Pređi na sadržaj

Hoksi Terapija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Hoksi terapija (eng. Hoxsey Therapy) ili Hoksi metoda je alternativna medicinska terapija koja se promoviše kao lek za rak. Tretman se sastoji od toksične biljne kreme za spoljni rak ili specijalnih biljnih mešavina za unutrašnji, kombinovanih sa laksativima, ispiranjima, dodacima vitamina i promenama u ishrani.

Istraživanja od strane glavnih medicinskih tela uključujući Američku Upravu za Hranu i Lekove (FDA), Nacionalni institut za rak, [1] Američko društvo za borbu protiv raka, Centar za rak M. D. Anderson [2] i Centar za rak Memorial Sloan-Kettering[3], nisu pronašli dokaze da je Hoksijeva terapija efikasan tretman za kancer. Prodaja ili reklamiranje Hoksijeve metode zabranjeni su u Sjedinjenim Američkim Državama od strane FDA 21. septembra 1960. kao "beskoristan i osporen" lek i oblik nadrilekarstva. [3] Trenutno, Hoksijeva metoda se primarno promoviše preko Bio-medicinskog centra u Tihuani. Hoksi terapija se takođe promoviše i preko interneta; u junu 2008, koordinator za nacionalne prevare u zdravstvu FDA je primetio: "Nema naučnih dokaza da ima bilo kakvu vrednost u lečenju kancera, ipak potrošači sada mogu na internetu pronaći svakakve lažne tvrdnje da je Hoksijev tretman efikasan protiv bolesti." [4]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Upozorenje FDA o opasnostima Hoksijeve terapije iz aprila 1956.

Hoksijeva terapija je prvi put promovisana kao navodni lek za kancer 1920-ih godina od strane Harija Hoksija, bivšeg rudara i prodavca [5] osiguranja i Normana Bejkera, radio ličnosti. Hoksi je terapiju zasnivao na priči svog pradede koji je primetio da se konj sa tumorom na nozi samoizlečio pašući divlje biljke koje su rasle na livadi. Džon Hoksi, otac Harija Hoksija, je sakupio ove biljke i pomešao ih sa starim narodnim lekovima korišćenim za isceljenje kancera. [6][7] Njegov otac je takođe bio taj koji ga je naučio preciznom receptu leka, tako što ga je navodno terao da ispiše sastojke mešavine 250 puta, sve dok ga nije zapamtio. Njegov otac je 1919. godine umro od raka, uprkos njihovom prirodnom leku.[8][9] Među tvrdnjama iznetim u njegovoj knjizi, on takođe tvrdi i da se njegova terapija bavi vraćanjem "fiziološke normalnosti" u poremećenom metabolizmu tela, sa naglaskom na purganciji, što bi pomoglo da se odnesu otpadne materije iz tumora koje su njegove biljne mešavine trebale da navedu na izumiranje. [10]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Prema istoričaru medicine Džejmsu Harviju Jangu Hoksi je rođen 1901. godine i odrastao je u ruralnom selu u Ilinoisu, kao jedno od dvanaestoro dece samoukog veterinara bez dozvole. Nakon što mu je otac umro 1919. godine, Hoksi je napustio osmi razred i otišao da radi kao rudar, a kasnije i prodavac osiguranja, pre nego što je otkrio daleko unosniju karijeru.[8]

Istorija Hoksijevih Klinika[uredi | uredi izvor]

Hoksi je prvobitno otvorio kliniku u Tejlorvilu, jednu od 17 klinika koje je na kraju otvorio, kako bi nudio usluge svog tretmana. U mnogim državama suočio se sa pravnim problemima zbog testiranja lekova bez licence, Hoksi je često zatvarao svoje klinike i ponovo ih otvarao na novim lokacijama. Godine 1930, Hoksi je, zajedno sa kontroverznim radijskim voditeljem Normanom G. Bejkerom, otvorio Bejkerov institut u Musketinu. Bejker i Hoksi su imali brojne nesuglasice i usled toga usledile su brojne tužbe, dok je Hoksiju ponovo bilo zabranjeno da obavlja svoje tretmane bez licence.

