Пређи на садржај

Господар прстенова: Две куле

С Википедије, слободне енциклопедије
За роман Џ. Р. Р. Толкина, погледајте страницу Две куле.
Господар прстенова: Две куле
Српски DVD омот
Изворни насловThe Lord of the Rings: The Two Towers
РежијаПитер Џексон
СценариоФрен Волш
Филипа Бојенс
Стивен Синклер
Питер Џексон
ПродуцентБари М. Озборн
Френ Волш
Питер Џексон
Темељи се наДве куле
(Џ. Р. Р. Толкин)
Главне улогеЕлајџа Вуд
Ијан Макелен
Шон Астин
Виго Мортенсен
Енди Серкис
Карл Ербан
Миранда Ото
Орландо Блум
Џон Рис-Дејвис
Лив Тајлер
Кејт Бланчет
Кристофер Ли
Били Бојд
Доминик Монахан
Хјуго Вивинг
Бернард Хил
Дејвид Венам
Бред Дуриф
МузикаХауард Шор
Директор
фотографије		Ендру Лесни
МонтажаМајкл Џ. Хортон
Продуцентска
кућа		WingNut Films[1]
New Line Cinema[1]
ДистрибутерNew Line Cinema[1]
Година2002.
ТрајањеБиоскопска верзија:
179 минута[2]
Продужена верзија:
223 минута[3]
ЗемљаНови Зеланд
САД
Језикенглески
Буџет94 милиона долара[4][5]
Зарада937,9 милиона долара[4]
Претходни
Следећи
Веб-сајтwww.warnerbros.com/movies/lord-rings-two-towers/
IMDb веза

Господар прстенова: Две куле (енгл. The Lord of the Rings: The Two Towers) је епски фантастично-авантуристички филм из 2002. године, режисера Питера Џексона, који је и написао сценарио заједно са Френ Волш, Филипом Бојенс и Стивеном Синклером на основу књиге Две куле, другог тома романа Господар прстенова енглеског писца Џ. Р. Р. Толкина. Наставак је филма Господар прстенова: Дружина прстена (2001) и други део трилогије Господар прстенова. Главне улоге у филму тумаче Елајџа Вуд, Ијан Макелен, Шон Астин, Виго Мортенсен, Енди Серкис, Карл Ербан, Миранда Ото, Орландо Блум, Џон Рис-Дејвис, Лив Тајлер, Кејт Бланчет, Кристофер Ли, Били Бојд, Доминик Монахан, Хјуго Вивинг, Бернард Хил, Дејвид Венам и Бред Дуриф.[6]

Настављајући се на радњу Дружине прстена, филм прати три паралелне приче: Фродо и Сем настављају свој пут према Мордору како би уништили Јединствени прстен, а на путу им се придружује Голум, претходни носилац прстена; Арагорн, Леголас и Гимли долазе у ратом разорену земљу Рохан, где сусрећу васкрслог Гандалфа, након чега помажу краљу Теодену у бици против Саруманове армије код Хелмовог понора; Весели и Пипин након бекства упознају Ента Дрвобрадог, који им помаже у припреми напада на Изенгард.

Две куле је финансирао и дистрибуирао амерички студио New Line Cinema, али је филм у потпуности снимљен и монтиран у Џексоновој домовини, Новом Зеланду, паралелно са осталим деловима трилогије. Премијерно је приказан 5. децембра 2002. у Њујорку, а у америчким биоскопима је изашао 18. децембра, односно дан касније на Новом Зеланду. Филм је добио изузетне похвале критичара и публике, који су га оценили као прекретницу у филмској уметности и једно од највећих достигнућа жанра фантастике. Посебно су хваљени режија, акционе сцене, глума, музика и визуелни ефекти — нарочито анимирани лик Голума. Са више од 923 милиона долара зараде током првобитног приказивања, постао је филм са највећом зарадом 2002. године и трећи најуспешнији филм свих времена (иза филмова Титаник и Хари Потер и Камен мудрости) у време изласка.[7] Уз каснија поновна приказивања, укупна зарада премашила је 937 милиона долара.[4]

Као и остали делови трилогије, филм Две куле се данас сматра једним од најбољих и најутицајнијих филмова свих времена, као и једним од најуспешнијих наставка у историји кинематографије. Филм је био номинован за шест Оскара, укључујући и оног за најбољи филм, а победио је у категоријама за најбољу монтажу звука и најбоље визуелне ефекте. Завршни део трилогије, Повратак краља, премијерно је приказан 2003. године.

Радња

[уреди | уреди извор]

Пробудивши се из сна у коме је Гандалф водио битку са Балрогом у Морији, Фродо Багинс се, заједно са Семом Гемџијем, налази изгубљен у планинама Емин Муил, близу земље Мордор. Они откривају да их прати Голум, некадашњи носилац Јединственог прстена. Заробивши га, Фродо се сажали на њега и допушта му да их води ка Мордору, упркос Семовим сумњама.

Арагорн, Леголас и Гимли гоне групу Урук-хаи орака како би спасли своје пријатеље Веселог и Пипина, улазећи у краљевство Рохан. Урук-хаије изненада нападају Рохирими, што омогућава Веселом и Пипину да побегну у шуму Фангорн. Сусревши се са Арагорновом дружином, Јомер, вођа Рохирима, објашњава да је протеран из Рохана заједно са својим људима, пошто је краљ Теоден потпао под контролу Сарумана и његовог слуге, Гриме Црвјезика. Јомер верује да су Весели и Пипин погинули током напада, али групи оставља два коња. У Фангорну Арагорнова дружина наилази на Гандалфа, који је након погибије у борби са Балрогом васкрсао као Гандалф Бели да би помогао у спасавању Средње земље.

Гандалф води тројицу сапутника у престоницу Рохана, Едорас, где ослобађа Теодена Саруманове контроле. Арагорн спречава Теодена да погуби Гриму, који потом бежи. Саруманова војска креће ка Хелмовом понору, а Теоден евакуише народ у тврђаву док Саруман шаље Урук-хаи војску да их уништи. Гандалф одлази у потрагу за Јомером и његовим људима како би се придружили краљу. Арагорн се зближава са Теоденовом нећаком, Јовајном, која се заљубљује у њега. Када Саруманови орци на варгама нападну избеглице, Арагорн пада у понор и сматра се мртвим, али више пута види Аруену пре него што га пронађе његов коњ, Брего. Јашући, он креће ка Хелмовом понору и види како се Саруманова војска приближава.

У Ривендалу, Аруенин отац Елронд говори јој да се Арагорн неће вратити. Подсећа је да ће, ако остане у Средњој земљи, надживети Арагорна хиљадама година, па она невољно креће ка Валинору. Елронда потом Галадријела из Лотлоријена убеђује да вилењаци морају испоштовати савез са људима, па шаљу одред вилењака у помоћ Рохану.

