Алис Манро

Из Википедије, слободне енциклопедије
Алис Манро
Alice Munro.jpg
Пуно име Алис Ен Лејдлоу
Датум рођења (1931-07-10)10. јул 1931.(86 год.)
Место рођења Вингам, Онтарио
 Канада
Утицаји од Вилијам Максвел, Јудора Велти, Џејн Остин, Шарлот Бронте, Емили Бронте, Стендал, Лав Толстој, Фјодор Достојевски, Џон Апдајк,[1] Иван Тургењев, Антон Чехов, Кетрин Менсфилд, Џејмс Џојс, Томас Ман, Франц Кафка, Марсел Пруст, Aјрис Мурдок
Најважнија дела
Животи девојака и жена
Собарица просјак
Пријатељ из моје младости
Љубав добре жене
Награде Governor General's Award (1968, 1978, 1986)
Гилерова награда (1998, 2004)
Man Booker International Prize (2009)
Нобелова награда за књижевност (2013)

Алис Манро (енгл. Alice Munro; Вингам, Онтарио, 10. јула 1931) је канадска књижевница, која пише на енглеском језику. Добитница је Нобелове награде за књижевност 2013. и Man Booker International награде 2009. за животно дело. Такође је троструки добитник канадског признања Governor General's Awards за фикцију.[2][3][4]

Приче Манровљеве нејчешће су смештене у провинцији Хјурон у југозападном делу Онтарија[5] Оне истражују људску сложеност једноставним прозним стилом.[6] Манровљева писања су је означила као „једну од највећих свеобухватних писаца фикције“, а Синтија Озик назвала „њиховим Чеховом[7]

Младост[уреди]

Манро је рођена као Алис Ен Лејдлоу (енгл. Alice Ann Laidlaw) у Вингаму, Онтарио. Њен отац, Роберт Ерик Лејдлоу, био је сакупљач лисичјег и крзна канадске куне[8] а њена мајка Ен Кларк Лејдлоу, била је наставница у школи. Манро је почела с писањем као тинејџерка, објавила је своју прву причу „Димензије сенке“ (The Dimensions of a Shadow) 1950, док је студирала енглески и журналистику на Универзитету Западног Онтарија уз двогодишњу стипендију[9][10] Током овог периода радила је као конобарица, берач дувана и библотекарска службеница. 1951. напушта унивезиртет, где је студирала енглески од 1949, да би се удала за колегу студента Џејмса Манроа. Њих двоје су се преселили у Дандарејв, Западни Хановер, где је Џејмс имао посао у робној кући. 1963, пар се сели у Викторију, где отварају Књиге Манрових, које послују и данас.

Књижевни рад[уреди]

Манрова високо призната прва збирка прича, Плес веселих сенки (Dance of the Happy Shades) (1968), освојила је Governor General's Award, канадско највише књижевно признање[11] Тај успех је праћен Животима девојака и жена (Lives of Girls and Women) (1971), збирком међусобно повезаних прича понекад погрешно описаних као роман. 1978, Манрова збирка међусобно повезаних прича Ко мислиш да си? (Who Do You Think You Are?) је објављена (под насловом The Beggar Maid: Stories of Flo and Rose, Собарица просјак: Приче стреле и руже у Сједињеним Државама). Ова књига омогућила је Манровој да освоји друго Governor General's Award признање.[12] Од 1979. до 1982. ишла је у обилазак у Аустралију, Кину и Скандинавију. 1980. Манрова је имала позицију писца са местом у Универзитету Британске Колумбије и у Универзитету Квинсланда. Током 1980-их и 1990-их објављивала је збирке кратких прича једном у сваке четири године.

