Pavle Ivić

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Pavle Ivić
Pavle Ivic.jpg
Pavle Ivić
Datum rođenja(1924-12-01)1. decembar 1924.
Mesto rođenjaBeograd
 Kraljevina SHS
Datum smrti19. septembar 1999.(1999-09-19) (74 god.)
Mesto smrtiBeograd
Savezna Republika Jugoslavija SR Jugoslavija

Pavle Ivić (Beograd, 1. decembar 1924Beograd, 19. septembar 1999) je bio srpski filolog, lingvista, redovni član SANU.

Akademik[uredi]

Pavle Ivić je naučnik međunarodnog ugleda i najbolji srpski lingvista druge polovine dvadesetog veka. Otac mu je bio istoričar Aleksa Ivić, supruga lingvista Milka Ivić, sin matematičar Aleksandar Ivić.

Bio je redovni profesor Univerziteta u Novom Sadu i Univerziteta u Beogradu.[1]

Još 1973. godine postao je počasni inostrani član Američke akademije umetnosti i nauka, a iste godine i počasni član Lingvističkog društva Amerike. Nešto kasnije dodeljen mu je počasni doktorat Državnog univerziteta u Kolumbusu (Ohajo, SAD).

Držao je predavanja, između ostalog, i u sledećim gradovima: Sietl, Los Anđeles, Santa Barbara, Berkli, Stanford, Urbani, Blumington, Kolumbus, An Arbor (u SAD); Melburn, Moskva, Amsterdam, Lajden, Marburg, Minhen, Cirih, Insbruk, Klagenfurt, Grac, Beč, Budimpešta, Erlangen, Vircburg, Minster. Učestvovao je sa referatima na slavističkim kongresima i naučnim skupovima u Kijevu, Sofiji, Talinu, u Evanstonu, Čikagu, Sidneju, Golveju (Irska), Londonu, Parizu, Getingenu, kao i na mnogobrojnim naučnim sastancima širom pređašnje Jugoslavije. Cikluse svojih predavanja držao je u Upsali i u Tokiju.

Govorio je oko deset stranih jezika.

Razumljivo, sve to donelo mu je članstvo u ovdašnjim i inostranim naučnim ustanovama najvišeg ranga, tako da je, pored Srpske, bio član Američke, Norveške, Slovenačke, Austrijske, Makedonske i Ruske akademije nauka.

Naslednik Daničića i Belića[uredi]

Pavla Ivića su nazvali direktnim naslednikom Aleksandra Belića, ili – kako je rečeno posle njegove smrti – dok je Đuro Daničić u nauci o srpskom jeziku obeležio drugu polovinu devetnaestog veka, Belić prvu polovinu dvadesetog, Pavle Ivić je u tom smislu stajao na čelu naše nauke u drugoj polovini dvadesetog veka.

Epoha u kojoj je radio već je uveliko ispoljavala razuđivanje u domenima svih naučnih delatnosti, vidljive specijalizacije. Po tome se i razlikuju intelektualne epohe, svaka sledeća od prethodne. Ivić se vrhunski usredsređeno i pedantno posvetio nekolikim granama srpske filologije: na prvom mestu istoriji jezika, dijalektologiji, onomastici i akcentologiji uz razumljivo često sintetizovanje dostignutih rezultata, a uz povremeno zauzimanje i za druge tematike. Mnoge od ranije zaoranih brazda dovodio je do besprekorne obrađenosti i celovitosti, pri tome značajno modernizujući metode, mada modernizaciju nikad nije nekritično prihvatao.

Glavni domet svih Ivićevih studija iz srpske jezičke istorije, uključujući tu i saznanja o akcenatskoj evoluciji – jeste prikaz jezika i njegove pismenosti sinhrono povezan sa podacima o odgovarajućim istorijskim, kulturološkim, književnim, migracionim i drugim tokovima u životu našeg naroda. Ovim se takav lingvistički poduhvat visoko uzdiže iznad izolovanog prikazivanja same istorije jezika. Nije ovde prilika da se navode njegovi radovi ni iz oblasti dijalektologije; treba naglasiti da je on bio ne samo autor, već i koautor i konsultant u velikom broju dijalektoloških projekata, čime je uveo u problematiku mnoge mlađe saradnike. Ostaće upamćen kao jedan od najistaknutijih svetskih teoretičara u oblasti lingvističke geografije. O zaslugama u vezi s onomastičkim istraživanjima takođe bi se moglo vrlo mnogo govoriti. Možda je najznačajnije to što su on i prof. dr Svetozar Stijović najzaslužniji što je u potpunosti popisana onomastika Kosova i Metohije.

