Međunarodna svemirska stanica

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa ZARYA)
Međunarodna svemirska stanica
Pogled na Međunarodnu svemirsku stanicu iz orbitera Atlantis, 23. maja 2010. godine, na kraju misije STS-132.
Statistika stanice
COSPAR ID1998-067A
Pozivni signalAlfa, Stanica
PosadaPuna posada – 6/7
Trenutna posada – 3
(Ekspedicija 63)
Lansiranaprvi modul 1998. godine
Lansirna rampaBajkonur 1/5 i 81/23
SC Kenedi LK-39
Masapribližno 420.000 kg
Dužina73 m
Širina109 m
Visinaoko 20 m
Presurizovana zapremina916 m³
Atmosferski pritisak101,3 kPa (1 atm)
Perigej408 km[1]
Apogej410 km [1]
Inklinacija51,65 stepeni[1]
Prosečna brzina7,66 km/s (27.600 km/h)[1]
Orbitalni period92,69 minuta[1]
Epoha25. januar 2015.[1]
Dana u orbiti25 godina, 5 meseci, 4 dana
Dana sa posadom23 godine, 5 meseci, 22 dana
Broj orbita116.178[1]
Opadanje visine2 km mesečno
Statistika od 22. aprila 2020.
(osim ako nije drugačije navedeno)
Reference: [1][2][3][4][5][6]
Konfiguracija
The components of the ISS in an exploded diagram, with modules on-orbit highlighted in orange, and those still awaiting launch in blue or pink
Moduli MSS od jula 2021. godine.

Međunarodna svemirska stanica — MSS (engl. International Space Station — ISS; rus. Междунаро́дная косми́ческая ста́нция — МКС) je svemirska stanica (veštački satelit sa ljudskom posadom) u niskoj Zemljinoj orbiti. MSS je zajednički projekat u kojem je vodeću ulogu imalo pet svemirskih agencija - NASA (Sjedinjene Američke Države), Roskosmos (Rusija), JAXA (Japan), ESA (Evropa) i CSA (Kanada).[7] Vlasništvo nad modulima stanice kao i njihovo korišćenje regulisano je međuvladinim sporazumima i dogovorima sklopljenim namenski za projekat MSS.[8]

Na MSS vladaju uslovi mikrogravitacije kao i negostoljubivi uslovi otvorenog svemira (spolja), tako da se ona koristi kao istraživačka laboratorija za sprovođenje eksperimenata u mnogim poljima. Članovi posade stanice (kosmonauti i astronauti) sprovode eksperimente na poljima opšte biologije, biologije čoveka, fizike, astronomije, meteorologije i mnogih drugih.[9][10][11] Stanica je takođe pogodno mesto za testiranje svemirskih letelica i druge opreme koja će biti potrebna za letove do Meseca i Marsa.[12] MSS održava stalnu orbitalnu visinu od oko 400 kilometara iznad površine Zemlje; to se postiže povremenim paljenjem raketnih motora na modulu Zvezda ili raketnim motorima robotskih letelica za snabdevanje koje redovno posećuju stanicu.[13] Stanica napravi jednu orbitu oko Zemlje za 92 minuta i napravi 15,5 orbita u toku jednog dana.

MSS je podeljena na dva dela - ruski orbitalni segment (kojim upravlja Rusija) i američki orbitalni segment (koji koriste ostale zemlje). Roskosmos planira da svoj segment stanice koristi najmanje do 2024. godine, a u jednom trenutku predlagano je da se on odvoji od ostatka stanice i postane osnova za novu rusku stanicu OPSEK (rus. Орбитальный Пилотируемый Сборочно-Экспериментальный Комплекс).[14] Međutim, trenutno se planira da MSS u sadašnjoj konfiguraciji ostane u upotrebi najmanje do 2030. godine.