У Фангорну, Весели и Пипин упознају Дрвобрадог, Ента. Убеђујући га да су савезници, он их води пред веће Ента, које доноси одлуку да не учествује у предстојећем рату. Пипин затим моли Дрвобрадог да их одведе ка Изенгарду, где сведоче уништавању шума које је изазвао Саруман ради рата. Разјарен, Дрвобради окупља Енте и заједно нападају Изенгард, заробљавајући Сарумана у његовој кули.

Арагорн стиже у Хелмов понор и упозорава Теодена на надолазећу војску. Теоден се спрема за битку упркос надмоћи непријатеља. Непосредно пре напада, пристиже чета лотлоријенских вилењака у помоћ Рохану. Урук-хаи пробијају спољни зид експлозивом и у јуришу убијају заповедника вилењака, Халдира. Браниоци се повлаче у утврђење, где Арагорн убеђује Теодена да поведу последњи јуриш. У зору пристижу Гандалф и Јомер са војском Рохирима, преокрећући ток битке. Преживели Урук-хаи беже у шуму Фангорн, где их Енти уништавају. Гандалф упозорава да ће Саурон убрзо узвратити.

Голум води Фрода и Сема до Црне капије Мордора, али им саветује да уђу другим путем. Фрода и Сема заробљавају извидници којима командује Фарамир, млађи брат покојног Боромира. Фродо помаже Фарамиру да ухвати Голума и спаси га од погубљења. Сазнавши за Јединствени прстен, Фарамир одлучује да заробљенике одведе у Гондор и прстен преда свом оцу Денетору. Пролазећи кроз опкољени Озгилијат, Сем објашњава Фарамиру да је Боромир полудео под утицајем прстена. Један Назгул готово хвата Фрода, али га Сем спасава и подсећа га да се боре за добро које још постоји у Средњој земљи. Задивљен Фродовом одлучношћу, Фарамир их пушта. Осећајући се издано зато што је био заробљен, Голум решава да поврати прстен тако што ће Фрода и Сема довести у јазбину огромног паука, Шелобе, када стигну у Кирит Унгол.

Улоге

[уреди | уреди извор]
Слева надесно: Карл Ербан, Бернард Хил, Ијан Макелен, Орландо Блум и Виго Мортенсен. Према Питеру Џексону, радња филам је усредсређена око Арагорна.[8]
  • Елајџа Вуд као Фродо Багинс: Млади хобит послат у мисију да уништи Јединствени прстен, чији терет постаје све тежи.
  • Ијан Макелен као Гандалф Бели: Чаробњак који је погинуо борећи се против Балрога, али се сада вратио, моћнији него икад, да доврши своју мисију.
  • Виго Мортенсен као Арагорн: Наследник престола Гондора у изгнанству, који долази у одбрану Рохана.
  • Шон Астин као Семвајз Гемџи: Познатији као Сем, Фродов одани баштован и сапутник.
  • Енди Серкис као Голум (глас/покрети): Изопачено створење налик на хобита, некада познато под именом Смеагол, које је поседовало прстен 500 година и сада води Фрода на путу ка Мордору.
  • Били Бојд као Перегрин Тук: Познатији као Пипин, изузетно несталан и наиван хобит, далеки Фродов рођак, кога су, заједно са Веселим, заробили орци.
  • Доминик Монахан као Мерјадок Брендибак: Познатији као Весели, Фродов далеки рођак који је случајно заробљен заједно са Пипином од стране Урук-хаија.
  • Џон Рис-Дејвис као Гимли: Патуљак ратник и један од Арагорнових сапутника.
    • Рис-Дејвис такође позајмљује глас Дрвобрадом, вођи Ента, који постаје разјарен када види да је Саруман уништио велики део шуме Фангорн.
  • Орландо Блум као Леголас: Вилењачки стрелац и један од Арагорнових пратилаца.
  • Бернард Хил као Теоден: Краљ Рохана, који је био под Сарумановом чини док га Гандалф није ослободио, како би поново предводио свој народ. Улога је била понуђена Кевину Конвеју, али ју је одбио.[9]
  • Кристофер Ли као Саруман Бели: Чаробњак који води рат против Рохана и уништава шуму Фангорн, а који се у претходном филму удружио са Сауроном.
  • Хјуго Вивинг као Елронд: Вилењачки господар Ривендала који сумња у љубав своје ћерке према Арагорну.
  • Миранда Ото као Јовајна: Теоденова нећака која се заљубљује у Арагорна. Ума Терман је била разматрана за улогу, али ју је одбила — због чега је касније изразила жаљење.[10][11]
  • Дејвид Венам као Фарамир: Принц из лозе домостројитеља Гондора и заповедник извиђача из Итилијена, који заробљава Фрода, Сема и Голума.
  • Бред Дуриф као Грима Црвјезик: Саруманов агент у Едорасу, који чини Теодена неспособним за одлуке и који жуди за Јовајном.
  • Карл Ербан као Јомер: Теоденов нећак и некадашњи главни заповедник од Марке, кога је Грима протерао.
  • Лив Тајлер као Аруена: Вилењачка принцеза Ривендала и Арагорнова истинска љубав.
  • Кејт Бланчет као Галадријела: Вилењачка краљица Лотлоријена, која са Елрондом разговара о будућности Средње земље.
  • Шон Бин као Боромир: Фарамиров старији брат и пали члан Дружине, који се у биоскопској верзији појављује само у флешбековима своје смрти, док у проширеном издању филма има нешто већу улогу у флешбеку.
  • Крејг Паркер као Халдир: Вођа лотлоријенских вилењака које Елронд и Галадријела шаљу у одбрану Хелмовог понора.
  • Џон Ли као Хама: Верни вратар Златне дворане и Теоденов дворски управитељ.
  • Брус Хопкинс као Гамлинг: Теоденов главни поручник и вешт члан роханске краљеве гарде.
  • Џон Бејч као Мадрил: Фарамиров најближи сарадник, који га обавештава о припремама за битку.
  • Натанијел Лис као Углук: Вођа Урук-хаи банде који су отели Веселог и Пипина.

У бици код Хелмовог понора, Питер Џексон има кратку камео улогу као један од људи на врху капије који баца копље на нападајуће Урук-хаије. Његова деца и сестра Елајџе Вуда појављују се као избегличка деца у пећинама Хорнбурга, док се Алан Ли и Ден Хена појављују као војници који се спремају за битку. Син пријатеља једног од продуцената, Хамиш Данкан, глуми невољног младог ратника Рохирима. Данијел Фалконер има камео улогу као вилењачки стрелац у бици.[12] Џон Нобл се у проширеном издању филма појављује као Денетор, домостројитељ Гондора и отац Боромира и Фарамира.

