Пређи на садржај

Кет Пауер

С Википедије, слободне енциклопедије
Кет Пауер
Кет Пауер током наступа у Хамбургу 2013. године
Лични подаци
Пуно имеЧарлин Мари Чан Маршал
Датум рођења(1972-01-21)21. јануар 1972. (52 год.)
Место рођењаАтланта, Џорџија, Сједињене Државе
Занимање
Музички рад
Активни период1992—данас
Жанр
Инструменти
Издавачке куће
  • Runt
  • Smells Like records
  • Matador
  • Domino
Остало
Повезани чланци
Веб-сајтЗванични веб-сајт

Чарлин Мари Чан Маршал (енгл. Charlyn Marie Chan Marshall, познатија као Кет Пауер енгл. Cat Power; Атланта, 21. јануар 1972) америчка је кантауторка, музичарка и модел.[1][2] Име Кет Пауер је назив првог бенда певачице, али је постало и њено сценско име као соло уметнице.

Рођена је у Атланти, одрасла у разним деловима Сједињених Држава, а каријеру је започела у локалним бендовима Атланте, почетком деведесетих година. Након успостављања сарадње са Лиз Фер, сарађивала је и са Стивом Шелијем и Соник Јаутом, са којима је издала прва два студијска албума, Dear Sir (1995) и Myra Lee (1996) и потписала уговор са издавачком кућом Matador records, након чега је објавила и трећи албум под називом What Would the Community Think.[3] Након тога објавила је и албум Moon Pix који је добио углавном позитивне критике, а снимљен је са аустралијским бендом Dirty Three. Пети студијски албум под називом The Covers Record певачица је објавила 21. марта 2000. године и он садржи обрађене песме.

Након краће паузе певачица је 2003. године објавила шести студијски албум под називом You Are Free, а на њему су готовали музичари Дејв Грол и Еди Ведер. Седми студијски албум The Greatest објављен је 2006. године, а на њему је гостовао велики број музичара из Мемфиса. Наредни албум, под називом Jukebox објављен је 2008. године, а 2012. године девети студијски албум певачице, под називом Sun, који је издала у самосталној продукцији, а он се нашао на десетом месту музичке листе Билборд 200.[4] Критичари су приметили да певачица комбинује жанрове као што су панк, фолк и блуз на њеним првим албумима, као и елементе соула и других жанрова на каснијим материјалима.[5]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Кет Пауер рођена је 21. јануара 1972. године у Атланти. Друго је дете у породици Чарлија Маршала, блуз музичара и пијанисте и Мире Ли Маршал.[6] Кет има старију сестру Миранду.[7] Њени родитељи су се развели 1979. године, њена мајка се поново удала и добила сина Лемија.[7][1][8] Кет је похађала десет различитих школа широм југа Сједињених Држава, а током детињства о њој се често бринула њена баба.[7] Током младости није смела да купује плоче, али је слушала збирку плоча њеног очуха, која је обухватала издања музичара као што су Отис Рединг, Creedence Clearwater Revival и Ролингстонсе, Бери Вајта и друга.[9][10] У шестом разреду основне школе успоставила је надимак Чен који ће касније професионално користити.[11]

Када је имала тринаест година волела је да слуша бендове као што су The Smiths, The Cure и Siouxsie and the Banshees. Певачица је морала да штеди паре како би купила касете, а прву коју је добила била је америчког панк рок бенда Misfits.[12] Када је напунила шестанест година престала је да контактира са мајком, а нису имале контакт до њене двадесет и четврте године.[1] Религија је значајно утицала на њено одрастање, њен отац је био Јеховин сведок, а она је са баком похађала цркве Јужног баптиста, где је почела да пева.[13][14][10]

Године 2005. Кет је започела везу са америчким глумцем Ђованијем Рибисијем и живела са њим и његовом четрнаестогодишњом ћерком у Лос Анђелесу.[15] Пар је такође имао кућу за изнајмљивање у Малибуу, коју је Кет користила као студио.[15] Након што је објавила албум The Greatest, Кет је отказала престојећу турнеју за пролеће 2006. године и искористила слободно време како би решила менталне проблеме, а примљена је у психијатриску клинику у Мајамију, где се задржала седам дана.[16][17][14] У јуну 2012. године у медијима је објављено да је Кет прекинула емотивну везу са Рибисијем.[18] Након тога Кет је имала здравствених проблема, 2012. године отказала је европску турнеју из разлога што је више пута хоспиталозована.[19][20]

