Портрет Ђиневре де’ Бенчи

Овај чланак је добар. Кликните овде за више информација.
С Википедије, слободне енциклопедије
Ђиневра де’ Бенчи
Лихтенштајнска дама
Портрет Ђиневре де’ Бенчи
УметникЛеонардо да Винчи
Година1474—1476.
Правацренесанса
Техникауље на дасци
Димензије38,1 x 37 cm (без рама);
59,7 x 57,8 x 3,8 cm (с рамом) cm
Ознака1967.6.1.a
МестоНационална галерија, Вашингтон
Веб-сајтGinevra de' Benci, c. 1474/1478

Портрет Ђиневре де’ Бенчи (итал. Ritratto di Ginevra de' Benci) је рано дело Леонарда да Винчија, настало у периоду између 1474. и 1478. године. Пример је фирентиског портрета касног кватрочента. Овај женски портрет приказује Ђиневру д'Америго де’ Бенчи, фирентинску песникињу и интелектуалку XV века.

Портрет Ђиневре де’ Бенчи, настао у комбинацији уља на дрвету и темпере, је једина Леонардова слика која се налази у јавној изложби у Сједињеним Америчким Државама. Слика је изложена у Националној галерији уметности у Вашингтону.[1]

Слика[уреди | уреди извор]

Опис[уреди | уреди извор]

Слика, скоро квадратног облика, приближних димензија 38,1 x 37 cm, приказује младу девојку одевену у хаљини боје теракоте са малим прорезом на деколтеу који се везује тамноплавим пертлама. Преко рамена се налази тамносмеђи шал. За разлику од уобичајених портрета из тог времена, женска одећа је лишена украса, изузев мале бисерне копче на ивици крагне провидне кошуље. Девојчина фризура је типична за овај период фирентинске моде. Глатко зачешљана коса са равним разделом и коврџавим локнама уоквирује њено чело, док је на потиљку коса причвршћена белом траком или прекривачем за главу.

Модел је приказан у размери три четвртине у бисти са позадином планинског пејзажа. Доњи део портрета, највероватније око једне трећине, на коме се претпоставља да су биле руке модела, је изгубљен, због чега је формат слике промењен.[2] Композиција слике, према оцени разних ликовних критичара, слична је скулптури Леонардовог ментора Андрее дел Верокиа, познатој као „Дама са букетом”, насталој у периоду кад и слика.[3]

Биста „Дама са букетом” аутора Андреа дел Верокиа. Налази се у Националном музеју Барђело у Фиренци.

Бледо лице девојке са широким јагодицама и уских очију истиче се на позадини вечерњег сумрачног пејзажа са тамним жбуном клеке у средини и одсјајем светлости на води у позадини. Модел има велику главу на уским раменима и округло лице. Структура њене глатке косе је промишљено приказана у контрасту са крутим и бодљикавим гранама клеке које окружују њено лице у својеврсном ореолу. Контуре фигуре су омекшане уз помоћ сфумато ефекта, а захваљујући техници кјароскуро“, области светлости и сенке у портрету су оштро контрастне.[4] Кршећи традицију ренесансног портрета, Леонардо је приказао девојку која је окренута на десно, постављајући извор светлости у складу са тим. Гамма слике је пригушена и одаје утисак хладноће, највише због ограничености употребе боја које се састоје од нијанси златних, браонкастих, тамнозелених, маслинастих и плавих тонова.[5]

Полеђина портрета.

На полеђини портрета, као што је то повремено био случај у сликарском жанру тог периода, приказан је амблем који се састоји од грана клеке уоквирене ловоровим венцем и граном палме. Гране су испреплетене траком, такозваном картиљо (cartiglio) са латинским натписом VIRTVTEM FORMA DECORAT („Лепота је украс врлине” или „Она свој врлину украшава лепотом”).[6][7][8] Приказивање клеке, која се налази и на предњој страни портрета, око Ђиневрине главе али и на полеђини, служи више од пуке декоративне сврхе. У ренесансној Италији клека се сматрала симболом женске врлине,[9][10] док се италијанска реч за клеку „ginepro”, такође поиграва Ђиневриним именом. Поред симболике клеке, ту се налази и симбол морала и хришћанства приказаног кроз лист палме.[1][8] Проучавање слике и њено чишћење 1990. године, показало је да су венац и трака на полеђини можда накнадно додани, иако ова претпоставка није убедљиво доказана и широко прихваћена.[11]

За разлику од предње стране, где губитак доње трећине слике није толико очигледан, на полеђини је јасно видљиво да је дизајн тријумфалног венца при дну грубо одсечен. Губитак слоја боје видљив је и испод вертикалне гране клеке. У горњем десном углу на полеђини налази се црвени воштани печат, који су на слику у XVIII веку ставили њени тадашњи власници.[5]

Приликом детаљне анализе слике, утврђени су отисци прстију уметника,[12][13] што указује да је сенчење боје извршено прстима.[14][15] Портрет Ђиневре де’ Бенчи сматра се за једним од најранијих експеримената у италијанском сликарству са овим начином сликања и употребом темпере у комбинацији са техником уља на дрвету која потиче из Холандије.[16] Поједини набори на самој слици показују да аутор дела још не овладава овом техником.