Izgradnja MSS počela je 1998. godine lansiranjem u orbitu ruskog modula Zarja. Od 2. novembra 2000. godine na stanici neprekidno boravi ljudska posada i to je najduži neprekidni boravak ljudi u svemiru. Prethodni rekord postavljen je na ruskoj stanici Mir. Poslednji veći modul dodat je 2011. godine, mada je 2016. lansiran modul na naduvavanje BEAM koji služi kao demonstracija tehnologije. Planirano je još nekoliko modula, većinom za ruski segment stanice, koji će biti lansirani u narednih par godina. MSS je daleko najveći veštački objekat u niskoj Zemljinoj orbiti i često se može videti golim okom. Stanica se sastoji od velikih modula pod pritiskom, noseće grede koja služi kao „kičma”, fotonaponskih ćelija, radijatora, otvora za spajanje dolazećih letelica, platformi za eksperimente i robotske ruke. Najveći delovi stanice lansirani su ruskim raketama-nosačima Proton i Sojuz i američkim spejs-šatlovima.

MSS je deveta po redu svemirska stanica na kojoj su u dužim intervalima boravile ljudske posade. Pre nje to su bile sovjetske stanice Saljut i Almaz, sovjetska/ruska stanica Mir (prva modularna stanica i preteča MSS), kao i američka stanica Skajlab. MSS redovno posećuju razne letelice (kapsule) koje prevoze kosmonaute i opremu. Za transport ljudi primarno se koristi ruska kapsula Sojuz. Ranije je za to korišćen i spejs-šatl, a od 2020. koristiće se i američke komercijalne kapsule Dragon 2 i CST-100. Od bespilotnih letelica ranije je korišćen evropski ATV, a trenutno su u upotrebi ruski Progres, japanski HTV i američki Dragon i Signus. Trenutno samo letelica Dragon može da vrati teret na Zemlju po okončanju misije, dok ostale bespilotne letelice sagorevaju pri povratku u atmosferu i koriste se za iznošenje otpada i viška opreme sa stanice.

Na MSS su boravili kosmonauti, astronauti i svemirski turisti iz 19 različitih zemalja. Do aprila 2020. na stanici je boravilo 242 ljudi, mnogi od njih u više navrata. Iz SAD 153 osobe, iz Rusije 48, iz Japana 9, iz Kanade 8, iz Italije 5, iz Francuske 4, iz Nemačke 3 i po jedna osoba iz Belgije, Brazila, Danske, Kazahstana, Malezije, Holandije, Južne Afrike, Južne Koreje, Španije, Švedske, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Ujedinjenog Kraljevstva.

Izrada[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Izrada Međunarodne svemirske stanice
Modul Harmoni („čvor” 2) tokom izrade u zgradi za obradu komponenti stanice.

Pošto je Međunarodna svemirska stanica zajednički poduhvat više država učesnica, presurizovani moduli i ostale komponente stanice izrađene su u fabrikama ili namenskim postrojenjima širom sveta. Usled toga, bila je potrebna izuzetna koordinacija između timova koji su govorili različitim jezicima, koristili različite metode dizajniranja, izrade i ispitivanja komponenti za svemirsko okruženje. Pri samom planiranju MSS timovi iz svih država učesnica uskladili su dizajn svih najvažnijih komponenti, a naročito onih gde je dolazilo do spajanja dva modula iz različitih država. Sve komponente stanice morale su da budu izrađene u najvišem kvalitetu, sa najmanjim marginama greške, kako bi trajale najmanje nekoliko decenija ili duže. Ovo je bio jedan od razloga zbog kojih je NASA tokom 1990-ih zvanično prihvatila metarski sistem jedinica, da bi se uskladila sa svim ostalim svemirskim agencijama.

Sredinom 1990-ih moduli Destini, Juniti, segmenti Grede i fotonaponskih ćelija izrađeni su u svemirskom letačkom centru Maršal (Hantsvil) i postrojenju Mišud (Nju Orleans). Zatim su prebačeni u dva postrojenja svemirskog centra Kenedi na Floridi, gde su obavljene sve provere, dorade i pripreme za lansiranje.