У априлу 2015. године певачица се породила и добила сина, али јавности није откриле име дететовог оца.[21][22]

На добротворној музичкој компилацији, која је објављена 2009. године под називом Dark Was the Night, Кет је учествовала са уживо песмом Amazing Grace, заједно са музичком групом Dirty Delta Blues band.[23][24] Компилација је изашла под окриљем издавачке куће 4AD, а све у циљу прикупљања финансијских средстава за оболеле од ХИВ вируса.[25] Дана 25. децембра 2011. године Кет је објавила нову верзију песме King Rides By за преузимање са њеног веб-сајта, а сав приход од продаје песме дониран је једној дечијој фондацији и Форни центру.[26][27]

Каријера

[уреди | уреди извор]
Кет током наступа у Едмонтону, 2016.

1992—1995: Почетак каријера

[уреди | уреди извор]

Први инструмент који је Кет свирала била је гитара, коју је научила сама да свира.[1][10] Док је радила у пицерији крајем осамдесетих година, почела је да прави музику у Атланти, заједно са Гленом Трашером, Марком Муром, Демоном Муром и Флечером Лигеротом, а окупљали су се у подруму.[28] Група је добила понуде да наступа и морали су брзо да смисле име, а изабрали су Cat Power.[1][25] Док је живела у Атланти, Кет је свирала на својим првим емисијама уживо, као подршка пријатељима, који су били у бендовима Opal Foxx и Magic Bone.[29] У интервјуу из 2007. године Кет је објаснила да је сама музика била више експериментална и да су свака свирка за њу и њене пријатеље били поводи да се напију или да конзумирају дрогу.[30] Такође у интервјуу је истакла да је један број њених вршњака постао завистан од хероина.[1] Након смрти свог дечка и губитка најбољег пријатеља који је преминуо од последица ХИВ вируса, Кет се 1992. године преселила у Њујорк, са Гленом Трашером.[31] Нови дечко помогао јој је да добије посао у ресторану.[32] Нови партнер упознао ју је са слободном џез експерименталном музичком сценом у Њујорку.[30] Након што је присуствовала концерту Антонија Бракстона, одржала је свој први шоу импровизоване музике у Бруклину.[33] Након тога Кет се упознала са члановима бенда God Is My Co-Pilot, који су јој помогли да објави први сингл под називом Headlights у ограниченом тиражу од 500 примерака, под окриљем њихове издавачке куће Making of Americans.[34] Кет је истовремено снимила своја прва два албума Dear Sir и Myra Lee у децембру 1994. године у малом подрумском студију у близини Мот Стрита у Њујорку, са гитаристом Тимом Фољаном и Соником Јаутом и бубњарем Стивом Шилом, који се са Кет упознао 1993. године.[35][36] Певачица је у једном дану снимила двадесет песама а оне су подељене у два албума, Dear Sir и Myra Lee која су објављена у октобру 1995. и марту 1996. године.[37] Као први албум Кет води се албум Dear Sir.

1996—2003: Рана издања Матадора

[уреди | уреди извор]
Кет током наступа у Едмонтону, 2016.

Године 1996. Кет је потписала уговор са издавачком кућом Matador records и у септембру исте године објавила трећи студијски албум под називом What Would the Community Think, а он је снимљен у Мемфису у фебруару 1996. гоидне.[3][38] Албум је продуцирао Шели, који је са Фољаном био и на позадинским вокалима песама на албуму.[39][40][39][41]

Након објављивања албума What Would the Community Think, Кет је отпутовала у Јужну Африку, након чега је напустила Њујорк и преселила се у Портланд у Орегону, где је радила као бебиситерка.[42][43] У пролеће 1997. године са тадањшим дечком преселила се у сеоску кућу у Просперити у Јужној Каролини.[44][43] Тамо је написала шест нових песама, а већина њих нашле су се на њеном наредном албуму Moon Pix (1982), који је снимила у Синг синг студију у Мелбурну са позадинским вокалима музичара Мика Тајнера и Џима Вајта из аустралијског бенда Dirty Three.[45][46][47][48] Албум је добио углавном позитивне критике, као и спот за песму Cross Bones Style.[49][50][51] Током 1999. године Кет је наступила у великом броју емисија, где је пружала музичку пратњу.[52] Материјали и омот емисија нашли су се на њеном петом албуму под називом The Covers Record, који је објављен 2000. године. Песме са албума снимане су у периоду од 1998. до 1999. године.[32][53]