Формат слике[уреди | уреди извор]

Реконструкција могућег првобитног изгледа слике.

Чињеница да на портрету нису приказане руке у супротности је са Леонардовом тезом из његовог дела Трактата о сликарству, у којем он истиче важност сликања руку и саветује да се оне приказују на портретима. Леонардо је сматрао да руке карактеришу човека, и да су ништа мање важније од лица, те да их је најбоље приказати тако да једна рука преклапа другу.[17][18]

Ова је била једина озбиљна примедба на атрибуцију ове Леонардове слике, али уверење да је слика очигледно одсечена због оштећења услед деловања ватре, влаге или нечег другог,[13][19] оповргава тезе да је портрет насликан без приказа руку. Задња страна слике такође даје доказ да су димензије слике накнадно кориговане. Поставке грана палме и ловора говоре да су првобитно формирале венац који је сада одсечен. Уколико би продужили гране, како би се формирао венац, добило би се довољно простора за сликање руку са предње стране.

Скице руку из Виндзорског кодекса сматрају се припремом за портрет Ђиневре де’ Бенчи.

Осим тога, сачуван је и Леонардов цртеж сребрном оловком (Виндзорски кодекс у колекцији замка Виндзор) из истог периода, који приказује женске руке, које својим пропорцијама и структуром упадљиво одговарају портрету Ђиневре де’ Бенчи. Цртеж је, очигледно, био студија за портрет.[20] Скица сугерише да је модел можда држао цвет или комад накита.[21] У овој студији, Леонардо истовремено проучава два различита геста и положаје руку.[22] У првом гесту, модел подиже једну руку и са два прста додирује неки украс или држи неки предмет на грудима, док су у другом гесту руке мирно постављене једна преко друге.[20] Оба мотива природно настављају и довршују торзо, али сваки од њих асоцира на веома различито разумевање композиције портрета. Први, динамичнији мотив добија свој развој у портрету „Дама са хермелином”, који је настао током Леонардовог боравка у Милану, 80-их година XV века.[23] Други мотив преставља решење које је примењено три деценије касније приликом настанка најпознатијег ауторовог портрета — портрет Мона Лизе. Истовремено, Виндзорски кодекс сведочи да је Леонардо да Винчи, у својој раној пракси портретисања, полазио од стваралачких искуства и уметничких решења развијених у радионици мајстора Верокиа. На основу ове скице може се претпоставити да је слика обухватала две опције: једну сличној оној која је примењена на Верокиевој скулптури „Дама са букетом, или другој, налик на оној коју ће мајстор користити приликом стварања портрета Лизе дел Ђакондо. Међутим, не може се закључити који од ова два модела је употребљен приликом сликања портрета Ђиневре де’ Бенчи.

Лоренцо ди Креди, „Портрет жене”, око 1490-1500, Метрополитен музеј уметности.

У разумевању првобитног изгледа овог портрета, поред Верокиеве бисте и скице из замка Виндзор, научници и истраживачи проучавали су женски портрет италијанског ренесансног сликара Лоренца ди Кредиа. Лоренцо је радио у Верокиевом студију у исто време кад и Леонардо,[24] и његова слика „Портрет жене” очигледно је настала под утицајем Леонардовог портрета Ђиневре де’ Бенчи.[25] Ди Кредијев портрет, настао у периоду између 1490—1500. године, такође приказује жену са позадином клеке, док се на полеђини налази и натпис GINEVRA DE AM . . . BENCI. Међутим, верује се да ово није Бенчијева кћи, већ друга Ђиневра — кћи богатог драгуљара, Ђиневра ди Николо,[25] коју Лоренцо ди Креди именује у свом тестаменту. Гест жене, која подсећа на руке скулптуре, јединствен је за ренесансну уметност.[26] Она држи бурму што очигледно слику повезује са Ђиневриним браком.[25] Модел на овом портрету, за разлику од Леонардовог, гледа удесно, што је типично за модел удате жене. Руски историчар уметности Виктор Грашченков истиче да је Лоренцо јасно имитирао Леонардово дело и само променио позицију с лева на десно.[5] Руке на овом портрету су прекрштене на грудима у гесту који подсећа на гест у бисти Андреа дел Верокиа.[26]

Анализа[уреди | уреди извор]

Овај портрет, за који се верује да је настао у Леонардовом првом фирентинском периоду, хронолошки је његов први покушај портретисања. Слика је настала у тренутку када се Леонардо ослободио менторске зависности Верокиа, односно око 1475. године. Пошто не постоји тачно истакнуто датирање ни слике ни бисте, немогуће је недвосмислено рећи да ли је учитељ утицао на ученика, или обрнуто. Међутим, познато је да је Верокио касније црпео инспирацију из самосталне стваралачке одлуке сазрелог Леонарда. Постоји и мање популарно мишљење да овај портрет припада следећем Леонардовом стваралачком периоду, познатом као „милански период”, иако то не поткрепљује стилска анализа слике.

