Pripovetka

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Književnost
Glavni oblici
Žanrovi
Mediji
Tehnike
Istorija i spiskovi
Rasprava

Pripovetka (ijek. pripovijetka) jeste posebna, moderna književna forma kratke proze, čija je glavna osobina u jakoj kompresiji sadržaja.

Definicija[uredi | uredi izvor]

Pripovetka je sama po sebi stvorena forma. Pripovetke koriste radnju, rezonancu i druge dinamičke komponente kao u romanu, ali obično u manjoj meri. Iako se pripovetka u velikoj meri razlikuje od romana ili novele/kratkog romana, autori uglavnom crpe iz zajedničkog izvora književnih tehnika.

Problematično je da se utvrdi šta tačno razdvaja pripovetku od dužih fikcionih formata. Klasična definicija pripovetke je da treba da je moguće da se pročita u jednom zasedanju, kao što je to veoma jasno naglašeno u eseju Edgara Alana Poa „Filozofija kompozicije“ (1846).[1] Prema Vilijam Folkneru, pripovetka se temelji na liku, i posao pisca je da „... kaska iza njega s papirom i olovkom pokušavajući da se održi dovoljno dogo da zabeleži ono što se govori i radi.”[2]

Neki autori tvrde da pripovetka mora imati strogu formu. Samerset Mom je smatrao da pripovetka „mora da ima određeni dizajn, koji uključuje polazište, vrhunac i tačku ispitivanja; drugim rečima, mora imati zaplet“. Međutim, ovom stavu se suprotstavlja Anton Čehov koji je smatrao da priča ne sme da ima ni početak ni kraj. To bi trebalo da bude samo „delić života“, sugestivno predstavljen.[3] Sukumar Azhikod je pripovetku definisao kao „kratki prozni narativ sa intenzivnim epizodnim ili anegdotskim efektom“.[4] Pisci kratkih priča mogu svoja dela da definišu kao deo umetničkog i ličnog izraza forme. Oni takođe mogu da pokušaju da se odupru kategorizaciji prema žanru i fiksnoj formaciji.[3]

Pripovetke imaju duboke korene i moć kratke fantastike bila je prepoznata je u modernom društvu stotinama godina. Kao što je nagrađivani britanski autor i pisac pripovedaka Vilijam Bojd napomenuo:

[kratke priče] izgleda da odgovaraju na nešto vrlo duboko u našoj prirodi, kao da se tokom njegovog kazivanja stvara nešto posebno, neka suština našeg iskustva biva ekstrapolisana, neki privremeni smisao nastaje od našeg zajedničkog, turbulentnog puta ka grobu i zaboravu.[5]

Dužina[uredi | uredi izvor]

U pogledu dužine, broj reči obično iznosi od 1.000 do 4.000 za kratke priče, međutim neke imaju 15.000 reči i još uvek su klasifikovane kao kratke priče. Priče od manje od 1.000 reči ponekad se nazivaju „kratkim pripovetkama“ ili „fleš fikcijom“.[6]

Kratke priče nemaju zadatu dužinu. Ne postoji zvanično razgraničenje između anegdote, pripovetke i romana. Umesto toga, parametri forme dati su iz retoričkog i praktičnog konteksta u kojem se data priča proizvodi i razmatra tako da ono što čini pripovetku može da se razlikuje između žanrova, zemalja, doba i komentatora.[7] Kao i roman, prevladavajući oblik pripovetke odražava zahteve dostupnih tržišta za objavljivanje, a evolucija oblika je usko povezana sa evolucijom izdavačke industrije i smernicama za podnošenje radova njenih konstitutivnih izdavačkih kuća.[8]

Kao referentna tačka za pisce žanra, Američki pisci naučne fikcije i fantazije definišu dužinu pripovetke u smernicama za podnošenje predloga za Nebula nagrade za naučnu fantastiku kao radove sa manje od 7.500 reči.[9]

Nastanci[uredi | uredi izvor]

Pripovetke datiraju još iz perioda tradicija usmenog prenošenja koje su proizvele važne priče kao što su Homerova Ilijada i Odiseja. Ove priče su prenošene u ritmičnom, poetskom formatu, sa rimama kao olakšicom ljudima da zapamte sadržaj priče. Ove priče su podeljene na kraće delove, kako bi pripovedaču bilo olakšano preneti ih u delovima.

Bajke, koje su, u stvari, narodne priče sa eksplicitnom poukom, su po Herodotu izumljene od strane grčkog roba imena Ezop, u šestom veku pre nove ere. Mnoge od tih priča su sačuvane i poznate i danas, kao Ezopove basne.

Drugi davni oblik kratke priče, anegdote, bile su popularne u doba Rimskog carstva. Anegdote su funkcionisale kao vrsta parabole, kratka realistična priča koja ima pouku. Anegdote sačuvane iz tog perioda su kasnije sakupljene, u 13. ili 14. veku, u zbirci „Gesta Romanum“. Smatra se da su se izvorima iz te knjige kasnije koristili Čoser, Gover, Bokačo, Šekspir.

