12. nemačka armija

12. Armija (nem. 12. Armee) bila je jedna od nemačkih armija koja je učestvovala u Drugom svetskom ratu.

Istorijat

Nemačka 12. armija formirana je 13. oktobra 1939. godine sa generalom Vilhelmom Listom na čelu. U početku je bila anagažovana na defanzivnim zadacima duž Zigfrid linije, a 1940. godine je uključena u napad i okupaciju Francuske. Kasnije, te godine, biva premeštena u Kraljevinu Rumuniju kao deo ofanzivnih priprema Osovine prema Balkanu.

U februaru 1941. godine, prema dogovoru između feldmaršala Lista i bugarskog generalštaba nemačkim trupama je dozvoljen prelaz i tokom noći 28. februara nemačka armija je prešla Dunav i iz Kraljevine Rumunije ušla u Kraljevinu Bugarsku gde se rasporedila na strateškim položajima.

6. aprila 1941. godine jedinice 12. armije bile su sastavni deo nemačkih trupa koje su napale Kraljevinu Jugoslaviju i Kraljevinu Grčku. Kraljevina Jugoslavija je prva kapitulirala 17. aprila, a Grci, posle šest meseci teških borbi sa Italijanima nisu bili u stanju da se jače odupru pred 15 divizija 12. armije od kojih su četiri bile oklopne.

Britanci su potom brzo prebacili četiri divizije iz Libije da bi pomogli Grcima, ali su i oni kao i Kraljevina Jugoslavija, savladani nemačkim tenkovima i napadima Luftvafea. Severne grčke armije su se predala Nemcima 23. aprila. Četiri dana kasnije nemački tenkovi su ušli u Atinu i podigli zastavu sa kukastim krstom iznad Akropolja.

19. novembra 1942. godine otpočela je velika sovjetska ofanziva na frontu kod Staljingrad u kojoj je bila okružena staljingrdska grupacija, a drugi sovjetski udar sa Dona izveden je 16. decembra doveo je do povlačenja nemačkih trupa sa Kavkaza. Nemačkoj Vrhovnoj komandi Vermahta moralo je postati jasno da je izgubljena inicijativa prema Crvenoj armiji. Na afričkom frontu došlo je do potpunog preokreta jer su u Drugoj bici kod El Alamejna 8. oktobra 1942. godini poražene nemačko-italijanske trupe, a 8. novembra američka 8. armija iskrcaal se u Maroku i Alžiru i otpočela ofanzivu sa zapada u susret britanskoj 8. armiji koja je nastupala obalom Libije prema Tunisu dok su se nemačke trupe užurbano povlačile. Nemačkoj Vrhovnoj komandi Vermahta postalo je jasno da se afrički front nalazi pred rasulom i gubitkom severne Afrike.

Na osnovu takve situacije na Istočnom frontu i Sredozemlju, nemačka Vrhovna komanda Vermahta procenila je da predstoji invazija anglo-američkih snaga na Balkan pa je Adolf Hitler 28. decembra 1942. godine izdao Direktivu broj 47 kojom je regulisao nov sistem komandovanja u Jugoistočnoj Evropi. Položaj komandanta oružanih snaga na Jugoistoku podignut je na novo Vrhovnog komandanta Jugoistoka, a dotadašnja 12. armija preimenovana je u Grupu armija „E“ sa general-pukovnikom Aleksandrom Lerom. Vrhovni komandant Jugoistoka dobio je zadatak dobio je zadatak da organizuje odgovarajuću odbranu od eventualnog savazničkog iskrcvanja i da uništi snage Jugoslovenske vojske u otadžbini i Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije.

1. januara 1943. godine 12. armija je postala Grupa armija „E“.

1945. godina

6. aprila 1945. godine general Valter Venk, nekadašnji načelnik štaba general-pukovnika Hajnca Guderijana koji je bio na oporavku od posledica saobraćajne nesereće koju je preživeo 13. februara na Kimskom jezeru dobio je obaveštenje da se hitno javi Hitlerovom štabu u Berlin. Bio je najmlađi general Vermahta sa 45 godina.

Kada je general Venk nazvao Berlin javio mu se Hitlerov ađutant i šef Personalnog odeljenja Kopnene vojske general Vilhelm Burgdorf koji mu je rekao da ga Hitler imenovao za komandanta 12. armije i da se već sutradan, 7. aprila treba lično javiti Hitleru. To imenovanje je veoma začudilo generala Venka veoma začudilo jer nije znao da postoji ta armija.