Портрет Ђиневре де’ Бенчи — детаљ: У далекој измаглици виде се две куле. Ефекат постигнут употребом сфумато технике.

Портрет Ђиневре де’ Бенчи је једно од дела уз помоћ којег истраживачи реконструишу слику раног Леонардовог стваралаштва. Историчар уметности Борист Випер наводи:[27]


Верокиов утицај се осећа у бледој, блиставој кожи, која подсећа на углачани мермер и даје слици сличност са бистом ренесансног портрета. У сликарском смислу, на портрету се такође види утицај холандских мајстора (као што је Мемлинг), који су имали снажан утицај на развој италијанског портрета овог периода. Захваљујући интересовању уметника за специфичност црта лица и карактера, овај портрет, на први поглед, још увек припада раној ренесанси.

Ботичелијев портрет „Смералда Брандини”, (Музеј Викторије и Алберта). Поређења ради, колико је Леонардо свој портрет, настао у приближно исто време, обогатио приказом пејзажа.

Међутим, почетак високе ренесансе већ се осећа захваљујући хармонији коју је увео Леонардо. У поређењу са другим делима из XV века, на слици је изразитија сређеност композиционе конструкције која ствара утисак пространости и спокоја; односно предосећај оних метода уметничког организовања који ће бити својствени мајсторима високе ренесансе. Леонардове иновације посебно се истичу у чињеници да он не само да је насликао модел у форми три четвртине и вероватно до струка, што је био тек понеки пример композиције портрета у Италији, већ је и модел сместио у сред отвореног пејзажа, насупрот уобичајеној пракси да се жене сликају у својим домовима, као што је пример Ботичелијевог портрета Смералде Брандини. У портретима овог периода, ретки пејзаж би се евентуално могао видети само кроз прозор модела. Ово је први корак ка стварању портретне формуле с пејзажном позадином која ће, после Мона Лизе, постати стандард портрета касне ренесансе.

Ликовни критичари посебно хвале ову пејзажну позадину слике, њену психолошку и формалну фузију са портретном сликом. „Овај сумрак, ово уснуло језерце, ова широка, тамна маса клеке са танким шарама игала дуж ивица је у апсолутној сагласности са духовним и физичким изгледом портрета“. Како пише Грашченков, Леонардо, компликујући композицију холандских портретиста, вешто комбинује светлосне ефекте који су карактеристични и за отворени и за затворени простор. Шикари иза модела чине „провидни параван“, који слаби светлост плавог неба, а пејзаж, видљив у дубини, прекривен је лаганом сумрачном измаглицом. Дифузно, такорећи, собно светло (с десна и одозго) пада на девојчино лице, стапајући се са ослабљеним осветљењем удаљеног простора. Овде је истакнута та особина Леонардовог манира, која ће касније бити названа сфумато.[13] Облици далеког пејзажа рефлектују се на површини воде са мутним сенкама. Пејзаж са танким дрвећем одјекује емоционалном структуром портретне слике.[5]

Грашченков додаје: „иако је изгубио важан део своје композиције, грубо изобличен у пропорцијама, „Портрет Ђиневре де’ Бенчи“ и даље оставља снажан утисак. То се постиже не само новим методама корелације између портретне бисте и пејзажног простора, новом интерпретацијом овог простора, фино прорачунатим светлосним ефектима, већ и општим емоционалним и психолошким расположењем.[5]

Поред тога, модел има карактеристичне црте лица, али их аутор слике не наглашава (као што би то урадио кватроченто мајстор), већ их напротив, омекшава, генерализује и продубљује психолошком карактеристиком. Дакле, слика комбинује традиционално, као што је приказивање детаља, и новог, кроз поетску атмосферу коју ствара пејзаж.[28]

Модел и наручилац портрета[уреди | уреди извор]

Приписивање[уреди | уреди извор]

Ова слика, која се вековима налазила у колекцији војвода од Лихтенштајна, није одувек била позната по свом садашњем називу. Поред мистерије ко је особа са слике, једно време се дело налазило под другим ауторством или уопште није било помињања аутора. Тако се у лихтенштајнским каталозима могу наћи разни називи за овај портрет, а у каталогу из 1780. године, као аутор слике наведен је немачки сликар Лука Кранах.