U Evropi, tradicija usmene predaje počinje da se pretvara u pisanu formu u ranom 14. veku, najpoznatiji primer su Čoserove Kanterberijske priče i Bokačov Dekameron. Obe knjige su komponovane od individualnih kratkih priča koje se dužinom i sadržajem razlikuju. U doba renesanse termin novela se koristio za kratku priču.

Krajem 17. veka u Francuskoj se izdaju tradicionalne bajke (najpoznatija kolekcija je pripremljena od Šarla Peroa). Pojava Antoan Galanovog prvog modernog prevoda Hiljadu i jedne noći (1704.) ima jak uticaj na kratku priču 18. veka, npr. Volter, Didro i drugi.

Moderna pripovetka[uredi | uredi izvor]

Moderna pripovetka kao vlastiti žanr nastala je u Italiji, u ranom 19. veku. Rani primeri zbirki kratkih priča uključuju Bajke braće Grim (1824-1826), Gogoljeve „Večeri na salaši kraj Dikanjke“ (1831-1832), „Groteske i arabeske“ (1836) Edgara Alana Poa, „Dvaput ispričane priče“ Natanijela Hotorna (1842). U drugom delu 19. veka, rast tržišta štampanih magazina i žurnala kreirao je jaku potražnju za kratkom pričom, između 3.000 i 15.000 reči dužine. Među poznatim pričama iz ovog perioda je Paviljon br. 6, Antona Čehova.

U prvoj polovini 20. veka, pojavljuju se kvalitetni časopisi, koji izdaju kratke priče. Potraživanja za kratkim pričama su ogromne, to je bila fantastična zarada, tako da su se mnogi slavni pisci bavili pisanjem za novine, kako bi platili neke svoje troškove, kao npr. Čehov.

Potraživanje za kratkim pričama doživelo je sredinom 20. veka svoj maksimum, kada je, 1952, magazin „Lajf“ štampao Hemingvejevu dužu pripovetku (koja se više smatra novelom) "Starac i more". Izdanje sa ovom pričom prodano je u 5.300.000 primeraka u samo dva dana. Od tada se broj magazina koji izdaju pripovetke smanjuje.

Jedan od ponovih uspona pripovetke nastaje krajem 20. veka u filmskoj industriji, u vezi sa pravljenjem kratkih igranih filmova koji traju od jedne do 40 minuta, a zasnivaju se na samoj pripoveci.

Nagrade za kratku priču[uredi | uredi izvor]

Prominentne nagrade za pripovetke kao što su Nagrada Sandej Tajmsa za pripovetku, Bibisijeva nacionalna nagrada za pripovetke,[10] V. S. Pričet Skotova književna nagrada Kraljevskog društva za pripovetke,[11] Nagrada za kratku priču londonskog magazina,[12] Nagrada za kratku priču Pin Drop studija i mnoge druge, privlače stotine prijava svake godine. Objavljeni i neobjavljeni pisci učestvuju i šalju svoje priče iz celog sveta.[13][14][15]

