Блитва

С Википедије, слободне енциклопедије

Блитва
Swiss Chard.jpg
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Потпородица:
Род:
Врста:
Варијетет:
Beta vulgaris var. cicla

Блитва (лат. Beta vulgaris var. cicla) двогодишња је биљка из фамилије лобода (Amaranthaceae) која се користи као поврће. У исхрани људи користе се листови блитве;[1] Cicla група је лисната репа од спанаћа. Листна плоча може бити зелене или црвенкасте боје; дршке листа су обично беле, или шарене жуте или црвене боје.[2]

Блитва, као и друго зелено лиснато поврће, има веома хранљиве листове, што је чини популарном компонентом здраве исхране.[3] Блитва се користила у кувању вековима, али пошто је иста врста као и цвекла, и слична поврћу као што је артичока, уобичајени називи које кувари и културе користе за блитву могу бити збуњујући;[4] има много уобичајених назива, као што је сребрна репа, вечни спанаћ, репни спанаћ, морска репа или лисната репа.[5][6]

Класификација[уреди | уреди извор]

Блитву је први описао 1753. Карл Лине као Beta vulgaris var. cicla.[7] Њен таксономски ранг се много пута мењао, те је третирана као подврста, конваријетет или варијетет Beta vulgaris. (Неки од бројних синонима су Beta vulgaris subsp. cicla (L.) W.D.J. Koch (Cicla група), B. vulgaris subsp. cicla (L.) W.D.J. Koch var. cicla L., B. vulgaris var. cycla (L.) Ulrich, B. vulgaris subsp. vulgaris (група лиснате репе), B. vulgaris subsp. vulgaris (група шпанаћне репе), B. vulgaris subsp. cicla (L.) W.D.J. Koch (Flavescens група), B. vulgaris subsp. cicla (L.) W.D.J. Koch var. flavescens (Lam.) DC., B. vulgaris L. subsp. vulgaris (група лисне репе), B. vulgaris subsp. vulgaris (група блитве).[8] Прихваћен назив за све сорте репе, као што су блитва, шећерна репа и цвекла, је Beta vulgaris subsp. vulgaris.[9][10] Они су култивисани потомци морске репе, Beta vulgaris subsp. maritima. Блитва припада хеноподима, који су данас углавном укључени у породицу Amaranthaceae (sensu lato).

Две групе сорти без ранга за блитву су Cicla група за лиснату спанаћне репе и Flavescens група за стабљичасту блитву.[8]

Узгој[уреди | уреди извор]

Блитва, кувана, без соли
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија84 kJ (20 kcal)
4,13 g
Шећери1,1 g
Прехрамбена влакна2,1 g
0,08 g
1,88 g
Витамини
Витамин А екв.
(38%)
306 μg
(34%)
3.652 μg
11015 μg
Витамин А6.124 IU
Тиамин 1)
(3%)
0,034 mg
Рибофлавин 2)
(7%)
0,086 mg
Ниацин 3)
(2%)
0,36 mg
Витамин Б5
(3%)
0,163 mg
Витамин Б6
(7%)
0,085 mg
Фолат 9)
(2%)
9 μg
Холин
(6%)
28,7 mg
Витамин Ц
(22%)
18 mg
Витамин Е
(13%)
1,89 mg
Витамин К
(312%)
327,3 μg
Минерали
Калцијум
(6%)
58 mg
Гвожђе
(17%)
2,26 mg
Магнезијум
(24%)
86 mg
Манган
(16%)
0,334 mg
Фосфор
(5%)
33 mg
Калијум
(12%)
549 mg
Натријум
(12%)
179 mg
Цинк
(3%)
0,33 mg
Остали конституенти
Вода92,65 g

Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.
Блитва
Блитва

Блитва потиче са Медитерана, где се и данас користи у исхрани. Најбоље успева на плодним и влажним земљиштима, која су богата органским материјама. Блитва нема велике захтеве за топлотом и светлошћу. Може се гајити директно из семена или расадом. Сеје се сукцесивно од фебруара до јула, на дубини 2—4 cm са 10—20 g семена на 10 m. Гаји се на растојању између редова 20—35 cm и у реду 5—30 cm. Често се мора проређивати када је у фази 1—2 листа. У току вегетације залива се 2—4 пута и тада су листови сочнији и, по потреби плитко окопава. У првој години блитва развија дубок и разгранат корен, који је у горњем делу задебљан, скраћену стабљику и розету лишћа. У другој години развија разгранату цветну стабљику која нарасте до 2 метра висине.