Манрове приче се појављују често у публикацијама као што су The New Yorker, The Atlantic Monthly, Grand Street, Mademoiselle, иThe Paris Review. У интервјуима поводом промоције њене збирке из 2006-е The View from Castle Rock, Манро је сугерисала да можда неће даље објављивати збирке. Касније је опорекла и објавила даљи рад. Њена збирка Превише среће (Too Much Happiness) је објављена у августу 2009.[13] Њена прича Медвед је дошао преко планине (The Bear Came Over the Mountain) је адаптирана за екран и режирана од Саре Поли као филм Away from Her, са Џули Кристи и Гордоном Пинсентом у главним улогама. Филм је дебитовао на Међународном филмском фестивалу у Торонту 2006-е и био је номинован за Academy Award за најбоље адаптиран сценарио, али изгубио је од No Country for Old Men.

10. октобра 2013, Манров је додељена Нобелова награда за књижевност, цитирана као „мајстор свеобухватне кратке приче“[2][14][15] Она је прва Канађанка и 13. жена која је добитник Нобелове награде за књижевност.[а]

Стил писања[уреди]

Многе Манрове приче су смештене у провинцију Хјурон, Онтарио. Њена снажна регионална преокупација је једна од одлика њене фикције. Друга је свезнајући наратор који служи да направи смисао свету. Многи пореде Манрове околности малог места са писцима руралног Југа Сједињених Држава. Као и у делима Вилијама Фолкнера и Фланери О'Конор, њени ликови се често суочавају са дубоко укорењеним навикама и традицијама, али реакције Манрових ликова су генерално мање интензивни од јужних писаца на тему. Њени мушки ликови теже да обухвате особине сваког човека, док су њени женски ликови више сложени. Много Манровог рада приказује дословно жанр познат као Јужноонтаријски сирови.[16]

Манров рад је често поређен са великим писцима кратких прича. У њеним причама, као и у Чеховљевим, радња је у другом плану и мало тога се дешава. Као и код Чехова, Гаран Холкоумб примећује: „Све је базирано на епифаничном тренутку, нагло просвећивање, концизан, субтилан, откривајући детаљ.“ Манров рад се сноси са „љубављу и послом, и неуспеху код оба. Она дели Чеховљеву опсесију временом и нашу веома жаљену немогућност да одложимо или спречимо његово немилосрдно напредовање.“[17]

Честа тема њеног рада, посебно видљива у њеним ранијим причама, била је дилема девојке која се приближава пунолетству и која се сукобљава са њеном породицом и градићем у којем је одрастала. У скоријим делима, као што је Мржња, пријатељство, удварање, љубав, брак (2001) (Hateship, Friendship, Courtship, Loveship, Marriage) and и Бегунац (Runaway) она замењује фокус невољама средњег века, женама које су саме, и старошћу.

Манрова проза открива нејасноће живота: „иронично и озбиљно у исто време“, „мотои побожности и части и ватрена нетрпељивост“, „посебно, бескорисно знање“, тоне пискаве и „срећне срамоте“, „лош укус, бездушност, радост тога“. Њен стил ставља фантастику поред уобичајеног, где свако поткопава друге на начин да једноставно и без напора буди живот.[18] Како Роберт Такер примећује:

„Манрово писање ствара... емпатијску унију међу читаоцима, критичарима највидљивије међу њима. Ми смо изобличени њеним писањем због њене вероватности — не од мимикрије, такозваног и реализма, али пре осећањем биња самог себе... једноставно биња људско биће.“[19]

Многи критичари су тврдили да Манрове приче често имају емоционалну и буквалну дубину романа. Неки су питали да ли Манро заправо пише мале приче или романе. Алекс Киган, писајући у „Електирици“, дао је једноставан одговор: „Кога је брига? У већини Манрових прича има много тога као у многим романима.“[20]

Лични живот[уреди]

Манро је била венчана за Џејмса Манроа од 1951. Њихове кћерке Шејла, Кетрин и Џени рођене су редом 1953, 1955 и 1957. Кетрин је умрла 15 сати по рођењу.

1963, Манрови су се преселили у Викторију где су отворили Књиге Манрових, популарну продавницу књига која још увек послује. 1966, њихова кћерка Андреа је рођена. Елис и Џејмс Манро су се развели 1972.

