Olimpijski plamen
Olimpijski plamen je jedno od najpoznatijih olimpijskih znamenja. Simbol večne vatre, odnosno plamena, potiče iz Grčke mitologije u kojoj je poznata priča o Prometeju koji je ukrao vatru bogu Zevsu, pa je zatim poklonio ljudima. Taj motiv su Grci iskoristili pa su za vreme drevnih Olimpijskih igara uvek održavali večnu vatru.
Na modernim olimpijskim igrama plamen je prvi put goreo na Olimpijskim igrama u Amsterdamu, 1928. Plamen je goreo tokom celih Igara, ali je upaljen i ugašen bez ikakve ceremonije. Od Olimpijskih igara u Berlinu, 1936. godine. Olimpijski plamen se olimpijskom bakljom štafetnim trčanjem nosi do grada domaćina Igara.
Ideju za baklju je dao profesor iz Berlina Karl Dim, a MOK ju je predstavio predstavnik NOK Nemačke Teodor Levand, što je odmah prihvaćeno. Prva olimpijska baklja koja je nošena od Olimpije do Belina 1936, napravljena je kao kopija antičke baklje po crtežu jedne keramičke posude. Dizajner je bio Karl Dim.
Prva olimpijska baklja bila je teška 460 grama i visoka 27 cm, a plamen je obezbeđivalo magnezijumsko punjenje. Te godine baklja je prešla za 8 dana put od Olimpije do Berlina od 3.422 kilometra a nosilo ju je 3.422 trkača. Na svom putu prošla je i kroz Beograd.
Paljenje i održavanje Olimpijskog plamena[uredi | uredi izvor]
Danas je uobičajen postupak da se plamen upali u Grčkoj u Olimpiji uz pomoć sunčeve svetlosti uz pomoć konkavnog ogledala, prema drevnim običajima. Paljenje obavljaju žene obučene u odeću antičkih sveštenica boga Zevsa. Zatim tako nastali plamen, kao Olimpijsku baklju štafetno nose hiljade trkača, preko svih kontinenata, do grada u kojem će se održavati Olimpijske igre i na kraju, do istaknutog mesta na Olimpijskom stadionu na kojem će plamen, plamtiti sve vreme održavanja igara.
Postupak prenošenja baklje iz Grčke do mesta održavalja Igara, zavisno od udaljenosti, ne prenosi se uvek trčeći, jer je naravno to nemoguće, kada se radi o drugom kontinentu. Ipak pokušava se da baklja veći deo puta pređe na taj način. Biti nasilac Olimpijske baklje je posebna čast, koju dobijaju zaslužni sportisti iz zemlje kroz koju baklja prolazi na svom putu. Završni deo je donošenje baklje na stadion prilikom svečanosti otvaranja Igara, gde se plamenom iz baklje upali vatru na istaknutom gorioniku na stadionu, koji je obično velikih dimenzija da plamen bude vidljiv iz svakog dela stadiona.
Palioci Olimpijskog plamena[uredi | uredi izvor]
Posebna se čast ukazuje osobi koja prilikom otvaranja Igara donesenu baklju preuzima kao poslednji nosilac, te plamenom iz baklje ulali vatru na samom stadionu, simbolizujući tako početak Igara. Iako je plamen upaljen mnogo ranije i donesen bakljom, taj poslednji nosilac se naziva palilac Olimpijskog plamena. Tu ličnost bira zemlja domaćin, a uobičajeno je da to budu zaslužni sportisti i to najčešće oni koji se više aktivno ne takmiče. Ponekad domaćin odabere da to bude i neka ličnost koja nije direktno vezana za vrhunski sport. Tako je (na primer) na Olimpijskim igrama u Montrealu 1976. odlučeno da vatru upale zajedno dvoje mladih sportista, i to mladić iz francuskog govornog područja Kanade i devojka iz engleskog govornog područja, čime je simbilizovano zajedništvo ta dva dela zemlje domaćina.
Biti palioc Olimpijskog plamena je čast koja se događa jednom u životu i jedna je od najvećih počasti u svetu sporta.
Spisak palioca Olimpijskog plamena[uredi | uredi izvor]
 | Ovaj članak ili jedan njegov deo nije ažuriran. Ažurirajte ovaj članak kako bi prikazao nedavne događaje ili najnovije dostupne informacije. Pogledajte stranicu za razgovor za više informacija. |