Godine 1936, Hoksi je otvorio kliniku u Dalasu, koja je postala jedan od najvećih privatnih centara za lečenje raka na svetu. U jednom trenutku tokom 1950-ih godina bruto godišnji prihod Hoksija je dostigao 1,5 miliona dolara, što je postigao lečenjem 8.000 pacijenata. [5] Hoksi je objavio nekoliko knjiga u kojima reklamira svoje metode i klinike, uključujući Ne morate umreti: Neverovatna priča o Hoksijevom lečenju raka (1956), i dobio je podršku od Džeralda Vinroda i H. L. Hanta. [5][11]

Nacionalni institut za rak (NCI) Sjedinjenih Američkih Država i Uprava za hranu i lekove (FDA), kao i Američko medicinsko udruženje (AMA), započeli su niz napora da ograniče operacije Hoksijevih klinika, smatrajući da vrši distribuciju lažnih lekova i izvodi prevare nad pacijentima obolelim od raka. Direktor NCI-ja Džon Heler je 1953. godine izjavio:

"Naši napori u kontroli raka usmereni su ka smanjenju intervala između pojave i dijagnoze raka, i između dijagnoze i primene efikasnog tretmana. Ljudi koji postanu žrtve nadrilekara skreću sa uskog puta za najbolji klinički tretman raka. [5]

Američko medicinsko udruženje osudilo je Hoksijeve „toksične paste“ kao prevaru. Godine 1949, Hoksi je optužio časopis Američkog medicinskog udruženja (JAMA) i njegove urednike za klevetu. Hoksi je dobio slučaj, ali mu je dodeljeno samo 2 dolara; sudija je zaključio da je, budući da je promocija Hoksijevog tretmana uglavnom zavisila od tvrdnji da ga AMA progoni, on pretrpeo malu ili nikakvu štetu od članaka u JAMA-i. [12] Pregled 400 pacijenata koje je Hoksi lečio nije pokazao nikakve znake izlečenja njegovim nadrilekarskim metodama. [13]

Godine 1950, Hoksi je je podneo potpunu istoriju slučajeva 77 pacijenata Nacionalnom institutu za rak (NCI), tvrdeći da su "potpuno dokumentovane kliničkim zapisima i patološkim izveštajima" i da će pokazati efikasnost njegovog tretmana. Međutim, NCI je utvrdio da od ovih 77 izveštaja, samo 6 uključuje stvarne biopsije tkiva. Od 2 biopsije pacijenata koje je Hoksi opisao kao pacijenti sa "unutrašnjim kancerom", nijedna nije pokazala dokaze stvarne zloćudnosti. NCI je zaključio da Hoksijevi zapisi ne sadrže dovoljno informacija da bi se ocenio njegov tretman. Hoksi je tvrdio da je odgovornost NCI-ja da potraži informacije potrebne za verifikaciju njegovih slučajeva, i pripisao neuspeh u tome zaveri NCI-ja i AMA-e. [14] Godine 1956, FDA je poslala istraživača u Hoksijevu kliniku koji se predstavio kao pacijent. Istraživaču je na Hoksijevoj klinici rečeno da ima rak (što nije bio slučaj) i da će mu biti potrebno "dugo vremena" da se izleči. [15] Vlada SAD-a je zabranila prodaju Hoksijevog biljnog tretmana 1960. godine. [13] Takođe je bio primoran da zatvori sve svoje klinike u SAD-u. Godine 1963, Mildred Nelson, medicinska sestra koja je tesno sarađivala sa Hoksijem, osnovala je Bio-medicinsku kliniku u Tihuani, uz Hoksijevo odobrenje. Hoksi je izabrao ovu lokaciju 1963. godine, kada je njegova poslednja klinika u SAD-u zatvorena. [16] Neposredno pre smrti Mildred Nelson 1999. godine, kliniku je preuzela njena sestra, Liz Džonas. [17] Godine 1967, Hoksi je oboleo od raka prostate, a njegova sopstvena terapija nije uspela da ga izleči. Pošto nije reagovao na svoju terapiju, Hoksi je podvrgnut hirurškom zahvatu i standardnom medicinskom tretmanu. [18] Preminuo je sedam godina kasnije, 1974. godine.