Продукција

[уреди | уреди извор]

Сценографија

[уреди | уреди извор]

Када се Алан Ли придружио пројекту крајем 1997. године, Хелмов понор био је прва структура коју је добио задатак да осмисли. У размери 1:35, то је био један од првих минијатурних модела направљених за филм и био је део 45-минутног видеа који је филмска екипа представила компанији New Line Cinema. Углавном је био заснован на једној Лијевој ранијој илустрацији за књигу, мада је закривљени зид који се појављује у филму предложио његов колега, илустратор и дизајнер Џон Хау. Тај минијатурни модел коришћен је у филму за широке кадрове, а Џексон га је такође користио за планирање битке, употребивши 40.000 играчки-војника.[13]

Хелмов понор изграђен је у каменолому Драј Крик, са капијом, рампом и зидом који је имао део који се могао уклонити, као и кулу на другом нивоу. Минијатура Хелмовог понора у размери 1:4, широка 50 стопа (15 метара), коришћена је за кадрове са „присилном” перспективом,[14] као и за сцену велике експлозије.[13]

Џон Хау био је главни дизајнер војски злих сила Средње земље, а Урук-хаи су били прва војска коју је Џексон одобрио. Хау је такође дизајнирао посебан самострел за Урук-хаије, који је био значајан јер му нису били потребни спољни алати за поновно пуњење. Направљено је и 100 вилењачких оклопа, у чијем је дизајну нагласак стављен на јесење боје, због теме одласка вилењака из Средње земље. Такође је направљено 250 оклопа за Рохириме. Дизајн за Рохан био је заснован на германским и англосаксонским узорима, при чему је већину оружја дизајнирао Џон Хау, а исковао Питер Лајон. Прављење сваког мача трајало је 3 до 6 дана.[15]

Маунт Сандeј у региону Кентербери на Јужном острву Новог Зеланда послужио је као локација за Едорас.

Екстеријер Едораса, престонице Рохана, укључујући и кровове од сламе, грађен је шест месеци на Маунт Сандеју. Ентеријери грађевина коришћени су и као канцеларије и трпезарије за глумачку и филмску екипу. Сцене унутар Дворане Едораса снимане су у студију Stone Street, са таписеријама које је дизајнирао Ли, док је Теоденов дрвени престо делимично израдила његова ћерка.[14]

Кроз причу о Фроду и Сему, филм такође приказује Мордор и Гондор. Барад-дур се у потпуности види у пратећем кадру — дизајн који је Хау назвао „пародијом готичких катедрала”. Он и Ли направили су Црну капију (иако је грешка у сценарију довела до тога да минијатура буде направљена у два дела[13]) и Озгилијат, разорени град који је подсећао на Лондон током немачког бомбардовања или Берлин 1945. године.[16] Сценографија на отвореном била је заснована око једног моста и делимично је поново употребила делове Морије.[14]

Снимање

[уреди | уреди извор]

Две куле су снимане заједно са филмовима Дружина прстена и Повратак краља. Трилогија је снимана између 11. октобра 1999. и 22. децембра 2000. године. Сцене које се одвијају у Рохану снимане су у ранијој фази продукције, током које су Виго Мортенсен, Орландо Блум и дублер Џона Рис-Дејвиса, Брет Бити, претрпели бројне повреде. Мортенсен је сломио два прста на нози када је шутнуо орковску кацигу током снимања сцене у којој он, Леголас и Гимли налазе остатке Урук-хаија и мисле да су Весели и Пипин мртви (конкретни снимак је задржан у филму). Поред тога, Блум је пао са коња и задобио напрслине три ребра, док је Бити ишчашио колено. Ове повреде изазвале су да глумци трпе бол током снимања двеју сцена трчања у првом чину филма, па је Џексон у шали њих тројицу називао „ходајућим рањеницима”.[16]

Снимање Битке за Хелмов понор трајало је приближно три месеца, при чему је већину ноћних снимака режирао Џон Махафи. Током снимања било је неколико повреда — Мортенсен је окрњио зуб, а Бернард Хил је посекао уво.[16] У сцени се такође појављује 500 статиста, који су се међусобно вређали на маорском језику,[17] и импровизовали детаље као што је ударање Урук-хаија копљима о земљу пре почетка битке.[16] Ипак, међу члановима филмске екипе владало је незадовољство због превише ојачаних капија током сцене са овном за пробијање, јер су биле „претерано утврђене”.[14] Мортенсен је имао велико поштовање према каскадерском тиму, са којима је често размењивао лаке ударце главом у знак уважавања.[17] Елајџа Вуд и Шон Астин су се 13. априла 2000. године придружили Ендију Серкису на снимању.[18]

Специјални ефекти

[уреди | уреди извор]

Као и у филму Дружина прстена, Џим Рајгил је био супервизор визуелних ефеката за Две куле, док се Џо Летери, као нови члан тима, придружио продукцији како би надгледао motion capture извођење Ендија Серкиса у стварању лика Голума. Током продукције Двe кулe компанија Weta Digital је удвостручила број запослених — са 260 на преко 500.[19][20] Укупно су произвели 73 минута дигиталних ефеката у 799 кадрова.[19] Филм је представљао њихов први велики изазов у стварању сцене битке, као и у изради два дигитална лика који су морали да се одглуме, а не само да буду визуелни елементи, као што су то били пећински трол и Балрог у претходном филму.[15]

Голум

[уреди | уреди извор]

Weta је почела анимацију Голума крајем 1998. године, како би уверила студио New Line Cinema да се такав ефекат може постићи. Серкис је „глумио” Голума дајући му глас и покрете на снимању, док је у оделу за снимање покрета наступао касније. Његове сцене су снимане два пута — једном са њим, и једном без њега. Првобитно је Голум требало да буде потпуно CGI лик, али је Џексон био толико импресиониран Серкисовом аудицијом да је одлучио да га користи и на сету. CGI модел Голума је редизајниран 2001. године, када је Серкис добио улогу Смеагола, Голумово некадашње обличје, како би се створио утисак да се Серкисов лик Смеагол претвара у дигиталног Голума. Првобитни модел Голума може се накратко видети у првом филму.