Међутим, већ у најранијим биографијама Леонарда да Винчија, помиње се постојање извесног портрета Ђиневре из породице Бенчи. Тако је Ђорђо Вазари, италијански маниристички сликар, архитекта и писац, у својој књизи „Животи најсјајнијих сликара, вајара и архитеката”, у делу посвећеном Леонарду да Винчију, написао:[29]

Ово је потврдио и анонимни Леонардов биограф, познат као Анонимо Гадијано (итал. Anonimo Gaddiano), који у свом делу наводи: „У Фиренци је (Леонардо да Винчи) насликао портрет Ђиневре д’Америго Бенчи из Натуре, дело које је било толико добро урађено да се чини да није портрет већ сама Ђиневра.”[30]

Међутим, идентификација дела из ових навода, дуго је остала нерешена. Истраживачи и историчари уметности су повезивали овај опис са „Портретом непознате жене” (франц. La Belle Ferronnière) али и са другим Леонардовим портретима. Тек 1866. године, Портрет Ђиневре де’ Бенчи је приписан Леонарду да Винчију.[31][32] Тако се ова слика „са ликом непознате жене” нашла међу другим Леонардовим портретима који би могли одговарати Вазаријевом опису. Да је реч о Ђиневри де’ Бенчи општеприхваћено је тек у XX веку. До ове атрибуције дошло се на основу постављене хипотезе да приказивање изданака клеке, симбола чедности (итал. ginepro), са обе стране слике, наговештава да је реч о девојци са именом Ђиневра. Такав симболизам је био прихваћен у ренесанси и сусреће се код многих сликара, као што је пример Пизанелов портрет Ђиневре д'Естре, где се исто налази приказ жбуна клеке. Тако је клека била симбол имена Ђиневра а ловор за жене са именом Лаура. Ову атрибуцију је бранио немачки историчар уметности Вилхелм фон Боде,[33] а након њега и Хилдебрандт.[34] Међутим, томе су се противили Морели, Тис, Крутвел, Фризони, Сирен и Бодмер.[35] Данас се она сматра општеприхваћеном.

Ђиневра де’ Бенчи[уреди | уреди извор]

Богата породица Бенчи је, са својим финансијским активностима, била блиско повезана са породицом Медичи и у то време је заузимала прилично истакнут друштвени положај у Фиренци.[36] Ђиневрин отац, Америго Бенчи, био је хуманиста, колекционар грчких и римских аутора, мецена и пријатељ разних књижевника, филозофа и уметника.[37] Посебно је истицао пријатељство са Марсилијем Фичином. Њен деда, Ђовани Бенчи, је био директор Медичијеве банке у којој је и сам Америго радио.[37] Ђиневра је добила име по својој баби Ђиневри Перучи, док је њен брат Ђовани добио име по деди.[38] Према Вазарију, Леонардо је био у пријатељским односима са Америгом и млађим Ђованијем.[37] У време настанка портрета, Леонардо је био тек неколико година старији од Ђиневре.

Архивска истраживања су показала да је Ђиневра де’ Бенчи била надарена и призната интелектуалка свога времена.[36] Верује се да је рођена 1456. или 1457. године. Дана 15. јануара 1474. године,[36][39] у добу од 16 или 17 година, удала се за Луиђија Николинија, дупло старијег удовца[36] из познате фирентинске породице која је такође подржавала Медичијеве. У тај брак је ступила са значајним миразом.[40] Међутим, Луиђи је врло брзо запао у финансијске проблеме, и већ 1480. године,[36] њихови дугови премашили су читаво њихово богатство.

Ђиневра је била образована девојка, позната у Фиренци и Риму по својој лепоти и врлинама, као и по интересовању за музику и поезију.[36] Њени савременици су је звали Ла Бенчита,[36] што је наговештавало њену ситну грађу.[39] Њена побожност, врлина и интелект били су веома цењени. Била је инспирација за настанак неколико соната посвећене њој. Ђиневра је и сама писала поезију, али је од њених дела сачувана само једна песма.[36]

О њој је писао Лоренцо де Медичи, посветивши јој два дела али и Кристофоро Ландино[36] истичући да су Ђиневрине руке биле не само лепе, већ и веома веште у раду са иглом. Два пута их помиње са великим дивљењем и тврди да се Бернардо Бембо дивио „рукама са Паласовим умећем“. Још један песник, Алесандро Брачези, писао је како је покупио љубичице које су пале са Ђиневрине хаљине и кришом их однео Бембоу, такође хвалећи њене „прсте беле као слоновача“.[41][42][43]

Ђиневра де’ Бенчи преминула је око 1521. године, као удовица без деце, највероватније од туберкулозе.[36]

Околности наручивања портрета[уреди | уреди извор]

Околности настанка портрета су предмет научне расправе. Жене у ренесанси обично су сликане у три наврата - у случају веридбе, у случају венчања или у случају смрти. Ако је слика била венчани портрет, онда се обично упаривала са портретом мужа, а жена би у овом случају била приказана у десном скретању као што је приказ на портрету Лоренца ди Кредија. Врло често се сматрало да је „Портрет Ђиневре де’ Бенчи” везан за венчање или веридбу,[44] пошто је клека приказана на њему тумачена као алегорија чедности. Како је Леонардо насликао девојку са лицем окренутим у „погрешном” правцу, претпостављало се да портрет, највероватније, нема везе са венчањем, већ са веридбом.[1] Међутим, у овом случају је изненађујуће што слика, као што је уобичајено, није била испуњена демонстрацијом богатог мираза невесте. Ђиневрин накит и хаљина од скупоценог броката, која би нагласила богатство њене породице је видно изостављена. Верзија да је портрет насликан поводом Ђиневриног венчања или веридби је, приликом проучавања књижевности и уметности XX века, најчешћа, али студије последњих деценија доказују да је највероватније погрешна.

