Бајинци (Црна Трава)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бајинци
Административни подаци
Држава  Србија
Управни округ Јабланички
Општина Црна Трава
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 11
Положај
Координате 42°47′02″ СГШ; 22°15′01″ ИГД / 42.783833° СГШ; 22.250333° ИГД / 42.783833; 22.250333Координате: 42°47′02″ СГШ; 22°15′01″ ИГД / 42.783833° СГШ; 22.250333° ИГД / 42.783833; 22.250333
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 1449 m
Бајинци на мапи Србије
Бајинци
Бајинци
Бајинци на мапи Србије
Остали подаци
Позивни број 016
Регистарска ознака LE

Бајинци су насељa у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 11 становника.

Положај[уреди]

Засеоци села Бајинци су у изворишном делу Рупске (Козарачке) реке, испод чемерничких обронака, на површи чија је надморска висина од 1200 – 1.350 m. Као и сва села на Чемернику, и Бајинци су разбијеног типа са засеоцима: Ситни Бајинци, Господиновци, Новковци и Зиљамци. Засеоци се, пак, рашчлањују на мања засеља која су формирали поједини родови (Џавгари, Комарџије, Лингури). Између заселака тече Бајинска река која настаје од речице Клисурке и изданака богатих водом испод Друма, Големог шумака, Раскрсја, Павлове грамаде и Џеврљанке. Најпознатији је Павлов извор испод Павлове грамаде. Од Рупља Бајинска река мења име у Рупску, а потом у Козарачку реку до увора у Јужну Мораву у Грделици. Као и сва села на Чемернику, и Баинци (Баинце) је насеље разбијеног типа. Засеоци села Баинци (Баинце) су у изворишном делу Рупске (Козарачке) реке, испод чемерничких обронака, на површини чија је надморска висина од 120-1350 метара. У Баинцу су махале: Нововска, Зиљамска (Зељанска), Камењарска, Господиновска, Ситно Бајинска и Џавгарска (1961.г. по Трифуноском). [1]

Историја[уреди]

Село је добило име по роду Баинци чији се настарији предак Баја (Баин), крајем 18. века, населио у махали Ситни Баинци из Бугарске (Ћебапови). Ситни Баинци и Господиновци имају заједничко порекло из насеља Ћебапови, данашња Бугарска, а Новковчани из околине Прокупља. По садашњем становништву Бајинце је релативно младо село. Име је добило по роду Бајинци (или Ситно Бајинци) чији се најстарији предак овде населио вероватно крајем XVIII века. Касније су се у Бајинце досељавали и други становници (Према Ј. Трифуновском, 1961.г.) Према Р.Костадиновићу, село Баинце је име рода оснивача села, а воде порекло из Божице. Тамо се и данас чува успомена на Баинову воденицу. Док истраживач Ј. Трифуноски (1961.г.) наводи да у село Божица код Босиљграда живи род Бајинци и да су тамо дошли из села Баинца код Млачишта у Грделичкој Клисури.

Као и суседно село Млачиште, Бајинци су више пута насељавани и расељавани, о чему говоре бројни топоними са називом Селиште. Село је добило име по роду Бајинци чији се најстарији предак, крајем 18. века, населио у махали Ситни Бајинци. (Ситни – значи густо насељени). Ситни Бајинци и Господиновци имају заједничко пореко из насеља Божице, код Власинског језера а Новковчани из околине Прокупља. О Спасовдану и Великој Госпојини у селу су ношене литије. Постојала су и два заветна крста – записа - у засеоку Ситни Бајинци и Новковци. Крсне славе су им Свети Архангел Михаило и св. Никола.

Бајинци - споменик на Павловој грамади
Руиниран споменик на Павловој грамади, 2011.