Почетком двехиљадитих година, Кет је радила као модел.[54][54] У фебруару 2003. године Кет је објавила албум под називом You Are Free а на њему су готовали музичари као што су Дејв Грол и Ворен Елис.[55] Албум се нашао на сто и петом месту музичке листе Билборд 200, а за песму He War снимљен је видео спот. Певачица је након тога, током 2003. и 2004. године одржала турнеју у Европи, Бразилу, Сједињеним Америчким Државама и у Аустралији.[32] Током овог периода, Кет је често наступа, а 2003. године амерички недељни часопис The New Yorker истакао је како су њени наступи постали „трагични и непредвидљиви”, а певачица је касније ову критику приписала проблему са алкохолом.[56][16] У периоду када је певачица објавила шести студијски албум под називом You Are Free, купила је кућу у Мајамију.[57][33]

2004—2011: Комерцијални успех

[уреди | уреди извор]
Кет током наступа у Бечу, 2015. године.

У октобру 2004. године Matador records објавио је ДВД филм под називом Speaking for Trees који садржи двочасовни снимак певачице Кет која наступа са својом гитаром у шуми. Сет је пропраћен аудио компакт диском који садржи осамнаестоминутну песму Willie Deadwilder, на којој поред Кет учествује и М. Вард, такође на гитари.[58] Дана 22. јануара 2006. године певачица је објавила седми албум под називом The Greatest, а на њему су гостивали Дејвид Смит, Стив Потс и Лерој Хоџс.[59] Албум се нашао на тридесет и четвртом месту листе Билборд 200.[59] The Greatest проглашен је шестим најбољим албумом 2006. године од стране часописа Ролинг Стоун.[60][61] У том периоду, Кет је сарађивала са неколико музичара на различитим пројектима, укључујући Мика Колинса на песми Auf Dem Strom, са Карен Елсон на песми Je t'aime... moi non plus и са многим другим. Током јесени 2006. године Кет је постала потпарол компаније Шанел, након што ју је приметио Карл Лагерфелд испред хотела Мерцер у Њујорку.[62][63]

У јануару 2008. године Кет је објавила други албум са обрадама песмама, под називом Jukebox, а снимљен је са бендом Dirty Delta Blues. Албум садржи оригиналну песму Song to Bobby, који је Кет посветила Бобу Дилану. Албум је објављен у јулу 2008. године.[64][65][66][67] У септембру 2008. године Кет и чланови бенда Dirty Delta Blues снимили су своју верзију песме Space Oddity, коју у оригиналу изводи Дејвид Боуи, за рекламу о аутомобилима Линколн.[68] Године 2013. песма бенда Cat Power's, Have Yourself a Merry Little Christmas коришћена је у божићној реклами компаније Apple Inc..[69] У децембру 2008. године Кет је објавила ЕП Dark End of the Street на којем се налази шест песама.[70][71][72] Године 2009. Кет је гостовала на песми Hold On, Hold On музичара Neko Case, а песме се нашла на албуму Come Easy Go. Године 2011. певачица је гостовала на вокалима за песму Tonight You Belong to Me, музичара Едија Ведера.[73]

2012—данас

[уреди | уреди извор]

У фебруару 2012. године Кет је отказала заказано појављивање у Тел Авиву, Израелу, наводећи „велику збрку”, као и да се осећа болесно.[74] Била је суочена са апелима да се Израел бојкотује због сукоба са Палестином.[75] Два месеца касније отказала је и појављивање на музичком фестивалу Коачела, тврдећи да није фер да се тамо појави, а да пре тога није објавила нови албум, на којем је у то време радила.[76] Певачицин девети студији албум под називом Sun објављен је 29. августа 2012. године, а на њему се налази једанаест песама.[77][78][79] Водећи албумски сингл Run је објављен за дигитално преузимање током јуна 2012. године.[80][81] Песме на албуму садрже елементе електронског звука, чије текстове потписује Кет.[82] Албум је добио углавном позитивне критике, а називан је „страственим поп албумом електронске музике, филтрираним кроз душу кантауторке”.[83] Албум је дебитовао на десетом месту музичке листе Билборд 200, а продат је у више од 23.000 примерака прве недеље од објављивања.[4] У јулу 2015. године, објављено је да ће Кет позајмити глас у документарном филму Јанис: Мала плава девојчица, који је имао премијеру исте године на Филмском фестивалу у Венецији.[84] На телевизији, Кет се појавила у ТВ серији China, IL, у једночасовном музичком специјалу под називом Magical Pet.[85]