Амблем Бернарда Бембоа је венац од палминих и ловорових гранчица, са унутрашњим натписом „Врлина и част”.

Портрет је највероватније наручио Бернардо Бембо, венецијански амбасадор у Фиренци,[45][36][46] близак Ђиневрин пријатељ и њен платонски обожавалац.[36] Њихов однос је познат из разних писаних извора.[36][45] На верност ове тврдње указује слика на полеђини портрета. Тамо насликан венац од палме и ловора је Бернардов лични амблем, који је користио као ex libris за рукописе у својој колекцији, а затим и за рестаурацију Дантеове гробнице, коју је 1483. извео Пјетро Ломбардо,[41] као и у низу других места. Међутим, на овој слици, његовом амблему од двеју биљака, у центру, придружује се и трећа биљка - клека, симбол Ђиневре. Дакле, слика на полеђини портрета највероватније представља преплет хералдичких биљака двоје љубавника, што је у складу са ренесансном симболиком. Штавише, испитивање инфрацрвеним поступцима, утврђено је да се испод садашњег мотоа VIRTVTEM FORMA DECORAT (Лепота краси врлину) налазио натпис VIRTUS ET HONOR (Врлина и част), што је био Бернардов лични мото.[6][7]

Ова врло вероватна повезаност између наруџбине портрета и Бернардовом дивљењу Ђиневром, искључује ову слику из циклуса свадбених радова и чини је јединственом међу фирентинским женским портретима тог доба, јер слика није била повезана са породичним догађајима нити је била наручена од стране чланова породице. Изгледа да је портрет својеврсни споменик љубави, највероватније, платонској.[36]

Истраживачи и научници сматрају да би легендарни портрет Лауре, који је Петрарка наручио од италијанског сликара Симона Мартина, могао послужити као пример за такву необичну Бернардову наруџбину. Поседовање такве слике омогућило би Бембоу, хуманисти који је био у складу са петраркистичком и хуманистичком традицијом, да изрази своја платонска осећања.

Поред ове широко прихваћене теорије, постоји и мање заступљена теза по којој је портрет наручен од стране чланова породице Бенчи. Ђиневрин отац је преминуо 1468. године, док је она још била дете, и могуће је да је брак који је склопљен 1474. године, највероватније уговорен уз посредство другог члана породице, ујака Бартоломеа или брата Ђованија, Америговог најстаријег сина. По овој хипотези, Ђовани је највероватније наручио портрет од Верокиа који га је доделио своме ученику Леонарду да Винчију или га је наручио директно од самог Леонарда. Као разлог за наруџбину може бити задржавање сећања на сестру која је удајом напустила породични дом. У то време, било је неколико примера портрета младих Фирентинки направљених како би сачували сећање на особу која је напустила кућу или је млада преминула.[47]

Провенијенција[уреди | уреди извор]

Историја поседовања портрета у првих 150 година, није позната. Верује се да је слика остала у Фиренци након Леонардовог одласка у Француску. Мада, поједини извори помињу слику извесне Ђиневре у инвентару у Амбоазу из 1500. године,[48] али ово име је било уобичајено у том периоду. Истраживачи Леонардових дела сугеришу да је слику наручио Бернардо Бембо али да је он није поседовао.[7] Можда зато што није имао довољно новца за њу, или зато што се убрзо вратио у Венецију, изгубивши интересовање за Ђиневру. Чак и да је поседовао портрет за време кратког боравка у Фиренци, претпоставља се да је мало вероватно да га је однео кући у породични дом. У прилог томе иде и чињеница да се у инвентару Пјетра Бембоа, његовог сина наследника, не спомиње ово дело. Осим тога, неколико година касније, Изабела д'Есте је послала замолницу Чечилији Галерани да јој пошаље њен портрет коју је насликао Леонардо, како би се упознала са његовим радом. Имајући на уму Изабелине блиске односе са Бембоом, којег је често посећивала, она не би послала такав захтев да је он имао неки Леонардов портрет.

Портрет је највероватније остао у посед породичне виле Бенчијевих у улици Виа Бенчи и није био део Ђиневриног покућства јер се не спомиње у њеном тестаменту, нити у тестаменту њеног, раније преминулог, супруга Луиђија. Ђиневру је наследио њен брат Ђовани а њега, његов син Америго. Лоза директних наследника изумрела је 1611. године.

Деценијама касније, 1733. године, на полеђини портрета, стављен је воштани црвени печат са грбом куће Лихтенштајн. Међутим, у том периоду, портрет је већ годинама био део Лихтенштајнске галерије, коју је основао кнез Карл Еузебијус.[49] Печат на полеђини означавао је да је слика била део „Fideikommissgalerie”, односно фидеикомисарне супституцијалне галерије Карловог наследника, Јохана Адама Андреаса од Лихтенштајна. Како је Јохан преминуо 16. јуна 1712. године, верује се да је слика дошла у посед Лихтенштајнових пре овог датума. Претпоставља се да су слику највероватније купили Карло или Јохан, обојица страствени љубитељи уметнина. Обојица су путовали Европом и посетили Фиренцу.[50] Карл је преферирао мање слике, кабинетског формата, док је Јохан више волео барокни стил. У сваком случај, Леонардово ауторство није било познато у том времену, а сама слика је у првим каталозима означавана без посебног имена или навођење аутора. У каталогу из 1780. године, портрет непознате даме приписан је Луки Кранаху.