Блитва је двогодишња биљка. Гроздови семена блитве обично се сеју, на северној хемисфери, између јуна и октобра, у зависности од жељеног периода бербе. Блитва се може брати док су листови млади и нежни или након зрелости када су крупнији и имају нешто чвршће стабљике. Берба је континуиран процес, јер већина врста блитве даје три или више усева.[11] Сирова блитва је изузетно кварљива.

Сорте[уреди | уреди извор]

Два су основна типа култивара: култивари са дугим и широким, меснатим белим лисним петељкама, таласастим или мехурастим листовима и култивари краћих и тањих зелених петељки, глатких или мало таласастим листовима.[2] Боја листа може бити жутозелена, средњозелена или тамнозелена. Већина култивара селекционирана је на усправан раст, отпорност на ниске (за зимски узгој), или високе температуре (за летњи узгој), отпорност на брзо прерастање и отпорност на болести.

Блитва има сјајне, зелене, ребрасте листове, са петељкама које варирају од беле до жуте до црвене, у зависности од сорте.[2]

Блитва се може сакупљати у башти целог лета сечењем појединачних листова по потреби. Не завија се. На северној хемисфери, блитва је обично спремна за бербу већ у априлу и траје до јаког мраза. То је једно од тврђих лиснатог поврћа, а сезона бербе обично траје дуже од кеља, спанаћа и другог зеленила.

Берба[уреди | уреди извор]

Блитва се може почети брати око 60 дана након сетве или око 30 дана након пресађивања. Млада блитва се чупа са кореном заједно. Код развијенијих биљака оберу се спољњи потпуно развијени листови, који су неоштећени и здрави, што омогућује даљи раст розете и укупно 3—5 берби истог усева.

Употреба[уреди | уреди извор]

У народној медицини листови блитве користе се за облагање рана и чирева, обарена блитва користи се као антибиотик. Карактеристични састојци блитве су и лутеин и зеаксантин. Они спадају у групу каротеноида и повољно делују на мрежњачу ока, спречавајући макуларну дегенерацију, у свету најчешћи узрок слепила.[12]

Кулинарска употреба[уреди | уреди извор]

Свјежа блитва се може користити сирова у салатама, прженим јелима, супама или омлетима.[13] Сирови листови се могу користити као омот за тортиље.[13] Листови и стабљике блитве се обично кувају или пирјају; горчина се умањује кувањем.[13]

Нутрициони садржај[уреди | уреди извор]

У порцији од 100 g (3,5 oz) , сирова блитва обезбеђује84 kJ (20 kcal) енергије у храни и има богат садржај (> 19% дневне вредности, ДВ) витамина А, К и Ц, са 122%, 1038% и 50%, респективно, од ДВ.[3] Такође значајан садржај у сировој блитви имају витамин Е и диетарни минерали у исхрани магнезијум, манган, гвожђе и калијум.[3] Сирова блитва има низак садржај угљених хидрата, протеина, масти и дијететских влакана.[3]

Када се блитва кува, садржај витамина и минерала је смањен у поређењу са сировом блитвом, али и даље даје значајне пропорције ДВ (табела).

Лековита својства[уреди | уреди извор]

