Transsibirska železnica

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Transsibirska železnica (crveno), Bajkalsko-amurska železnica (zeleno) i starija južna trasa Moskva—Kazanj—Jekaterinburg—Omsk (plava)
Kazanjska stanica u Moskvi, početak Transsibirske rute.
Zimske razmere u Sibiru krajem aprila, stanica Nazivaevskaja.

Transsibirska železnica (rus. Транссибирская магистраль), skraćeno Transsib (rus. Транссиб), je mreža železnica koja spajaju Moskvu i Evropski deo Rusije sa Ruskim dalekim istokom, Mongolijom, Narodnom Republikom Kinom i Japanskim morem.

Glavna trasa železnice saobraća između Moskve i Vladivostoka preko Sibira. Železnica je dugačka 9.288 km i građena je između 1891–1916. godine. Proteže se na preko 8 vremenskih zona i potrebno je sedam dana da se pređe cela dužina železnice, što je čini trećom železnicom po dužini na svetu, posle Donjeck-Vladivostok i Moskva-Pjongjang.

Druga trasa, Transmandžurska železnica, koja ide uporedno sa Transsibirskom i koja ide skroz do Tarskaje (oko 1.000 km istočno od Bajkalskoj jezera). Od Tarskaje]], Transmandžurska železnica ide jugoistočno ka Kini i produžava do Pekinga.

Treća trasa, Transmongolska železnica, koja se sastoji iz Transsibirske trase do Ulan Udea na istočnoj obali Bajkalskog jezera. Od Ulan Udea Transmongolska železnica produžava južno ka Ulan Batoru i Pekingu.

Četvrta trasa je završena 1991, posle skoro pet decenija spore izgradnje. Pod nazivom Bajkalskoamurska železnica (BAM), proteže se od Transsibirske linije kod Bajkalskog jezera, ka Pacifiku.

Ideja za izgradnju[uredi]

Stanice su dobro oskrbljene hranom i pićem.

[1] Prva ideja za izgradnju železnice kroz Sibir javila se izgradnjom železnice Moskva—Sankt Peterburg u tadašnjoj carskoj Rusiji. Prva deonica železnice je izgrađena između grada Irkutska i Čite, prolazeći dolinom reke Amur do Pacifika. Pre 1880. godine vrh države nije podržavao projekte za izgradnju, zbog komplikovane birokratije i straha od finansijskog gubitka koje bi železnica mogla napraviti. Projekat od američkog inženjera V. Kolinsa je odbijen od centralne vlasti, zbog pokušaja vlasti da spreči uticaj Britanaca i Amerikanaca u Sibiru. Do 1880. puno je projekata odbijeno za izgradnju železnice. Ovo je zabrinjavalo vlast jer je bila jasna potreba izgradnje železnice između centralne Rusije i Sibira.

Metalni most na reci Kama kod Perma u Sibiru, slika iz 1910. godine.

Izrada projekta je trajala skoro deset godina, a projektanti su morali da se bore sa pritiscima da smanje troškove izgradnje, na primer: da umesto mostova postave trajekte preko reka i slično. Ali projektanti su ostali odlučni da izgrade celu trasu železnice, bez prekida.

Za razliku od privatnih projekata da se železnicom spoje postojeći gradovi, Transsibirska železnica nije imala takav prioritet. Da bi sačuvali novac i umanjili sporove sa vlasnicima zemlje, odlučili su da železnicu postave izvan gradova. Tako je železnica postavljena 80 km na jug od najvećeg sibirskog grada Tomska i tako je smanjena povezanost gradova sa železnicom. Danas je Tomsk povezan sa železnicom do transsibirske pruge i ostaje jedan od par gradova kroz kojeg ne prolazi originalna ruta.

Izgradnja[uredi]

Krčenje puta u Sibiru 1895.

Vladivostok je osnovan 1860, i već do 1880. pretvorio se u veliki lučki grad na obali Pacifika. Jedini nedostatak je bila efikasna povezanost grada i istoka Rusije sa evropskim delom države. Sergej Vite, tadašnji ministar finansija, je bio zadužen za nadzor izgradnje železnice koja je počela 1891. godine.

Slično kao kod izgradnje prve transkontinentalne železnice u SAD-u, ruski inženjeri su počeli izgradnju sa oba kraja ka sredini trase. Železnica se od Vladivostoka prostirala severno, pored obale reke Usuri do Habarovska na reci Amur. Taj deo železnice se zvao Usuri železnica.

Stanica Kilok u Čitinskoj oblasti, 1903. godina
Ruski zarobljenici grade Amurski deo pruge (između 1908-1913).