Svi ruski moduli stanice izrađeni su u postrojenjima državnog istraživačkog i proizvodnog svemirskog centra Hruničev, nadomak Moskve. Modul Zvezda prvobitno je 1985. godine napravljen za svemirsku stanicu Mir-2, koja je trebalo da nasledi stanicu Mir, ali se od tih planova odustalo nakon raspada SSSR, tako da je upotrebljen kao servisni modul za MSS.

Modul Kolumbo Evropske svemirske agencije izrađen je u Evropskom svemirskom istraživačkom i tehnološkom centru (ESTEC), u Holandiji, mada je veliki broj komponenti izrađen širom Evrope pa poslat na završnu montažu. Moduli Harmoni, Trenkviliti, Leonardo i Kupola takođe su izrađeni na evropskom tlu, u fabrikama svemirskog centra Kan-Mandelije na jugu Francuske. Nakon izrade trupa i osnovnih strukturnih komponenti, ovi moduli prebačeni su avionom na Floridu, gde su dovršeni i spremljeni za lansiranje.

Japanski eksperimentalni modul Kibo (dva presurizovana modula i eksterna paleta za eksperimente) izrađen je u postrojenjima JAXA širom Japana, a zatim poslat na završnu motažu u svemirski centar Cukuba i Institut za svemirske i astronautičke studije. Nakon kompletiranja, moduli su avionom i brodom poslati na pripreme za lansiranje na Floridu.

Mobilni sistem za servisiranje, koji se sastoji iz robotske ruke Kanadarm2 i robota Dekstre, izrađen je u nekoliko postrojenja u Kanadi i SAD pod ugovorom za Kanadsku svemirsku agenciju.

Sastavljanje[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Redosled sastavljanja Međunarodne svemirske stanice

Sastavljanje Međunarodne svemirske stanice, koje je samo po sebi predstavljalo najveći poduhvat u istoriji svemirske arhitekture, otpočelo je krajem 1998. godine. Ruski moduli lansirani su raketama-nosačima i u orbiti bi se automatski spajali jedan sa drugim, sa izuzetkom modula Rasvjet (STS-132). Svi ostali moduli lansirani su u teretnom prostoru američkog spejs-šatla i po spajanju sa MSS morali su robotskom rukom Kanadarm 2 da budu postavljeni na mesto ugradnje, a u samoj instalaciji najveći deo posla obavljali su astronauti tokom svemirskih šetnji. Od početka sastavljanja do poslednje misije šatla 2011. godine astronauti i kosmonauti proveli su ukupno više od 40 dana u svemirskim šetnjama da bi završili MSS. Većina šetnji sprovedena je iz hipobarične komore stanice Kvest, a manji broj iz hipobarične komore šatla i ruskih modula Pirs i Poisk. Tokom svih misija sastavljanja stanice vodilo se računa o beta uglu (izloženosti Sunčevoj svetlosti), kako ne bi došlo do pregrevanja šatla.

Prvi modul MSS, nazvan Zarja, lansiran je 20. novembra 1998. godine sa kosmodroma Bajkonur raketom Proton-K. Ovaj ruski modul sadržao je pogonski sistem (male raketne motore), sistem za kontrolu orijentacije, komunikacioni i sistem napajanja (preko fotonaponskih ćelija), ali nije sadržao sistem za održavanje životnih uslova koji je bio neophodan za ljudsku posadu. Dve sedmice kasnije misijom spejs-šatla STS-88 (orbiter Endevor) lansiran je pasivni američki modul Juniti; ovaj modul spojen je sa modulom Zarja uz pomoć robotske ruke i astronauta tokom svemirske šetnje. Modul Juniti opremljen je na prednjem i zadnjem kraju sa dva presurizovana adaptera za spajanje (engl. Pressurized Mating Adapter - PMA); jedan je iskorišćen za spajanje sa modulom Zarja, dok je drugi ostao slobodan da se sa njim može spojiti šatl tokom misije. U to vreme ruska stanica Mir i dalje je imala stalnu posadu, tako da fokus i dalje nije bio na MSS koja je naredne dve godine bila bez posade. Konačno, 12. jula 2000. godine raketom Proton-K lansiran je ruski modul Zvezda, sličan glavnom modulu stanice Mir. Ovaj modul ušao je u orbitu i popeo se na određenu visinu gde su otvorene fotonaponske ćelije; time je Zvezda postala pasivna meta za Zarju, koja je svojim raketnim motorima i automatskim sistemom KURS uspešno sprovela spajanje. Nedugo nakon toga glavne komande prebačene su na računare Zvezde koja od tada kontroliše orbitalnu visinu stanice. Zvezda je opremljena odajama za spavanje, toaletom, kuhinjom, sistemima za uklanjanje ugljen-dioksida iz vazduha, regulaciju vlažnosti vazduha i generaciju kiseonika, opremom za fizičke vežbe kao i opremom za komunikaciju sa kontrolorima na Zemlji. Ovim su stečeni svi uslovi da na stanicu dođe prva posada.[15][16]