Godine 2013, Alis Manro je nagrađena Nobelovom nagradom za književnost, i bila je nazvana „majstorom savremene pripovetke“.[16] Ona je izjavila da se nada da će nagrada privući pažnju čitalaštva na pripovetke, kao i da će pripovetke biti priznate po njihovoj sopstvenoj zasluzi, umesto „nešto što ljudi rade pre nego što napišu svoj prvi roman.“[17] Na pripovetkama su isto tako radili i drugi laureati, kao što su Paul Hajze 1910. i Gabrijel Garsija Markes 1982.[18][19]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Poe, Edgar Allan (1984). Edgar Allan Poe: Essays and Reviews. Library of America. str. 569—77. Arhivirano iz originala 23. 12. 2017. g. Pristupljeno 21. 06. 2021. 
  2. ^ Bunting, Joey (2012). Let's Write a Short Story. thewritepractice.com. 
  3. ^ a b Fatma, Gulnaz A Short History of the Short Story: Western and Asian Traditions Modern History Press 2012, p.2-3
  4. ^ Azhikode, Sukumar (1977). „The Short Story in Malayalam”. Indian Literature. 20 (2): 5—22. ISSN 0019-5804. 
  5. ^ Boyd, William. „A short history of the short story” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2018-04-17. 
  6. ^ Deirdre Fulton (2008-06-11). „Who reads short shorts?”. thePhoneix.com. Arhivirano iz originala 2009-08-21. g. Pristupljeno 2013-06-06. „"each of their (less-than-1000-word) stories"” 
  7. ^ Cuddon, J.A. (1999). The Penguin Dictionary of Literary Terms and Literary TheoryNeophodna slobodna registracija (3rd izd.). London: Penguin. str. 864. 
  8. ^ Abrams, M.H. (1999). Glossary of Literary Terms (7th izd.). Orlando, FL: Harcourt Brace. str. 286–87. ISBN 0-15-505452-X. 
  9. ^ „Complete Nebula Awards Rules Including the Ray Bradbury and Andre Norton Awards (Revised & Updated)”. sfwa.org. Pristupljeno 2017-06-27. 
  10. ^ The BBC National Short Story Award
  11. ^ The Royal Society of Literature's V.S. Pritchett Short Story Prize
  12. ^ The London Magazine Short Story Prize
  13. ^ Baker, Sam (2014-05-18). „The irresistible rise of the short story. Pin Drop Studio” (na jeziku: engleski). ISSN 0307-1235. Pristupljeno 2018-03-21. 
  14. ^ Onwuemezi, Natasha (27. 6. 2016). „Fuller wins annual Royal Academy & Pin Drop short story prize”. The Bookseller (na jeziku: engleski). 
  15. ^ „The top short story competitions to enter”. The Sunday Times Short Story Awards (na jeziku: engleski). 10. 2. 2017. Arhivirano iz originala 16. 8. 2017. g. 
  16. ^ „The Nobel Prize in Literature 2013”. NobelPrize.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2019-04-16. 
  17. ^ „The Nobel Prize in Literature 2013”. NobelPrize.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2019-04-16. 
  18. ^ „Nobel Prize in Literature 1910”. Nobel Foundation. Arhivirano iz originala 2008-10-11. g. Pristupljeno 2008-10-17. 
  19. ^ „Nobel Prize in Literature 1982”. Nobel Foundation. Arhivirano iz originala 2008-10-17. g. Pristupljeno 2008-10-17. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Browns, Julie, ur. (1997). Ethnicity and the American Short Story. New York: Garland. 
  • Gelfant, Blanche; Lawrence Graver, ur. (2000). The Columbia Companion to the Twentieth-Century American Short StoryNeophodna slobodna registracija. Columbia University Press. 
  • Hart, James; Phillip Leininger, ur. (1995). Oxford Companion to American LiteratureNeophodna slobodna registracija. Oxford University Press. 
  • Ibáñez, José R; José Francisco Fernández; Carmen M. Bretones, ur. (2007). , Contemporary Debates on the Short Story. Bern: Lang. 
  • Iftekharrudin, Farhat; Joseph Boyden; Joseph Longo; Mary Rohrberger, ur. (2003). Postmodern Approaches to the Short Story. Westport, CN: Praeger. 
  • Kennedy, Gerald J., ur. (2011). Modern American Short Story Sequences: Composite Fictions and Fictive Communities. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Lohafer, Susan (2003). Reading for Storyness: Preclosure Theory, Empirical Poetics, and Culture in the Short Story. Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press. 
  • Magill, Frank, ur. (1997). Short Story WritersNeophodna slobodna registracija. Pasadena, California: Salem Press. 
  • Patea, Viorica, ur. (2012). Short Story Theories: A Twenty-First-Century Perspective. Amsterdam: Rodopi. 
  • Scofield, Martin, ur. (2006). The Cambridge Introduction to the American Short Story. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Watson, Noelle, ur. (1994). Reference Guide to Short FictionNeophodna slobodna registracija. Detroit: St. James Press. 
  • Winther, Per; Jakob Lothe; Hans H. Skei, ur. (2004). The Art of Brevity: Excursions in Short Fiction Theory and Analysis. Columbia, SC: University of South Carolina Press. 
  • Eikhenbaum, Boris (1982). Gogol's "Overcoat" : An Anthology of Critical Essays,. "How Gogol's 'Overcoat' is Made" in Elizabeth Trahan (ed.). Ann Arbor, MI: Ardis. 
  • Hanson, Clare (1985). Short Stories and Short Fictions, 1880–1980. New York: St. Martin's Press. 
  • LoCicero, Donald (1970). Novellentheorie: The Practicality of the Theoretical. (About the German theories of the Short Story) The Hague: Mouton. 
  • Lohafer, Susan; Jo Ellyn Clarey, ur. (1990). Short Story Theory at a Crossroads. Baton Rouge, LA: Louisiana State University Press. 
  • Mann, Susan Garland (1989). The Short Story Cycle: A Genre Companion and Reference GuideNeophodna slobodna registracija. New York: Greenwood Press. 
  • O'Connor, Frank (1963). The Lonely Voice: A Study of the Short StoryNeophodna slobodna registracija. Cleveland, OH: World Publishing Company. 
  • O'Faoláin, Seán (1951). The short story. Cork: Mercier, 1948; New York: Devin-Adair. 
  • Rohrberger, Mary (1966). Hawthorne and the Modern Short Story: A Study in Genre. The Hague: Mouton. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Приповетка&oldid=27551889”