General Theory of Crime. Stanford University Press.
  25. ^ Wilson, Harriet (1980). "Parental Supervision: A Neglected Aspect of Delinquency". British Journal of Criminology 20.
  26. ^ Mead, George Herbert (1934). Mind Self and Society. University of Chicago Press. 
  27. ^ Becker, Howard (1963). Outsiders. Free Press. ISBN 978-0-684-83635-5. 
  28. ^ Slattery, Martin (2003). Key Ideas In Sociology. Nelson Thornes. pp. 154+.
  29. ^ Klein, Malcolm W. (1986). „Labeling Theory and Delinquency Policy”. Criminal Justice and Behavior. 13: 47—79. S2CID 145574605. doi:10.1177/0093854886013001004. 
  30. ^ Rhodes, Richard (2000). Why They Kill: The Discoveries of a Maverick Criminologist. . Vintage. ISBN 978-0-375-40249-4. 
  31. ^ Gary Becker, "Crime and Punishment", in . Journal of Political Economy. 76. 1968.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć) (2), March–April . str. 196-217
  32. ^ George Stigler, "The Optimum Enforcement of Laws", in Journal of Political Economy, vol.78 (3), May–June (1970). str. 526–536
  33. ^ a b Cornish, Derek, and Ronald V. Clarke (1986). The Reasoning Criminal. Springer-Verlag. ISBN 0-387-96272-7.
  34. ^ Sutton, M. Schneider, J. and Hetherington, S. (2001) Tackling Theft with the Market Reduction Approach. Crime Reduction Research Series paper 8. Home Office. London.http://rds.homeoffice.gov.uk/rds/prgpdfs/crrs08.pdf
  35. ^ Sutton, M. (2010) Stolen Goods Markets. U.S. Department of Justice. Centre for Problem Oriented Policing, COPS Office. Guide No 57.http://www.popcenter.org/problems/stolen_goods/[3]
  36. ^ Home Office Crime Reduction Website. Tackling Burglary: Market Reduction Approach.http://www.crimereduction.homeoffice.gov.uk/burglary/burglaryminisite07.htm
  37. ^ Felson, Marcus (1994). Crime and Everyday Life. Pine Forge. ISBN 0-8039-9029-4.
  38. ^ a b Cohen, Lawrence E.; Felson, Marcus (1979). „Social Change and Crime Rate Trends: A Routine Activity Approach”. American Sociological Review. 44 (4): 588—608. JSTOR 2094589. doi:10.2307/2094589. hdl:2027/uiug.30112006769860. 
  39. ^ Eck, John, and Julie Wartell (1997). Reducing Crime and Drug Dealing by Improving Place Management: A Randomized Experiment. National Institute of Justice.
  40. ^ Kevin M. Beaver and Anthony Walsh. 2011. Biosocial Criminology. Chapter 1 in The Ashgate Research Companion to Biosocial Theories of Crime. 2011. Ashgate.
  41. ^ Sparks, Richard F., "A Critique of Marxist Criminology." Crime and Justice. Vol. 2 (1980). JSTOR. 165.
  42. ^ Sparks, Richard F., "A Critique of Marxist Criminology." Crime and Justice. Vol. 2 (1980). JSTOR. 169.
  43. ^ Sparks, Richard F., "A Critique of Marxist Criminology." Crime and Justice. Vol. 2 (1980). JSTOR. 170 - 171
  44. ^ J. B. Charles, C. W. G. Jasperse, K. A. van Leeuwen-Burow. "Criminology Between the Rule of Law and the Outlaws." (1976). Deventer: Kluwer D.V. 116
  45. ^ "Attack the System » Crime and Conflict Theory." Attack the System. Ed. Attack the System. American Revolutionary Vanguard, 6 June 2007. Web. 23 Feb. 2012. <http://attackthesystem.com/crime-and-conflict-theory/>.[4]
  46. ^ Hillyard, P., Pantazis, C., Tombs, S., & Gordon, D. (2004). Beyond Criminology: Taking Harm Seriously. London: Pluto
  47. ^ Barak-Glantz, I.L., E.H. Johnson (1983). Comparative criminology. Sage.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Kriminologija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Криминологија&oldid=27550872”