Sa druge strane, 1890, sagrađen je most preko reke Ural, kojim je otvoren novi put ka Aziji. Most preko reke Ob je sagrađen 1898, kao i mali grad Novonikolaevsk, osnovan 1883. To mesto se kasnije pretvorilo u veliki Sibirski centar Novosibirsk. Prvi voz je došao do Bajlakskog jezera i grada Irkutska 1898. godine. Kasnije je završen poslednji deo železnice, kojim su spojena dva kraja, između Irkutska i Habarovska preko Šilka i reke Amur.

Na gradnji železnice su bili angažovani osuđenici sa ostrva Sahalin i iz drugih mesta, kao i ruski vojnici. Jedna od najvećih prepreka je bila Bajkalsko jezero, oko 60 km istočno od Irkutska. Jezero Bajkal je 640 km dugačko i preko 1.600 m duboko. Pruga se završavala sa obe strane jezera i kupljen je specijalni ledolomac iz Engleske da spoji železnicu dok se ne završi deo pruge pored južne obale jezera. Do 1905. godine na ruskim železnicama vozilo je oko 1500 lokomotiva i 30.000 vagona a na železnici je bilo zaposleno oko 750.000 ljudi, koji su primali oko 50% veću platu od prosjeka. Izgradnjom dela pored reke Amur na kineskoj granici 1916. završena je cela trasa železnice.

Elektrifikacija železnice je počela 1929. i završena je 2002, kao i mogućnost većeg tereta do 6.000 tona.

Uticaj železnice na regiju[uredi]

Otvoreni kupe „Plackartnij“. Svaki vagon ima provodnicu koja zbrinjava putnike. Samovar (desno) za vruću vodu, koristi se uglavnom za čaj kojeg često piju.
Provodnica na stanici.

Izgradnjom železnice došlo je do razvoja poljoprivrede u Sibiru, gde se javila mogućnost izvoza ka evropskoj Rusiji i evropskim zemljama spojivši, ne samo mesta oko železnice, već i teritorije i gradove na rekama preko kojih prelazi pruga.

Sibirski poljoprivrednici su izvozili dosta jeftinije žitarice na zapad. Ali zbog poljoprivrednika na zapadu, kao i zbog tek počete reforme poljoprivrednog zemljišta u Rusiji 1896., država je uvela tarifne barijere za žitarice iz Čeljabinska, kao i iz Mandžurije. Ova mera je promenila načine izvoza žitarica, tako što su izgrađeni novi mlinovi u Altalu, Novosibirsku i Tomsku, a mnoge farme su prešle na proizvodnju maslaca. Od 1896. do 1913., Sibir je izvozio oko 502.000 tona žitarica i brašna godišnje.[2]

Transsibirska železnica je ostala glavna saobraćajnica unutar Rusije. Oko 30% ruskog izvoza se transportuje preko ove pruge. Posle raspada SSSR-a i otvaranje granica Rusije, železnica je postala popularna za strane turiste, ali i za Ruse. Danas transsibirska železnica prevozi oko 20.000 kontejnera godišnje u Evropu, uključujući i 8.300 kontejnera iz Japana. Ovo je ipak mali broj, uzimajući u obzir da Japan izvozi u Evropu oko 360.000 kontejnera godišnje. Rusko ministarstvo transporta očekuje da će broj kontejnera za Evropu povećati na 100.000 do 2005. sa oko 120 vozova na dan. Ovim rastom ide i potreba da se na delovima deonica sa jednom trakom pruge postavi dupli kolosek.

Uspon Azije i akleracija transporta

Sa ekonomskim usponom Azije povećala se strateška lega Transsibirske železnice. Uz koordinaciju sa Transmongolskom železnicom kontejner iz kineskog Pekinga do nemačkog Hamburga putuje 15 dana, iz Japana 25 dana[3]. Prema izvještaju iz 2009. vozu je sa ruske obale Pacifika do zapadne ruske granice trebalo 12 dana. Te godine obelodanili su program za ubrzanje te deonice na sedam dana. Program je vredan 11 milijardi dolara u periodu od 5 godina. Time bi povečali prosječnu dnevno pređenu dužinu sa 900 km na oko 1500 km.

Od januara 2008. Kina, Mongolija, Rusija, Belorusija, Poljska i Nemačka dogovorile su sporazum o liniji Peking—Hamburg [4]. Vozom doprema blaga je ⅓ do ½ brža nego morskim putem. Sa 2009. za 20% je smanjen trošak prevoza kontejnera, tako trošak jednog standardnog kontejnera između Jokohame i Poljske košta 2820 dolara, od korejskog Pusana 2154 dolara[5]. Jedan od otežavajućih faktora je širina koloseka, voz treba dvaput da menja podvozje, na granici sa Evropskom unijom i Kinom. U Mongoliji i Belorusiji je širina koloseka takođe ruskih 1520 mm.

