Svraka

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Svraka
Vremenski raspon: Middle Pleistocene–Recent
Pica pica - Compans Caffarelli - 2012-03-16.jpg
Nominalna podvrsta u Tuluzu u Francuskoj
Oglašavanje svrake snimljeno u Engleskoj
Naučna klasifikacija edit
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Aves
Red: Passeriformes
Porodica: Corvidae
Rod: Pica
Vrsta:
P. pica
Binomno ime
Pica pica
Podvrste

Vidi tekst

Pica pica map.png
Karta rasprostranjenosti različitih podvrsta
Sinonimi

Corvus pica Linnaeus, 1758

Svraka (lat. Pica pica, Linnaeus, 1758) vrsta je ptice iz roda svraka koji pripada porodici vrana. Nastanjuje najveći deo Evroazije i severnu Afriku. Lako je prepoznatljiva zbog dugog repa i crno-belog perja, kao i veoma glasnog kreštanja. Svraka je jedna od najinteligentnijih ptica. Po IUCN-u (svetskoj organizaciji za zaštitu prirode) svrstana je u kateoriju LC (least concern).[2]

Opis[uredi | uredi izvor]

Svraka je obično veličine od 45 do 50 cm, od kojih oko 50% otpada na rep, sa rasponom krila od 50 do 65 cm. Glava, rep i grudi su crne boje, dok je stomak beo.

Veoma je prepoznatljiva i lako ju je uočiti po crno beloj kombinaciji perja, kakvu nema ni jedna druga ptica u Evropi. Perje joj se presijava zeleno. Vrlo prepoznatljivim "kreštanjem" upozoravaju jedne druge ukoliko naiđe neki predator, kao što su mačke, pa izazivaju veliku buku u gradovima[3]

Rasprostranjenje[uredi | uredi izvor]

Gnezdi se na području čitave Evrope, izuzev Islanda. Uočljiva je tokom cele godine i može se videti na njivama gde ima žbunja, na obodima šuma, u gradovima i gradskim parkovima, a u poslednje vreme je sve češća u urbanim sredinama u gradskim naseljima i dvorištima.[4]

Podvrste[uredi | uredi izvor]

Međunarodna ornitološka unija priznaje deset podvrsta (Pica pica hemileucoptera se smatra delom podvrste Pica pica bactriana):[5]

  • Pica pica fennorumLönnberg, 1927: severna Skandinavija i severozapadna Rusija
  • Pica pica pica(Linnaeus, 1758): Britanska ostrva i južna Skandinavija na istoku do Rusije, na jugu do Mediterana, uključujući većinu ostrva
  • Pica pica melanotosA.E. Brehm, 1857: Iberijsko poluostrvo
  • Pica pica mauritanicaMalherbe, 1845: Severna Afrika (Maroko, severni Alžir i Tunis)
  • Pica pica asirensisBates, 1936: jugozapadna Saudijska Arabija
  • Pica pica bactrianaBonaparte, 1850: Sibir na istoku do Bajkalskog jezera, na jugu do Kavkaza, Iraka, Irana, Centralne Azije i Pakistana
  • Pica pica leucopteraGould, 1862: jugoistočna Rusija i severoistočna Kina
  • Pica pica camtschaticaStejneger, 1884: poluostrvo Kamčatka na ruskom dalekom istoku
  • Pica pica sericaGould, 1845:istočna i južna Kina, kinesko ostrvo Tajvan, severna Burma (Mjanmar), severni Laos i severni Vijetnam
  • Pica pica bottanensisDelessert, 1840: centralna Kina

Način života[uredi | uredi izvor]

Vrlo socijalna ptica koju obično možemo videti u parovima. Neretko se dešava da formira omanja jata ili čak veća jata koja mogu naseliti čitavo drveće u gradovima (čak 20 do 40 jedinki), u doba parenja.[4] Hitre su, iako ne deluje tako, i mogu velikom brzinom da se sruče na svoj plen. Let im je obično prav, uz jako lepršanje krilima koje podseća na veslanje. [4]

Gnežđenje[uredi | uredi izvor]

Gradi velika gnezda koja se mogu lako uočiti tokom zime: kada lišće opadne mogu se videti velika kupolasta gnezda koja služe kao zaštita od predatora i drugih svraka. Gnezdo grade od grančica, a u njega polažu 5 do 8 jaja od aprila do juna.[4]

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Jelovnik im se uglavnom sastoji od insekata, zrnevlja i različitih ostataka hrane. Hrane se na različitim staništima, od polja, preko gradskih naselja, do njiva. Dešava se i da se hrane tuđim jajima i mladim ptićima tokom leta. [4]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Galerija[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ BirdLife International (2017). Pica pica. Crvena lista ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2017. Pristupljeno 20. 7. 2018. 
  2. ^ The IUCN Red List of Threatened Species
  3. ^ Mullarney et al. 1999
  4. ^ a b v g d Hume 2006
  5. ^ Gill, Frank; Donsker, David (eds.). "Crows, mudnesters & birds-of-paradise". IOC World Bird List Version 6.3. International Ornithologists' Union.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Hume, Rob (2006). Birds of Britain and Europe. UK: Dorling Kindersley. ISBN 978-1-40530-753-6. 
  • Mullarney, Killian; Svensson, Lars; Zetterstorm, Dan; Peter J. Grant (1999). Bird Guide. UK: Collins. ISBN 978-0-00-711332-3. 
  • Birkhead, T.R. (1991). The Magpies: The Ecology and Behaviour of Black-Billed and Yellow-Billed Magpies. T. & A.D. Poyser. ISBN 978-085661067-7. 
  • Birkhead, T.R. (1989). „Studies of West Palearctic birds: 189 Magpie” (PDF). British Birds. 82 (12): 583—600. 
  • Song, S.; Zhang, R.; Alström, P.; Irestedt, M.; Cai, T.; Qu, Y.; Ericson, P.G.P.; Fjeldså, J.; Lei, F. (2017). „Complete taxon sampling of the avian genus Pica (magpies) reveals ancient relictual populations and synchronous Late-Pleistocene demographic expansion across the Northern Hemisphere”. Journal of Avian Biology. 49 (2): 1—14. doi:10.1111/jav.01612. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]