Lečenje[uredi | uredi izvor]

Boca sa Hoksijevim lekom

Hoksijevi biljni tretmani uključuju topikalnu pastu od antimona, cinka i crvenog korena (bloodroot), vinobojke, arsena, sumpora i talka za spoljne tretmane, i tečni tonik od slatkog korena, crvene deteline, korena čička, korena stilingije, žutog šipka, kaskara i kalijum jodida za unutrašnju upotrebu. [19]

Pored biljaka, Hoksijeva terapija sada uključuje i antiseptička ispiranja i pranja, tableta za zatvor i dodataka ishrani. Pacijentima se propisuje i mešavina hidrohlorida prokaina i vitamina, zajedno sa jetrom i kaktusom. Tokom tretmana, pacijenti se mole da izbegavaju konzumaciju paradajza, sirćeta, svinjskog mesa, alkohola, soli, šećera i proizvoda od belog brašna. [6]

Trošak početne evaluacije i lečenja Hoksijevom terapijom u Bio-medicinskom centru u Tihuani, prijavljen je kao iznos između 3.900 i 5.100 dolara 2005. godine, iako ovaj iznos ne uključuje preporučenu kupovinu nedefinisane količine dodataka ishrani i 3 godine kontrola u klinici. [17]

Neželjeni efekti i interakcije sa drugim lekovima[uredi | uredi izvor]

  • Hoksijeva pasta je izuzetno toksična i može izazvati opekotine ili ožiljke na koži.
  • Oralni tretman može izazvati:

Interakcije sa drugim lekovima[uredi | uredi izvor]

Moguće su nepoželjne reakcije biljnih preparata Hoksijevog leka i drugih lekova, a neke od njih mogu biti i izrazito opasne. Na primer, kalijum jodid može izazvati probleme kod osoba koje uzimaju litijum ili lekove za razređivanje krvi (antikoagulanse); takođe osobe koje su alergične na bilo koji od sastojaka mogu imati ozbiljne rekacije na sastojke unutrašnje ili spoljašnje formule Hoksijevog leka. Neki od simptoma alergijskih reakcija mogu biti: osip, oticanje usta ili grla, i otežano disanje. Trudnice i žene koje doje ne bi trebalo da koriste ovaj vid lečenja ni u kojem obliku.[21]

Efektivnost[uredi | uredi izvor]

Biomedicinski centar u Tihuani, tvrdi da tretman ima uspeh od 50–85% u svojem promotivnom materijalu, mada ove cifre nisu nezavisno ocenjene i parametri "uspeha tretmana" su neodređeni. Mildred Nelson, bivša direktorka Biomedicinskog centra, tvrdi uspeh od 80% i pripisuje neuspehe tretmana "lošem stavu" pacijenta.[22] Američko društvo za borbu protiv raka i Nacionalni institut za rak ne preporučuju upotrebu Hoksijevog tretmana, jer nisu pronašli nikakve objektivne dokaze koji bi pokazali da tretman pruža konkretne koristi osobama sa rakom. Pregledi Memorijalnog centra za rak „Memorial Sloan-Kettering“ i Centra za rak M. D. Anderson nisu pronašli dokaze da je Hoksijev tretman efikasan kao tretman za rak.[20] Kontrolisani eksperiment na laboratorijskim miševima nije pronašao razliku u rastu tumora između nelečenih miševa i onih koji su dobili Hoksijev serum.