Манрова се вратила у Онатрио где је постала писац с местом у Универзитету Западног Онтарија, а 1976. примила је звање доктора наука од те установе. 1976, удала се за Џералда Фремлина, картографа и географа кога је упознала у њеним универзитетским данима.[9] Пар се преселио изван Клинтона, Онтарио, а касније у кућу у Клинтону, где је Фремлин умро 17. априла 2013, са 88 година.[21]

На појављивању у Торонту у октобру 2009, Манро је индицирала да је имала третман против рака и за стање срца које је захтевало операцију премошћавања коронарне артерије[22]

Дела[уреди]

Оригиналне збирке кратких прича[уреди]

  • „Плес срећних сенких“ (Dance of the Happy Shades)- 1968 (добитник Governor General's Awards 1968)
  • „Животи девојака и жена“ (Lives of Girls and Women) - 1971
  • „Нешто што сам мислила да ти кажем“ (Something I've Been Meaning to Tell You) - 1974
  • „Ко мислиш да си?“ (Who Do You Think You Are?)- 1978 (добитник Governor General's Awards 1978; такође објављена и као The Beggar Maid, „Собарица просјак“)
  • „Месеци Јупитера“ (The Moons of Jupiter)- 1982 (номинован за Governor General's Awards 1982)
  • „Прогрес љубави“ (The Progress of Love)- 1986 (добитник Governor General's Awards за фикцију 1986)
  • „Пријатељ из моје младости“ (Friend of My Youth)- 1990 (добитник Trillium Book Award)
  • „Отворене тајне“ (Open Secrets)- 1994 (номинован за 1994 Governor General's Awards)
  • „Љубав добре жене“ (-{The Love of a Good Woman}-) - 1998 (добитник Гилерове награде 1998)
  • „Мржња, пријатељство, удварање, љубав, брак“ (Hateship, Friendship, Courtship, Loveship, Marriage) - 2001 (реобјављено као Away From Her)
  • „Бегунац“ (Runaway) - 2004 (добитник Гилерове награде. 2004. ISBN 978-1-4000-4281-4.
  • „Поглед из каменог замка“ (The View from Castle Rock) - 2006
  • „Превише среће“ (Too Much Happiness)- 2009
  • „Драги животе“ (Dear Life)- 2012

Компилације кратких прича[уреди]

  • Governor General's Literary Award за фикцију на енглеском језику (1968, 1978, 1986)
  • Канадска књижарска награда за Животе девојака и жена (1971)
  • Ужи избор за годишњи (УК) Букер прајз за фикцију (сада Man Booker Prize) (1980) за дело Собарица просјак (The Beggar Maid)
  • Marian Engel Award (1986)
  • Trillium Book Award за Пријатељ из моје младости (Friend of My Youth) (1991), Љубав добре жене (1999) и Драги животе (2013)[23]
  • WH Smith Literary Award (1995, УК) за Отворене тајне (Open Secrets)
  • PEN/Malamud Award за изврсност у краткој фикцији (1997)
  • Награда националног круга књижевних критика (1998, САД) за Љубав добре жене (The Love of a Good Woman)
  • Гилерова награда (1998 and 2004)
  • Rea награда за кратку причу (2001) дата живом америчком или канадском писцу.
  • Либрис награда
  • О. Хенри награда за настављање достигнућа у краткој фикцији у САД за „Страст“ (Passion, 2006) и „За шта хоћеш да знаш“ (What Do You Want To Know For, 2008)
  • Man Booker међународна награда (2009, УК)[24]
  • Канадско-аустралијска књижевна награда
  • Комонвелтова награда за писце регионална награда за Канаду и Карипска острва.
  • Нобелова награда за књижевност (2013) као „мајстор свеобухватен кратке приче“.

