Портал:Народноослободилачка борба/Личности/Србија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Five-pointed star.svg Босна и Херцеговина Five-pointed star.svg Војводина Roundel of Russia - Low Visibility.svg Србија (западна Србијајужна Србија) Roundel of Russia - Low Visibility.svg Хрватска Five-pointed star.svg


White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg Full Star Red.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg

На овој страници налазе се биографије личности везаних за Народноослободилачки покрет у Западној Србији, о којима није сакупљено довољно података да би били написани самостални чланци или неке од ових личности нису релевантне за општу енциклопедију, већ се само спомињу у оквиру чланка о Хронологији револуционарног радничког покрета, Комунистичке партије Југославије и Народноослободилачке борбе или у чланцима о истакнутим личностима радничког покрета и Народноослободилачке борбе и народним херојима.

Брана Аксентијевић[уреди]

Датум рођења(1913-00-00)1913.
Место рођењаГрабовац, код Обреновца
 Краљевина Србија
Датум смртиновембар 1941.(1941-11-00)
Место смртиСрбија Србија

Бранимир Брана Аксентијевић (1913—1941) учитељ и учесник Народноослободилачке борбе.[1][2]

Рођен је 1913. године у селу Грабовац, код Обреновца. Потицао је из учитељске породице. Завршио је Учитељску школу и као учитељ је службовао у селу Рогача, код Сопота.

Био је члан Учитељског удружења, којим је руководио комуниста Мића Марковић. Године 1939. је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Заједно са супругом Лепосавом Лепом Аксентијевићем, политички је деловао на терену Космајског среза.

После окупације Југославије, 1941. године, укуљчио се у Народноослободилачки покрет (НОП). Јула 1941. године ступио је у Космајско-посавски партизански одред, где се налазио на дужности политичког комесара Друге посавске чете. Крајем јула је прешао у Посавски партизански одред, у коме је био у Првом батаљону.

Погинуо је крајем новембра 1941. године, као политички комесар чете при Врховном штабу НОП одреда Југославије.

Његова супруга Лепа је била чланица Среског комитета КПЈ за Космај и све до краја 1941. године је деловала на Космају. Његов рођени брат Влада Аксентијевић, био је секретар Среског комитета КПЈ за Обреновац и обешен је 27. марта 1942. године, а после рата је био проглашен за народног хероја.

Миодраг Вуковић Сељак[уреди]

Датум рођења(1921-00-00)1921.
Место рођењаБарајево, код Београда
 Краљевство СХС
Датум смрти3. јануар 1945.(1945-01-03) (23/24 год.)
Место смртиКомлетинци, код Винковаца
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Нова Југославија

Миодраг Вуковић Миле Сеља (1921—1941) студент и учесник Народноослободилачке борбе.[3]

Рођен је у селу Барајеву, код Београд. Био је студент Филозофског факултета у Београду, где је 1940. постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).

Јула 1941. ступио је у Космајски партизански одред, а у току године постао је члан Комунистичке партије Југославије. Након Прве непријатељске офанзиве постао је политички радник, а почетком 1942. постао је члан среског руководства КПЈ, најпре за младеновачки, а потом за опленачки срез. Од јула 1943. био је секретар среског руководства КПЈ за посавски срез, од јуна 1944. секретар среског руководства КПЈ за грочански среза.

У току лета 1944. ступио је у Другу шумадијску бригаду (од септембра 1944. 21. српска бригада), где је најпре био политички комесар чете, а потом од октобра заменик политичког комесара батаљона. Новембра исте године добио је чин капетана НОВЈ и постављен је за политичког комесара Трећег батаљона.

Погинуо је 3. јануара 1945. у селу Комлетинцима, код Винковаца, за време борби на Сремском фронту.

Његово име је од 1967. до 2010. носила основна школа у Барајеву.

Љубинка Ђурђевић Буба[уреди]

Датум рођења(1909-09-29)29. септембар 1909.
Место рођењаЧачак
 Краљевина Србија
Датум смрти2. фебруар 1942.(1942-02-02) (32 год.)
Место смртиФоча
 Независна Држава Хрватска

Љубинка Ђурђевић Буба (1909—1942) архитекта и учесник Народноослободилачке борбе.[4][5]

Рођена је 29. септембра 1909. године у Чачку. Била је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) од 1940. године.

Након доласка Јосипа Броза Тита у окупирани Београд, маја 1941. године, он је крајем истог месеца одсео у кући њене сестре Вере Ненадовић на Дедињу. Љубинка је тада посатала један од специјалних курира Политбироа ЦК КПЈ. Преко Бубе и Даворјанке Пауновић Зденке, Тито је одржавао везу са осталим куририским пунктовима.

Љубинка је преносила Титове поруке, доносила му пошту и материјале. Након Титовог преласка на ослобођену територију, Буба је почетком октобра 1941. године напустила Београд и прешла на слободну територију Ужичке републике. Радила је у Врховном штабу НОП одреда Југославије.

Исцрпељена ратним напорима, а посебно напорима Игманског марша, умрла је 2. фебруара 1942. године у ослобођеној Фочи, где је и сахрањена.