„Sve ćete saznati kada stignete ovamo“, odgovorio mu je Burgdorf. Venka to nije zadovoljilo. „Nikada nisam čuo za 12. armiju“, odgovrio je. „12. armija se upravo formira“, odgovorio mu je Burgdorf razdraženo i spustio slušalicu.

Nekoliko časova kasnije, Venk se oprostio od svoje supruge Irmgard i petogodišnjih blizanaca - sina Helmuta i ćerke Zigrid. Upozorio ih je da ma šta se dogodilo ostanu u Bavrskoj jer je smatrao da je tu najsigurnije, a zatim je bez i najmanje predrasuda kakva ga dužnost očekuje, otputovao je u Berlin.

Nakon sastanka sa Hitlerom u u njegovom bunkeru, general Venk se uputio Dalem gde ga je čekao general-pukovnik Alfred Jodl sa zadatkom da upozna Venka sa situacijom na Zapadnom frontu. Iz gomile izveštaja na Jodlovom stolu koje je dostavio Feldmaršal Albert Keselring, zapovednik snaga na Zapadnom frontu moglo se zaključiti da je sve lošija sitaucija na zapadu jer su se Britanci i Amerikanci probili na svim pravcima.

Teoretski, 12. armija trebalo je da bude štit Berlina sa zapada i da drži oko 200 kilometara dugačak front duž gornjeg toka reke Elbe i njene pritoke Mulde kako bi sprečila prodor anglo-američkih snaga do grada. Po Hitlerovoj zapovesti general Venka je trebalo da komanduje armijom od deset divizija sastavljenih od oficira na službi u školskim oklopnim , pripadnika Folksšturma, oficirskih pripravnika, ostataka raznih raspršenih jedinica i ostataka razbijene 11. armije u planinama Harca.

Čak i kada bi bilo moguće da se na vreme okupe sve te snage, general-pukovnik Jodl je na bio veoma skeptičan po pitanju njihove borbene vrednosti. Čak je i pretpostavljao da te snage na Elbi nikada neće ni stupiti u borbu.

U sefu, u svom kabinetu, Alfred Jodl je čuvao zaplenjeni saveznički plan „Pomračenje“ - (engl. Operation ECLIPSE) - dokument u kome su bili precizno određeni pokretni anglo-američkih snaga u slučaju iznenadne nemačke kapitulacije - a na priloženim kartama bile su prikazane zone koje će Seveznici i okupirati nakon rata. General-pukovnik Jodl je bio čvrsto uveren da će se Britanci i Amerikanci zaustaviti na Elbi koja je dobrim delom predstavljala liniju razgraničenja posleratnih anglo-američkih i sovjetskih okupacionih zona. Bilo je očigledno, i ni na trenutak nije posumnjao u to, da će general Dvajt Ajzenhauer preupustiti Berlin Crvenoj armiji.

Nakon sastanka sa general-pukovnik Jodlom u Dalemu general Venk se uputio u svoj štab koji je trabalo da se nalazi u području severno od planina Harca, oko 110 do 130 km od Berlin, međutim nikako nije uspevao da ga pronađe. Njegov vozač Dorn i on su se satima vozili a delovalo je kao da su daleko od cilja jer su putevi bili zakrčeni izbeglicama i vozila što su se kretali u jednom i drugom pravcu. Neki su bežali na istok pred anglo-amerikancima a druga na zapad, plašeći se Crvene armije. Što su se probijali dalje ka jugozapadu stanje je sve više poprimalo dimenzije haosa a general Venk se sve više pitao da li će uspeti da pronađe svoj štab.

Na kraju je odlučio da se do svog komandnog mesta probije zaobilaznim putem, a da prvo stige do Vajmara, jugozapadno od Lajpciga, a onda produžiti na sever do štaba negde u blizini Bad Blankenburga. Iako je taj put bio duži za oko 150 km, general Venk je imao veoma dobre razloge da odabere baš taj zaobilazni pravac. U jednoj banci u Vajmaru bila je njegova životna ušteđevina od oko 10000 maraka koju je nameravao da podigne u celosti. Međutim, što su billi bliže Vajmaru putevi su postajali sve prazniji dok nisu potpuno opusteli, a iz daljine je dopirala grmljavina topova. Nekoliko kilometara pred samim gradom patrola vojne policije Vermahta zaustavila je njegova kola i obavestila ga da su tenkovi Patonove 3. armije već u predgrađima. general Venk je ostao zapanjen i smatrao je da je prevaren. Situacija je bila mnogo teža nego što mu je bilo rečeno u Hitlerovom štabu. Nije mogao da veruje da Saveznici tako brzo napreduju i da su već osvojili tako veliki deo Nemačke kao i da je zauvek ostao bez svoje životne ušteđevine.