Дана 28. јула 2017. године певачица је на Инстаграм налогу објавила да је њен десети студијски албум спреман да буде објављен, али није открила датум изласка.[86][87] Дана 18. јула 2018. године, певачица је објавила десети студијски албум под називом Wanderer, а на њему се нашло једанест песама кантри блуз жанра.[88][89] Објавила је два сингла, Woman са Ланом дел Реј 15. августа и обраду песме Stay, коју у оригиналу изводи Ријана, 18. септембра.[90][91][92] Албум је објављен за Domini records.[93][94] Кет је након тога имала светску турнеју како би промовисала албум.[95]

Музички правац и перформанс

[уреди | уреди извор]

Издања од Кет често су запажена од стране музичких критичара, због њених мрачних инструментала на песмама, са утицајем блуза и меланхоличних текстова, због чега је добила надимак „Краљица туге”.[96] Певачица са друге стране тврди да је њена музика често погрешно интерпретирана, те да су многе њене песме трјумфалне, а не тужне.[97][98] Издања групе Cat Power's описана су као спајање елемената панка, фолка и блуза, док су каснија издања од Кет, након 2000. године, почека да укључују софистицираније садржаје и бољу музичку продукцију.[99][100][101] Албум The Greatest (2006), певачицинседми студијски албум садржи елементе ритам и блуза, а на инструменталима песама гостовао је бенд под називом Memphis Rhythm Band.[102] За разлику од њених претходних издања, која су садржала ретке аранжмане на гитари и клавиру, The Greatest је описан као „пуноправни студијски албум са софистицираном продукцијом и старијим играчима.”[103]

Кет је изводила уживо емисије који су биле познате, при чему се њене песме завршавају нагло и стапају једна са другом, без јасних прелаза.[104][105] Певачица је такође често скраћивала своје наступе, што се у неким приликама приписује страху од бине и утицају алкохола.[106][107] Певачица је отворено говорила о свом страху и проблему са менталним здрављем, депресијом, проблему са алкохолизмом и злоупотреби психоактивних супстанци.[108] До 2006. године Кет је нашла нове музичке сараднике и престала је да пије, након чега је како тврде музички критикари њен перформанс постао ентузијастичнији и професионалнији.[108][109][110]

Дискографија

[уреди | уреди извор]

Студијски албуми

Филмографија

[уреди | уреди извор]
Улоге Кет Пауер
Година
Српски назив
Изворни назив
Улога
Напомена
2007. Месечари Sleepwalkers плесачица Клерк краткометражни филм
2007. Моје ноћи боровнице My Blueberry Nights Каћа
2015. Америчка удовица American Widow жена која пева главна улога
2015. China, IL Кеико (горила која говори) анимирана серија