Током децембра 2001, екипа је поново анимирала све претходне кадрове у року од два месеца. Још један проблем био је што су схватили да глумци боље играју у сценама у којима је Серкис физички присутан. На крају, CGI Голум је ротоскопиран и анимиран преко тих снимака. Серкисово снимање покрета је углавном коришћено за анимацију Голумовог тела, осим у неким тежим сценама, попут оне где пузи наглавачке. Његово лице је анимирано ручно, често уз помоћ видео-снимака Серкиса. Џино Асеведо је надгледао реалистичне тонове коже, који су захтевали четири сата рендеровања по кадру.[21]

Роман само алудира на Голумову унутрашњу подељеност, али филм је приказује као расцеп личности. Две стране — детињасти Смеагол и зли Голум — дефинисане су у „вероватно најпознатијој сцени” филма,[22] у којој расправљају о томе да ли да остану одани Фроду. Њихов дијалог је приказан контрастом кадрова камере и Серкисовим променама гласа и покрета за сваку личност.[22] Кључну сцену, коју је Питер Џексон назвао једном од својих омиљених, написала је и режирала Френ Волш.[23][24]

Дрвобради

[уреди | уреди извор]

Анимација Дрвобрадог захтевала је између 28 и 48 сати рендеровања по кадру.[19] За сцене у којима он комуницира са Веселим и Пипином, направљена је лутка висока 14 стопа (око 4,3 метра), постављена на точковима. Тим из Weta-е је направио полиуретанске калупе коре дрвета и поставио их на скулптуру Дрвобрадог како би добио реалистичну „дрвену кожу”. Доминик Монахан и Били Бојд седели су на бициклистичким седиштима сакривеним у рукама Дрвобрадог да би им било удобније, а током пауза су често остављани сами на сету, седећи у луткиним рукама. Лутка је снимана испред плавог платна.[15]

Музика

[уреди | уреди извор]

Музику за филм Две куле компоновао је, оркестрирао и дириговао Хауард Шор, који је такође написао музику за преостала два филма у трилогији.[25] Музичке партитуре за први и трећи филм освојиле су Оскара за најбољу оригиналну музику, али саундтрек за Две куле није ни био номинован. У почетку је постојала забуна око подобности партитуре због новог правила које се односило на наставке, али је Академија филмских уметности и наука касније потврдила да је музика ипак подобна за разматрање.[26]

Музику у филму изводе Лондонски филхармонијски оркестар, Лондонски гласови, Школски хор Лондонске ораторијске школе[27][28] и више вокалних и инструменталних солиста, међу којима су сопран Изабел Бајракдаријан и ирски виолиниста Дермот Крејан, који је такође свирао на хардангерској виолини — инструменту који се користи у тематским мотивима Рохана.[28] Саундтрек је сниман у студију Abbey Road у Лондону.[28]

Погребну песму коју Јовајна пева током сахране свог рођака Теодреда у проширеном издању филма осмишљена је као традиционална песма Рохирима и има стихове на њиховом језику, рохирском (који је у филму представљен староенглеским). Текст песме написала је Филипа Бојенс, а не Толкин, док је Дејвид Сало извршио превод.[29] Мелодија песме је варијација на тему из исландске народне традиције римура.[30]

Поређење са књигом

[уреди | уреди извор]

Сценаристи у почетку нису написали Две куле као засебан филм; трилогија Господар прстенова је првобитно била замишљена као дводелни серијал који би продуцирао Miramax, при чему су делови Двe кулe били укључени у завршницу Дружине прстена.[31]

На путу ка Хелмовом понору, избеглице из Едораса нападају варге, у сцени која подсећа на ону из Дружине прстена где се Дружина бори против варги. У овој верзији, додата је нова подприча у којој Арагорн пада са литице, па се сматра да је мртав; Џексон је изјавио да је тај мотив додао ради повећања напетости.[32] Још једна приметна промена у филму је та да је Теоден дословно опседнут Саруманом, док се у књизи једноставно налази у депресији, док га заварава Црвјезик. Теоден је ипак несигуран што треба да учини и одлази на Хелмов понор. У књизи одлази у рат, где завршава опкољен кад је одлучио да помогне Еркенбранду. Еркенбранд не постоји у филмовима: његов лик је сједињен са Јомером, док као генерал Рохирима долази са Гандалфом на крају филма. Сам Јомер је у књизи присутан током целе битке.

Првобитно је био планиран још већи одмак од књиге: Арвуна и Елронд требало је да посете Галадријелу, а Аруена је требало да предводи војску вилењака до Хелмовог понора и тамо се бори уз Арагорна. Међутим, током снимања сценарио је измењен — делом зато што су сценаристи пронашли боље начине да прикажу љубавну причу између Арагорна и Аруене, а делом због негативне реакције обожаваоца.[33][34] Тако је осмишљена нова сцена Аруениноg одласка на Запад, док је разговор између ње и Елронда задржан као флешбек њиховог сусрета у Ривендалу, уочи поласка Дружине.[33] Разговор између Елронда и Галадријеле у Лотлоријену накнадно је уређен као телепатски дијалог.[35] Ипак, једна велика промена која је већ била снимљена није могла бити поништена — учешће вилењачких ратника у бици за Хелмов понор. Џексон и Френ Волш су то сматрали романтичним и узвишеним детаљем, као и алузијом на догађаје из додатака Повратка краља, где се наводи како је Галадријелу и вилењаке из Лотлоријена, као и Трандуила из Мрке шуме, прво напала војска из Дол Гулдура, а потом су контранападом освојили тврђаву.[33] Још једна измена тицала се Дрвобрадог, који у филму не одлучује одмах да крене у рат. То је, по речима Волшове, додало напетост и учинило Веселог и Пипина активнијим ликовима, који су „више од пртљага”.[32]

Одлука аутора да се Шелоба остави за трећи филм значила је да је Фарамир морао постати препрека за Фрода и Сема.[33] У роману, Фарамир (као и Арагорн) одмах препознаје прстен као опасност и искушење и брзо пушта двојицу да наставе пут. У филму, међутим, Фарамир одлучује да ће прстен однети у Гондор свом оцу Денетору, како би доказао своју вредност. Тако Фарамир у филму води Фрода, Сема и прстен у Озгилијат, што се у књизи не дешава. Када види како прстен психички утиче на Фрода током напада Назгула, Фарамир мења одлуку и пушта их да иду. Ове промене преобликују Толкинов контраст између Фарамира и Борамира, који је у Дружини прстена покушао да прстен задржи за себе. У проширеном издању филма приказано је да је њихов отац Денетор тај који жели прстен и подстиче Борамира да га донесе, док Фарамир само жели да заслужи очеву наклоност. Френ Волш и Филипа Бојенс објасниле су да су ове измене биле потребне да би се задржао приказ коруптивне моћи прстена. Дејвид Венам, који глуми Фарамира, изјавио је у DVD додацима да није прочитао књигу пре сценарија, па је филмски Фарамир био једини ког је познавао; када је касније прочитао роман, схватио је разлику и разговарао са сценаристима, који су му објаснили да би, да је изговорио реченицу „Не бих дотакао ту ствар ни да лежи крај пута”, тиме одузео прстену сву његову коруптивну моћ.[33]

Сам наслов Две куле такође је добио ново значење. Толкин је разматрао више могућих парова кула,[36][37][38] али је на крају, у илустрацији за корице[39] и белешци на крају Дружине прстена, навео да су то Минас Моргул и Ортанк.[21] Џексонов филм, међутим, као „Две куле” наводи Барад-дур и Ортанк — симболични приказ савеза зла који прети да уништи људе, што постаје централна тема филма. У филму је Саруман отворено приказан као Сауронов слуга, док у књизи та веза није експлицитна: у поглављу „Бели јахач” Гандалф и Арагорн сматрају да између њих постоји ривалство, јер се Саруман плашио рата са Сауроном у случају да Рохан и Гондор падну.