U mesnom štabu oficiri Vermahta referisali su Venku da je ugrožena cela oblast Harca iz koje se trupe povlače da ne bi bile odsečene. General Venk je zbog togao morao natrag za Desau gde je trebalo da prikupi neke jedince koje su bile dodoeljene 12. armiji. U blizini gradića Roslaua, na oko 30 km severno od Desaua konačno je general Venk uspeo da pronađe svoj štab u nekadašnjoj inženjerijskoj školi Vermahta i tu je konačno saznao pravu istinu o svojoj 12. armiji.

Front koji je trebalo da drži 12. armija bio je dugačak oko 200 km duž Elbe i njene pritoke reke Mulde ~ približno od Vitenbergea na Elbi, na severu, do tačke istočno od Lajpciga, na reci Muldi, na jugu. Na severnom boku, direktno ispred Britanaca, nalazile su se snage feldmaršala Ernst Buša, komandanta severozapadnog fronta, a na jugu su bile iskaspljene jedinice feldmaršala Alberta Keselringa. O jačini tih armija general Venk je imao malo podataka. Na njegovom delu fronta, 12. armija je postojala praktično samo na ratnoj karti. Osim trupa koje su na pojedinim mestima držale polođažaje na Elbi, raspolagao je samo ostacima divizija koje su to zapravo bile samo po imenu. Mnoge formacije još nisu bile osposobljene za akciju, a bilo je i jedinica koje je tek trebalo formirati. Artiljerija je najvećim delom bila nepokretna i postavljena na stalne položaje u blizini gradova kao što su Magdeburg i Vitenberge i pored mostova na Elbi. 12. armija je raspolagala određenim brojem samohodnih topova, grupom oklopnih transportera kao i sa 40-tak malih terenskih vozila tipa „Folksvagen“ a tada je imala samo desetak tenkova.

Iako je sa raznim razbijenim jedinicama i pojedinačnim gruapam 12. armija mogla postepeno da broji i 100000 ljudi, u trenutku kada je Venk preuzeo komandu te snage su bile daleko od obećanih mu deset divizija.

Zajedno sa ostacima jedinica „Klauzevic“, „Postdam“, „Šarnhorst“, i još mnogih drugih, 12. armija je imala ukupno pet i po divizija, ili oko 55000 ljudi.

Pored snaga koje su bile na položajima ili su već vodile borbe, glavninu 12. armije sačinjavali su žustri kadeti i oficiri iz školskih jedinica. Ni general Venk ni njegov načelnik štaba pukovnik Ginter Rajhelm nisu imali nikakvih iluzija o ishodu predstojećih borbi. No, i pored svega Venk još uvek mlad i pun poleta, video je ono što bi verovatno starijem generalu promaklu - da 12. armija može odanošću i poletom mladih oficira i kadeta nadoknaditi nedostatak naoružanja i vatrene moći.

Venk je odlučio da svoje neiskusne ali za borbu spremne snage upotrebi kao pokretne udarne jedinice koje će se po potrebi brzo prebacivati sa mesta na mesto - barem dok se ostatak njegovih snaga ne pregrupiše i zaposedne položaje. Ti energični mladići, verovao je Venk, mogli bi izboritim za Nemačku tako dragoceno vreme. On je odmah prebacio najbolje i najbolje opremljene jedinice na središnji deo fronta, odakle su mogle da intervenišu i na Elbi i na njenoj pritoci Muldi. Pročuvajući kartu general Venk je lako uočio potencijalna mesta borbi - Biterfeld, Desau, Belcig i Vitenberge.

Postojalo je još jedno mesto gde se zasigurno moglo očekivati da će Amerikanci pokušati da pređu Elbu - kod grada Magdeburga. Ovaj grad smešten na tri rukavca reke, sa velikom tvrđavom sa citadeloim na rečnom ostrvu i katedralom iz 11. veka posvećenoj sv. Katarini i Morisu bio diretno na glavnom putu nastupajućim američkim snagama. Zbog toga je u to području ~ a naročito južno od Magdeburga ~ general Venk uputio najbolje opremnjene jedinice iz sastava divizija „Šarnhorst“, „Postdam“ i „fon Huten“.