Veliki deo naučnog rada Pavla Ivića bio je, tako reći, uokviren upravo prisustvom u SANU. Još pre diplomiranja postavljen je za stipendistu Instituta za srpski jezik SANU. Tu je kraće vreme radio kao asistent na obradi velikog Rečnika, čiji je stalni recenzent bio i u kasnijim godinama, do kraja života. Na područjima Akademijinih delatnosti (postavši njen dopisni član 1972. godine i redovni 1978. god.) je bio glavni urednik Srpskog dijalektološkog zbornika, Onomatoloških priloga, zatim predsednik Fonda za naučna istraživanja SANU, Odbora za proučavanje Kosova i Metohije, Odbora za onomastiku, Odbora za etimološki rečnik, član Hilandarskog odbora, Odbora Belićeve zadužbine, Odbora za istoriju Srba u Hrvatskoj, Staroslovenskog odbora, Odbora za leksikologiju, Odbora za proučavanje slovenskih jezika... Od strane Srpske akademije delegiran je u veći broj raznih organizacionih odbora, pa tako i u Savet za jezik Radio-televizije Beograd, čiji je bio predsednik.

Bio je član Matice srpske, Vukove zadužbine, u Srpske književne zadruge, Udruženja književnika Srbije, Društva srpsko-­jevrejskog prijateljstva.

Bio je član redakcija mnogih naučnih časopisa u našoj zemlji i u inostranstvu. Bio je predsednik Lingvističkog društva Evrope, potpredsednik Asocijacije dijalektologa Evrope, potpredsednik Društva za Evropski lingvistički atlas. Bio je član Stalnog međunarodnog komiteta lingvista, Pariskog lingvističkog društva, Evropskog udruženja kulture.

U jednom istorijski veoma tegobnom vremenu osnovao je Srpski sabor.

Pavle Ivić je bio odmeren, uglađen, gospodstven. Odlikovao se opštom kulturom, razumevanjem za mnogo toga što je bilo i van njegove profesije. Voleo je prirodu, planinarenje. Pavle Ivić važio je za istaknutog stručnjaka ali istovremeno za vrlo skromnog i pristupačnog čoveka.

Bibliografija[uredi]

Bibliografija Pavla Ivića, približno računata, iznosi preko šest stotina jedinica, ubrajajući tu, kako opsežne studije i nekoliko knjiga, tako i manje članke, prikaze, referate sa naučnih skupova, štampane diskusije, popularne priloge u publicistici, poneke polemike i intervjue. Izvestan broj bibliografskih naslova ukazuje na koautorski rad. Oko sto dvadeset većih ili manjih tekstova objavljeno mu je u inostranstvu.

Izdaju se Ivićeva celokupna dela, od kojih je do sada (2010) izašlo šest knjiga.

Nagrada „Pavle Ivić“[uredi]

Nagradu dodeljuje Slavističko društvo Srbije za najbolji rad iz srpske lingvističke slavistike.

Nagradu su za 2007. godinu dobili docenti Slobodan Pavlović i Rajna Dragićević, za 2008. autori jednotomnog Rečnika srpskog jezika mr Milica Vujanić, prof. dr Darinka Gortan Premk, dr Rajna Dragićević, prof. dr Miroslav Nikolić, mr Ljilja Nogo, mr Vasa Pavković, doc. dr Nikola Ramić, prof. dr Rada Stijović, prof. dr Milica Tešić i dr Egon Fekete, a za 2009. prof. dr Rada Stijović.

Reference[uredi]

  1. ^ Ivić 1990, str. 333-334

Literatura[uredi]

  • Ivić, Pavle (1990). O jeziku nekadašnjem i sadašnjem. Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod ; Priština : Jedinstvo. str. 333—334. ISBN 978-86-13-00399-1. 

Spoljašnje veze[uredi]