Приказивање

[уреди | уреди извор]

Маркетинг

[уреди | уреди извор]

Тизер трејлер за Две куле премијерно је приказан у биоскопима 3. јула 2002. године, уз филм Људи у црном 2.[40] Биоскопски трејлер објављен је 4. октобра 2002, заједно са биоскопском премијером филма Црвени змај.[41]

Кућна издања

[уреди | уреди извор]

Филм Две куле објављен је на VHS и DVD форматима 26. августа 2003. у Сједињеним Америчким Државама, у издању компаније New Line Home Entertainment. Првобитно је било планирано истовремено издање широм света, али је због празничног викенда у Уједињеном Краљевству неколико британских продавница почело да продаје DVD издање и до четири дана раније, што је изазвало незадовољство британског дистрибутера, компаније Entertainment in Video, која је чак запретила да ће ускратити рану испоруку наредних DVD издања.[42] Током првих пет дана од изласка, филм је продао преко 3,5 милиона копија. Зарадио је и 22,8 милиона долара од изнајмљивања, чиме је оборио рекорд филма Борнов идентитет за највећу зараду од изнајмљивања DVD-јева.[43] До децембра 2003, филм Две куле је продат у 16,4 милиона примерака и донеле 305,4 милиона долара прихода од продаје, што га је учинило другим најпродаванијим кућним видео издањем 2003. године, одмах иза филма У потрази за Немом.[44] Као и Дружина прстена, филм Две куле је добио проширено издање које је објављено 18. новембра 2003. на VHS и DVD форматима. Ово издање садржи 44 минута новог материјала, додате специјалне ефекте и музику, као и 12 минута заслуга за чланове фан клуба. Укупно трајање филма повећано је на 235 минута.[45][46]

Биоскопска Blu-ray верзија трилогије Господар прстенова објављена је у САД у априлу 2010. године.[47] Појединачни диск Двe кулe изашао је у септембру исте године, са истим специјалним додацима као и издање целе трилогије, али без дигиталне копије.[48] Проширена Blu-ray издања објављена су у САД и Канади у јуну 2011. године.[49] Филм Две куле објављен је на Ultra HD Blu-ray издању 30. новембра 2020. у Уједињеном Краљевству и 1. децембра 2020. у Сједињеним Државама, заједно са осталим деловима трилогије, укључујући и биоскопску и проширену верзију сваког филма.[50]

Пријем

[уреди | уреди извор]

Зарада

[уреди | уреди извор]

Филм је биоскопски објављен 18. децембра 2002. године. Током првог дана приказивања, зарадио је 26 милиона долара, што га је учинило другим најуспешнијим филмом који је почео са приказивањем у среду, одмах иза филма Ратови звезда: Епизода I — Фантомска претња.[51] Током првог викенда приказивања у САД и Канади, филм је зарадио 62 милиона долара, што је био пети премијерни викенд са највећом зарадом те године, иза филмова Остин Пауерс 3, Ратови звезда: Епизода II — Напад клонова, Хари Потер и Дворана тајни и Спајдермен. Такође, ово је био трећи најуспешнији премијерни викенд за New Line Cinema, после оних који су остварили филмови Гас до даске 2 и Остин Пауерс 3.[52] Укупна зарада током петодневног периода од премијере у среду износила је 101,5 милиона долара.[53] Филм је дебитовао на првом месту бокс-офис листе, надмашивши филмове Собарица и сенатор, Две недеље за заљубљивање, Банде Њујорка и Трнавчевићи у дивљини.[53] На врху бокс-офис листе остао је три викенда заредом, док га није сменио филм Управо венчани.[54]

Ван САД и Канаде, филм је током премијерног викенда у 25 земаља зарадио 99,4 милиона долара, поставивши рекорд за најуспешнији међународни премијерни викенд.[55] Комбинована зарада у свету износила је 189,9 милиона долара, што је чинило најуспешнији глобални премијерни викенд свих времена, док га 2003. године нису престигли Матрикс 2 и Матрикс 3.[56][57] Филм је поставио рекорде првог дана приказивања у Немачкој, Аустрији, Финској, Холандији, Швајцарској, Белгији, Шведској и Норвешкој, као и дневни рекорд у Данској. Такође је оборио викенд-рекорде приказивања у Уједињеном Краљевству, Шпанији, Француској, Мексику, Норвешкој, Швајцарској, Данској, Немачкој и Јужној Кореји.[58] У Холандији, филм Две куле је са 2,2 милиона долара у само четири дана надмашио филм Хари Потер и Камен мудрости и поставио рекорд за најуспешнији премијерни викенд у историји земље.[59] У Уједињеном Краљевству, филм је током првог викенда зарадио 13,7 милиона долара, а у првих пет дана 20,9 милиона долара, заузевши прво место на бокс-офис листи, испред филмова Умри други пут, Хари Потер и Дворана тајни, Деда Мраз 2 и Алабама, слатки доме.[60] На врху листе задржао се четири недеље, док га није надмашио филм 8 миља.[61]

Филм је укупно зарадио 339,8 милиона долара у Северној Америци и 583,2 милиона долара на међународном тржишту, за укупну светску зараду од 923 милиона долара, при буџету од 94 милиона долара. Господар прстенова: Две куле постао је филм са највећом зарадом 2002. године. Према подацима Box Office Mojo-а, током почетног приказивања продато је више од 57 милиона улазница у САД.[7] После каснијих поновних издања, укупна зарада филма износи 345,5 милиона долара у САД и Канади и 592,4 милиона долара у остатку света, што чини укупну зараду од 937,9 милиона долара широм света.[4]

Критике

[уреди | уреди извор]

На веб-сајту Rotten Tomatoes, филм има рејтинг одобравања од 95%, на основу 260 рецензија, са просечном оценом 8,5/10. Консензус критичара на сајту гласи: „Филм балансира спектакуларну акцију са емоционалним приповедањем, остављајући публику потпуно задовољену и жељну завршног поглавља.”[62] На сајту Metacritic, који користи пондерисани просек, филм има оцену 87 од 100, на основу 39 рецензија, што означава „универзално одобравање”.[63] Публика коју је анкетирао CinemaScore дала је филму просечну оцену „A” на скали од A+ до F, што је корак више у односу на претходни филм, који је добио „A−”.[64]

