Пређи на садржај

Радомир Путник (књижевник)

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Радомир Путник (вишезначна одредница).
Радомир Путник
Радомир З. Путник
Лични подаци
Пуно имеРадомир Путник
Датум рођења(1946-07-09)9. јул 1946. (78 год.)
Место рођењаОџаци, ФНРЈ

Радомир З. Путник (Оџаци, 9. јул 1946) српски је писац, драматург, театролог, позоришни и књижевни критичар и професор. Био је уредник уметничког програма Телевизије Београд, директор драме Народног позоришта у Београду, позоришни критичар листа Политика, главни уредник часописа Сцена и Театрон[1] и професор драматургије у филмској школи Дунав филма у Београду.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Основну школу и гимназију је завршио у Вршцу.

Дипломирао је драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1972. године.

Од 1972. до 1976. године је био уредник позоришне и филмске рубрике у листу Књижевна реч. У Телевизији Београд је радио од 1974. године, као хонорарни драматург Драмске редакције Првог програма. Од 1978. је био уредник у Драмској редакцији, а од 1983. уредник у Редакцији играног програма до 1993. и од 1997. У међувремену је био директор Драме Народног позоришта у Београду (1993 — 1997). Од маја 1999. до августа 2001. био је главни и одговорни уредник Уметничког програма РТС. Био је и позоришни критичар Трећег програма Радио Београда (1974 — 1993) и Политике (1986—1993) и главни уредник часописа Сцена (1990 — 1994). Од септембра 2001. до јула 2003. радио је на месту уредника Културно-уметничког програма РТС-ТВБ. Од јула 2003. је био драматург БК Телекома. Од 16. новембра 2005. је у старосној пензији. Живи и ради у Земуну.

Објавио је више књига поезије, прозе, театролошких и драматуршких огледа; написао је петнаестак драма приказиваних у професионалним позориштима и на телевизији, направио је више драматизација и адаптација књижевних дела за позориште и телевизију, као и телевизијску серију Крај династије Обреновић.

Написао је око 1.500 критика позоришних представа и књижевних критика за Трећи програм Радио Београда. Део критика је објављен у дневној штампи (Политика, Политика експрес, Дневник, Вечерње новости) и књижевним листовима и часописима (Дело, Трећи програм, Летопис Матице српске, Књижевност, Савременик, Поља, Багдала, Кораци, Свеске, Театрон, Лудус, Књижевна реч, Књижевне новине, Књижевни лист...).

Добитник је више стручних и јавних признања, од којих су најзначајнији: Златни беочуг Културно-просветне заједнице Београда, Златна значка КПЗ Србије, Вукова награда и Статуета Јоаким Вујић.[2]

Библиографија - Објављена дела

[уреди | уреди извор]

Поезија

[уреди | уреди извор]
  • Куда кренути, Клуб писаца, Вршац, 1964.
  • Птица ружичасте коже, Клуб писаца, Вршац, 1970.
  • Резбарије, Багдала, Крушевац, 1971.
  • Заумна пећина, Нолит, Београд, 1972.
  • Недељни ручак, КОВ, Вршац, 1976.
  • Касни сат (библиофилско издање, 30 примерака), АПУ, Београд, 1976.
  • Откривање времена, Угао, Вршац, 1991.

Проза

[уреди | уреди извор]

Драматуршко-театролошки списи

[уреди | уреди извор]

Изведене драме

[уреди | уреди извор]
  • Шта је највећи домет секса, Атеље 212, 1969.
  • Венијаминов крст, Радио Београд, 1969.
  • Трактат о кафици, Народно позориште Стерија, Вршац, 1972.
  • Симон из Кирене, Радио Сарајево, 1973.
  • Бурек с лешом, Радио Сарајево, 1973.
  • Покајница, Радио Скопље, 1973.
  • Хероји не умиру, Народно позориште, Вршац, 1975.
  • Светковина, Народно позориште, Сомбор, 1981.
  • Баца Ица и његова Мица, Народно позориште Стерија, Вршац, 1982.
  • Глинени голубови, Народно позориште Зеница, 1986.
  • Ноћ у Келтијевој кући, Радио Београд, 1986.
  • Климактеријум, Народно позориште Стерија, Вршац, 1992.
  • Имамо довољно времена, Народно позориште, Зајечар, 1993.
  • Последњи тренуци краља Александра и краљице Драге, Хајат, Београд, 1996.
  • Туцинданска трагедија, Радио Београд, 2000.
  • Кућа на кеју, Радио Београд, 2007.

