Јеврем Дамјановић

С Википедије, слободне енциклопедије
Јеврем Дамјановић
Divizijski general Jevrem Damjanović.jpg
Јеврем Дамјановић маршал Двора као дивизијски генерал 1927. године
НадимакЈеша
Датум рођења(1880-04-16)16. април 1880.
Место рођењаБеоград
 Кнежевина Србија
Датум смрти22. јул 1962.(1962-07-22) (82 год.)
Место смртиБеоград
 ФНРЈ
ШколаВојна Академија
ВојскаКраљевина Србија Српска војска
Краљевина Југославија Југословенска војска
Године службе1899 — 1941.
ЧинДивизијски генерал
ЈединицаКраљева гарда
Битке/ратовиБалкански ратови
Први светски рат
Други светски рат
ОдликовањаSRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Орден Светог Саве 1. реда
YUG Orden Jugoslovenske Krune VOficir BAR.svg Орден Југословенске круне 2. реда
SRB-SHS-YUG Orden Karađorđeve zvezde Komandir BAR.svg Орден Карађорђеве звезде 3. реда
SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla sa macevima Kavalir BAR.svg Орден Белог орла са мачевима 5. реда

Јеврем Дамјановић (Београд, 16. април 1880Београд, 22. јула 1962) био је високи официр српске војске и дивизијски генерал Југословенске војске, учесник балканских ратова, Првог светског рата и Другог светског рата. Маршал двора краља Петра I и краља Александра I од 1918. до 1927. године.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 16. априла 1880. године у Београду, од оца Јована, пуковника српске војске. Потомак је Јеврема Баруџије чији су преци населили Ваљевски крај из Црне Горе. Имао је и млађу сестру Анђелију. Војну каријеру започео је 1890. године као питомац 29. класе Ниже школе војне академије. Даље школовање је наставио као питомац 8. класе више школе Војне академије.[1]

Активна служба[уреди | уреди извор]

По завршетку усавршавања унапређен је у чин артиљеријског потпоручника и распоредом одређен је за водника градског артиљеријског пука а 27. октобра 1900. године премештен за водника у коњичкој батерији. Током службовања унапређен је у чин поручника. Премештен је 10. октобра 1905. године за водника Другог дивизиона Дунавског артиљеријског пука. Дана 11. октобра 1906. године, по потреби службе именован за командира 7. батерије брдског артиљеријског пука и унапређен у чин капетана друге класе. 18. септембра 1907. године разрешен је дужности и упућен на обуку планинске артиљерије у Француску. По повратку са обуке 4. октобра 1908. године, постављен је на дужност за командира 9. батерије брдског артиљеријског пука. У чин капетана прве класе унапређен је 1. јануара 1910. а наредне 1911. године на исти дан одликован је Медаљом за војничке врлине.[1][2]

По избијању Првог балканског рата па све до његовог краја као артиљеријски мајор налазио се на истој дужности. Дана 23. августа 1913. године премештен је за командира 3. дивизиона брдске артиљерије. На том положају остао је до краја Другог балканског рата. Након овог рата унапређен је у артиљеријског потпуковника. Први светски рат га затиче на месту команданта брдског дивизиона Ужичке војске по командом генерала Милоша Божановића. За осведочену храброст на бојом пољу одликован је 31. маја 1915. године Орденом Белог орла са мачевима петог реда. Дана 11. септембра исте године, стављен на располагање а октобра месеца унапређен у чин артиљеријског пуковника, да би већ 9. марта 1916. године, постао командант дивизиона и целокупне артиљерије Шумадијске дивизије другог позива. Убрзо премештен за председника комисије за пријем спреме за 2. армију у Француској а потом именован начелником штаба артиљерије 1. армије. Дана 8. септембра 1917. године постаје лични ађутант регента Александра а од 18. фебруара 1918. године именован маршалом двора краља Петра I.[1][2]

Еполета за раме и рукавна ознака чина артиљеријског бригадног генерала Југословенске војске.