Као и претходни филм, Две куле су дочекане са универзалним признањем критике и данас се сматрају једним од најбољих филмских наставка свих времена. Роџер Иберт из новина Chicago Sun-Times дао је филму три звездице од четири, описавши га као „један од најспектакуларнијих филмских авантуристичких епова икада снимљених”, додајући да „филм није веран Толиновом духу и губи доста шарма и духовитости књига, али као филм стоји самостално као визионарски трилер”.[65] Нев Пирс из BBC-ја дао му је четири звездице од пет, написавши да, иако филму „недостаје фактор изненађења првог дела”, он „надмашује Дружину прстена у смислу духовитости, акције и наративног замаха”. Пирс је описао Голума као „првог заиста уверљивог дигиталног лика”, а Битку за Хелмов понор ка „једну од најбољих и најимпресивнијих филмских битака икада снимљених”.[66] Филип Френч из новина The Observer назвао је филм „запањујућим визуелним епом”, похваливши стил снимања и поредећи га са делима сликара Каспара Давида Фридриха, прерафаелита, илустрацијама у стилу ар нуво и апокалиптичним библијским пејзажима визионара Џона Мартина. Он је завршио рецензију речима: „Завршни део трилогије вероватно ће бити срећнији, одлучнији и далеко задовољавајући од било чега што ће се догодити у нашем стварном свету у наредних 12 месеци.”[67]

Џо Моргенстерн из новина The Wall Street Journal похвалио је структуру приповедања у филму: „Овом делу претходе сложене припреме — окупљање војски, појединачне борбе и раздвојени путеви чланова Дружине који воде ка дефинишућој бици код Хелмовог понора... Али те припреме саме по себи делују као награда... Ретко се деси да популарно-забавни садржај тако пажљиво или евокативно поставља сцену, са таквим раскошним поштовањем према својој публици.” Он је истакао и дигиталне ефекте и борбене сцене, закључивши: „Господар прстенова наставља да учвршћује своје јединствено место у филмској историји; то је поклон епских размера.”[68] Александер Вокер из Evening Standard-а описао је Битку за Хелмов понор као „вероватно највећу филмску битку од Ајзенштајновог Ивана Грозног”, додајући да је трилогија са Двема кулама достигла „величанствену меру — витешку и донкихотовску, земаљску и магичну, искуство које превазилази границе биоскопског платна и одражава глобалну несигурност света у првим годинама 21. века.”[69]

Дејвид Ансен из Newsweek-а похвалио је Џексонову режију борбених сцена: „Мало ко уме да прикаже битку — а опсада Хелмовог понора је једна од најспектакуларнијих које ћете икада видети — са таквим осећајем за динамику и јасноћу, да насиље никада не делује само себи у сврху.” Он је похвалио и сложеност Голумовог лика, назвавши га „самоуништитељским створењем које је у унутрашњем рату са самим собом”, и додао: „У епу натопљеном средњовековним духом, он је опасно двосмислени глас модерног доба.”[70] Керолајн Вестбрук из часописа Empire дала је филму пет звездица од пет, написавши да „можда није узбудљив на први поглед као Дружина прстена, али је истовремено забавнији, мрачнији и препун акције. Неопходан део сада већ једне од најбољих филмских франшиза свих времена”. Она је посебно похвалила Џексона што „спектакуларне сцене прожима срцепарајућим тренуцима — очајним сељанима који напуштају своја села, мучном везом између Арагорна и Аруене, и, наравно, повратком Гандалфа (сјајног као и увек Ијана Макелена), једним од најмоћнијих и најупечатљивијих призора у филму.”[71]

Мање одушевљен био је Питер Бредшо из новина The Guardian, који је већ имао мешовите утиске о Дружини прстена.[72] Он је филму дао три звездице од пет, назвавши га „веома гледљивим, препознатљивим, али превише развученим спектаклом визуелних ефеката”. Ипак, додао је да се филм не може схватити као „озбиљно призивање борбе добра и зла”, већ као „бескрајна, напорна штреберска фантазмагорија”.[73]

Битку за Хелмов понор CNN је прогласио једном од најбољих филмских битака свих времена,[74] док је часопис Entertainment Weekly 2007. године именовао Голума као трећи омиљени компјутерски генерисани филмски лик.[75]

Године 2025, филм се нашао на 43. месту листе The New York Times-а под насловом „100 најбољих филмова 21. века по избору читалаца”.[76]

Награде

[уреди | уреди извор]

Амерички филмски институт је реплику из филма „Мој прекрасни.” поставио на 85. место листе „100 година АФИ-ја... 100 филмских цитата”. Најзначајније награде које је филм освојио дате су у табели.

Награда Категорија Номиновани Исход
Оскар Најбољи филм Бари М. Озборн, Френ Волш и Питер Џексон Номинација
Најбоља уметничка режија Грант Мејџор, Ден Хена и Алан Ли Номинација
Најбоља монтажа Мајкл Џ. Хортон Номинација
Најбољи звук Кристофер Бојс, Мајкл Семаник, Мајкл Хеџес и Хамонд Пик Номинација
Најбоља монтажа звука Итан ван дер Рин и Мајк Хопкинс Освојено
Најбољи визуелни ефекти Џим Рајгил, Џо Летери, Рандал Вилијам Кук и Алекс Фјунке Освојено
Награде БАФТА Најбољи филм Бари М. Озборн, Френ Волш и Питер Џексон Номинација
Најбоља режија Питер Џексон Номинација
Најбоља фотографија Ендру Лесни Номинација
Најбоља костимографија Најла Диксон и Ричард Тејлор Освојено
Најбоља монтажа Мајкл Џ. Хортон Номинација
Најбоља шминка Питер Овен, Питер Кинг и Ричард Тејлор Номинација
Најбоља сценографија Грант Мејџор Номинација
Најбољи звук Итан ван дер Рин, Дејвид Фармер, Мајк Хопкинс, Хамонд Пик, Кристофер Бојс, Мајкл Семаник и Мајкл Хеџес Номинација
Најбољи специјални визуелни ефекти Џим Рајгил, Џо Летери, Рандал Вилијам Кук и Алекс Фјунке Освојено
Награде Златни глобус Најбољи филм – драма Господар прстенова: Две куле Номинација
Најбољи редитељ Питер Џексон Номинација
Награде Сатурн Најбољи фантастични филм Господар прстенова: Две куле Освојено
Најбољи редитељ Питер Џексон Номинација
Најбољи глумац Виго Мортенсен Номинација
Најбољи споредни глумац Енди Серкис Освојено
Најбољи млади глумац Елајџа Вуд Номинација
Најбољи сценарио Френ Волш, Филипа Бојенс, Стивен Синклер и Питер Џексон Номинација
Најбоља костимографија Најла Диксон и Ричард Тејлор Освојено
Најбоља шминка Питер Овен и Питер Кинг Освојено
Најбоља музика Хауард Шор Номинација
Најбољи специјални ефекти Џим Рајгил, Џо Летери, Рандал Вилијам Кук и Алекс Фјунке Номинација

