Драгиша Пандуровић

С Википедије, слободне енциклопедије
Драгиша Пандуровић
Igor 2085.jpg
Дивизијски генерал Драгиша Пандуровић
Датум рођења(1885-12-30)30. децембар 1885.
Место рођењаСење
 Краљевина Србија
Датум смрти25. август 1951.(1951-08-25) (65 год.)
Место смртиОснабрик
 Западна Немачка
Године службе19061941.
ЧинДивизијски генерал
Битке/ратовиПрви балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
ОдликовањаОрден Белог орла
Орден Карађорђеве звезде
Орден Светог Саве
Златна медаља за храброст


Драгиша Пандуровић (Сење, 30. децембар 1885 - Оснабрик, 25. август 1951) био је дивизијски генерал, учесник Балканских ратова и Првог светског рата, уредник Војничког гласника од 1926 до 1928. године, командант Дунавске дивизијске области од 1940 до 1941. године


Живот и рад[уреди | уреди извор]

Драгиша Пандуровић рођен је 30. децембра 1885. године у селу Сењу, недалеко од Ћуприје.[1] Основну школу је завршио у родном месту. Прва два разреда гимназије завршио је у Параћину, а остатак гимназијског образовања у Нишу.[2] После завршене гимназије, конкурисао је за пријем у Војну академују где је био примљен. На школовање је ступио 9. септембра 1902. године у као питомац 35. класе.[3] Након четири године школовања 27. августа 1906. године произведен је у чин пешадијског потпоручника.[4] По завршетку школовања распоређен је у 12. пешадијски пук, крушевачког гарнизона. Пешадијски поручник постаје 29. јуна 1910. године.[5]

Балкански ратови и Први светски рат[уреди | уреди извор]

У Први балкански рат кренуо је као командир 2.чете 2.батаљона 12.пешадијског пука I позива Цар Лазар. После угушења Арнаутске побуне 1913. године 12. пешадијски пук Цар Лазар премештен је из Скопља у Дебар. Драгиша Пандуровић је до повлачења српске војске на Крф ратовао у његовом саставу као командир 4. чете 1. батаљона.[2] У чин капетана прве класе унапређен је 4. јун 1915. године.[6] Лета 1915. године пук је пребачен у састав Браничевског одреда. Српска војска урадила је реорганизацију и Драгиша Пандуровић поставњен је за командира 3. чете 3. батаљона у 12. пешадијском пуку Шумадијске дивизије. Ова дивизија била је додељена II армији војводе Степе Степановића.

Напредовање у служби[уреди | уреди извор]

Пред крај Првог светског рата, 16. октобра 1918. године унапређен је у чин мајора.[7] Вишу школу Војне академије (22. класа) завршио је 1. октобра 1922. године као седми у рангу. Одмах након тога, а по потреби службе, 8. октобра 1922. године постављен је за одељенског старешину 3. одељења 2. године Ниже школе Војне Академије.[8] После службе на Војној академији, остаје у Београду. Његове радне способности препоручиле су га да пређе у Ђенералштабно одељење Министарства војске и морнарице 8. новембра 1925. године.[9] Ђенералштабно одељење је у својој надлежности имало Уредништво Службеног војног листа и Војнички гласник. Драгиша Пандуровић је уређивао часопис Војнички гласник још док је био на служби у Војној академији. На дужност уредника Војничког гласника ступио је 31. августа 1926. године и на том месту остаје до 30. јуна 1928. године.[2] Почетком октобра 1926. године, поново се враћа на Војну академију, где је изабран за професора Војне географије.[10] У чин пуковника унапређен је 28. јуна 1927. године.[11] За класног старешину питомаца Ниже школе Војне академије постављен је 24. октобра 1927. године.[12] Пуковник Пандуровић поново се враћа у крушевачки гарнизон где је започео каријеру официра. Именован је 30. априла 1930. године за команданта 47. пешадијског пука, а на дужност је ступио 31. маја.[13] Након две године проведених у Крушевцу, пуковник Пандуровић добија прекоманду за Београд, где је почетком маја 1932. године поново постављен за класног старешину 58. класе Ниже школе Војне академије. После годину дана проведених у Београду, пуковник Пандуровић постављен је 16. октобра 1933. године за команданта 7. пешадијског пука „Краља Петра I“ у Новом Саду.[14] На тој дужности остаје до 31. октобра 1934. године када је поствљен за команданта пешадије Зетске дивизијске области.[15] Указом од 31. децембра 1934. године Драгиша Пандуровић је унапређен у чин бригадног генерала. Након три године генерал Пандуровић добија прекоманду и постављен је 5. новембра 1937. године за команданта Школе за резервне пешадијске официре.[2] После годину дана, тачније 10. новембра 1938. године постављен је за вршиоца дужности команданта Косовске дивизијске области у Приштини. Указом Краља од 6. септембра 1939. године постављен је за команданта Брегалничке дивизијске области у Штипу.