Crkveni voz[6]

Za vreme Ruskog carstva, do 1917, uz kompoziciju je bio priključen i vagon Ruske pravoslavne crkve, koji je služio u krajevima gde još nisu imali izgrađenu crkvu, radnicima koji su radili transsibirsku prugu i putnicima. Nakon oktobarske revolucije i za vreme komunizma voz je bio uklonjen, a od aprila 2005, u dogovoru Ruske pravoslavne crkve i Ruskih železnica, voz je opet deo transsibirske magistrale.

Trasa puta[uredi]

Transsibirska

Oznaka 9.288 kilometra od Moskve na stanici u Vladivostoku
Jubilarna poštanska markica za 100-godišnjicu Transsibirske železnice (2002)
Vodič Lonli Planeta za Transsibirsku železnicu.
Naziv stanice km Moskovsko
vreme
(UTC+3)
Prelazak preko
reke/planine
Moskva 0 0
Nižnji Novgorod 442 0 reka Volga
Perm 1.436 +2 reka Kama
granica između Azije i Evrope 1.777 +2
Jekaterinburg 1.816 +2 reka Ural
Omsk 2.712 +3 reka Irtiš
Novosibirsk 3.335 +3 reka Ob
Krasnojarsk 4.098 +4 reka Jenisej
Irkutsk 5.185 +5 Bajkalsko jezero, reka Angara
Ulan Ude 5.642 +5
razdvajanje Transmongolijske
železnice
5.655
Čita 6.199 +6
razdvajanje Transmandžurijske
železnice
6.312
Habarovsk 8.521 +7 reka Amur
Vladivostok 9.288 +7 Japansko more

Transmongolijska[uredi]

Naziv stanice km *
razdvajanje od Transibirske železnice 5.655
Naušaki 5.895 Ruska granica
Suhbatar 5.921 Mongolijska granica
Ulan Bator 6.304
Zimin Ud 7.013 Mongolijska granica
Erlian 842 (od Pekinga) Kineska granica
Datong 371 (od Pekinga)
Peking

Transmandžurijska[uredi]

Naziv stanice km *
razdvajanje od Transibirske železnice 6.312
Zabajkalsk 6.661 (od Moskve) Ruska granica
Manžuli 2.323 (od Pekinga) Kineska granica
Harbin 1.388 od (Pekinga)
Peking

Neke od interesantnijih činjenica[uredi]

Habarovski most preko reke Amur za vreme izgradnje 1913-1916

Neke od najinteresantnijih stanica

  • stanica Vitebsk u Sankt Peterburgu
  • najveća stanica se nalazi u modernom gradu Novosibirsk, gde se nalazi i železnički muzej.
  • Irkutsk, stanica u slogu klasicizma
  • Severobajkaljsk, stanica u slogu francuskog La Korbizjeja
  • Sljudjanka, izgrađena 1904. sva u mermeru
  • Birobiđan, stanica napisana na hebrejskom i Jevrejskim ornamentima
  • Vladivostok, stara, restaurirana stanica sa ornamentima
  • najdužu rutu je donedavno saobračao voz № 53/54 Harkov-Vladivostok koji je 9714 km prešao u 174 časa 10 minuta. Kasnije je rekordno dugu rutu radio voz Kijev-Vladivostok.
  • danas je najbrži voz koji vozi direktno na relaciji Moskva-Vladivostok № 1/2 Rusija, put pređe u 6 dana i 2 časa.

Ostale činjenice

  • pruga je duga 9288,2 km iako se ponekad govori da ima 9.298 km
  • najhladnije mesto je između Mogoče (na 6906 kilometru od Moskve) i Skovorodina (7306. kilometar), gde temperature padaju do -62 °C
  • najviša tačka na prugi je 1.040 m na gorskom prelazu Jablonovja (6110. kilometar od Moskve) kod Turgutuja
  • najniža tačka pruge je uz obalu Pacifika kod Amurskog zaliva (9252. kilometar)
  • najduži most je preko reke Amur 2616 metara (na 8512. kilometru)
  • najduži tunel ima 7 km ali se koristi samo za teretni saobraćaj, nalazi se kod Amura
  • najduži tunel za putnički saobraćaj ima 2 km - Tarmačukanski tunel (8080. kilometar) kod Arkare
  • najskuplji deo gradnje pruge je 260 km sekcija kod jezera Bajkal, nazvana Cirkum-bajkalska pruga

Međunarodni sajam EKSPO 1900. u Parizu[uredi]

Železni most preko Jeniseja kod Krasnojarska, dobitnik zlatne nagrade EKSPO 1900.