Prva stalna posada, Ekspedicija 1, na stanicu je stigla u novembru 2000. godine letelicom Sojuz TM-31. Posadu su činili kosmonauti Sergej Krikaljov i Jurij Gidzenko i astronaut Vilijam „Bil” Šeperd. Na kraju prvog dana ekspedicije, Bil je zatražio dozvolu da se kao pozivno ime pri komunikaciji sa Zemljom koristi „Alfa”, naziv koji su on i Krikaljov preferirali u odnosu na pomalo dugačko „Međunarodna svemirska stanica”.[17] Naziv Alfa je tokom 1990-ih u SAD bio radni naziv za buduću orbitalnu stanicu, koju je NASA planirala u saradnji sa svojim partnerima.[18] Šepard je tokom konferencije za novinare pred lansiranje podsetio na pomorsku tradiciju prilikom porinuća novog plovila: „Već hiljadama godina ljudi su odlazili na pučinu svojim plovilima. Narod je ova plovila konstruisao i izgradio sopstvenim rukama; verovao je da će njihovo imenovanje doneti dobru sreću posadi i omogućiti im da bez poteškoća sprovedu misiju do kraja”.[19] Međutim, ovaj naziv nije naišao na odobravanje kod tadašnjeg direktora RKK Energije, Jurija Semenova, koji je smatrao da je prva modularna svemirska stanica bila Mir, pa bi adekvatan naziv za MSS bio Beta ili Mir 2.[20][21]

Ekspedicija 1 otpočela je tačno između misija šatla STS-92 i STS-97. Tokom ove dve misije na stanicu su dodati prvi segmenti Grede MSS koji su sadržali opremu za bolju komunikaciju sa kontrolorima na Zemlji, prenos TV slike, i značajno proširenje energetskih kapaciteta stanice putem novih, velikih fotonaponskih ćelija. U naredne dve godine nastavilo se sa izgradnjom stanice. Ruskom raketom Sojuz-U lansiran je modul Pirs koji je služio za spajanje letelica Sojuz i Progres, ali i kao komora iz koje su mogle da se sprovode svemirske šetnje. Orbiteri Diskaveri, Atlantis i Endevor su tokom misija dostavili nove module - laboratoriju Destini i hipobaričnu komoru Kvest, kanadsku robotsku ruku Kanadarm2 kao i još nekoliko segmenata Grede.

Izgradnja je obustavljena nakon nesreće orbitera Kolumbija (februar 2003. godine) u kojoj je poginulo svih sedam članova posade. Istraga je trajala dve godine tokom kojih nije bilo letova šatla. Konačno, sastavljanje stanice nastavljeno je 2005. misijom STS-114 orbitera Diskaveri. U narednih godinu dana šatlovima je dostavljeno još segmenata Grede, među kojima su drugi i treći set fotonaponskih ćelija, pa je time energetski kapacitet stanice dovoljno pojačan da je moglo da se doda još presurizovanih modula. Lansirani su čvor za logistiku Harmoni i evropska laboratorija Kolumbo. Ubrzo nakon njih lansirana su i prva dva modula velike japanske laboratorije Kibo. U martu 2009. godine misija STS-119 dostavila je četvrti i poslednji set fotonaponskih ćelija, čime je Greda MSS bila kompletirana. U julu iste godine dostavljen je treći deo laboratorije Kibo (eksterna platforma), a nakon njega lansiran je ruski modul Poisk. Treći čvor za logistiku - Trenkviliti, lansiran je u februaru 2010. misijom STS-130, sa sa njim i Kupola, dok je u leto iste godine lansiran ruski modul Rasvjet. Ovo je jedini ruski modul koji je lansiran američkim šatlom, u zamenu za lansiranje modula Zarja (ruskom raketom) čiju su izgradnju finansirale SAD.[22] Poslednji presurizovani modul američkog segmenta stanice, Leonardo, lansiran je u februaru 2011. orbiterom Diskaveri (STS-133).[23] Misijom STS-134 dostavljen je detektor elementarnih čestica AMS (engl. Alpha Magnetic Spectrometer), instrument kojim će naučnici tragati za antimaterijom u kosmičkim zracima.[24]

