Пређи на садржај

Магнезијум хлорид

С Википедије, слободне енциклопедије
Магнезијум хлорид
Називи
IUPAC назив
Магнезијум-хлорид
Идентификација
  • [7786-30-3 (анхидрован)
    [7791-18-6] (хексахидрат) [7786-30-3] (анхидрован)
    [7791-18-6] (хексахидрат)]
ECHA InfoCard 100.029.176
Е-бројеви E511 (регулатор киселости, ...)
MeSH Magnesium+chloride
RTECS OM2975000
Својства
MgCl2 (анхидрован)
MgCl2.6H2O (хексахидрат)
Моларна маса 95,211 g/mol (анхидрован)
203.31 g/mol (хексахидрат)
Агрегатно стање бела или безбојна кристална супстанца
Густина 2,32 g/cm³ (анхидрован чврст)
1.56 g/cm³ (хексахидрат чврст)
Тачка топљења 714°C (987 K)
Тачка кључања 1412°C (1685 K)
Структура
Кристална решетка/структура кристална структура кадмијум-хлорида
Геометрија молекула (октаедар, 6-координатни)
Опасности
Главне опасности иритант
S-ознаке S22,S23,S24,S25
Сродна једињења
Други анјони
магнезијум-флуорид
магнезијум-бромид
магнезијум-јодид
Други катјони
берилијум-хлорид
калцијум-хлорид
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa).
Референце инфокутије

Магнезијум хлорид - је неорганско хемијско једињење, које се убраја у најзначајније соли магнезијума. Његова молекулска формула је MgCl2. Ово једињење има релативну молекулску масу 95.22 u.[1][2]

Особине:

Добијање

Употреба

[уреди | уреди извор]

Магнезијум хлорид се коисти у производњи текстила и папира.

У медицини, магнезијум хлорид се може, као и друге растворне соли магнезијума, примењивати као лаксанс. Делује повећавањем осмолалности цревног садржаја што доводи до смањене апсорпције воде, и убрзаног проласка садржаја кроз танко црево. Повећан волумен садржаја који доспева у дебело црево и колон узрокује њихову дистензију фаворизујући дефекацију. Од узете количине веома мала фракција се апсорбује из црева, али се примена избегава код пацијената са смањеним бубрежним клиренсом. Примена соли магнезијума је контраиндикована код терапије тетрациклинима јер значајно смањује њихову биорасположивост.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  2. ^ Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]