Narodno pozorište u Nišu

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Niško Narodno pozorište
Pozorište Sinđelić (1887-1929)
Pozorište Moravske banovine (1929—1941)
Narodno Pozorište, Niš, Srbija.jpg
Narodno pozorište u Nišu
AdresaSinćelićev trg
Srbija Niš
Srbija Srbija
DezignacijaNarodno pozorište u Nišu
Kapacitet687
Konstrukcija
Otvoreno11. mart 1887.
Obnovljeno1946, 1967, 2002/03
Period aktivnosti1887 - danas
ArhitektaVsevolod Tatarinov
Veb-sajt
www.narodnopozoristenis.rs

Narodno pozorište u Nišu je pozorište smešteno na Sinđelićevom trgu u Nišu, Srbiji.

Istorija[uredi]

Istorija tvrdi da je Niš imao pozorište još u četvrtom veku. Temelji ovog pozorišta još nisu pronađeni, ali se otprilike zna gde su bili. Istoričar Jovan Nikiski piše da su 609. godine Obri i Sloveni zauzeli Niš i do temelja ga razorili. Tada su stradali svi hramovi, trgovi pa i pozorište. Niš je tako ostato bez pozorišta punih trinaest vekova. Tek u 16. veku beleži se postojanje prvih putujućih pozorišnih trupa.

Prvi poznati pozorišni događaj zabeležen je 1883. godine na plakatu, za jednu od predstava putujuće družine, koja je izvedena prigodno, povodom godišnjice stupanja u brak kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović.

To učestalo gostovanje pozorišnih putujućih trupa koje su nailazile na zadovoljavajući odziv publike, nagnalo je ljubitelje pozorišne umetnosti na osnovanje stalnog pozorišta u Nišu. Oslobođenjem Niša od Turaka i njegovim kulturnim peobražajem odluka je donešena. Spajanjem pozorišnih družina D. Jovanovića i M. Dimića, početkom 1887. godine, osnovano je niško pozorište „Sinđelić“. Prva predstava bila je „Srpski ajduci“, J. Sterije Popovića, 11. marta 1887. godine u gostionici „Knez Mihajlo“. Inicijatori osnivanja pozorišta „Sinđelić“ bili su: Stevan Sremac – niški profesor, Milorad Petrović – učitelj, Stevan Nikšić – Lala, Henrih Liler i Špira Kalik. Prvi upravnik bio je Mihajlo Dimić. Igrani su komadi: „Ukroćena goropad“, „Mizantrop“, „Dva cvancika“, „Podvala“.

Posle prekida 1890. godine pozorište obnavlja rad 26. januara 1891, kada je izvedena mešovita muzičko-horska priredba i jednočinka Šolja čaja (tada Šolja teja) francuskog pisca V. Drosta. Već 1892. Došlo je do ponovnog gašenja „Sinđelića“, a rad je obnovljen 24. jula 1893. predstavom Ljubav može sve (šaljiva igra u četiri čina, nemačko-jugoslovenska obrada Šekspirove komedije Ukroćena goropad).

Te godine, kada na mesto upravnika dolazi glumac i reditelj Aleksandar Milojević, završava se prva etapa rada ovog pozorišta, period nacionalne, folklorne i mitizirane heroike. Vreme modernizacije i preobržaja trajaće do 1900. Uz glumačke veličine poput Dobrice Milutinovića, Olge Ilić, Bogoboja Rucovića, Sofije Haritonović i Ilije Stanojevića Čiče, „Sinđelić“ postaje filijala Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta u Beogradu pod zaštitom kraljice Drage. Od 1900. do 1905. Radi kao putujuće pozorište.

Na repertoaru su bili komadi „Kod belog konja“, „Lionski ulak“, „Jedanajesta zapovest“, „Čergaški život“, „Koštana“, „Pokondirena tikva“, „Mamzel Nituš“, „Đurađ Branković“, „Gospodin načelnik“, „Dve sirotice“ i dr.

Zakonom o Narodnom pozorištu u Beogradu (1911) i Uredbom o putničkim družinama (1912) formirano je pet putujućih pozorišta sa imenima srpskih dramatičara i glumaca. „Sinđelić“ postaje putujuće pozorište za jugoistočnu oblast sa sedištem u Nišu i menja ime u Povlašćeno putujuće pozorište „Trifković“.

Uprava pozorišta poverena je Simi Buniću. „Trifković“ radi do jula 1914. Kada ponovo dobija naziv „Sinđelić“, a upravnik je (po drugi put) Aleksandar Milojević do 18. oktobra 1915, kada glumci odlaze na front i u izbeglištvo. Pozorište obnavlja rad krajem 1918. Na repertoaru su komadi „Podvala“, „Đido“, „Devojačka kletva“, „Zona Zamfirova“, „Ivkova slava“, „Koštana“, „Stari kaplar“ i dr. „Sinđelić“ sa 23. avgusta 1921. spaja sa zaječarskom pozorišnom grupom „Gundulić“ i prerasta u Niško povlašćeno pozorište ili povlašćeno gradsko pozorište u Nišu. Upravnik je bio Ljubomir Rajičić Čvrga.

Predstave se do 1921. izvode u Ruskom caru. Zbog finansijskih problema pozorište prestaje sa radom 1929. Članovi ansambla od 1930. Nastupaju u okviru „Pozorišta Moravske Banovine“. U zgradi zanatskog doma bilo je 400 sedišta.

Godine 1931. godine pozorište je otvorilo sezonu u Nišu, izvođenjem komada „Smrt majke Jugovića“. Sedam godina pozorište je radilo u Zanatskom domu.