Петар II Карађорђевић, а на предлог Министра Војске и Морнарице Милана Недића, унапредио је Драгишу Пандуровића у чин дивизијског генерала 1. децембра 1939. године.[16]

После годину дана проведених као командант у Штипу, Драгиша Пандуровић долази у Београд где је 23. октобра 1940. године постављен за команданта Дунавске дивизијске области.[2]

После промена од 27. марта 1941. године, најпре је стављен на располагање, одузета му је команда, а пред почетак рата активиран је и постављен за команданта Триглавске дивизије у Љубљани.[2] Приликом бомбардовања Новог Места 11. априла 1941. године Драгиша Пандуровић бива рањен, заробљен и одведен у немачко заробљеништво у Нирнберг. Након годину дана бива пребачен у логор у Оснабрику. Драгиша Пандуровић преживео је случајно савезничко бомбардовање логора 6. децембра 1944. године. По ослобођењу, није смео да се врати у земљу већ је остао да живи у Немачкој, као емигрант.[1]

Драгиша Пандуровић преминуо је 25. августа 1951. године у Оснабрику где је и сахрањен.

Био је председник испитне комисије за чин мајора рода војске за канцеларијске и административне послове за испитну 1940/1941. годину.

За дугу и савесну службу одликован је бројним високим домаћим одликовањима.

Одликовања[уреди | уреди извор]

Породица[уреди | уреди извор]

Отац Драгослав сеоски трговац и поседник, мајка Милева домаћица, сестре Драга, Сида и Дана. Супруга Драгица-учитељица. Ћерке Оливера-службеник у Српско књижевној задрузи и Радмила-библиотекар у Институту за медицинска истраживања.

Галерија[уреди | уреди извор]

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Тактичка употреба пешадиског оружја и ватре у нашим прошлим ратовима : од 1912. - 1918. г. - Београд : Родољуб, 1926.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Бјелајац, Миле. Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918-1941. : студија о војној елити и биографски лексикон. : Институт за новију историју Србије : Добра, 2004. стр. 235. ISBN 978-86-7005-039-6. 
  2. ^ а б в г д ђ Бјелајац, Миле. Генерал Драгиша Пандуровић : живот и сведочења. Београд : Институт за новију историју Србије : Алтера, 2007. стр. 21—77. ISBN 978-86-7005-051-8. 
  3. ^ Службени војни лист, година 22, број 37, од 20. септембра 1902. године, стр. 691-692
  4. ^ Службени војни лист, година 26, број 24, од 27. августа 1906. године, стр. 499-500
  5. ^ Службени војни лист, година 30, број 23, од 29. јуна 1910. године, стр. 553-554
  6. ^ Службени војни лист, година 35, број 15, од 4. јуна 1915. године, стр. 297-298
  7. ^ Службени војни лист, година 37, број 45, од 3. новембра 1918. године, стр. 621-622
  8. ^ Службени војни лист, година 41, број 42, од 12. октобра 1922. године, стр. 1873-1874
  9. ^ Службени војни лист, година 44, број 50, од 11. новембра 1925. године, стр. 1773-1774
  10. ^ Службени војни лист, година 45, број 48, од 20. новембра 1926. године, стр. 2069-2070
  11. ^ Службени војни лист, година 46, број 26, од 28. јуна 1927. године, стр. 1195-1196
  12. ^ Службени војни лист, година 46, број 44, од 29. октобара 1927. године, стр. 1971-1972
  13. ^ Службени војни лист, година 49, број 18, од 1. маја 1930. године, стр. 853-854
  14. ^ Службени војни лист, година 52, број 34, од 20. октобара 1933. године, стр. 1565-1566
  15. ^ Службени војни лист, година 53, број 44, од 5. новембра 1934. године, стр. 1661-1662
  16. ^ Службени војни лист, година 58, број 44, од 1. децембра 1939. године, стр. 2473-2474

Спољашње везе[уреди | уреди извор]