Витомир Широла

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ВИТОМИР ШИРОЛА
Vitomir Sirola Pajo.jpg
Витомир Широла Пајо
Датум рођења(1916-09-16)16. септембар 1916.
Место рођењаБрнаси, код Ријеке
 Аустроугарска
Датум смрти9. март 1957.(1957-03-09) (40 год.)
Место смртиРијека, Социјалистичка Република Хрватска НР Хрватска
Социјалистичка Федеративна Република Југославија ФНР Југославија
Професијатрговачки помоћник
Члан КПЈ од1. маја 1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Народни херој од20. децембра 1951.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Витомир Широла Пајо (Брнаси, код Ријеке, 16. септембар 1916Ријека, 9. март 1957), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 16. септембра 1916. године у каставском селу Брнаси код Ријеке. До почетка Другог светског рата био је запослен као трговачки помоћник у Сушаку. Капитулација Југославије затекла га је у морнаричкој јединици у Шибенику. Избегао је заробљавање и вратио се у своје родно село.

По доласку у родни крај, Широла се придружио локалној скојевској организацији у борби против окупатора. Ускоро је с једном групицом скојеваца уништио аутобус у селу Марчељима, који су се служили окупаторски официри. Након ове акције, 2. новембра 1941. године, отишао је у партизански одред „Божо Видас Вук“.

Крајем 1941. године, окупаторске јединице покренуле су офанзиву против партизанских снага у Хрватском приморју и Горском котару. Одред на Тухобићу био је нападнут 11. новембра. Пруживши отпор, одред је морао да се повуче. Група Каставаца, међу којима је био и Широла, кренула је према Каставштини.

Пошто су Каставштином крстариле окупаторске патроле, кући се није могло. Каставци су на извору Рјечине, на месту званом Звир, организовали свој партизански логор. У тој су бази остали до марта 1942. године. Тада су се придружили партизанима из Сушака, Гробинштине и чабарско-геровског краја, који су имали базу на Црном врху. Тада је Витомир Широла био постављен за командира вода на Облом врху. Убрзо је био именован командиром Пете чете Петог батаљона „Владимир Гортан“. У то време, 1. маја 1942. године примљен је за члана Комунистичке партије Југославије.

Када је на подручју Пете оперативне зоне Хрватске формиран Други приморско-горански партизански одред, Витомир Широла постављен је за команданта Другог батаљона. У току непријатељске офанзиве на одред, Други батаљон под командантом Широлом успешно је извршио пребацивање збега у Лику и Кордун. У Четрнаестој партизанској бригади, Широла је вршио дужност оперативног официра бригаде за време њених борби у Горском котару и приликом борби у Лици за време Четврте непријатељске офанзиве.

Након капитулације Италије, Витомир Широла упућен је на терен Истре. Оперативни штаб за Истру поставио га је за команданта Друге истарске бригаде. Друга бригада је на челу са Широлом касније ликвидирала непријатељске гарнизоне у Копру и Изоли. Том је приликом из копарског затвора ослобођено двесто политичких затвореника.

Почетком октобра 1943. године, започела је немачка офанзива на истарске партизанске јединице. Истарски одреди бригаде нису се могли супротставити надмоћнијем непријатељу. Након завршетка офанзиве, поново је ојачао Народноослободилачки покрет у Истри. На Учки је 1. априла 1944. године поново формирана Прва истарска бригадаВладимир Гортан“. За команданта бригаде именован је Витомир Широла. Бригада је избегла уништење од Немаца и освојила њихове гарнизоне у Шумберу, Св. Неђељи, Пићну, Гачишћу и Крапњу. У нападу на Мошћеничку Драгу истакао се Витомир Широла, када је бензином полио кров непријатељске касарне и запалио га. Пошто су фашисти и даље пружали отпор, Широла је сам упао у касарну и све их покосио митраљезом.

Крајем августа 1944. године, Широла је упућен на терен Истре са задатком да организационо учврсти и ојача мање партизанске јединице, које су тада деловале на подручју Истре. Тај је задатак остварио као командант Оперативног сектора за Истру. Основао је и пет самосталних батаљона који су, заједно са јединицама Четврте армије, у ослобађању Пуле, маја 1945. године.

Умро је 9. марта 1957. године у Ријеци.

Данас неколико школа у Истри носи његово име.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и многих југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Фото галерија[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]