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в „The Lord of the Rings: The Two Towers”. AFI Catalog of Feature Films. Архивирано из оригинала 12. 5. 2019. г. Приступљено 28. 12. 2018. 
  2. ^ „The Lord of the Rings - The Two Towers”. British Board of Film Classification. Архивирано из оригинала 21. 3. 2018. г. Приступљено 2. 5. 2019. 
  3. ^ „The Lord Of The Rings – The Two Towers [Extended version]”. British Board of Film Classification. Архивирано из оригинала 21. 3. 2018. г. Приступљено 9. 5. 2019. 
  4. ^ а б в г „The Lord of the Rings: The Two Towers (2002)”. Box Office Mojo. IMDb. Архивирано из оригинала 17. 5. 2020. г. Приступљено 17. 5. 2020. 
  5. ^ „The Lord of the Rings: The Two Towers (2002)”. The Numbers. Nash Information Services, LLC. Приступљено 1. 7. 2025. 
  6. ^ Lammers, Tim (28. 8. 2003). „New On Video: 'The Lord Of The Rings: The Two Towers'”. nbc4. Архивирано из оригинала 1. 9. 2003. г. Приступљено 7. 9. 2008. 
  7. ^ а б „2002 Worldwide Box Office”. Box Office Mojo. Приступљено 13. 3. 2024. 
  8. ^ Head, Steve (13. 12. 2002). „An interview with Peter Jackson”. IGN. Архивирано из оригинала 22. 2. 2009. г. Приступљено 24. 10. 2006. 
  9. ^ Pahle, Rebecca (1. 1. 2022). „11 actors who nearly starred in "The Lord of the Rings" franchise”. Salon. Архивирано из оригинала 12. 2. 2022. г. Приступљено 14. 2. 2022. 
  10. ^ „'Lord of the Rings' What if: Uma Thurman as Eowyn?”. MTV. Архивирано из оригинала 8. 10. 2021. г. Приступљено 8. 10. 2021. 
  11. ^ Archived at Ghostarchive and the Wayback Machine: „Uma Thurman Risks Stephen's Ire for Turning Down 'Lord of the Rings'”. YouTube. 21. 2. 2017. 
  12. ^ J.W. Braun, The Lord of the Films (ECW Press, 2009).
  13. ^ а б в Big-atures (DVD). New Line Cinema. 2003.  Звучни запис
  14. ^ а б в г Designing Middle-earth (DVD). New Line Cinema. 2003.  Звучни запис
  15. ^ а б в Weta Workshop (DVD). New Line Cinema. 2003.  Звучни запис
  16. ^ а б в г Cameras in Middle-earth: Filming The Two Towers (DVD). New Line Cinema. 2003.  Звучни запис
  17. ^ а б Warriors of the Third Age (DVD). New Line Cinema. 2003.  Звучни запис
  18. ^ Serkis, Andy (2003). Gollum: How we made Movie MagicНеопходна слободна регистрација. Harpercollins. стр. 24. ISBN 0-618-39104-5. 
  19. ^ а б в Weta Digital (DVD). New Line Cinema. 2002.  Звучни запис
  20. ^ Weta Digital (The Fellowship of the Ring Appendices) (DVD). New Line Cinema. 2003.  Звучни запис
  21. ^ The Taming of Sméagol (DVD). New Line Cinema. 2003.  Звучни запис
  22. ^ а б Thompson, Kristin (2011). „Gollum Talks to Himself: Problems and Solutions in Peter Jackson's The Lord of the Rings”. Ур.: Bogstad, Janice M.; Kaveny, Philip E. Picturing Tolkien: Essays on Peter Jackson's The Lord of the Rings Film Trilogy. McFarland & Company. стр. 35—36. ISBN 978-0-7864-8473-7. Архивирано из оригинала 2021-07-13. г. Приступљено 2020-08-23. 
  23. ^ Sharf, Zack (2020-12-14). „Peter Jackson Reveals He Didn’t Write or Direct His Favorite ‘Lord of the Rings’ Trilogy Scene”. IndieWire. Приступљено 2025-01-05. 
  24. ^ The Late Show with Stephen Colbert (2020-12-12). What Is Peter Jackson's Favorite "LOTR" Scene? Stephen Gets The Answer. Приступљено 2025-01-05 — преко YouTube.  Звучни запис
  25. ^ Adams 2010, стр. 2–7.
  26. ^ „Two Tower's Score Remains Eligible”. Baltimore Sun. Архивирано из оригинала 30. 9. 2007. г. Приступљено 15. 3. 2007. 
  27. ^ Adams 2010, стр. 369–371.
  28. ^ а б в The Lord of the Rings: The Two Towers: Original Motion Picture Soundtrack (CD liner notes). Reprise Records. 2002. 
  29. ^ Adams 2010, стр. 227–228.
  30. ^ Sequentia, Edda — Myths from medieval Iceland, Deutsche Harmonia Mundi, 1999
  31. ^ „20 Questions with Peter Jackson”. Peter Jackson online transcript from Ain't It Cool News. Архивирано из оригинала 5. 2. 2008. г. Приступљено 24. 10. 2006. 
  32. ^ а б Peter Jackson, Fran Walsh and Philippa Boyens (2003). Director/Writers Commentary (DVD). New Line.  Звучни запис
  33. ^ а б в г д From Book to Script: Finding the Story (DVD). New Line. 2003.  Звучни запис
  34. ^ Morris, Clint (5. 12. 2002). „Interview: Liv Tyler”. Moviehole. Архивирано из оригинала 11. 10. 2007. г. Приступљено 16. 2. 2007. 
  35. ^ Editorial: Refining the Story (DVD). New Line. 2003.  Звучни запис
  36. ^ Carpenter 2023, #140 to Rayner Unwin, 17 August 1953.
  37. ^ Carpenter 2023, #143 to Rayner Unwin 22 January 1954.
  38. ^ Hammond & Scull 1995, стр. 178.
  39. ^ Hammond & Anderson 1993, стр. 92 (23 February 1954 entry).
  40. ^ „Two Towers and T3 trailers are coming! Red Dragon images! X-Men 2 get a Stryker! Plus much more!”. 24. 6. 2002. Архивирано из оригинала 18. 8. 2022. г. Приступљено 18. 8. 2022. 
  41. ^ „'Two Towers' trailer”. Chicago Tribune. 27. 9. 2002. Архивирано из оригинала 18. 8. 2022. г. Приступљено 18. 8. 2022. 
  42. ^ „UK video stores jump the gun on 'Rings'”. IMDb — Studio Briefing. 27. 8. 2003. Архивирано из оригинала 6. 12. 2008. г. Приступљено 29. 10. 2006. 
