Пређи на садржај

Интерлеукини

С Википедије, слободне енциклопедије

Интерлеукини су група цитокина (излучених протеина/сигналних молекула). Интерлеукин које ослобађају бела крвна зрнца (леукоцити) су прво откривени. Термин интерлеукин је изведен из (интер-) „као у средства за комуникацију“, и (-леукин) „услед да леукоцити производе многе од ових протеина и да оно делују на леукоците ". Ово име је врста реликвије, пошто њих производе многе врсте ћелија у телу. Функција имунског система је у знатној мери зависна од интерлеукина. Већину интерлеукина синтетишу помоћни CD4+ T лимфоцити, а у значајној мери и моноцити, макрофаге, и ендотелијалне ћелије. Оне промовишу развој и диференцијацију T, B, и хематопоетских ћелија.[1][2]

Врсте интерлеукина

[уреди | уреди извор]
Име Извор[3] Target receptors[3][4] Циљне ћелије[3] Функција[3]
IL-1 макрофаге, B ћелије, моноцити[5], дендритске ћелије[5] CD121a/IL1R1, CD121b/IL1R2 T помоћне ћелије ко-стимулација[5]
B ћелије матурација & пролиферација[5]
NK ћелије активација[5]
макрофаге, ендотелијум, друге инфламација[5], мале количине индукује реакцију акутне фазе, велике количине узрокује грозницу
IL-2 Th1-ћелије CD25/IL2RA, CD122/IL2RB, CD132/IL2RG активиране[5] T ћелије и B ћелије, NK ћелије, макрофаге, олигодендроцити стимулишу раст и диференцијацију T ћелијског одговора. Може бити коришћено у имунотерапији у третману карцинома или за супресију код трансплант пацијената.
IL-3 активиране Т помоћне ћелије[5], mast ћелије, NK ћелије, ендотел, еосинофили CD123/IL3RA, CD131/IL3RB хематопоетске стем ћелије диференцијација и пролиферација мијелоидних прогенитор ћелија[5] у нпр. еритроците, гранулоците
маст ћелије раст и ослобађање хистамина[5]
IL-4 Th2-ћелије, активиране наивне CD4+ ћелије, меморијске CD4+ ћелије, mast ћелије, макрофаге CD124/IL4R, CD132/IL2RG активиране B ћелије пролиферација и диференцијација, IgG1 и IgE синтеза[5]. Важна улога у алергијском одзиву (IgE)
T ћелије пролиферација[5]
Ендотел
IL-5 Th2-ћелије, mast ћелије, еосинофили CD125/IL5RA, CD131/IL3RB еосинофили производња
B ћелије диференцијација, IgA производња
IL-6 макрофагe, Th2 ћелије, B ћелије, астроцити, ендотелијалне ћелије CD126/IL6RA, CD130/IR6RB активиране B ћелије диференцијација у ћелије плазме
ћелије плазме секреција антитела
хематопоетске стем ћелије диференцијација
T ћелије, друге индукује реакцију акутне фазе, хематопоезу, диференцијацију, инфламацију
IL-7 ћелије строме коштане сржи и ћелије строме тимуса CD127/IL7RA, CD132/IL2RG пре/про-B ћелије, пре/про-T ћелије, NK ћелије диференцијација и пролиферација лимфоцитних прогенитор ћелија, има удела у опстанку, развоју и хомеостази B, T, и NK ћелија, ↑проинфламаторни цитокин
IL-8 макрофаге, лимфоцити, епителске ћелије, ендотелне ћелије CXCR1/IL8RA, CXCR2/IL8RB/CD128 неутрофили, базофили, лимфоцити хемотакса неутрофила
IL-9 Th2 ћелије, специфично CD4+ помоћне ћелије CD129/IL9R T ћелије, B ћелије Потенцира IgM, IgG, IgE, стимулише mast ћелије
IL-10 моноцити, Th-ћелије, CD8+ T ћелије, mast ћелије, макрофаге, B ћелије subset CD210/IL10RA, CDW210B/IL10RB макрофаге продукција цитокина[5]
B ћелије активација[5]
маст ћелије
Th1-ћелије инхибира производњу Th1 цитокина (IFN-γ, TNF-β, IL-2)
Th2-ћелије Стимулација
IL-11 строма коштане сржи IL11RA строма коштане сржи производња протеина акутне фазе, остеокласт формација
IL-12 дендритске ћелије, B ћелије, T ћелије, макрофаге CD212/IL12RB1, IR12RB2 активиране[5] T ћелије, диференцијација у цитотоксичне T ћелије са IL-2[5], ↑ IFN-γ, TNF-α, ↓ IL-10