Награде и номинације

[уреди | уреди извор]
  • Освојено: Музичка награда Шортлист за албум The Greatest.[111]
  • Номинација: Награда Брит за најбољег женског међународног соло извођача (2007)[112]
  • Номинација: Најбољи дизајн винила за албум Jukebox[113]
  • Номинација: Награда Брит за најбољег женског међународног извођача (2013)[114]
  • Номинација: Награда Антвил за најбољу кинематографију, за спот песме Where Is My Love?[115]
  • Номинација: Најбољи међународни поп видео спот за Go Up (2017)[116]
  • Номинација: Роберт награда за повратак године на сцену (2018)[117]
  • Номинација: Шведска награда зајбољи инострани албум, за Wanderer[118]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ Van Meter, William (23. 1. 2006). „I'm a Survivor”. New York Magazine. 
  2. ^ Larkin 2011, стр. 35.
  3. ^ а б Goodman 2009, стр. 147.
  4. ^ а б Caulfield, Keith (12. 9. 2012). „Matchbox Twenty Gets First No. 1 Album on Billboard 200 Chart”. Billboard. Приступљено 28. 12. 2017. 
  5. ^ Traynor, Cian (18. 6. 2012). „Interview: Cat Power”. The Stool Pigeon. Архивирано из оригинала 25. 6. 2012. г. 
  6. ^ Goodman 2009, стр. 24.
  7. ^ а б в Goodman 2009, стр. 38.
  8. ^ Goodman 2009, стр. 1–10.
  9. ^ Hightower, Laura. „Power, Cat, Biography”. enotes contemporary musicians. eNotes.com. Приступљено 15. 9. 2011. 
  10. ^ а б в Lack, Hannah (2012). „Q&A / Music: Cat Power”. Dazed. Приступљено 30. 12. 2017. 
  11. ^ Goodman 2009, стр. 43.
  12. ^ Harris, Diva (1. 11. 2018). „The Marshall Suite: Cat Power's Favourite Albums”. TheQuietus. Приступљено 1. 11. 2018. 
  13. ^ Rachel, T. Cole (24. 7. 2012). „Cat Power”. interviewmagazine.com. Brand Publications. 
  14. ^ а б Maerz, Melissa (22. 11. 2006). „The Spin Interview: Cat Power”. Spin. Приступљено 28. 12. 2017. 
  15. ^ а б Brandt, Wilfred. „Cat Power interviewed by Wilfred Brandt”. Two Thousand. Архивирано из оригинала 31. 12. 2012. г. Приступљено 19. 3. 2011. 
  16. ^ а б Uhelszki, Jaan (децембар 2006). „Cat Power: Beauty Secrets”. Harp Magazine. Архивирано из оригинала 15. 4. 2009. г. 
  17. ^ „Cat Power Cancels Spring Tour”. Billboard. 6. 2. 2006. Архивирано из оригинала 28. 6. 2015. г. 
  18. ^ Young, Alex (10. 5. 2014). „Cat Power reveals struggle with suicide, her near-death experience in 2012”. Consequences of Sound. Приступљено 30. 12. 2017. 
  19. ^ „Cat Power Shares New Album Details, New Song | News”. Pitchfork. 18. 6. 2012. Приступљено 22. 12. 2017. 
  20. ^ Britton, Luke (6. 11. 2012). „Cat Power cancels entire European tour after being hospitalised with angioedema”. The Line of Best Fit. Приступљено 30. 12. 2017. 
  21. ^ „Cat Power Has a Baby, Reacts to Situation in Baltimore”. Billboard. 28. 4. 2015. Приступљено 13. 1. 2018. 
  22. ^ Mathieson, Craig (23. 1. 2016). „Cat Power on how she came back from the brink: 'I've come out the other side'”. The Sydney Morning Herald. Архивирано из оригинала 18. 12. 2017. г. 
  23. ^ „4AD – News – Reveal amount raised for charity from Dark Was the Night, retrieved 27 October 2009”. Архивирано из оригинала 30. 11. 2009. г. Приступљено 27. 10. 2009. 
  24. ^ „Dark Was the Night @ Radio City Music Hall in NYC (Brightest Byrne Bon National Feist Projectors) – pics, review & setlist”. Brooklynvegan.com. 4. 5. 2009. Приступљено 12. 2. 2012. 