Transsibirska železnica imala je svoju veličastvenu postavku na Međunarodnom sajmu EKSPO, koji je bio 1900. u Parizu. Imitacija vožnje po železnici simulirana je pomeranjem panorame, a „vožnja“ je trajala jednan čas. Panoramu je sačinjavao prikaz ruskih gradova Moskvu, Omsk, Irkutsk, sledio je Veliki kineski zid i Peking. Vrlo dovršen prikaz, koji se dorađivao do 1903., dobio je zlatnu medalju komisije pod Gustavom Ajfelom za most Transsibirske železnice preko reke Jenisej, carskog inženjera Lavra Proskurjakova. Dorađena panorama je sudelovala i na Međunarodnom sajmu EKSPo 1904. u američkom Sent Luisu. Postavka se danas nalazi u petrogradskom Ermitažu i radi se na njenoj ponovnoj izložbi u stanici Vitebsk (Sankt Peterburg), dok će kopije biti izložene po drugim železničkim stanicama u Rusiji.

Fotografska ekspedicija Sergeja Prokudina-Gorskog[uredi]

1909. sa blagoslovom ruskog cara Nikolaja II na ekspediciju po transsibirskoj ruti otišao je poznati pionir fotografije u boji, član Carskog geografskog društva Sergej Mihajlovič Prokudin-Gorski. Uživajući potpunu slobodu i pomoć železničkog osoblja Sergej Prokudin napravio je bogatu fotografsku dokumentaciju duž železnice. 1917. dolaskom revolucije pobegao je, srećom zajedno sa slikama, u Norvešku. Četiri godine nakon njegove smrti, njegova rodbina je prodala slike američkoj Kongresnoj biblioteci. Bogat fotografski fond je danas digitalizovan i dostupan javnosti.

Transsibirska železnica u popularnoj kulturi[uredi]

Faberžejevo jaje Transsibirska železnica (1900)

Putopis Antona Čehova

Jedan od značajnijih zapisa o putovanju kroz Sibir dao je ruski pisac Anton Čehov, koji je na put prema Ruskom dalekom istoku krenuo 1890. godine. Put, koji je opisao u knjizi Put za Sahalin, je vodio na trasi buduće železnice.

Faberžejevo jaje

1900. ruski juvelir Karl Petar Faberže napravio je, za carsku porodicu Romanov, Faberžejevo jaje motivom transsibirske železnice, nazvan Transsibirska železnica.

Filmovi

  • kultni film Horor ekspres iz 1973.
  • sovjetski film Transsibirski ekspres (rus. Транссибирский экспресс) iz 1977. (produkcijska kuča Kazahfilm)
  • najnoviji filmski prikaz transsibirske železnice u američkom filmu Transsibir (engl. Transsiberian) snimljen 2008. (kadri snimljeni većinom u Litvaniji)

Vidi još[uredi]

Literatura[uredi]

  1. ^ Prema delu kljige: Problem Regions of Resourse Type: Economical Integration of European North-East, Ural and Siberia. / Managing editors: V. V. Alexeev, M. K. Bandman, V. V. Kuleshov — Novosibirsk, IEIE, 2002. ISBN 5-89665-060-4
  2. ^ Hramkov A. A. Železnodorožnыe perevozki hleba iz Sibiri v zapadnom napravlenii v konce XIX — načale XX vv. // Predprinimateli i predprinimatelьstvo v Sibiri. Vыp.3 Archived 20070930184610 at new.hist.asu.ru Error: unknown archive URL: Sbornik naučnыh stateй. Barnaul: Izd-vo AGU, 2001.
    Khramkov A. A. Železnički transport žitarica iz Sibira na zapad za vreme kraja XIX — početkom XX veka. // Entrepreneurs and Business Undertakings in Siberia. 3rd issue Archived 20070930184610 at new.hist.asu.ru Error: unknown archive URL. Zbirka naučnih članaka. Barnaul: Izdavaštvo državnog univerziteta u Altalu, 2001. ISBN 5-7904-0195-3
  3. ^ China-to-Germany Cargo Train Completes Trial Run in 15 Days - Bloomberg
  4. ^ Beijing to Hamburg fast cargo rail link planned - The China Post
  5. ^ http://unctad.org/en/docs/rmt2010_en.pdf
  6. ^ Istoriя sozdaniя hrama

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Kupovina karata