Od kraja 2011. godine, kada je penzionisan spejs-šatl, Međunarodna svemirska stanica ima 15 presurizovanih modula. U planu je lansiranje još pet - Evropska robotska ruka (2021), Nauka (2021, odlagana više puta), Pričal (2022), NEM 1 i NEM 2 (2023—2024). Modul Nauka biće glavni ruski modul za istraživanje, a sa njim će biti lansirana i Evropska robotska ruka koja će moći da se kreće po celom ruskom segmentu stanice.[25]

Struktura[uredi | uredi izvor]

Međunarodna svemirska stanica je modularna orbitalna stanica treće generacije. Modularne stanice dobile su naziv po „modulima” od kojih su sastavljenje; svaki modul moguće je odvojiti od ostatka stanice ili dodati novi u nekom trenutku.

Presurizovani moduli[uredi | uredi izvor]

Zarja[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Zarja (modul MSS)
Zarja snimljena tokom posete šatla na misiji STS-88.

Zarja (rus. Заря́, u prevodu zora), takođe poznata kao funkcionalni teretni blok, ili na ruskom Функционально-грузовой блок (FGB), je prvi modul MSS koji je lansiran u orbitu.[26] Ovaj modul obezbedio je električnu energiju, skladišni prostor, pogon i sisteme za navigaciju i orijentaciju u početku izgradnje stanice. Sada su te funkcije prenete na druge module, dok se Zarja primarno koristi za skladištenje opreme, kiseonika, vode i ostalih namirnica, dok se u rezervoarima koji se nalaze na spoljašnjosti ovog modula skladišti gorivo koje se koristi za periodično sagorevanje motora kako bi se održala orbitalna visina. Modul je dizajniran na osnovu nekadašnjih sovjetskih letelica TKS (rus. Транспортный корабль снабжения), koje su krajem 1960-ih razvijene za snabdevanje svemirskih stanica Almaz i Saljut. Sam naziv modula - zora, svanuće, simboliše osvit novog doba međunarodne saradnje u istraživanju svemira. Iako je modul napravljen u Rusiji, vlasnik modula (i finansijer) su SAD.[27]

Izgradnja Zarje trajala je od decembra 1994. do januara 1998. godine i poverena je centru Hruničev, čiji se proizvodni pogon nalazi nadomak Moskve. Modul je cilindričnog oblika, spoljašnjeg prečnika 4,11 metara, dužine 12,56 metara, dok je njegova masa pri lansiranju bila 19.323 kilograma. Nakon završetka izgradnje modul je prebačen do kosmodroma Bajkonur na finalne pripreme. Lansiranje prvog modula stanice sprovedeno je 20. novembra 1998. godine raketom Proton. Modul je lansiran u nisku Zemljinu orbitu, na 400 kilometara nadmorske visine, sa dizajniranim rokom trajanja od najmanje 15 godina. Samo dve sedmice kasnije lansiran je američki šatl Endevor čijom misijom STS-88 je otpočelo sastavljanje stanice.

Juniti[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Juniti (modul MSS)
Pogled na Juniti iz orbitera Endevor, tokom misije STS-88 - prve misije sastavljanja MSS.

