Благоје Јововић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Благоје Јововић
Датум рођења 1922.
Место рођења Косић код Даниловграда
 Краљевина СХС
Датум смрти 2. јун 1999.(1999-06-02) (76/77 год.)
Место смрти Росарио
 Аргентина

Благоје Благо Јововић (Косић код Даниловграда, 1922Росарио, 2. јуна 1999[1]) био је борац Југословенске војске у отаџбини у Бјелопавлићкој војно-четничкој бригади, и човек који је извршио атентат на једног од најкрупнијих ратних злочинаца Другог светског рата Анту Павелића 10. априла 1957. у Ломас де Паламору, предграђу Буенос Ајреса.[2][3]

Биографија[уреди]

Рођен је у племену Бјелопавловића, од оца Јова и мајке Радуше (девојачко Делибашић).[1]

Други светски рат[уреди]

Априлски рат га је затекао на војној служби у Струмици, на граници Краљевине Југославије и Грчке. Ту је без ичије команде пуцао на Немце и за то добио одликовање. После кратког ратовања упутио се у родни крај у село Косић у Бјелопавлићима.[4]

Јула 1941. прикључио се народном устанку против фашистичке Италије и сила Осовине.[5] Био је изабран за командира Косићког партизанског одреда и са њим учествовао у борбама на Пљевљима.[6]

Када је добио наређење од команданта Ивана Милутиновића да са својим одредом крене у напад на Баја Станишића, који се под Острогом дигао на оружје јер је чуо да комунисти убијају политичке неистомишљенике, Благоје се повукао са дужности командира и одбио да учествује у братоубилачкој борби.[7]

После тога прешао је у четнике, код пуковника Баја Станишића, који му је пре рата био претпостављени у школи за подофицире у Билећи. Године 1942. комунисти су били протерани из Црне Горе. Године 1943. био је премештен у штаб поморског официра и новог команданта Бјелопавлићке војно-четничке бригаде, капетана Јакова Јововића, и постављен за водника у штапској чети.[8]

Марта и априла 1943. године учествавао је у борбама у Херцеговини против комунистичких снага.[9]

Септембра 1944. године налазио се у саставу делегације која је била одређена да крене у Италију на преговоре са Енглезима. За председника мисије је одређен Душан Влаховић, а за потпредседника Јаков Јововић. Путовали су малим бродом који се звао „Тендер” од Котора до Тарантоа у Италији. Када су пристали, сачекао их је амерички капетан и одвео их у њихов клуб.[10] После пар дана ступили су у преговоре са Енглезима, који су их обавестили да се савезничка политика променила у корист Тита и партизана.

Живот у Емиграцији[уреди]

Благоје је у Италији боравио у разним избегличким логорима. Радио је једно време у Тајној обавештајној служби и том приликом упознао Рандолфа Черчила.[11]

За време рада у Тајној обавештајној служби (Интелиџенс сервис) упознао је Јевреје који су га обавестили да је Анте Павелић у Италији и да га крије Католичка црква у једном самостану. Тада је Благоје први пут дошао на идеју да пронађе Павелића и да га ликвидира.[12]

Од стране јеврејске заједнице у Интелиџенс сервису Јововић је, потом, добио и информацију да је Павелића пребацила у Аргентину католичка црква својим каналима и да га њени припадници крију и брину о његовој безбедности.

Септембра 1947. Јововић је испловио из Ђенове и кренуо за Буенос Ајрес у десетогодишњу потрагу за усташким злочинцем.[13] У Аргентини је Благоје радио разне послове, био је каменорезац, конобар, морнар, хотелијер и трговац.[14] Створио је знатан капитал и постао индустријалац.[1]

Поред тога, Благоје је био утемељивач и добротвор црквене општине „Свети Сава”, један од оснивача Удружења бораца „Дража Михаиловић” и члан управе друштва „Његош”.[1]

Атентат на Павелића[уреди]

Захваљујући једном бившем италијанском генералу, Павелић је откривен почетком 1957. године. Подаци нису садржали информацију о правом идентитету Анта Павелића, већ где се налазио и куда се кретао. Планом убиства руководио је Јаков Јововић,[15] а добровољно се пријавио његов рођак Благоје. Касније им се придружио Мило Кривокапић.

Одлука је донесена да се атентат изврши 9. априла 1957. године, односно, дан уочи прославе Дана независности НДХ. У предвиђено време Благоје Јововић и Кривокапић су се упутили у место Паламор, где је Павелић дуже живео. Тог дана, Павелић је пошао са женом и ћерком, па су одлучили да атентат изврше наредног дана.