U pet dugih kolona vojnici američke 2. oklopne divizije brzo su napredovali prema Elbi i Berlinu. Na svim sektorima fronta američki tenkovi su se probili kroz nemačku odbranu i duboko prodrli u nemačku teritoriju. Do srede uveče, 11. aprila u tenkovskom prodoru bez premca u istoriji prevalili su više od 90 km za nešto manje od 24 časa. Nešto malo posle 20:00 časova, pukovnik Paul Dizni, komandanat 67. oklopnog puka koji je nastupao na čelu američke 2. oklopne divizije poslo je u štab lakonsku poruku ~ „Mi smo na Elbi!“

Jedna manja grupa oklopnih vozila stigla je do predgrađa Magdeburga čak i nešto ranije. Posle podne, oklopna izviđačka vozila potpukovnika Vilera Meriama, krećući se brzinom i do 90 km na sat, upali su u prigradsko naselje na zapadnoj obali Elbe. Tu su bili priseljeni da se zaustave, ne zbog nemačke odbrane već zbog veoma gustog saobraćaja i mnoštva šetača na ulicama. Isplaivši kratak rafal iz mitraljeza da rasčiste sutaciju u stavri su napravili haos. Ljudi su bežali u grupama bežali ili su se pribijali uz zidove i bacali na zemlju. Nemački vojnici su trčali na sve stane pucajući iz pušaka i pištolja. Odred potpukovnika Meriama bio je ipak preslab da se održi u naselju pa su se oklopna vozila nekako izvukla iz gužve i krenula ka obližnjem aerodromu koji je i bio njegov cilj. Dok su se kretali duž ivice aerodroma nemački avioni su sletali i uzletali. Amerikanci su otvorili vatru iz svih oružja na sve što se kretalo, čak i na jednu eskadrilu lovaca koja se spremala da poleti. Nemci su se brzo pribrali i izviđački odred se našao pod žestokom vatrom. Amerikanci su morali da da se povuku izgubivši tom prilikom jedno oklopno vozilo. Ova iznenadna pojava američkih izviđača bio je dokaz Nemcima da je Magdeburg direktno ugrožen. Amerikance jedinice koje su jedna za drugom izbijale na Elbu sa obe strane grada nailazile su na sve žešći otpor. Odred potpukovnika Meriama povlačeći se donela je veoma važnu informaciju ~ most na autoputu severno od grada još nije bio srušen i američka 2. oklopna divizija je mogla da nastavi napredovanje direktno ka Berlinu. Snažna artiljerijska vatra koja je zaustavila američko napredovanje pokazala je da most neće moći da zauzmu most na prepad. Trupe koje su branile grad bile su odlučne da se bore. Bilo je mostova i severno i južno od Magdeburga i kada bi američka 2. oklopna divizija uspela da zauzme bilo koji od tih mostova pre nego što ih Nemci unište mogla bi nastavi svoje napredovanje preko reke.

Uprkos uloženim naporima i prodora do Potsdama, na samo 26 km jugoistočno od Berlina, 12. armija bila je zaustavljena nadmoćnijim snagama Crvene armije i prisiljena da odustane pod napora da oslobodi Berlin. 12. armija se tada spojila sa ostacima desetkovane 9. armija pod komandom generala Teodora Busea južno od Belica. No, i pored konfuziji zbog sovjetskog napredovanja i njihove brojčane i materijalne nadmoći 12. armija je uspela da održi koridor prema zapadu i za vojnike i izbeglice koji su pokušavali da se dokopaju srušenog mosta na Elbi kod Tangermindea i predaju američkim snagama između 4. i 7. maja 1945. godine.

Komandanti

• General Vilhelm List 13. oktobar 1939. - 29. oktobar 1941. godine
• General Valter Kunce 29. oktobar 1941. - 2. jul 1942. godine
• General-pukovnik Aleksander Ler 30. jul 1942. - 31. decembar 1942. godine
• General Valter Venk 10. april 1945. - 7. maj 1945. godine

Literatura

• Shirer, William L. (1962) [1950]. The Rise And Fall Of The Third Reich: A History Of Nazi Germany. Ballantine Books. ISBN 978-0-449-21977-5. 
• fon Melentin, Oklopne bitke 1939 – 1945, Vojnoizdavački zavod JNA „Vojno delo“, Beograd 1962. g.
• Colić, Mladenko (1988). Pregled operacija na jugoslovenskom ratištu 1941—1945. Beograd: Vojnoistorijski institut. 
• Kornelijus Rajan, Poslednja bitka, „Otokar Keršovani“, Opatija, 1986. g.