Modul za spajanje Juniti (engl. Unity, u prevodu jedinstvo ili zajednica), poznat i pod inženjerskim nazivom Čvor 1, prvi je američki modul lansiran tokom izgradnje MSS. Ovaj modul spaja američki i ruski segment stanice i u njemu posada često organizuje zajedničke obroke i druženja. Mesto je gde se najčešće gledaju prenosi sportskih događaja, filmovi i drugi video sadržaji.

Fizički, modul je cilindričnog oblika, sa šest otvora za spajanje preko kojih se može spojiti sa drugim modulima - prednji, zadnji, levi, desni, nadir (donji) i zenit (gornji). Spoljašnji prečnik modula je 4,57 metara, dugačak je 5,47 metara, a u izgradnji najviše je korišćen nerđajući čelik. Pri lansiranju masa modula iznosila je 11.612 kilograma. Izgradila ga je kompanija Boing u svom postrojenju u sklopu Svemirskog centra Maršal u Hantsvilu (Alabama). Juniti je prvi od tri modula za spajanje - druga dva su Harmoni i Trenkviliti.

Juniti je lansiran u orbitu nepune dve sedmice nakon prvog modula - Zarja, misijom STS-88 spejs-šatla Endevor u decembru 1998. godine. Bila je to prva misija sa ljudskom posadom posvećena izgradnji Međunarodne svemirske stanice. Posada je iz teretnog prostora šatla prvo robotskom rukom lagano izvukla modul Juniti i spojila ga sa otvorom za spajanje šatla. Zatim su robotskom rukom uhvatili Zarju koju su morali određenom brzinom (oko 10 cm u sekundi) da „zabiju” u otvor za spajanje američkog modula, kako bi simulirali brzinu pri kojoj se spajaju ruske letelice Sojuz i Progres, a time se aktivira mehanizam za zaključavanje spoja između dva zaptivna prstena. (Video) Tokom misije sprovedeno je i tri svemirske šetnje, tokom kojih su astronauti spojili kablove, creva i drugu opremu između dva modula.

Zvezda[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Zvezda (modul MSS)
Pogled na nadir (donju) stranu modula Zvezda.

Zvezda (rus. Звезда́), DOS-8, poznat i kao servisni modul Zvezda, je ruski modul MSS. Zvezda je treći po redu modul stanice, i u njemu se nalaze sve vitalne komponente za održavanje uslova za život kosmonauta na MSS, uz manje sisteme u američkom segmentu, kao i kabine kosmonauta u kojima oni spavaju i imaju privatnost za razgovore sa svojom porodicom i slično. Zvezda predstavlja strukturni i funkcionalni centar ruskog orbitalnog segmenta MSS.

Modul je proizvela kompanija RKK Energija, dok je određen deo izrade kao podizvođač odradila poznata kompanija Hruničev.[28] Osnovna konstrukcija Zvezde napravljena je sredinom 1980-ih, a modul je tada bio namenjen kao jezgro buduće orbitalne stanice Mir 2. Samim tim, Zvezda je najsličnija modulu DOS-7, koji je bio jezgro stanice Mir. Dizajn ovih modula razvijen je još u vreme dizajniranja stanica Saljut, sa kojim imaju dosta zajedničkog. Osnovna struktura Zvezde završena je u februaru 1985. godine, a unutrašnje opremanje završeno je do oktobra 1986. godine. Modul je cilindričnog oblika, dužine 13,1 metar, prečnika 4,35 metara, mase 20.320 kg (22.776 kg pri lansiranju), a raspon fotonaponskih ćelija kada su otvorene je 29,7 metara.

Lansiran je raketom Proton-K, 12. juna 2000. godine i spojio sa sa MSS 26. jula u 01.45 UTC. Pri ovom lansiranju prvi put je na raketi bila reklama neke kompanije – logo restorana Pica hat[29][30], za koji je navodno plaćeno više od milion dolara.[31] Novac je pomogao kompaniji Hruničev i ruskim agencijama za reklamiranje koje su osmislile ovaj događaj.[32]

Destini[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Destini (modul MSS)
Laboratorija Destini tokom sastavljanja sa MSS.