Признања и почасти[уреди]

  • 1992: Страни почасни члан Америчке акедимије уметности и књижевности
  • 1993: Ројално друштво Канаде Lorne Pierce Medal
  • 2005: Орден части за књижевност из САД Национални клуб уметности
  • 2010: Витез реда уметности и књижевности[25]
  • 2002, њена кћерка Шејла Манро објавила је спемен из детињства, „Животи мајки и кћерки: Одрастајући уз Елис Манро“ (Lives of Mothers and Daughters: Growing Up With Alice Munro)

Референце[уреди]

  1. A Conversation with Alice Munro. Bookbrowse. Преузето 21.10.2013.
  2. 2,0 2,1 Bosman, Julie (10. 10. 2013). „Alice Munro Wins Nobel Prize in Literature”. New York Times. Приступљено 21. 10. 2013. 
  3. „The Nobel Prize in Literature 2013 – Press Release” (PDF). 10. 10. 2013. Приступљено 21. 10. 2013. 
  4. „Alice Munro wins Man Booker International prize”. The Guardian. 27. 5. 2009. 
  5. Marchand, P. (29. 8. 2009). „Open Book: Philip Marchand on Too Much Happiness, by Alice Munro”. The National Post. Приступљено 21. 10. 2012. 
  6. Meyer, M. „Alice Munro”. Meyer Literature. Архивирано из оригинала на датум 21. октобар 2013. Приступљено 21. 11. 2007. 
  7. Merkin, Daphne (24. 10. 2004). „Northern Exposures”. New York Times Magazine. Приступљено 21. 10. 2013. 
  8. Jeanne McCulloch, Mona Simpson "Alice Munro, The Art of Fiction No. 137", The Paris Review #131, Summer 1994
  9. 9,0 9,1 Winders, Jason (10. 10. 2013). „Alice Munro, LLD'76, wins 2013 Nobel Prize in Literature”. Western News. The University of Western Ontario. 
  10. „Canada's Alice Munro, 'master' of short stories, wins Nobel Prize in literature”. CNN. 10. 10. 2013. Приступљено 11. 10. 2013. 
  11. „Past GG Winners 1968”. canadacouncil.ca. Приступљено 10. 10. 2013. 
  12. „Past GG Winners 1978”. canadacouncil.ca. Приступљено 10. 10. 2013. 
  13. „Munro ‘amazed' to win Man Booker”. The Globe and Mail. 27. 5. 2009. 
  14. „Alice Munro wins Nobel Prize for Literature”. BBC News. 10. 10. 2013. Приступљено 10. 10. 2013. 
  15. „The Nobel Prize in Literature 2013 Alice Munro”. Nobelprize.org. 10. 10. 2013. Приступљено 10. 10. 2013. 
  16. Susanne Becker, Gothic Forms of Feminine Fictions. Manchester University Press, 1999.
  17. Holcombe, Garan (2005). „Alice Munro”. Contemporary Writers. London: British Arts Council. Приступљено 20. 6. 2007. 
  18. Hoy, Helen (1980). „Dull, Simple, Amazing and Unfathomable: Paradox and Double Vision In Alice Munro's Fiction”. Studies in Canadian Literature. University of New Brunswick. 5 (1). Приступљено 20. 6. 2007. 
  19. Thacker, Robert (1998) Review of Some other reality: Alice Munro's Something I've been Meaning to Tell You, by Louis K. MacKendrick. Journal of Canadian Studies, лето 1998.
  20. Keegan, Alex (August/September, 1998). „Munro: The Short Answer”. Eclectica. 2 (5). Архивирано из оригинала на датум 25. 6. 2007. Приступљено 20. 6. 2007.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  21. „Gerald Fremlin (obituary)”. Clinton News-Record. април 2013. Приступљено 1. 7. 2013. 
  22. The Canadian Press (22. 10. 2009). „Alice Munro reveals cancer fight”. CBC News. Архивирано из оригинала на датум 23. 10. 2009. Приступљено 11. 3. 2010. 
  23. Trillium Book Award Winners
  24. The Booker Prize Foundation "Alice Munro wins 2009 Man Booker International Prize."
  25. „ARCHIVED — Canada Gazette – GOVERNMENT HOUSE”. Gazette.gc.ca. 9. 11. 2012. Приступљено 1. 5. 2013. 

Напомене[уреди]

  1. Иако је Сол Белоу рођен у Канади, он је живео у Сједињеним Државама у време свог лауреата 1976-е.

Спољашње везе[уреди]