Nema recenziranih medicinskih ili naučnih istraživanja koja bi omogućila bilo kakve zaključke o efikasnosti Hoksijevog tretmana. [2] FDA pregled 400 ljudi koji tvrde da su izlečeni Hoksijevom metodom pokazao je da mnogi od pacijenata nikada zapravo nisu imali rak ili su već bili uspešno lečeni drugde pre nego što su dobili Hoksijev tretman. Oni koji su imali rak u vreme kada su koristili Hoksijev tretman su ili preminuli ili nastavili život sa rakom. Nije bilo slučajeva stvarnog izlečenja među onima koji su bili promovisani kao takvi od strane Hoksijevih klinika. [23]

Godine 1957. grupa sa Univerziteta Britanske Kolumbije posetila je Hoksijevu meksičku kliniku i dobila podatke o sedamdeset i jednom pacijentu iz Kanade koji su lečeni kod Hoksija. Panel sa Univerziteta je utvrdio da:

Za više od polovine pacijenata koji su imali rak iz Britanske Kolumbije, rezultat tretmana bio je ili smrt ili progresija bolesti. Kod skoro jedne četvrtine nije bilo dokaza da pacijent ikada imao kancer. Skoro jedan od deset pacijenata izlečen je pre odlaska u Hoksijevu kliniku. U samo jednom slučaju, kod spoljnog kancera, postojali su nekekvi dokazi da je Hoksijev tretman imao efekat na bolest; u tom slučaju, bolji rezultati mogli su biti postignuti konvencionalnim sredstvima.[24] Starchild je zatim primio radioterapiju od Arnolda Smita iz Misisipija, i u septembru 2007. godine činilo se da je njegov kancer u remisiji. [25]Panel je izjavio da je u jednom slučaju demonstrativnog izlečenja, kod pacijenta sa kancerom kože uha, Hoksijev tretman rezultirao deformitetom koji bi mogao biti izbegnut standardnom hirurškom ekscizijom. Godine 1998. Kancelarija za tehnološku procenu objavila je izveštaj o biljnim tretmanima za rak. Ova grupa je otkrila da iako mnogi elementi Hoksijevog tretmana imaju antitumorsku aktivnost in vitro, finalni Hoksijev serum nikada nije bio testiran na životinjskim modelima ili u kliničkim ispitivanjima na ljudima.

Značajni slučajevi[uredi | uredi izvor]