NK ћелије IFN-γ, TNF-α
IL-13 активиране Th2-ћелије, mast ћелије, NK ћелије IL13R Th2-ћелије, B ћелије, макрофаге Стимулише раст и диференцијацију B ћелија (IgE), инхибира Th1-ћелије и производњу инфламаторних цитокина макрофага (нпр. IL-1, IL-6), ↓ IL-8, IL-10, IL-12
IL-14 T ћелије и поједине малигне B ћелије активиране B ћелије контролише раст и пролиферацију B ћелија, инхибира Ig секрецију
IL-15 мононуклеарни фагоцити (и неких других ћелија), посебно макрофаге након инфекције са вирусима IL15RA T ћелије, активиране B ћелије Индукује производњу Природни убица ћелије
IL-16 лимфоцити, епителијалне ћелије, еосинофили, CD8+ T ћелије CD4 CD4+ T ћелије (Th1-ћелије) CD4+ хемоатрактант
IL-17 Th17-ћелије (Th17) CDw217/IL17RA, IL17RB епителијум, ендотелијум, друга остеокластогенеза, ангиогенеза, ↑ инфламаторни цитокини
IL-18 макрофаге CDw218a/IL18R1 Th1-ћелије, NK ћелије Индукује IFNγ производњу, ↑ активност NK ћелија
IL-19 - IL20R -
IL-20 - IL20R регулише пролиферацију и диференцијацију кератиноцита
IL-21 активиране T помоћне ћелије, NK ћелије IL21R Сви лимфоцити, дендритске ћелије ко-стимулише активацију и пролиферацију CD8+ T ћелија, повећава NK цитотоксичност, повећава CD40-руковођену пролиферацију B ћелија, диференцијацију и промену изотипа, промовише диференцијацију Th17 ћелија
IL-22 - IL22R Активира STAT1 и STAT3 и повећава производњу протеина акутне фазе као што су серум амилоид A, Алфа 1-антихимотрипсин и хаптоглобин у хепатома ћелијским линијама
IL-23 - IL23R Повећава ангиогенезу али умањује CD8 T-ћелијску инфилтрацију
IL-24 - IL20R Игра важне улоге у супресији тумора, залечивању рана и псоријази путем утицаја на ћелијски опстанак.
IL-25 - LY6E Индукује производњу IL-4, IL-5 и IL-13, што стимулише експанзију еосинофила
IL-26 - IL20R1 Повећава секрецију IL-10 и IL-8 и CD54 изражавање на површини епителијалних ћелија
IL-27 - IL27RA Регулише активност B лимфоцита и T лимфоцита
IL-28 - IL28R Игра улогу у имуној одбрани против вируса
IL-29 - Игра улогу у одбрани против микроба
IL-30 - Формира један од IL-27 ланаца
IL-31 - IL31RA Можда учествује у инфламацији коже
IL-32 - Индукује секрецију моноцита и макрофага TNF-α, IL-8 и CXCL2
IL-33 - Индукује Th1-ћелије да производе тип 2 цитокине
IL-34 - стимулишући фактор колонија 1 рецептора моноцити Повећава раст или опстанак имуних ћелија, моноцита.
IL-35 регулаторне T ћелије Супресија активације Т помоћних ћелија

Погледати

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Thomas J. Kindt; Richard A. Goldsby; Barbara Anne Osborne; Janis Kuby (2006). Kuby Immunology (6 изд.). New York: W H Freeman and company. ISBN 1429202114. 
  2. ^ Mire-Sluis, Anthony R.; Thorpe, Robin, ур. (1998). Cytokines (Handbook of Immunopharmacology). Boston: Academic Press. ISBN 0-12-498340-5. 
  3. ^ а б в г Unless else specified in boxes, then ref is: Lippincott's Illustrated Reviews: Immunology. Paperback: 384 pages. . Lippincott, Williams & Wilkins. 2007. pp. 68. ISBN 978-0-7817-9543-2. 
  4. ^ Noosheen Alaverdi & David Sehy (1. 5. 2007). „Cytokines - Master Regulators of the Immune System” (PDF). eBioscience. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 3. 2006. г. Приступљено 28. 2. 2008. 
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Cytokine tutorial, The University of Arizona Архивирано на сајту Wayback Machine (2. фебруар 2008), Приступљено 8. 4. 2013.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]