Оп уметност
Оп уметност (скраћено из енглеског Optical Art - „оптичка уметност“) јесте правац у историји сликарства и уметности и правац у развоју савремене уметности који је настао и развијао се крајем педесетих и почетком шездесетих година 20. века.
Назив[уреди | уреди извор]
Назив је први пут употребљен 23. октобра 1964. године у непотписаном чланку објављеном у Тајму.
Карактеристике правца[уреди | уреди извор]
Аутори дела оптичке уметности користе познавање геометрије, физиологије ока и оптике. Труде се да помоћу црно-белих геометријских образаца, растера, узајамно се прекривајућих линијских и плошних форми, досегну оптичке илузије и утисак покрета или нестабилности у својим делима. У свим уметностима које су се јавиле током дуге историје, па чак и у примитивно доба, присутна је нека врста оптичке варке, у неком смислу, а новост у њеној примени у оптичкој уметности јесте у томе што она користи оптичку варку у свим могућим правцима. Оптичка уметност за своје илузије узима могућности светла и покрета и оне губе своје квалитете када се репродукују фотографским средствима, јер се ту користе особености ока које су најмање сличне камери. Оп арт се довови у везу са психолошким истраживањима односа ока и ума, као и природе самог опажаја.
Историја оптичке уметности[уреди | уреди извор]
Порекло оптичке уметности можемо потражити код Пита Мондријана, или пак Робера Делонеа па чак и код Салвадора Далија, у чијим сликама су се облици и ликови мењали из једних у друге. Међутим, за данашњи развој оптичке уметности можемо у првом реду захвалити мађарском уметнику који је живео у Паризу, Виктору Вазарелију, који се појављује и као теоретичар и најинвентивнији практичар овога правца. Већина његових слика је у црно-белој изведби, у којој се правилности нарушавају извијањем линија, стварајући квадратне форме које подсећају на шаховске табле и које у току покрета посматрача и његовом мењању положаја у току перцепције слике изазивају утиске покрета, динамике једне врсте таласања, растезања и скупљања. Оп уметност суочава посматрача са делом на нови начин који се заснива на покрету и уводи динамичност користећи очне варке које ће бити значајне и примењиване и у будућности. Савремени оп арт уметници користе боју, линију и облик како би створили трепераве површине које код посматрача стварају доживљај кретања.
Најзначајнији представници оптичке уметности[уреди | уреди извор]
Један од најзначајнијих представника у овој уметности је мађарски уметник Виктор Вазарели, као и Бриџет Рилеј, Јесус-Рафаел Сото, Јури Месен – Јашин, Рихард Анускијевич, Јулијан Станчак, Карлос Круз-Диаз и други.
Литература[уреди | уреди извор]
- Istorija umetnosti, H.W. Janson, Beograd, 1983.
- ART The definitive visual guide ( Уметност Велика илустрована енциклопедија), Млада књига, Београд, 2012.