  25. ^ а б Swindle, Anna (21. 1. 2010). „Happy Birthday, Chan Marshall: Five Reasons to Celebrate Cat Power”. pastemagazine.com. Paste Media Group. Архивирано из оригинала 07. 09. 2011. г. Приступљено 19. 9. 2011. 
  26. ^ „Cat Power releases new track”. Clash. Clashmusic.com. 3. 1. 2012. Приступљено 28. 12. 2017. 
  27. ^ Lapatine, Scott (24. 12. 2011). „Cat Power – "King Rides By" (2011 Version) Video”. Sterogum. BuzzMedia. Приступљено 28. 12. 2017. 
  28. ^ Goodman 2009, стр. 79–83.
  29. ^ Goodman 2009, стр. 68.
  30. ^ а б Svenonius, Ian (5. 3. 2007). „Soft Focus: Chan Marshall interview”. vice.com. Приступљено 5. 1. 2016. 
  31. ^ Goodman 2009, стр. 104–7.
  32. ^ а б в Hodgkinson, Will (23. 5. 2003). „Southern Gothic”. The Guardian. London. Приступљено 16. 9. 2011. 
  33. ^ а б Armisen, Fred; Stousy, Brandon (13. 11. 2006). „Interviews: Cat Power”. Pitchfork. Приступљено 16. 9. 2011. [мртва веза]
  34. ^ O'Hara, Gail (1997). „Chan Marshall Interview”. chickfactor.com. Приступљено 5. 1. 2016. 
  35. ^ Stacey, Dave (лето 1996). „Cat Power Interview”. Mommy & I Are One (4). Архивирано из оригинала 17. 4. 2001. г. 
  36. ^ Earles 2014, стр. 62.
  37. ^ Goodman 2009, стр. 132–5.
  38. ^ Goodman 2009, стр. 148.
  39. ^ а б Phares, Heather (10. 9. 1996). „What Would The Community Think? – Cat Power”. AllMusic. Приступљено 28. 12. 2017. 
  40. ^ Frere-Jones, Sasha (3. 12. 2007). „Wonder Woman” (на језику: енглески). ISSN 0028-792X. Приступљено 28. 5. 2019. 
  41. ^ Sheffield, Rob (10. 4. 2010). „Cat Power Album Guide”. Rolling Stone. Архивирано из оригинала 27. 11. 2010. г. Приступљено 30. 9. 2017. 
  42. ^ Goodman 2009, стр. 164.
  43. ^ а б Goodman 2009, стр. 167.
  44. ^ Macnie, Jim. „Cat Power Biography”. Rolling Stone. Архивирано из оригинала 13. 10. 2011. г. Приступљено 1. 9. 2011. 
  45. ^ Goodman 2009, стр. 171–173.
  46. ^ Goodman 2009, стр. 172.
  47. ^ Kelley, Trevor (1. 1. 2006). „Cat Power: Ordinary People”. Harp Magazine. Архивирано из оригинала 2. 2. 2006. г. Приступљено 19. 9. 2006. 
  48. ^ Hughes, Rob (25. 7. 2013). „Glastonbury 2013: Cat Power interview - swooning songs and psychotic episodes”. The Telegraph. Приступљено 30. 12. 2017. 
  49. ^ Hockley-Smith, Sam (24. 4. 2013). „Backtrack: Cat Power Moon Pix”. stereogum.com. SpinMedia. 
  50. ^ Michaels, Sean (7. 10. 2011). „My favourite album: Moon Pix by Cat Power”. The Guardian. Приступљено 8. 1. 2018. 
  51. ^ Sheffield, Rob (14. 4. 2004). „Cat Power: The Covers Record”. Rolling Stone. Архивирано из оригинала 28. 08. 2016. г. Приступљено 10. 1. 2018. 
  52. ^ Comarattaon, Len (5. 9. 2012). „Interview: Chan Marshall (of Cat Power)”. Consequence of Sound. Приступљено 5. 1. 2016. 
  53. ^ „18/06/2000: Cat Power”. BBC. Radio 1. Приступљено 5. 1. 2016. 
  54. ^ а б Larocca, Amy (27. 8. 2001). „Folk Heroine”. New York. Приступљено 26. 12. 2017. 
  55. ^ Goodman 2009, стр. 238–240.
  56. ^ Als, Hilton (18. 8. 2003). „Wayward Girl”. The New Yorker. Приступљено 30. 12. 2017. 
  57. ^ Ott, Chris (18. 2. 2003). „Cat Power: You Are Free”. Pitchfork. Архивирано из оригинала 18. 3. 2009. г. Приступљено 13. 5. 2015. 
  58. ^ Deusnery, Stephen M. (9. 11. 2004). „Cat Power: Speaking for Trees”. Pitchfork. Архивирано из оригинала 5. 8. 2017. г. 
  59. ^ а б Phillips, Amy (22. 1. 2006). „Cat Power: The Greatest”. Pitchfork. Архивирано из оригинала 30. 12. 2018. г. 
  60. ^ „Rolling Stone’s Best Albums Of ’06”. Stereogum. 14. 12. 2006. Приступљено 13. 1. 2018. 
