Pripovetka

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Književnost
Oblici
romanpesmadrama

pripovetkanovela
narodna pripovetka

Žanrovi
epikalirikadrama
Mediji
knjigapredstava
Tehnike
prozastih (poezija)
Nauke
kritikateorijaistorija

Pripovetka je posebna, moderna književna forma kratke proze, čija je glavna osobina u jakoj kompresiji sadržaja.

Nastanci[uredi]

Pripovetke datiraju još iz perioda tradicija usmenog prenošenja koje su proizvele važne priče kao što su Homerova Ilijada i Odiseja. Ove priče su prenošene u ritmičnom, poetskom formatu, sa rimama kao olakšicom ljudima da zapamte sadržaj priče. Ove priče su podeljene na kraće delove, kako bi pripovedaču bilo olakšano preneti ih u delovima.

Bajke, koje su, u stvari, narodne priče sa eksplicitnom poukom, su po Herodotu izumljene od strane grčkog roba imena Ezop, u šestom veku pre nove ere. Mnoge od tih priča su sačuvane i poznate i danas, kao Ezopove basne.

Drugi davni oblik kratke priče, anegdote, bile su popularne u doba Rimskog carstva. Anegdote su funkcionisale kao vrsta parabole, kratka realistična priča koja ima pouku. Anegdote sačuvane iz tog perioda su kasnije sakupljene, u 13. ili 14. veku, u zbirci „Gesta Romanum“. Smatra se da su se izvorima iz te knjige kasnije koristili Čoser, Gover, Bokačo, Šekspir.

U Evropi, tradicija usmene predaje počinje da se pretvara u pisanu formu u ranom 14. veku, napoznatiji primer su Čoserove Kanterberijske priče i Bokačov Dekameron. Obe knjige su komponovane od individualnih kratkih priča koje se dužinom i sadržajem razlikuju. U doba renesanse termin novela se koristio za kratku priču.

Krajem 17. veka u Francuskoj se izdaju tradicionalne bajke (najpoznatija kolekcija je pripremljena od Šarla Peroa). Pojava Antoan Galanovog prvog modernog prevoda Hiljadu i jedne noći (1704.) ima jak uticaj na kratku priču 18. veka, npr. Volter, Didro i drugi.

Moderna pripovetka[uredi]

Moderna pripovetka kao vlastiti žanr nastala je u Italiji, u ranom 19. veku. Rani primeri zbirki kratkih priča uključuju „Bajke“ braće Grim (1824-1826), Gogoljeve „Večeri na salaši kraj Dikanjke“ (1831-1832), „Groteske i arabeske“ (1836) Edgara Alana Poa, „Dvaput ispričane priče“ Natanijela Hotorna (1842). U drugom delu 19. veka, rast tržišta štampanih magazina i žurnala kreirao je jaku potražnju za kratkom pričom, između 3.000 i 15.000 reči dužine. Među poznatim pričama iz ovog perioda je Paviljon br. 6, Antona Čehova.

U prvoj polovini 20. veka, pojavljuju se kvalitetni časopisi, koji izdaju kratke priče. Potraživanja za kratkim pričama su ogromne, to je bila fantastična zarada, tako da su se mnogi slavni pisci bavili pisanjem za novine, kako bi platili neke svoje troškove, kao npr. Čehov.

Potraživanje za kratkim pričama doživelo je sredinom 20. veka svoj maksimum, kada je, 1952, magazin „Lajf“ štampao Hemingvejevu dužu pripovetku (koja se više smatra novelom) "Starac i more". Izdanje sa ovom pričom prodano je u 5.300.000 primeraka u samo dva dana. Od tada se broj magazina koji izdaju pripovetke smanjuje.

Jedan od ponovih uspona pripovetke nastaje krajem 20. veka u filmskoj industriji, u vezi sa pravljenjem kratkih igranih filmova koji traju od jedne do 40 minuta, a zasnivaju se na samoj pripoveci.

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Pripovetka