Laboratorija Destini (engl. Destiny, u prevodu sudbina) je primarni istraživački modul američkog segmenta MSS.[33][34] Spojen je sa modulom Juniti i aktiviran tokom perioda od pet dana u februaru 2001. godine.[35] Destini je prva permanentna orbitalna istraživačka laboratorija koju SAD poseduje još od kada je napuštena stanica Skajlab u februaru 1974. godine.

Kompanija Boing započela je izgradnju modula mase 14,5 tona 1995. godine, koji je u to vreme predstavljao najmoderniju istraživačku laboratoriju. Modul je cilindričnog oblika, dužine 8,4 metra, prečnika 4,2 metra,a izrađen je u Maršalovom centru za istraživanje svemira, koji se nalazi u Hantsvilu u Alabami.[33] Destini je prevezen do svemirskog centra Kenedi na Floridi 1998. godine, a zatim je u avgustu 2000. godine predat agenciji NASA za poslednje provere pred lansiranje. Modul je lansiran 7. februara 2001. godine spejs-šatlom Atlantis, misija STS-98.

Astronauti u ovom modulu rade na istraživanjima i eksperimentima u raznim naučnim disciplinama. Naučnici iz celog sveta koriste podatke prikupljene iz tih istraživanja kako bi proširili saznanja iz oblasti medicine, inženjerstva, biotehnologije, fizike, nauke o materijalima i nauke o Zemlji.[34]

Nepresurizovani moduli[uredi | uredi izvor]

Planirani moduli[uredi | uredi izvor]