  61. ^ Cohen, Jonathan (12. 6. 2007). „Cat Power wins 2007 Shortlist Music Prize”. Billboard. Архивирано из оригинала 19. 10. 2018. г. 
  62. ^ „Is Cat Power Couture?”. Sound on Sound, February 14, 2007. soundonsound.com. Архивирано из оригинала 26. 3. 2012. г. Приступљено 16. 9. 2011. 
  63. ^ „Doug Aitken exhibition”. MoMA. Архивирано из оригинала 6. 9. 2012. г. Приступљено 19. 9. 2011. 
  64. ^ Itzkoff, Dave (6. 7. 2008). „In a Chaotic Industry, Beck Abides”. The New York Times. Приступљено 19. 9. 2011. 
  65. ^ „Jukebox by Cat Power”. Приступљено 3. 10. 2016. 
  66. ^ Allmusic review
  67. ^ Drowned In Sound review Архивирано 2008-10-14 на сајту Wayback Machine
  68. ^ Stousy, Brandon (2. 9. 2008). „Cat Power Covers David Bowie To Sell Cars”. Stereogum. Приступљено 8. 1. 2018. 
  69. ^ „It's Christmas, Stop Staring at Your iPhone”. The New Yorker. Приступљено 5. 1. 2016. 
  70. ^ „Cat Power Covers Creedence, Pogues, Redding on EP”. Pitchfork. Архивирано из оригинала 7. 10. 2008. г. Приступљено 11. 10. 2008. 
  71. ^ „Dark End of the Street”. Архивирано из оригинала 03. 10. 2016. г. Приступљено 3. 10. 2016. 
  72. ^ „Cat Power: Dark End of the Street EP”. Приступљено 3. 10. 2016. 
  73. ^ „Cat Power guests on Eddie Vedder's ukulele album | News”. NME. 22. 3. 2011. Архивирано из оригинала 23. 11. 2018. г. 
  74. ^ Breihan, Tom (9. 2. 2012). „Cat Power Cancels Israel Show”. Stereogum. Приступљено 4. 7. 2017. 
  75. ^ „Singer Cat Power Cancels Israel Show”. Sky News. 10. 2. 2012. Приступљено 4. 7. 2017. 
  76. ^ „To my beloved fans”. Catpowermusic.com. Архивирано из оригинала 13. 5. 2012. г. 
  77. ^ „Sun by Cat Power”. Matador Records. Приступљено 20. 6. 2012. 
  78. ^ „New and Hot Video: Cat Power Battles Zombies in 'Cherokee'”. Rolling Stone. 17. 9. 2012. Архивирано из оригинала 19. 09. 2012. г. Приступљено 17. 9. 2012. 
  79. ^ „Summer Music Preview: Premieres From Cat Power, Avett Brothers, The Antlers And More”. NPR. 26. 6. 2012. Приступљено 27. 6. 2012. 
  80. ^ Ruggieri, Melissa (19. 6. 2012). „Cat Power teases new album”. Atlanta Music Scene. Cox Media Group. Архивирано из оригинала 2. 10. 2013. г. Приступљено 4. 7. 2017. 
  81. ^ „Sun – September 3”. catpowermusic.com. Приступљено 4. 7. 2017. 
  82. ^ Dumbal, Ryan (25. 6. 2012). „Cat Power: Chan Marshall on the trial and error that went into her forthcoming LP, Sun”. Pitchfork. Приступљено 30. 12. 2017. 
  83. ^ Sarah Grant (4. 9. 2012). „Album Review: Cat Power – Sun”. Consequence of Sound. Consequence of Sound. Приступљено 7. 9. 2012. 
  84. ^ Anderson, Kyle (29. 7. 2015). „Cat Power will narrate Janis Joplin documentary, Janis”. Entertainment Weekly. Приступљено 31. 12. 2017. 
  85. ^ Beauchemin, Molly (12. 6. 2015). „Cat Power Sings as a Sad Gorilla on Adult Swim's Animated Show China, IL”. Pitchfork Media. Condé Nast Publications. Архивирано из оригинала 15. 6. 2015. г. Приступљено 20. 12. 2015. 
  86. ^ Will Butler (29. 7. 2017). „Cat Power announces new album”. NME. Time Inc. UK. Приступљено 30. 7. 2017. 
  87. ^ „Cat Power Announces Moon Pix 20th Anniversary Concert”. Pitchfork. 
  88. ^ Bassett, Jordan (4. 10. 2018). „Cat Power – 'Wanderer' review”. NME. Приступљено 18. 12. 2019. 
  89. ^ Bray, Elisa (4. 10. 2018). „Cat Power, Wanderer album review: Understated and beautifully crafted”. The Independent. Приступљено 5. 10. 2018. 