Godine 1936. godine prvi put je prenošena preko beogradskog radia predstava – drugi čin komada “Zona Zamfirova”, S. SremcaSime Bunića.

Dana 27. juna 1937. godine pristupilo se osvećenju kamena temeljca i podizanju moderne zgrade i novog pozorišnog zdanja, a 1. januara 1939. godine osvećena je novosagrađena zgrada, a uveče je kao prva predstava u novoj zgrodi izveden komad “Zidanje Ravanice” ili “Zadužbina cara Lazara” Milorada Popovića-Šapčanina u režiji Dragoslava Mih. Kandića sa dekorativno-tehničkom opremom scenografa Ljubomira Vernera.

Posleratni period[uredi]

Posleratni period pozorišta obeležen je ugledanjem na repertoar i idejno-estetska strujanja Narodnog pozorišta u Beogradu, ali već predstave igrane 1949. godine su pokazale visoke stvaralačke potencijale ovog teatra, koji su došli do izražaja negovanjem vlastite repertoarske politike. Već pedesetih godina interesovanje se proširuje na domaću i stranu literaturu koja može biti podsticaj za veću stravalačku inicijativnost i kreativnost umetničkog ansambla.

Danas[uredi]

Repertoar je i pored klasičnih dela, ostao otvoren i za dela modernih i avangardnih autora, kako stranih tako i domaćih. Nova orijentaciija pozorišta rezultovala je neobičnim predstavama koje su tri puta učestvovale u zvaničnoj konkurenciji na prestižnom festivalu Male i eksperimentalne scene u Sarajevu (MESS), pet puta u zvaničnoj konkurenciji na Sterijinom pozorju i jednom na BITEF-u.

Februara 2008. godine pozorište je primilo Statuetu Joakim Vujić za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti Srbije.

Arhitektura zgrade pozorišta[uredi]

Narodno pozorište u Niš

Objekat je gotovo u potpunosti sačuvao prvobitni izgled, i spolja i u enterijeru zahvaljujući znalačkim intervencijama. Inicijativu za novu zgradu pozorišta dao je tadašnji Ban Moravske banovine g. Marko Novaković. Autor je Vsevolod Tatarinov, jedan od nekoliko arhitekata – predstavnika ruske emigracije – koja je u Nišu ostavila dosta obimno delo (A. Medvedev, G. Samojlov, J. Djupon). Idejni projekat je obišao sve uglednije pozorišne kuće u Jugoslaviji radi pribavljanja mišljenja vodećih pozorišnih stručnjaka i tehničara. Prostor koji zgrada zauzima, povučen od prometne Voždove i oivičen ulicama i sa ostale tri strane, omogućava nesmetan pristup i glavnom i sporednim bočnim ulazima, kao i rampi sa zadnje strane, a ni kasniji izgrađeni višespratni objekti Doma vojske i okolnih stambenih blokova, ne ugrožavaju njenu arhitekturu.

Osnove su, po nekim tumačenjima, rešene po ugledu na Berlinsko pozorište, sa izuzetno čistom funkcijom, koja i danas potpuno zadovoljava organizovanje i odvijanje predstava za skoro 700 gledalaca. Zgrada je impozantan objekat dimenzija 54 x 34 m, projektovan u duhu moderne. Glavni ulaz sa polukružnim stepeništem i natkrivenim podestom ispod balkona na spratu , koji drže četiri stuba, orjentisan je ka svečanom platou na proširenju trga prema ul. Vožda Karađorđa. Pomoćni i tehnički ulazi su sa istočne i zapadne strane. Sa zadnje, južne strane pozorišta, nalazi se široka rampa za unošenje kulisa.

Pozorište ima salu u obliku amfiteatra sa 390 sedišta u parteru, na spratu balkon sa 156 sedišta i četiri lože sa po šest sedišta na nivou bine (dve sa leve, dve sa desne strane) i dve na spratu, dva centralna foajea u parteru i na spratu sa pretprostorima i garderobama. Ispred velike, pokretne bine dimenzija 14 x 10 m, sa nadvišenjem za dizanje kulisa, koja je izvedena po tehnološkom projektu inž. Velje Jovanovića, tehničkog šefa Narodnog pozorišta u Beogradu, nalazi se udubljenje za orkestar, iza njega druga bina (tehnička), iza koje je sala za kulise sa direktnim izlazom ka rampi.

Enterijeri holova u prizemlju i na spratu predstavljaju primer pravog ukusa u primeni materijala i boja, a kvalitet obrade govori o zanatskom umeću koga danas više nema.

Zgrada Narodnog pozorišta dograđena je 1946. po projektu niškog arhitekte ruskog porekla Aleksandra Medevedeva. Iznad postojećih garderoba u prizemlju, sa obe bočne strane pozorišta, dograđen je sprat sa prostorijama za odlaganje pozorišnih kostima, a nad prostorom zadnje bine nalazi se prostorija za probe, klub, čitaonica i slikarnica. Dogradnja iz 1946. izvršena je u duhu osnovnog projekta. Salu je rekonstruisao 1967. godine g. prof. M. Belobrk sa dr. H. Kurtovićem. Kompletan enterijer sale, bina, radne prostorije, kao i fasada i krovni pokrivač, obnovljeni su 2002. godine. Kasnijim adaptacijama (2007) vršena su samo enterijerska i tehnološka poboljšanja.

Literatura[uredi]

  • Mr Aleksandar Keković, Zoran Čemerikić, Moderna Niša 1920-1941.,Društvo arhitekata Niša, 2009. Niš, pp. 183,185

Vidi još[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]