У среду, 10. априла у 9 часова, увече, по изласку из омнибуса Павелић је посумњао у свог првог пратиоца и окренуо се и у правцу Благоја испалио неколико метака. Јововић је потрчао за Павелићем и испалио пет метака у његовом правцу. Два метка су погодила Павелића, који се затетурао, али је погнут почео да јауче од болова и моли за милост.[15]

Како је то изгледало можда најбоље описују речи самог Благоја Јововића о том случају, а које су записане у књизи „Два метка за Павелића”:[16]

Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим.

Долазим на седам-осам метара. Павелић ме је осјетио, видео... почео да виче:

„Мајку ти јебем српско-јеврејску, комунистичку!”

Чујем пуцањ, не знам одакле долази.

Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два-три метра и пуцам. Једном. Други пут! Пуцам му у леђа, онако како је бјежао. Два пута у њега. Он пада.

Како је носио ташну, она му испадне, са стране у једну башту.

Пао, не мрда, не могу да вјерујем да се прави мртав, ако су два метка у њега.

У том тренутку помислим — боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видети и онда му се мора судити!

Дал да га прибијем? Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се... али, ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом. И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу.

Неко виче:

„Јуре, Јуре!”

И пуца се према мени. Ја се окрени и пуцам у том правцу. Испалим три хитца.

Почнем да трчим око зграда, полукружном улицом.

Народ излази. Питају — шта је било?

Онако задихан, говорим им:

„Гледајте шта раде ове будале тамо, напиле се па пуцају на све живо!”

„Тај је луд или пијан”, вичем да ме и они са прозора чују.

Револвер ми у џепу. Оставио сам само један метак, за сваки случај.

Одмах након пуцњаве, Јововић је побегао у једном, а Кривокапић у другом правцу и сакрио се код својих пријатеља,[15] очекујући реакције аргентинских власти, које су одмах интервенисале.

Аргентински жандарми су испитивали Павелића након атентата. На питање жандарма на кога сумња да је извршио атентат, Павелић је одоговорио:[3]

„Не да сумњам него поуздано знам да је атентат закувала југословенска амбасада, наравно по наређењу Титове тајне полиције!”

Задобијене ране од атентата Павелићу никад се нису зацелиле, пошто је боловао од шећерне болести. Чак ни метци нису одстрањени ризичним хируршким захватом. Умро у рано јутро 28. децембра 1959. у 71. години у Мадриду, од последица атентата.[15]

Од момента када је Павелић рањен (1957) па све до његовог краја (1959) Јосип Броз Тито и његови сарадници ни у једном моменту нису тражили изручење злочинца Павелића који је осмислио и спровео геноцид над српским народом у Хрватској, Херцеговини и Босни, и не само српским. Напротив, све је замаскирала тадашња УДБА, паролом да се не ради о Павелићу и да лице које се спомиње у атентату није он.

Повратак у отаџбину[уреди]

После 55 година Благоје Јововић је 1999. године посетио први пут СР Југославију, Црну Гору од 1944. године. Јововић је допутовао из Аргентине и посетио манастир Острог, сусрео се са митрополитом Амфилохијем Радовићем и том приликом је рекао да је он човек који је убио Анту Павелића. После тога шира јавност је сазнала прави идентитет човека који је пуцао на Павелића 1957. године у Ломас де Паламору, Буенос Ајресу. Благоје боравећи под Острогом, посетио је родно село Косић и гробље својих предака. Благоје је умро 2. јуна 1999. године у Росариу, Аргентини, само неколико месеци после посете, прве и последње, свом родном крају.[3]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Бурзановић (1998). стр. 57.
  2. Бурзановић (1998). стр. 52.
  3. 3,0 3,1 3,2 Златар, Перо (30. 7. 2010). „Црногорац који је хтио да пресуди Павелићу”. Монтегрина. Приступљено 7. 8. 2016. 
  4. Бурзановић (1998). стр. 4.
  5. Бурзановић (1998). стр. 6.
  6. Бурзановић (1998). стр. 7.
  7. Бурзановић (1998). стр. 15.
  8. Бурзановић (1998). стр. 18.
  9. Бурзановић (1998). стр. 19.
  10. Бурзановић (1998). стр. 30.
  11. Бурзановић (1998). стр. 36.
  12. Бурзановић (1998). стр. 34.
  13. Бурзановић (1998). стр. 38.
  14. Бурзановић (1998). стр. 39.
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 Zlatar, Pero (9. 3. 2009). „The Secret of the Assassination of Ante Pavelic”. dalje.com. dalje.com. Приступљено 24. 6. 2014. 
  16. Бурзановић (1998). стр. 49.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]