Витамин А који се налази у блитви, јача имуни систем, чинећи људе отпорнијим на разне инфекције и упале респиратног система, као што су ангина, грип, прехлада, бронхитис. Блитва због присуства витамина А, позитивно утиче и на здравље коже и косе. Витамин А чини кожу нежном, а косу јачу. Спречава исушавање и инфекције коже, убрзава зарастање рана.[14]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Librarie Larousse, ур. (1984). Larousse Gastronomique: The World's Greatest Cooking Encyclopedia. The Hamlyn Publishing Group Limited. 
  2. ^ а б в „Swiss chard varieties”. Cornell Garden Based Learning. Ithaca, NY: Cornell University. 2016. 
  3. ^ а б в г „Nutrition Facts and Analysis for Chard per 100 grams, USDA National Nutrient Database, version SR-21”. Conde Nast. 2014. Приступљено 2013-04-15. 
  4. ^ „Swiss chard”. Growing Guide. Ithaca, NY: Cornell University. 2006. 
  5. ^ Beta vulgaris (Leaf Beet Group)”. Missouri Botanical Garden, St. Louis, MO. 2017. Приступљено 19. 1. 2017. 
  6. ^ „Production guidelines for Swiss chard” (PDF). Department of Agriculture, Forestry and Fisheries, Republic of South Africa. Приступљено 21. 5. 2013. 
  7. ^ Beta vulgaris var. cicla at Tropicos, accessed 2014-02-27
  8. ^ а б Sorting Beta names at MMPND Архивирано 2013-05-04 на сајту Wayback Machine
  9. ^ Beta vulgaris subsp. vulgaris at Tropicos, accessed, 2015-02-27
  10. ^ Beta vulgaris L. subsp. vulgaris. In: Uotila, P. (2011): Chenopodiaceae (pro parte majore). – In: Euro+Med Plantbase, accessed, 2014-02-27
  11. ^ Dobbs, Liz (2012). „It's chard to beet”. The Garden. Royal Horticultural Society. 137 (6): 54. 
  12. ^ „Блитва чува мозак и нервни систем” - Новости
  13. ^ а б в „All about Swiss chard”. UnlockFood.ca, Dietitians of Canada. 2017. Приступљено 5. 11. 2019. 
  14. ^ Блитва лековита својства - Здрависимо. „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 29. 12. 2016. Приступљено 27. 12. 2016. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Величковић М, "Опште воћарство", Београд, 2014.
  • Вулић Т, Опарница Ч, Ђорђевић Б, "Воћарство", Београд, 2011.
  • Lange, W. (1996). „International Beta Genetic Resources Network” (PDF). Bioversity International. Приступљено 9. 7. 2011. »In the second edition of Species Plantarum (1762), the species was split up into wild and cultivated materials. The wild taxon was named Beta maritima, and the cultivated material remained to be split up into varieties carrying Latin names.« 
  • Beta Maritima: The Origin of Beets. Springer. 2012. ISBN 978-1-4614-0841-3. »The volume will be completely devoted to the sea beet, that is, the ancestor of all the cultivated beets. The wild plant, growing mainly on the shore of the Mediterranean Sea, remains very important as source of useful traits for beet breeding.« 
  • McClintock, David; Fitter, R.S.R. (1961). The Pocket Guide to Wild Flowers. London: Collins. 
  • Beta vulgaris subsp. maritima. Online Atlas of the British and Irish Flora. Botanical Society of Britain and Ireland and Biological Records Centre. Приступљено 22. 3. 2020. 
  • „Annual vegetation of drift lines”. JNCC. Приступљено 18. 3. 2020. 
  • Beta vulgaris L.”. Plants of the World Online. Board of Trustees of the Royal Botanic Gardens, Kew. 2017. Приступљено 12. 7. 2020. 
  • Free, J. B.; Williams, Ingrid H.; Longden, P. C.; Johnson, M. G. (1975). „Insect pollination of sugar-beet (Beta vulgaris) seed crops”. Annals of Applied Biology (на језику: енглески). 81 (2). ISSN 1744-7348. doi:10.1111/j.1744-7348.1975.tb00529.x. 
  • Massey, L. K.; Roman-Smith, H; Sutton, R. A. (1993). „Effect of dietary oxalate and calcium on urinary oxalate and risk of formation of calcium oxalate kidney stones”. Journal of the American Dietetic Association. 93 (8). PMID 8335871. doi:10.1016/0002-8223(93)91530-4. 
  • Lee, E. J.; An, D; Nguyen, C. T.; et al. (2014). „Betalain and betaine composition of greenhouse- or field-produced beetroot (Beta vulgaris L.) and inhibition of HepG2 cell proliferation”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 62 (6). PMID 24467616. doi:10.1021/jf404648u. 
  • Lu, G.; Edwards, CG; Fellman, JK; et al. (фебруар 2003). „Biosynthetic origin of geosmin in red beets (Beta vulgaris L.).”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 51 (4). PMID 12568567. doi:10.1021/jf020905r. 
  • Stephen Nottingham (2004). Beetroot. Архивирано из оригинала (E-book) на датум 2009-03-21. Приступљено 2006-08-27. 
  • „Can't beet this” (PDF). Rio Tinto Minerals. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2008-10-31. 
  • Hamilton, Dave (2005). „Beetroot Beta vulgaris”. Архивирано из оригинала на датум 2005-05-25. 
  • M.A. Eastwood; H. Nyhlin (1995). „Beeturia and colonic oxalic acid”. QJM: An International Journal of Medicine. 88 (10). PMID 7493168. 
  • Hill, G.; Langer, R. H. M. (1991). Agricultural plants. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-40563-8. 
  • Hopf, Maria; Zohary, Daniel (2000). Domestication of plants in the old world: the origin and spread of cultivated plants in West Asia, Europe, and the Nile Valley. Oxford [Oxfordshire]: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850356-9. <

Спољашње везе[уреди | уреди извор]