Поред Љубинке у Народноослободилачкој борби су учествовали и други чланови њене породице. Њена сестра Вера Ненадовић и браћа Предраг Гага Ђурђевић и Миодраг Ђурђевић Миџа били су били партизански борци, док су као таоци у затвору Специјалне полиције и логору на Бањици били затврани њихови родитељи Тихомир и Станојка, браћа Петар и Слободан и снаја Борјанка.

Андрија Ђуровић[уреди]

Андрија Ђуровић (1916—1941) металски радник и учесник Народноослободилачке борбе.[6]

Био је металски радник у Ужицу. Након ослобођења Ужица, септембра 1941. године постао је политички комесар месне партизанске милиције и командант Радничког батаљона, који је формиран од ужичких радника и налазио се у саставу Ужичког партизанског одреда. Погинуо је у борби на Кадињачи 29. новембра 1941. године, када је Раднички батаљон штитио евакуацију из Ужица.

Олга Ђуровић[уреди]

Датум рођења(1920-00-00)1920.
Место рођењаУжице
 Краљевина СХС
Датум смрти18. август 1941.(1941-08-18) (20/21 год.)
Место смртиДрежник, код Ужица
Србија Србија

Олга Ђуровић(1920—1941) учитељица и учесник Народноослободилачке борбе.[4]

Рођена је 1920. године у Ужицу. Још као ученица Учитељске школе у Ужицу прикључила се револуционалном оладинском покрету. Потом је радила је као учитељица у Ужицу.

Непосредно пред почетак Другог светског рата била је руководилац две омладинске групе. У њеној кући су се окупљали омладинци и ту се добијала веза из града за одлазак у одред. Била је члан Окружног комитета СКОЈ-а за Ужице.

Била је организатор санитетских курсева, на којима су омладинсци стицали прва знања из прве помоћи. Била је курир Окружног комитета КПЈ за Ужице и често је одлазила из Ужица у партизански одред, носећи у торби бомбе или револвере сакупљене за одред преко омладинске организације.

Заједно са инструктором Покрајинског комитета КПЈ за Србију Миланом Мијалковићем кренула је 18. августа 1941. године, као његов водич на Дрежничку градину, где се тада налазила Прва ужичка партизанска чета „Радоје Марић”. Не знајући да је су чету опколили Немци и албански жандарми, они су упали у ватру непријатељског стрељачког строја и страдали.

Након ослобођења Ужица, 2. октобра 1941. године, заједно са осталим погинулма на Дрежничкој градини, сахрањена је на партизанском гробљу на Доварју.

Светислав Каначки[уреди]

Датум рођења(1911-00-00)1911.
Место рођењаБаваниште, код Ковина
 Аустроугарска
Датум смртисептембар 1944.(1944-09-00)
Место смртиЈајинци, код Београда
Србија Србија

Светислав Каначки (1911—1944) револуционар, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе.[7]

Рођен је 1911. године у Баваништу, код Ковина. Радио је као механичар. Као млади радник прикључио се револуционарном радничком покрету и постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Јуна 1937. године, на позив КПЈ, отишао је у Шпанију, где се у Интернационалним бригадама борио против фашизма у Шпанском грађанском рату. После завршетка рата, 1939. године са осталим борцима Интернационалних бригада се пребацио у Француску, где су се налазили у логорима. Крајем 1941. године, успео је да се пребаци у Југославију.

По доласку у земљу, одмах се укључио у Народноослободилачку борбу. Покрајински комитет КПЈ за Србију задужио га је да води партијску технику, а од 1942. године је био њен руководилац. Био је један од најактивнијих руководилаца НОП-а у окупираном Београду. Агенти Специјалне полиције су покушали да га 5. октобра 1943. године, истог дана када су ухапшени Вера Милетић и Василије Буха, али је он успео да им се супротстави и умакне.

Ухапшен је 28. јула 1944. године у Горњомилановачкој улици у Београду. Приликом хапшења је пружио отпор, а када је видео да ће бити ухапшен, покушао је да изврши самоубиство, али је само био рањен. Агенти Специјалне полиције су га подвргли страховитим мучењима, која није издржао и полицији је одао одређена партијска склоништа. Убрзо по његовом хапшењу, полиција је успела да открије неколико партијских склоништа у окупираном Београду. Откривена су подземна склоништа у Крајинској улици 24 (овде се налазила илегална штампарија ЦК КПЈ), Гарибалдијевој 4, Великоморавској 7, као и партијски станови у Војводе Глигора 24, Стевана Првовенчаног 69 и радионица ПК КПЈ за Србију у Колубраској 20.

Тачан датум Светислављеве егзекуције није познат, али је највероватније убијен у последњим групама логораша из Бањичког логора, септембра 1944. године.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Србија у Народноослободилачкој борби — Београд. Београд: Просвета/Нолит. 1964. 
  • Пали непобеђени 1944—1964. Београд. 1965. 
  • Жене Србије у Народноослободилачкој борби. Београд: Нолит. 1975. 
  • Димитријевић, Драгослав Бели (1972). Космај у Народноослободилачкој борби. Београд: Четврти јули. 
  • Вујошевић, Убавка (1977). Тито у Београду 1926—1944. Београд: Музеј града Београда. 
  • Ђуковић, Исидор (1982). Друга шумадијска — 21. српска ударна бригада. Београд: Народна књига. 
  • Бојић, Милосав (1987). Посавски партизански одред. Београд: Војноиздавачки и новински центар.