Драматизације

[уреди | уреди извор]

ТВ серија

[уреди | уреди извор]

Објављене књиге из области драматургије и театрологије

[уреди | уреди извор]
  • Читајући изнова (Стеријино позорје, Нови Сад, 1990)
  • Приближавање позоришту (Народно позориште, Београд, 1996)
  • Из театролошког репозиторијума (Дани комедије, Јагодина, 1999)
  • Драматуршки послови (Чигоја штампа, Београд, 2005)
  • Драматуршка аналекта (Удружење драмских писаца Србије, Београд, 2007)[4]
  • Двадесет Стеријиних реченица (Угао, Вршац, 2012)
  • Приближавање позоришту 2 (Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 2014)
  • Препознавање позоришта (Фестивал монодраме и пантомиме, Земун, 2016)
  • Драматуршка аналекта 2 (Удружење драмских писаца Србије, Београд, 2016)
  • Приближавање позоришту 3 (Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 2019)

Приредио је следеће књиге

[уреди | уреди извор]
  • Бела кафа, драме Александра Поповића, СКЗ, 1994.
  • Нега мртваца, драме Александра Поповића, Просвета, Београд, 1996.
  • Лица песника, РТС, Београд, 1999.
  • Изабране драме Александра Поповића 1,2, Верзал прес и Војноиздавачки завод, Београд, 2001. и Војноиздавачки завод и Карић фондација, Београд, 2003.
  • Антологија ТВ драме 5, РТС и Војноиздавачки завод, Београд, 2002.
  • Антологија савремене монодраме, Фестивал монодраме и пантомиме, Земун, 2003.[5]
  • Панорама монодрама, Фестивал монодраме и пантомиме, Земун, 2004.
  • Позоришне критике/Авдо Мујчиновић, Стеријино позорје, Нови Сад, 2005.
  • Позоришне и ТВ монодраме, Фестивал монодраме и пантомиме, Земун, 2006.
  • Монодрама и пантомима, Фестивал монодраме и пантомиме, Земун, 2008.
  • Слике минулог времена: позоришне критике: 1980-1993., Позоришни музеј Војводине, Нови Сад, 2010.
  • Антологија савремене српске комедије, Zepter Book World, Београд, 2018.
  • Антологија биографске монодраме, Фестивал монодраме и пантомиме, Земун, 2020.
  • Драмски јунак Доситеј, Задужбина „Доситеј Обрадовић“: Радио-телевизија Србије, Београд, 2022.[6]

Адаптације за позориште и ТВ

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „ТЕАТРОН”. Званични веб-сајт. Музеј позоришне уметности у Београду. Приступљено 26. 11. 2020. 
  2. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Радомир Путник добитник статуете „Јоаким Вујић"”. www.rts.rs. Приступљено 2023-02-12. 
  3. ^ „Kraj dinastije Obrenović na RTS-u”. Архивирано из оригинала 12. 08. 2014. г. Приступљено 31. 07. 2014. 
  4. ^ http://www.rastko.rs/cms/files/books/4776608e6bbf5.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  5. ^ „Архивирана копија” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 08. 08. 2014. г. Приступљено 31. 07. 2014. 
  6. ^ https://dositejeva-zaduzbina.rs/aktivnosti/knjizevni-salon-kod-dositeja-dramski-junak-dositej/.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Волк Петар, Позоришни живот у Србији 1835-1994. - Писци националног театра, Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 1995.
  • Симић Драгослав, Аутобиографије уживо - од Слободана Јовановића до данас, Београд, Драслав. (2007) ISBN 979-86-7614-069-4.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Радомир_Путник_(књижевник)&oldid=28738398”