Гариње

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Гариње
Административни подаци
Држава Србија
Управни округПчињски
ОпштинаВладичин Хан
Становништво
 — 2011.554
Географске карактеристике
Координате42°47′19″ СГШ; 22°06′01″ ИГД / 42.7885° СГШ; 22.100333° ИГД / 42.7885; 22.100333Координате: 42°47′19″ СГШ; 22°06′01″ ИГД / 42.7885° СГШ; 22.100333° ИГД / 42.7885; 22.100333
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина809 м
Гариње на мапи Србије
Гариње
Гариње
Остали подаци
Позивни број017
Регистарска ознакаVR

Гариње је насеље у Србији у општини Владичин Хан у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 554 становника (према попису из 1991. било је 531 становника).

Положај и тип[уреди]

Село лежи у средишном делу Грделичке Клисуре, десно од Јужне Мораве. Околна насеља су: Копитарце са југа, Љутеж са истока, Сушевје са севера и Мртвица са запада. Становници водом се снабдевају из неколико бунара и са мањих извора. Извори су: Маркова Бара, Густа Бука, Топило, Два Кладенца, Орашје, Млаке, Студена Вода, Луг.

Називи потеса су: Аниште, Луr, Катрађевице, Мала Орница Лозан, Радичков Рид, Орашје, Оскоруша, Селиште, Равниште, Гушћева Падина, Граовиште, Језеро, Колибиште, Горњи Градац, Маркова Бара, Вучиће, Дедине Копатине, Мали Градац, Средобрдина.

Гариње је разбијеног типа. Има девет махала, које се зову: Доња, Горња, Радово Гариње, Густа Бука, Граовиште, Млаке, Лозан, Орашје и Топило. Све куће једног рода нису у истој махали. Укупно има 85 домова (1958. г.).

Старине н прошлост[уреди]

У Гарињу и око њега постоје карактеристични називи и старине. Они указују да је овде било становника још у раније доба.

Мали Градац је узвишење на страни атара према суседном Сушевљу. Неки сељаци говоре, да су тамо „живели Латини". На поменутом узвишењу сада се познају слаби остаци од зидова. На овом узвишењу мноrо су копали поједини овчари. Они су налазили по неку старинску пару и гвоздене делове оружја.

Поред Малог Градаца је долина једног потока. Зове се Царичина. Како се објашњава у народу, име је постало по некој „римској царици" која је живела на Малом Градацу. Недалеко од Царичине постоје је топографски називи: Горњи Градац, Горња Раван и Доња Раван. На Горњем Градацу нема остатака од старина. Постоји и место Латинско Корито.

У средини Гариња, крај махале Топило, је потес Селиште. Становници говоре: ,,Када оремо тамо налазимо зидине од кућа, црепуље, жрвњеве, разне старе бакарне паре и друго". По њиховом мишљењу ту је лежало неко насеље старије од данашњег Гариња.

Данашње Гариње је релативно младо село. Како се прича у народу, њега су основала у првој половини ХIX века четири досељена домаћинства: два домаћинства била су досељена из суседног Репишта (лево од Ј. Мораве), а остала била су досељена из околинe Гњилана. Од досељеника из Репишта потичу данашњи родови Деда Маркови и Милошевци. Од досењеника из околине Гњилана потичу данашњи родови Деда Ивановци и Деда Јанковци.

Сеоска слава је Ђурђевдан. Гариње има посебно гробље. Налази се на страни атара према суседном селу Џепу (место Радункина Падина). Од „насипа" (друма) удаљено је око 1 км. У почетку становници Гариња и Копитарца имали су заједничко гpoбље на месту Шуљчева Њива. Сада тамо гробова нема. Сеоски крст је на месту Равниште.

Место Маркова Бара лежи на страни атара према суседном Љутежу. Прича се, да се тамо налази један „одличан извар". У источном делу села је место Језеро. То је мала бара. Говори се, да је ту Краљевић Марко ударио топузином и тако „направио бару".

Потеси Аниште и Лyr налазе се поред Ј. Мораве недалеко од суседног Џeпa. Испод Гариња, крај друма и железничке пруге раније је било неколико циганских гробова. 3аостали су од Цигана који су радили као ковачи.

Постанак имена села Гариња у народу се објашњава на следећи начин. Досељеници, који су дошли из Репишта и околине Гњилана, на атару данашњег насеља најпре су направили „гарине (крчевине). Код тих гарина они су основали село.[1]

Демографија[уреди]

У насељу Гариње живи 440 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 38,0 година (36,1 код мушкараца и 39,8 код жена). У насељу има 165 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,36.

Ово насеље је у потпуности насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[2]
Година Становника
1948. 436
1953. 449
1961. 657
1971. 550
1981. 520
1991. 531 530
2002. 554 560
Етнички састав према попису из 2002.[3]
Срби
  
554 100,0 %
непознато
  
0 0,0 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце[уреди]

  1. ^ Др. Ј. Ф. Трифуновски, Грделичка Клисура, Лесковац, 1964, 116-118 страна
  2. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  3. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  4. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]