Tretman je dobio široku medijsku slavu 2006. godine zbog sudske borbe između porodice Čeriks i Socijalnih službi Države Virdžinije. Mladi Starčajld Abraham Čeriks je zatražio da prođe kroz Hoksijevu terapiju kako bi lečio simptom Hodžkinove bolesti. Pošto je u to vreme imao 16 godina i još uvek bio maloletan socijalne službe su smatrale da su njegovi roditelji nemarni i pokušale su da Čeriksa podvrgnu konvencionalnoj hemoterapiji i radioterapiji. Dana 16. avgusta 2006. godine, sudija Okružnog suda Glen A. Tyler saopštio je da su se obe strane saglasile da roditelji nisu postupili na način koji bi bio medicinski nemaran. Takođe, rečeno je da će Starčajld biti lečen kod odabranog onkologa koji je sertifikovan za radioterapiju i zainteresovan za alternativne metode lečenja Hodžkinove bolesti.[14]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Hoxsey Herbal Treatment”. American Cancer Society. Arhivirano iz originala 25. 3. 2008. g. Pristupljeno 11. 3. 2008. 
  2. ^ a b v Herbal / Plant Therapies: Hoxsey, from the Department of Complementary and Integrative Medicine of M. D. Anderson Cancer Center.
  3. ^ a b „This Week in FDA History”. U.S. Food and Drug Administration. Arhivirano iz originala 8. 11. 2006. g. Pristupljeno 2008-08-27. 
  4. ^ „Beware of Online Cancer Fraud”. U.S. Food and Drug Administration. 17. 6. 2008. Pristupljeno 27. 8. 2008. 
  5. ^ a b v g Cantor D (2006). „Cancer, quackery and the vernacular meanings of hope in 1950s America”. J Hist Med Allied Sci. 61 (3): 324—68. PMID 16565262. doi:10.1093/jhmas/jrj048. 
  6. ^ a b Fink JM. Third opinion: an international directory to alternative therapy centers for the treatment and prevention of cancer and other degenerative diseases. 3rd ed. Garden City Park, New York: Avery Publishing Group Inc., 1997:41-42.
  7. ^ Janssen WF (1979). „Cancer quackery--the past in the present”. Semin. Oncol. 6 (4): 526—36. PMID 394334. 
  8. ^ a b „Cancer War: The FDA Vs. Harry Hoxsey | Boundary Stones”. boundarystones.weta.org (na jeziku: engleski). 2015-03-24. Pristupljeno 2024-05-12. 
  9. ^ „The Propaganda for Reform”. Journal of the American Medical Association. 86 (1): 55—57. 1926-01-02. ISSN 0002-9955. doi:10.1001/jama.1926.02670270059027. 
  10. ^ Hoxsey, Harry (1956). You Don't Have to Die. New York: Milestone Books, Inc. str. 60. 
  11. ^ Hoxsey, Harry M. „You don't have to die”. CiNii (na jeziku: engleski). 
  12. ^ The Medical Messiahs: A Social History of Health Quackery in Twentieth-Century America, by James Harvey Young, Chapter 17.
  13. ^ a b Guzley GJ (1992). „Alternative cancer treatments: impact of unorthodox therapy on the patient with cancer”. South. Med. J. 85 (5): 519—23. PMID 1585205. S2CID 42496238. doi:10.1097/00007611-199205000-00012. 
  14. ^ a b „Teen, court reach agreement over cancer care”. NBC News. Associated Press. 2006-09-05. Pristupljeno 2008-03-21. 
  15. ^ Cancer "Care" Described; U.S. Agent Tells of Visits as Hoxsey Clinic "Patient". Published in the New York Times on October 12, 1956; accessed September 5, 2008.
  16. ^ New York Times, Last Hoxsey Source Shut Off, New York Times, p. 27 (col. 2), Sept. 22, 1960
  17. ^ a b Moss RW (2005). „Patient perspectives: Tijuana cancer clinics in the post-NAFTA era”. Integr Cancer Ther. 4 (1): 65—86. PMID 15695477. doi:10.1177/1534735404273918 Slobodan pristup. 
  18. ^ Hafner AW, editor. Reader's guide to alternative health methods. Milwaukee, Wisconsin: American Medical Association, 1993:128-130.
  19. ^ Spencer JW, Jacobs JJ. Complementary/alternative medicine: an evidence based approach. Toronto: Mosby, 1999:142.
  20. ^ a b v „Hoxsey Herbal Therapy | Memorial Sloan Kettering Cancer Center”. www.mskcc.org (na jeziku: engleski). 2021-02-19. Pristupljeno 2024-05-12. 
  21. ^ „Hoxsey Herbal Treatment”. 
  22. ^ Young, James Harvey (2015-03-08). The Medical Messiahs: A Social History of Health Quackery in 20th Century America (na jeziku: engleski). Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-6869-8. 
  23. ^ „Hoxsley Herbal Treatment”. American Cancer Society. Pristupljeno 2008-08-27. 
  24. ^ kreidler, Marc (1998-08-03). „OTA Report:Herbal Treatments | Quackwatch” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-05-12. 
  25. ^ Washington (DC) Post, "Virginia Briefings", Sept. 15, 2007, page B-5.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хокси_Терапија&oldid=27779586”