Након демобилизације и проглашења Краљевине СХС, 10. маја 1920. године одликован је Карађорђевом звездом четвртог реда. Две године касније 26. фебруара 1922. године, одликован је Орденом Светог Саве другог реда а 8. јуна исте године понео је и Карађорђеву звезду трећег реда. Дана 17. септембра 1923. године, назначен указом за вршиоца дужности Босанске артиљеријске бригаде са седиштем у Сарајеву. По указу се није поступило те враћен на дужност у ађутантуру. Након проглашења новог војног закона 21. октобра 1923. године унапређен је у чин артиљеријског бригадног генерала. Још две године провео ађутантури краља од 21. августа 1924. године и у исто време био маршал двора. Дана 30. новембра 1926. године разрешен свих дужности и стављен на располагање али пар дана касније 6. децембра исте године враћен у ађутантуру при двору. За команданта Потиске дивизијске области назначен 26. јануара 1927. године да би два дана касније постао командант Осјечке дивизијске области и предао је дужност маршала двора а у чин дивизијског генерала унапређен је 28. јуна исте године. Орденом Светог Саве првог реда одликован је 25. јануара 1928. године за дугогодишњи предан рад. Дана 6. септембра 1930. године одликован је Орденом Југословенске круне трећег реда. Следеће године тачније 22. априла 1931. постао је помоћник команданта четврте армијске области са седиштем у Загребу. Са те дужности премештен 8. маја 1936. године за председника Сталне испитне комисије за чин мајора а септембра месеца исте године одликован је Орденом Југословенске круне другог реда. На тој дужности дочекао је Други светски рат. Капитулацијом Југословенске војске у Априлском рату, одведен је у заробљеништво 1941. године. Након завршетка рата из логора Офлаг VI, вратио се у Југославију 1945. године. О свом учешћу у рату дао је Војно историјском институту 1946. године. Последње године живота живео је пензионерски повучено у свом стану у улици Нинчићева 8. Преминуо је 22. јула 1962. године.[1][2]

Еполета за раме и рукавна ознака чина дивизијског генерала Југословенске војске.

Породичне прилике[уреди | уреди извор]

Био је ожењен од 1919. године Љубицом, кћерком Гаје Трифуновића, трговца из Горњег Милановца. Имао је троје деце, кћерку Јелицу и синове Јована и Љубишу.[1]

Официрско напредовање[уреди | уреди извор]

Унапређен је у чин: потпоручника 5. јуна 1899; поручника 2. августа 1902; капетана друге класе 1906; капетана прве класе 1. јануара 1910; мајора 1. јануара 1912; потпуковника 1913; пуковника 1. октобра 1915; бригадног генерала 21. октобра 1923; и дивизијског генерала 28. јуна 1927.

Одликовања[уреди | уреди извор]

Домаћа одликовања[уреди | уреди извор]

Одликовања Дивизијског генерала Јеврема Дамјановића [а]
Орден Светог Саве 1. реда Орден Југословенске круне 2. реда
Орден Карађорђеве звезде 3. реда Орден Југословенске круне 3. реда Орден Карађорђеве звезде 4. реда Орден Белог орла са мачевима 5.реда

Инострана одликовања[уреди | уреди извор]

Одликован је са 16 иностраних одликовања као ађутант и маршал двора.[2]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Споменице и медаље нису укључене.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Бјелајац 2004, стр. 137-138.
  2. ^ а б в г Милетић 2009, стр. 270-271.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Бјелајац, Миле С. (2004). Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941. Београд: Институт за новију историју Србије. ISBN 978-86-7005-039-6. 
  • Милетић, Антун (2009). Српски Ђенерали у жицама: 1941—1945. Београд: Албатрос плус (Нови Београд: Алфа тим принт). ISBN 978-86-6081-081-4 Проверите вредност параметра |isbn=: checksum (помоћ).