Слика је у међувремену стигла у Беч где је премештен значајан део Лихтенштајнске галерије. Након аншлуса, портрет је уклоњен из аустријске престонице и пренесем у замак у Вадуцу.[1] Слику је 1967. године откупила вашингтонска Национална галерија уметности (Фонд Ајлса Мелон Брус) од сувереног принца Франца Јозеф II од Лихтенштајна, који се после рата нашао у веома тешкој финансијској ситуацији. Слика је продата за пет милиона америчких долара, што је био рекорд за оно време.[51]

Портрет Ђиневре де’ Бенчи у модерној култури[уреди | уреди извор]

Портрет Ђиневре де’ Бенчи приказан је у неколико филмова.

Верује се да је цртеж руку из Виндзорског кода, који се доводи у везу са недостајућем делом портрета Ђиневре де’ Бенчи, био инспирација за настанак литографије Цртање руку холандског уметника Мориса Есхера.[53]

Историја изложбеног приказивања[уреди | уреди извор]

  • 1948. Изложба „Ремек-дела из збирки принца од Лихтенштајна” у Музеју уметности у Луцерну.[1][54]
  • 1951—55. „Изложба слика које је позајмио принц од Лихтенштајна”, у Националној галерији, у Лондону.
  • 1969. Изложба „In Memoriam, Ailsa Mellon Bruce” у Националној галерији уметности у Вашингтону.
  • 2001. Изложба „Virtue and Beauty: Leonardo's 'Ginevra de' Benci' and Renaissance Portraits of Women” у Националној галерији уметности у Вашингтону.[47]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д „Ginevra de' Benci”. nga.gov (на језику: енг). USA: National Gallery of Art. Приступљено 3. фебруар 2023. 
  2. ^ „Ginevra de' Benci by Leonardo da Vinci”. www.thehistoryofart.org (на језику: енглески). Приступљено 6. 9. 2023. 
  3. ^ Kemp, Martin (2006). Leonardo da Vinci: The Marvellous Works of Nature and Man: (на језику: енг). УК: Oxford University Press (објављено 23. 3. 2006). стр. 28. ISBN 0192807250. 
  4. ^ Bull, David (1992). „Two Portraits by Leonardo: "Ginevra de' Benci" and the "Lady with an Ermine". Artibus et Historiae. 13 (25): 67—83. ISSN 0391-9064. doi:10.2307/1483457. Приступљено 6. 9. 2023. 
  5. ^ а б в г д Гращенков, Виктор Николаевич (1996). Портрет в итальянской живописи Раннего Возрождения (на језику: рус). Москва: Искусство. стр. 287—289. ISBN 5-210-00120-2. 
  6. ^ а б Bolzoni, di Lina (11. 12. 2017). „Bembo, tra quadri e belle donne”. Il Sole 24 Ore (на језику: ита). Приступљено 6. 9. 2023. 
  7. ^ а б в „Wreath of Laurel, Palm, and Juniper with a Scroll inscribed Virtutem Forma Decorat”. National Gallery of Art (на језику: енг). Приступљено 6. 9. 2023. 
  8. ^ а б „Portrait of Ginevra de' Benci”. Web Gallery of Art. (на језику: ита). Приступљено 6. 9. 2023. 
  9. ^ „“Ginevra de’ Benci” by Leonardo da Vinci”. JOY OF MUSEUMS VIRTUAL TOURS. Virtual Tours of Museums, Art Galleries, and Historic Sites (на језику: енглески). Приступљено 21. јун 2023. 
  10. ^ „Portrait of Ginevra Benci (1474-1476) by Leonardo da Vinci”. Artchive (на језику: енглески). Приступљено 21. јун 2023. 
  11. ^ Gibson, Eric (1991). Leonardo's "Ginevra de' Benci": the restoration of a Renaissance masterpiece (на језику: енг). London: Apollo. 
  12. ^ „Leonardo da Vinci's Ginevra de' Benci”. nga.gov. Архивирано из оригинала 3. август 2009. г. Приступљено 7. фебруар 2023. 
  13. ^ а б в г „National Gallery of Art Presents New Documentary About Leonardo da Vinci's Masterpiece "Ginevra de' Benci" Narrated in Italian by Isabella Rosellini to Air on RAISAT this Summer”. nga.gov (на језику: енг). 9. 7. 2000. Приступљено 7. фебруар 2023. 
  14. ^ „Paul Biro and Martin Kemp Analyze Possible Da Vinci Painting”. peterpaulbiro.net (на језику: енг). Приступљено 7. фебруар 2023. 
  15. ^ Silverman, Peter (1. фебруар 2010). „Chapter 9: The Art of Fingerprints”. Leonardo's Lost Princess: One Man's Quest to Authenticate an Unknown Portrait by Leonardo Da Vinci (на језику: енг) (1 изд.). Wiley. ISBN 978-0470936405. Приступљено 7. фебруар 2023. 