Изнад села, на планинској коси, на узвисини званој Павлова грамада (1470 m), 1954. године је саграђен, а 7. јула 1955. откривен монументални споменик од камена, висине 13,5 m, са просторијом за завичајни музеј, борцима власотиначког краја погинулим у Другом светском рату и жртвама непријатељског терора. Споменик се састоји из два елемента - музеја и спомен стуба димензија 1,80х3,5х13,5 m. Код споменика избија снажан Павлов извор. Становници кажу да је то један од најбољих извора у читавом крају. Просторија музеја повезана је бетонском плочом на стубовима са спомен стубом у архитектонску целину, а све је то на тераси која повезује цео објекат окружен буковом шумом. Ту се све до недавно, о Седмом јулу, Дану устанка Србије, одржавао велики народни сабор на који се окупљао народ са целог Чемерника, све до Мораве. Споменик је поодавно препуштен немару и данас се налази у руинираном стању, а завичајна збирка предмета и докумената из НОР-а делом уништена, делом нестала. Споменик, према прописима, не подлеже заштити, тако да о њему више нема ко да брине. На дан седмог јула (Дан бораца) сваке године (до растурања социјалистичке Југославије 90.година 20.века) код овог споменика се одржавала велика свечаност са вашаром. На дан седмог јула (Дан бораца) сваке године (до растурања социјалистичке Југославије 90.година 20.века) код овог споменика се одржавала велика свечаност са вашаром. Тада ту је долазило више хиљада људи из околних села краја, из Мораве, а и тада расељених црнотраваца по Београду и другим крајевима. Уз музику и шаренилу старе народне црнотравске ношње “литацима”-играло се уз музику, и певало, на планинско- чувеном “меканом тепиху ” планинске траве, све до зоре. Данас у другој декади 21. века када је опусте цео црнотравски крај, па село Бајинци (Бајинце)- споменик на Павловој грмади је потпуно руиниран као и сва ратна обележја из Другог светског рата у црнотравском крају. Што је жалосно и чемерно. Тако се односе потомци према свима који су своје животе положили противу фашизма и покушаја бугаризације овога краја.


Школа, продавнице, кафане, гробље, месна заједница све је за оба села било на Млачишким Механама. Од свега тога данас је остало само заједничко гробље на Друму. Јер су се и Бајинци раселили. Забележено је да су 1950. имали око 120 домаћинстава, а 1961. године тек 76 домова. Данас тек двадесетак становника. Бајинчани, као и Млачиштани, познати грађевинари, најпре су се селили ближе Морави, а потом у градове Србије – после Другог светског рата у Српски Милетић и Белу Цркву у Банату, а онда у Београд, Смедерево, Лесковац, Предејане. Остали су само старци, а засеоци урасли у брезе и шибље.

Запуштени споменици ратницима Млачишта и Бајинца у I и II светском рату
Бајинска река (Рупска река) у горњем току

Демографија[уреди]

У насељу Бајинци живе 23 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 70,1 година (69,1 код мушкараца и 71,3 код жена). У насељу има 16 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 1,44. Ово насеље је у потпуности насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника. Ово насеље је у потуности насељено Србима (према попису из 2002.године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника. Демографска слика становништва после Другог светског рата (1945.г.) изгледла је овако: 1948.године (420 становника, 1953 (398), 1961 (305), 1971 (130), 1981 (86), 1991 (34), 2002. године(34 становника) . У село 2011.години живи број 23 становника. Забележено је да су 1950.године имали око 120 домаћинстава, а у 1961. године тек 76 домова.Данас на почетку 21. века, тек двадесетак становника Баинчана, као и Млачиштана живе или долазе да посете у току лета свој родни крај.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[2]
Година Становника
1948. 420
1953. 398
1961. 305
1971. 130
1981. 86
1991. 34 34
2002. 23 23
2011. 11
Етнички састав према попису из 2002.[3]
Срби
  
23 100,0 %
непознато
  
0 0,0 %


Референце[уреди]

  1. Др. Ј. Ф. Трифуновски, Грделичка Клисура, Лесковац, 1964, 126-127 страна
  2. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  3. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  4. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]