  43. ^ Bonin, Liane (3. 9. 2003). „Two Towers DVD breaks rental records”. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала 28. 6. 2022. г. Приступљено 27. 6. 2022. 
  44. ^ „Year End 2003 Top-selling titles (combined VHS and DVD)”. Variety. 30. 12. 2003. Архивирано из оригинала 28. 6. 2022. г. Приступљено 27. 6. 2022. 
  45. ^ „The Lord of the Rings: The Two Towers (Extended Edition) [Blu-Ray] (2002)”. DVD Movie Guide. Архивирано из оригинала 16. 6. 2017. г. Приступљено 26. 3. 2016. 
  46. ^ Grossberg, Josh (3. 11. 2001). „"LOTR" Fans Get Credit”. E! News. Архивирано из оригинала 11. 1. 2018. г. Приступљено 23. 3. 2016. 
  47. ^ „The Lord of the Rings: The Motion Picture Trilogy Blu-ray: Theatrical Editions”. Blu-ray.com. Архивирано из оригинала 25. 2. 2010. г. Приступљено 18. 2. 2010. 
  48. ^ Calogne, Juan (23. 6. 2010). „Lord of the Rings Movies Get Separate Blu-ray editions”. Blu-ray.com. Архивирано из оригинала 26. 6. 2010. г. Приступљено 28. 11. 2010. 
  49. ^ „Lord of the Rings Pre-order Now Available”. Amazon. 31. 5. 2011. Архивирано из оригинала 30. 5. 2011. г. Приступљено 31. 5. 2011. 
  50. ^ Brew, Simon (9. 10. 2020). „Lord Of The Rings and The Hobbit set for 4K release in November”. filmstories.co.uk. Архивирано из оригинала 21. 10. 2020. г. Приступљено 30. 11. 2020. 
  51. ^ „LORD OF THE BOX OFFICE: 'RINGS' SHOWS ITS POWER”. 21. 12. 2002. Архивирано из оригинала 15. 3. 2022. г. Приступљено 15. 3. 2022. 
  52. ^ „'Two Towers' dominates US box office”. United Press International. 22. 12. 2002. Архивирано из оригинала 29. 4. 2022. г. Приступљено 29. 4. 2022. 
  53. ^ а б „New 'Rings' towers over the competition”. Los Angeles Times. 23. 12. 2002. Архивирано из оригинала 15. 3. 2022. г. Приступљено 15. 3. 2022. 
  54. ^ B., Scott (13. 1. 2003). „Weekend Box Office: The Two Towers Toppled...to Number Two!”. IGN. Приступљено 15. 10. 2024. 
  55. ^ Groves, Don (5. 5. 2003). „Marvel-ous 'X2' opening”. Variety. Архивирано из оригинала 3. 2. 2022. г. Приступљено 1. 3. 2022. 
  56. ^ „Matrix Reloaded passes $100m abroad in record time”. Архивирано из оригинала 21. 3. 2022. г. Приступљено 4. 5. 2022. 
  57. ^ DiOrio, Carl (10. 11. 2003). „Neo, hobbits still at it for global B.O. mark”. Variety. Архивирано из оригинала 4. 5. 2022. г. Приступљено 1. 3. 2022. 
  58. ^ „Towering success: Lord Of The Rings sequel goes international”. Архивирано из оригинала 24. 3. 2022. г. Приступљено 4. 5. 2022. 
  59. ^ „The Two Towers continues record-breaking int'l run”. 
  60. ^ „Rings rules but Kaante and Alabama show there's room for alternatives”. 
  61. ^ „8 Mile dethrones The Lord Of The Rings”. 
  62. ^ „The Lord of the Rings: The Two Towers (2002)”. Rotten Tomatoes. Fandango. Архивирано из оригинала 17. 5. 2020. г. Приступљено 13. 4. 2021. 
  63. ^ „The Lord of the Rings: The Two Towers (2002)”. Metacritic. CBS Interactive. Архивирано из оригинала 17. 5. 2020. г. Приступљено 17. 5. 2020. 
  64. ^ „Cinemascore”. CinemaScore. Архивирано из оригинала 20. 12. 2018. г. Приступљено 22. 3. 2020. 
  65. ^ Ebert, Roger (18. 12. 2002). „Lord of the Rings:The Two Towers Movie Review”. Chicago Sun-Times. Архивирано из оригинала 12. 5. 2013. г. Приступљено 18. 12. 2002. 
  66. ^ „BBC - Stoke and Staffordshire Films - The Lord of the Rings: The Two Towers Review”. www.bbc.co.uk. Архивирано из оригинала 11. 2. 2022. г. Приступљено 11. 2. 2022. 
  67. ^ „That's another fine myth ...”. The Guardian. 15. 12. 2002. Архивирано из оригинала 5. 2. 2022. г. Приступљено 14. 2. 2022. 
  68. ^ Morgenstern, Joe (20. 12. 2002). „The Hobbits May Be Short, But 'Two Towers' Stands Tall”. Wall Street Journal. Архивирано из оригинала 13. 2. 2022. г. Приступљено 13. 2. 2022 — преко www.wsj.com. 
  69. ^ Walker, Alexander (10. 4. 2012). „Darkness on Middle Earth”. www.standard.co.uk. Архивирано из оригинала 12. 2. 2022. г. Приступљено 12. 2. 2022. 
  70. ^ Ansen, David (22. 12. 2002). „And Just In Time For Christmas”. Newsweek. Архивирано из оригинала 12. 2. 2022. г. Приступљено 12. 2. 2022. 
  71. ^ „Lord Of The Rings: The Two Towers”. Empire. 18. 12. 2002. Архивирано из оригинала 12. 2. 2022. г. Приступљено 12. 2. 2022. 
  72. ^ „The Lord of the Rings: the Fellowship of the Ring”. The Guardian. 14. 12. 2001. Архивирано из оригинала 20. 1. 2022. г. Приступљено 14. 2. 2022. 
  73. ^ „The Lord of the Rings: The Two Towers”. The Guardian. 13. 12. 2002. Архивирано из оригинала 12. 2. 2022. г. Приступљено 14. 2. 2022. 
  74. ^ „The best – and worst – movie battle scenes”. CNN. 30. 3. 2007. Архивирано из оригинала 8. 4. 2007. г. Приступљено 1. 4. 2007. 
  75. ^ „Our 10 Favorite CG Characters”. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала 9. 8. 2007. г. Приступљено 30. 7. 2007. 
  76. ^ „Readers Choose Their Top Movies of the 21st Century”. The New York Times. Приступљено 2. 7. 2025. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Господар_прстенова:_Две_куле&oldid=30509143”