  16. ^ Toman, Rolf (2011). Renaissance: Art and Architecture in Europe during the 15th and 16th Centuries (на језику: енг). Parragon. стр. 322. ISBN 978-1-4075-5238-5. 
  17. ^ Da Vinci, Leonardo. A Treatise On Painting (на језику: енг). Приступљено 8. фебруар 2023 — преко archive.org. 
  18. ^ da Vinci, Leonardo. Trattato della pittvra di Lionardo da Vinci, nouamente dato in luce, con la vita dell'istesso autore, scritta da Rafaelle dv Fresne. Si sono giunti i tre libri della pittura, & il trattato della statua di Leon Battista Alberti, con la vita del medesimo (на језику: ита). Приступљено 8. фебруар 2023 — преко archive.org. 
  19. ^ Brown, David Alan (1998-01-01). Leonardo Da Vinci: Origins of a Genius (на језику: енглески). Great Britain: Yale University Press. ISBN 978-0-300-07246-4. Приступљено 6. 9. 2023. 
  20. ^ а б „Study of Hands by Leonardo da Vinci”. www.thehistoryofart.org (на језику: енг). Приступљено 2023-09-06. 
  21. ^ DA VINCI, LEONARDO (1490). „A study of a woman's hands”. www.rct.uk (на језику: енглески). Приступљено 6. 9. 2023. 
  22. ^ Clayton, Martin (2018-11-06). Leonardo da Vinci: A Life in Drawing (на језику: енглески). Rizzoli. ISBN 978-0-8478-5940-5. Приступљено 6. 9. 2023. 
  23. ^ Syson, Luke; Keith, Larry (29. новембар 2011). Leonardo da Vinci: Painter at the Court of Milan (на језику: енг). National Gallery. ISBN 978-1-85709-491-6. 
  24. ^ Cook, Herbert (1912). „The Portrait of Ginevra dei Benci by Leonardo da Vinci”. JSTOR (на језику: енг). The Burlington Magazine for Connoisseurs. стр. 345—347. 
  25. ^ а б в „Portrait of a Young Woman”. The Metropolitan Museum of Art (на језику: енг). Приступљено 6. 9. 2023. 
  26. ^ а б Rubin, Patricia Lee (2011). The Renaissance Portrait: From Donatello to Bellini (на језику: енглески). Metropolitan Museum of Art. стр. 162—163. ISBN 978-1-58839-425-5. Приступљено 6. 9. 2023. 
  27. ^ Виппер, Борис (1977). Борис Виппер - Итальянский ренессанс XIII-XVI века Том 1 (на језику: рус). 1. ИСКУССТВО. стр. 74—102. Приступљено 7. фебруар 2023. 
  28. ^ Ротенберг, Евсей Иосифович (1974). Искусство Италии (PDF) (на језику: рус). Москва: Искусство. стр. 31 — 86. Приступљено 7. фебруар 2023 — преко etnolog.org.ua. 
  29. ^ Vasari, Giorgio (1550). „LIFE OF LEONARDO DA VINCI”. Le Vite de' più eccellenti pittori, scultori, e architettori [Lives of the Most Excellent Painters, Sculptors, and Architects] (PDF) (на језику: ита). 2. Превод: De Vere, Gaston du C. Фирентинско Војводство: Torrentino. Приступљено 4. фебруар 2023. 
  30. ^ Fiorentino, Anonimo. Il Codice magliabechiano, cl. xvii. 17, contenente Notizie sopra l'arte degli antichi e quella de' Fiorentini da Cimabue a Michelangelo Buonarroti, scritte da Anonimo Fiorentino (на језику: ита). Приступљено 4. фебруар 2023 — преко archive.org. 
  31. ^ Pedretti, Carlo (1. октобар 2008). LEONARDO & IO (на језику: ита). Милано: Mondadori. стр. 88. ISBN 978-8804560050. 
  32. ^ Lee Palmer, Allison (15. децембар 2018). Leonardo da Vinci: A Reference Guide to His Life and Works. Significant Figures in World History (на језику: енг). Rowman & Littlefield Publishers. стр. 203. ISBN 978-1538119778. 
  33. ^ Боде, Вилхелм фон (1921). Studien über Leonardo da Vinci (на језику: нем). Berlin : G. Grote. Приступљено 4. фебруар 2023 — преко archive.org. 
  34. ^ Хилдебрант, Едмунд (1927). Leonardo da Vinci: der Künstler und sein werk (на језику: нем). Berlin: G. Grote'sche Verlagsbuchhandlung. Приступљено 4. фебруар 2023 — преко Google Books. 
  35. ^ Baroni, Costantino (1961). All the Paintings of Leonardo Da Vinci. Њујорк: Hawthorn Books. Приступљено 4. фебруар 2023. 