  90. ^ „Cat Power Announces New Album Wanderer and Tour”. Pitchfork. 18. 7. 2018. Приступљено 22. 7. 2018. 
  91. ^ KAufman, Gil (15. 8. 2018). „Cat Power Debuts Slow-Burn Single 'Woman' Featuring Lana Del Rey”. Billboard. Приступљено 6. 10. 2018. 
  92. ^ Legaspi, Althea (18. 9. 2018). „Hear Cat Power's Heartfelt Cover of Rihanna's 'Stay'”. Rolling Stone. Архивирано из оригинала 06. 10. 2018. г. Приступљено 6. 10. 2018. 
  93. ^ Grow, Kory (18. 7. 2018). „Cat Power Returns With First Album in Six Years, 'Wanderer'”. Rolling Stone. Приступљено 5. 10. 2018. 
  94. ^ Rettig, James (18. 7. 2018). „Cat Power Announces New Album Wanderer”. Stereogum. Приступљено 6. 10. 2018. 
  95. ^ Young, Alex (18. 7. 2018). „Cat Power announces new album, Wanderer, plus tour dates”. Consequence of Sound. Приступљено 6. 10. 2018. 
  96. ^ Payne, John (13. 2. 2003). „The Queen of Sadcore”. LA Weekly. Приступљено 14. 1. 2018. 
  97. ^ Goodman 2009, стр. 49, 58.
  98. ^ Goodman 2009, стр. 154.
  99. ^ Phares, Heather (22. 9. 1998). „Moon Pix – Cat Power”. AllMusic. Приступљено 16. 10. 2012. 
  100. ^ Phares, Heather (24. 1. 2006). „The Greatest – Cat Power”. AllMusic. Приступљено 30. 12. 2017. 
  101. ^ Phares, Heather (21. 1. 2008). „Jukebox – Cat Power”. AllMusic. Приступљено 30. 12. 2017. 
  102. ^ Goodman 2009, стр. 260–4.
  103. ^ Goodman 2009, стр. 257.
  104. ^ Way, Mish (28. 12. 2017). „Everyone, Lay Off Chan: In Defense of Erratic Performers”. Noisey. Приступљено 30. 12. 2017. 
  105. ^ „Concerts”. Nude as the News. Архивирано из оригинала 26. 1. 2003. г. 
  106. ^ Baltin, Steve (31. 3. 2000). „Cat Power Gets Some Satisfaction”. Rolling Stone. Архивирано из оригинала 18. 11. 2013. г. Приступљено 30. 12. 2017. 
  107. ^ Miller, Winter (20. 9. 2006). „9 Lives and Counting: Cat Power Sobers Up”. The New York Times. Приступљено 30. 12. 2017. 
  108. ^ а б Carioli, Carly (6. 9. 2006). „Chan Marshall's MFA meltdown”. The Phoenix. Архивирано из оригинала 2. 9. 2014. г. Приступљено 30. 12. 2017. 
  109. ^ „The cat comes back”. Salon.com. 30. 9. 2006. Приступљено 19. 9. 2011. 
  110. ^ Coyle, Jake (28. 9. 2006). „Cat Power blows away audiences”. Today. Приступљено 30. 12. 2017. 
  111. ^ Shain, Shapiro. „Mercury Music Prize, worldwide: DiS assesses the awards...”. Drowned in sound September 3rd, 2007. drownedinsound.com. Архивирано из оригинала 14. 07. 2012. г. Приступљено 16. 9. 2011. 
  112. ^ „Cat Power”. Official BRIT Awards website. BRIT Awards Ltd. Архивирано из оригинала 27. 1. 2012. г. Приступљено 16. 9. 2011. 
  113. ^ „Best Art Vinyl Awards 2008 | ArtVinyl” (на језику: енглески). Приступљено 13. 3. 2020. 
  114. ^ „Brit Awards 2013: The winners”. BBC News. 20. 2. 2013. Приступљено 19. 4. 2020 — преко www.bbc.co.uk. 
  115. ^ „antville Music Video Awards 2007 The Finalists !”. videos.antville.org. Приступљено 7. 4. 2020. 
  116. ^ https://www.promonews.tv/news/2017/09/21/uk-music-video-awards-2017-here-are-nominations/49742
  117. ^ https://roberawards.com/awards-archive/the-rober-awards-2018-music-poll/
  118. ^ „GAFFA-priset 2019 – här är artisterna som ligger bäst till”. GAFFA (на језику: Swedish). Sweden. Архивирано из оригинала 23. 12. 2019. г. Приступљено 3. 9. 2019. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Кет Пауер на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кет_Пауер&oldid=28632895”