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

NASA je na svojoj službenoj stranici objavila fotografiju Beograda iz Zemljine orbite koju je napravila 34. posada na Međunarodnoj svemirskoj stanici, 5. marta 2013. godine. Beograd je fotografisan sa digitalnom kamerom Nikon D2Xs.[36]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž Peat, Chris (25. 1. 2015). „ISS - Orbit”. Heavens-Above. Pristupljeno 25. 1. 2015. 
  2. ^ NASA (9. 3. 2011). „The ISS to Date”. NASA. Arhivirano iz originala 14. 08. 2009. g. Pristupljeno 21. 3. 2011. 
  3. ^ NASA (18. 2. 2010). „On-Orbit Elements” (PDF). NASA. Arhivirano iz originala (PDF) 29. 10. 2009. g. Pristupljeno 19. 6. 2010. 
  4. ^ „STS-132 Press Kit” (PDF). NASA. 7. 5. 2010. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 12. 2018. g. Pristupljeno 19. 6. 2010. 
  5. ^ „STS-133 FD 04 Execute Package” (PDF). NASA. 27. 2. 2011. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 12. 2018. g. Pristupljeno 27. 2. 2011. 
  6. ^ „NASA — Facts and Figures — International Space Station”. NASA. 3. 11. 2014. Arhivirano iz originala 25. 12. 2018. g. Pristupljeno 5. 12. 2014. 
  7. ^ „Human Spaceflight and Exploration—European Participating States”. European Space Agency (ESA). 2009. Pristupljeno 17. 1. 2009. 
  8. ^ „International Space Station legal framework”. European Space Agency (ESA). 19. 11. 2013. Pristupljeno 21. 2. 2015. 
  9. ^ „International Space Station Overview”. ShuttlePressKit.com. 3. 6. 1999. Pristupljeno 17. 2. 2009. 
  10. ^ „Fields of Research”. NASA. 26. 6. 2007. Arhivirano iz originala 23. 1. 2008. g. 
  11. ^ „Getting on Board”. NASA. 26. 6. 2007. Arhivirano iz originala 8. 12. 2007. g. 
  12. ^ „ISS Research Program”. NASA. Arhivirano iz originala 13. 2. 2009. g. Pristupljeno 27. 2. 2009. 
  13. ^ „NASA - Higher Altitude Improves Station's Fuel Economy”. nasa.gov (na jeziku: engleski). 14. 2. 2019. Arhivirano iz originala 25. 12. 2021. g. Pristupljeno 29. 5. 2019. 
  14. ^ Bodner, Matthew (17. 11. 2014). „Russia May Be Planning National Space Station to Replace ISS”. The Moscow Times. Pristupljeno 3. 3. 2015. 
  15. ^ NASA Facts. The Service Module: A Cornerstone of Russian International Space Station Modules Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. avgust 2020). NASA. January 1999
  16. ^ „STS-88”. Science.ksc.nasa.gov. Arhivirano iz originala 06. 06. 2011. g. Pristupljeno 19. 4. 2011. 
  17. ^ Brad Liston (2. 11. 2000). „Upward Bound: Tales of Space Station Alpha”. Time. Arhivirano iz originala 22. 11. 2010. g. Pristupljeno 5. 8. 2010. 
  18. ^ „Space Station – Impact on the expanded Russian role of funding and research” (PDF). 21. 6. 1994. Pristupljeno 9. 8. 2010. 
  19. ^ Todd Halvorson (2. 11. 2000). „Expedition One Crew Wins Bid To Name Space Station Alpha”. Space.com. Arhivirano iz originala 23. 5. 2009. g. Pristupljeno 9. 8. 2010. 
  20. ^ „Interview with RSC Energia's Yuri Semenov”. Space.com. 3. 9. 2001. Arhivirano iz originala 05. 03. 2021. g. Pristupljeno 22. 8. 2010. 
  21. ^ „Interview with Yuri Semenov, general designer of Space Rocket corporation Energy”. Glas Rusije. 21. 3. 2001. Arhivirano iz originala 18. 3. 2012. g. Pristupljeno 5. 10. 2010. 
  22. ^ „Mini-Research Module 1 (MIM1) Rassvet (MRM-1)”. Russianspaceweb.com. Arhivirano iz originala 25. 8. 2011. g. Pristupljeno 12. 7. 2011. 
  23. ^ „STS-133”. NASA. Pristupljeno 1. 9. 2014. 
  24. ^ „STS-134”. NASA. Pristupljeno 1. 9. 2014. 
  25. ^ „Rogozin confirmed that the module "Science" placed the tanks from the upper stage "Frigate"”. TASS. 25. 3. 2019. Pristupljeno 31. 3. 2019. 
  26. ^ NASA, International Space Station, Zarya Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. septembar 2006) (accessed 19 Apr. 2014)
  27. ^ Zak, Anatoly (15. 10. 2008). „Russian Segment: Enterprise”. RussianSpaceWeb. Pristupljeno 4. 8. 2012. 
  28. ^ „Zvezda @ RuSpace”. Arhivirano iz originala 21. 09. 2020. g. Pristupljeno 07. 05. 2020. 
  29. ^ SpaceDaily, July 8, 2000. Proton Set to Make Pizza Delivery to ISS. Accessed May 5, 2013.
  30. ^ Geere, Duncan (2. 11. 2010). „The International Space Station is 10 today!”. Wired.co.uk. Wired.co.uk. Arhivirano iz originala 21. 1. 2015. g. Pristupljeno 20. 12. 2014. 
  31. ^ „THE MEDIA BUSINESS; Rocket to Carry Pizza Hut Logo”. New York Times. 1. 10. 1999. Pristupljeno 21. 1. 2009. 
  32. ^ SpaceDaily - Proton Set to Make Pizza Delivery to ISS (2000)
  33. ^ a b Boeing (2008). „Destiny Laboratory Module”. Boeing. Pristupljeno 7. 10. 2008. 
  34. ^ a b NASA (2003). „U.S. Destiny Laboratory”. NASA. Arhivirano iz originala 09. 07. 2007. g. Pristupljeno 7. 10. 2008. 
  35. ^ NASA (2001). „STS-98”. NASA. Arhivirano iz originala 30. 08. 2013. g. Pristupljeno 7. 10. 2008. 
  36. ^ Images Of The Day, NASA.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Video link
Prezentacije Međunarodne svemirske stanice na sajtovima nacionalnih svemirskih agencija
Drugi izvori


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Међународна_свемирска_станица&oldid=27114192”