  36. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ di Ada, Alessandrini (1966). „BENCI, Ginevra”. treccani.it. Dizionario Biografico degli Italiani - Volume 8 (на језику: ита). Istituto dell'Enciclopedia Italiana. Приступљено 4. фебруар 2023. 
  37. ^ а б в di Yves, Renouard-Eugenio Ragni (1966). „BENCI, Amerigo”. treccani.it. Dizionario Biografico degli Italiani - Volume 8 (на језику: ита). Istituto dell'Enciclopedia Italiana. Приступљено 4. фебруар 2023. 
  38. ^ Carla, Glori. „I moti mentali e la biografia di Ginevra Benci: "Ritrar l'istoria" nel segno della psicoanalisi e dell'arte contemporanea”. academia.edu (на језику: ита). Приступљено 4. фебруар 2023. 
  39. ^ а б Sheehan, Susan; Gill, Brendan (25. март 1967). „Biography of Ginevra di Amerigo di Giovanni di Amerigo di Simone di Ser Donato de' Benci”. The New Yorker (на језику: енг): 39. Приступљено 6. септембар 2023. 
  40. ^ Berk Jiminez, Jill; Banham, Joanna, ур. (2001). Dictionary of Artists' Models (на језику: енг) (1 изд.). Taylor & Francis. стр. 61. ISBN 9781579582333. Приступљено 4. фебруар 2023 — преко Google Books. 
  41. ^ а б J. Farago, Claire (1999). Fletcher, Jennifer, ур. An Overview of Leonardo's Career and Projects Until C.1500 (на језику: енг). 2. Taylor & Francis. стр. 297. ISBN 9780815329343. Приступљено 7. фебруар 2023. 
  42. ^ „Alessandro Braccesi carmina 2 - Ca' Foscari,”. Università Ca' Foscari Venezia (на језику: ита). Приступљено 6. 9. 2023. 
  43. ^ „ad Ginevram Benciam puellam formosissimam” (на језику: ита). Приступљено 6. 9. 2023. 
  44. ^ Kenneth, Clark; da Vinci, Leonardo (1959). Leonardo Da Vinci: An Account of His Development as an Artist (на језику: енг). Viking. стр. 27—29. ISBN 9780670809103. 
  45. ^ а б di Angelo, Ventura; Pecoraro, Marco. „BEMBO, Bernardo”. treccani.it (на језику: ита). Dizionario Biografico degli Italiani. Приступљено 6. 9. 2023. 
  46. ^ „Poliziano - I detti piacevoli”. mori.bz.it. Приступљено 6. 9. 2023. 
  47. ^ а б Alan Brown, David; Bulgarella, Mary Westerman; Cropper, Elizabeth; Kent, Dale; Kirkham, Victoria; Orsi Landin, Roberta; Luciano, Eleonora; Woods-Marsden, Joanna (2001). Virtue and Beauty: Leonardo’s Ginevra de’ Benci and Renaissance Portraits of Women (PDF) (на језику: енг). National Gallery of Art Washington. Приступљено 5. фебруар 2023. 
  48. ^ Emil, Möller (1937/1938). Leonardos Bildnis der Ginevra dei Benci (на језику: нем) (12 изд.). Münchner Jahrbuch der bildenden Kunst. стр. 185-209. Приступљено 6. фебруар 2023. 
  49. ^ Metropolitan Museum of Art (New York, N.Y.), Sammlungen des Regierenden Fürsten von Liechtenstein (1985). Liechtenstein, the Princely Collections (на језику: енг). Metropolitan Museum of Art. стр. 180—185. ISBN 9780870993855. Приступљено 7. фебруар 2023 — преко Google Books. 
  50. ^ Olga Raggio, "The Collection of Sculpture," у Liechtenstein, The Princely Collections, The Metropolitan Museum of Art, New York, 1985: стр. 63-65
  51. ^ Ellis Burcaw, George; et al. (American Association for State and Local History) (1997). Introduction to Museum Work. Aaslh Book Series, American Association for State and Local History book series G - Reference,Information and Interdisciplinary Subjects Series, Introduction to Museum Work, George Ellis Burcaw (на језику: енг). Rowman Altamira. стр. 86. ISBN 9780761989264. Приступљено 7. фебруар 2023. 
  52. ^ „Интимные точки”. russkoekino.ru (на језику: рус). Приступљено 7. фебруар 2023. 
  53. ^ Teisch, Jessica; et al. (Tracy Barr) (2005). Da Vinci For Dummies (на језику: eng). Wiley. стр. 215. ISBN 9780764578373. Приступљено 7. фебруар 2023. 
  54. ^ Wilhelm, Gustav; et al. (Kunstmuseum Luzern) (1948). Meisterwerke aus den Sammlungen des Fürsten von Liechtenstein: Ausstellung im Kunstmuseum, Luzern, 1948, 5. Juni bis 31. Oktober. Luzern: Kunstmuseum. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]